KONEN (CONEN) VILIM JAKOBČIĆ

KONEN (CONEN) VILIM JAKOBČIĆ (Palić 1903. – Neüminster 1993. )

hp photosmart 720

Vilim Konen Jakobčić rođen je 25.5.1903. godine na Paliću u porodičnoj vili, kao dete oca Vilima Konena i majke Jelene Jakobčić. Kao sin industrijalca, osnivača preduzeća „Hartman i Conen“, rastao je u okruženju, koje ga je rano pripremalo i usmeravalo da se uključi u porodičnu firmu.  Kao deoničar se javlja 1925. godine, da bi u Upravni odbor prvi put bio izabran 1927. godine. Aktivan je bio i na drugim društvenim poljima, radio je na formiranju i razvijanju „Rotary“ kluba u Subotici. Bio je predsednik tog kluba u 1936. godini. Javlja se i kao član masonske lože „Stela Polaris“. Bio je prvi predsednik subotičkog „Moto  Cluba  Champion“.[1] Imenovan je u više navrata za gradskog odbornika u Gradskoj skupštini (Proširenom Senatu). Prvi put se oženio 1932. godine sa Darinkom Putnik (koja  je preminula 1937. godine), da bi se kasnije još 3 puta  ženio.[2]  Bogatstvu njegove porodice, odnosno njega lično je bilo veliko. Posedovao je niz nekretnina u zemlji i nostranstvu, vile na Paliću, kuće u Subotici  i Novom Sadu, Beogradu, Debeljači, Senti, Starom Bečeju, 52 stana u petosprtanici u Budimpešti, u Austriji (u Beču) je bio vlasnik 1/3 od dve zgrade sa 34 stana, u Nemačkoj (u Kelnu) je bio vlasnik 1/2 četvorospratne zgrade sa 36 stanova, i porodične kuće u Dizeldorfu.

Pored toga, po podacima iz 1937. godine, posedovao je u subotičkom ataru 195 k.j. oranica i 7 k.j. vinograda. [3] To su bila sledeća imanja: Tuk ugarnice 11, 12, 14 i Kelebija br. 208, ukupno 250 lanaca zemlje. Na kelebijskom imanju se bavio uzgojem svinja (maksimalni godišnji kapacitet je bio do 10.000 komada svinja) i krava (imao je dvadesetak krava simentalske rase). Na 30 lanaca u Tuk ugarnicama gajio je hmelj, koji je izvozio i u Ameriku.

Vilim Konen Jakobčić je, pored učešća u porodičnoj firmi, nakon 1934. godine bio i vlasnik sopstvenog klaničnog preduzeća i hladnjače – „Eskimo“ (Natoševićeva 44). Kao akcionar se javlja i u nekim drugim subotičkim deoničkim društvima: „Labor d.d.“, „Industrija željeznog nameštaja i metala“,  spoljni član komanditnog trgovačkog društva „Neuhaus i Holländer“ sa 100.000 kruna uloga ubeleženog 1922. godine (Društvo se bavilo trgovinom i izvozom poljoprivrednih  proizvoda[4]), „Jugomautner proizvodnja i trgovina semena d.d.“, „Opšta kreditna banka d.d.“. Bio je i spoljni član firme (sa ulogom od million  dinara) komanditnog društva „Kon Mirko k.d.“, koje osniva sa trgovcem Kon Mirkom 1939. godine. Ono se bavilo „trgovinom kožom i sirovim proizvodima, perjem i vunom“.

Tokom 1939. godine ulaže kapital u radionicu limene robe Vilima Fizija (FÏzi), koja radi od 1922. godine. Na sopstvenom placu u Carinarskoj ulici 17 podigao je još 1930. godine bestrošarinsko „smestište“ (magacin) za špecerajsku i tekstilnu robu (magacin je bio u zgradi 40 x 8 m). Tamo će od 1937. biti smeštena Fizijeva fabrika.[5] Od 1939. godine firma je registrovana kao komanditno društvo pod imenom „Balkanmetal“. Kapital je iznosio 600.000 dinara. Zapošljava do 70 radnika i bavi se proizvodnjom metalne i limene robe. Kapacitet je iznosio 30 vagona robe godišnje. Nakon rata nosiće ime  „Metalija“. Od 1941. godine firmu su preuzele mađarske vlasti. Za potrebe vojske  izrađivala je čaure. To je kasnije kvalifikovano kao „delo privredne saradnje sa okupatorom.“  Oštećena je tokom bombardovanja.

Godine 1939. postaje vlasnik voćnog i loznog rasadnika „Hortus“ na Paliću.

U 1940. godini registruje izvoznu trgovinu konja i poljoprivrednih proizvoda „Kosovo“, koju juna te godine prodaje Milojković Vojislavu iz Beograda.

Pred rat je imao u bečejskoj pivari 80% deonica.

Po uverenju o narodnosti, koje je dobio od gradskih vlasti 24.1.1940. godine, pripada „Bunjevačkom plemenu“. U uverenju stoji „asimilovan Bunjevac“.[6]

Kao rezervni oficir imao je ratni raspored u 125. bosanskom bataljonu. Po odzivu na poziv, njegova jedinica se nalazila na položaju kod Vrbovca, gde biva zarobljen, ali i ubrzo pušten kući. Po dolasku u Suboticu, okupacione vlasti su ga uhapsile i držale u kućnom pritvoru do septembra 1941. godine, kada mu je dozvoljeno da ode za Budimpeštu, gde ostaje sve do februara 1945, kada se vraća u Suboticu.

Nakon rata, nove vlasti ga 1946. godine osuđuju na godinu dana prinudnog rada i konfiskaciju imovine presudom „Suda za suđenje protiv nacionalne časti“ br.102/1945. Kao olakšavajuća okolnost uzeto mu je to što je, boraveći u Budimpešti, materijalno pomagao  „pokret“ i spasao neke pojedince.[7]

U 1947. godini Gradski NOO mu nudi da preuzme posao upravnika „Državnog  tovilišta svinja“ (Šupljak 208). On je to prihvatio i uspeo da stvori moderan pogon sa 450 radnika, 35 službenika i preko 10.000 svinja.

Ali, opet je uhapšen 1949. godine pod optužbom “za krađu, sabotažu i štetočinski rad”.  Osuđen je na smrt streljanjem, da bi nakon nekoliko intervencija ipak bio pomilovan – ostala mu je samo zatvorska kazna. Uzdao se u svetsku javnost, razvio je prepisku sa istaknutim državnicima i vladama, javnim ličnostima. Pisao im je o svom slučaju, o odnosu novog režima prema vlasništvu, privatnoj imovini. Zatvorsku kaznu izdržava radeći u kolubarskim rudnicima. Zatim je prebačen u Sremsku Mitrovicu. U 1958. godini u Mitrovicu je stigao telegram da mu je umrla majka.

Po izlasku iz zatvora radio je u Novom Sadu kao službenik „Novkabela“.

Dobio je pasoš 1961. godine, ali pod uslovom da se više nikada ne vraća u zemlju. Do kraja života ostaće u Nemačkoj.

konen2

Iz porodičnog albuma Konenovih

Napisao je knjigu svojih sećanja pod naslovom – Unmenschen die sich für Halbgötter hielten (Nehumani koji su sebe držali bogovima) u kojoj iznosi svoja sećanja na detinjstvo i poslovanje porodične firme.

 

 

 


[1] IAS,F:47.III 1235/1940. Klub je okupljao motocikliste i bicikliste.

[2] Sa Irenom Antunović ( r.1917), od koje se razveo 1951. godine, imao je sinove Petra i Jovana. IAS, F:68. II 727/1951. Sa  četvrtom  ženom i kćerkom iz tog braka napušta zemlju i nastanjuje se u Nemačkoj.

[3] IAS,F:47.III 1507/1937.

[4] IAS.F:86.220. Registar Ct VIII 235/1922.

[5] IAS, F:57.9700/1937.

[6] IAS, F:47, IV 657/1940.

[7] Nakon eksproprijacije 1946. godine on se obraća vlastima da mu ostave 5 hektara. „Pošto sam predao Agrarnom fondu putem eksproprisanja najbogatiji živi i mrtvi inventar u subotičkom okrugu, od preko milijunske vrednosti…“  IAS,F:68.III 4853/1946.

Advertisements

O felis catus
35 godina tragam za mrvicom istine u proslosti, ali je nisam nasao jos.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: