Od Subotice do Blajburga (Bleiburga), dnevnik partizana

Od Subotice do Blajburga (Bleiburga), dnevnik partizana

 

            U Istorijskom arhivu Subotice se pod oznakom F:176 čuva Zbirka o radničkom i narodnooslobodilačkom pokretu. Nastala je radom odeljka gradskog Muzeja[1] koje je formirano upravo sa ciljem da prikuplja i obrađuje svedočanstva o tom pokretu. U 1977. godini došlo je do preuzimanja sakupljenog materijala u Arhiv. U narednom periodu Zbirka se i dalje popunjavala a istovremeno su rađeni poslovi njene arhivističke obrade. Pored sumarnog inventara koji obuhvata period od 1903. do 1989. godine, za pojedine njene delove – tematske celine, izrađeni su i analitički opisi sa registrima. Na tim arhivističkim poslovima radio je Milan Dubajić[2]  dugogodišnji direktor Arhiva. Oni su  okončani 1990. godine neposedno pred njegov odlazak u penziju.

Pored čitavog niza drugih dokumenata[3] memoarskog tipa, u Zborci su retki dnevnici boraca partizanskih jedinica. Pod signaturom F:176. 4/130[4] nalazi se dnevnik Grge Ivković Ivandekića.[5] Reč je o beležnici s mekim koricama,  formata  21 x 34,5 cm sa 58 stranica ispisanih tamnim ili zelenim mastilom. Dnevnik je pisan sa jedne strane, latinicom, a sa druge je sto pitanja i odgovora iz ideološko-političke obuke, gde je zastupljena i ćirilica. Prva pitanja su: ko je bio Matija Gubec?, ko je bio Karlo Marks?, kako se zvao Lenjin?, a završavaju pitanjem – zašto sam ranjen?  Dati su i odgovori, pa je tako na to pitanje predviđen odgovor: Ranjen sam zato što sam stupio u borbu protiv fašizma i njegovi pomagača za slobodu narodu.

Period koji autor opisuje[6], započinje  25. oktobra 1944. godine, sa njegovim pristupanjem partizanskim snagama –  Osmoj vojvođanskoj brigadi[7] koja će se uskoro – 1. novembra 1944.  godine pripojiti   51. vojvođanskoj diviziji[8]. On ubrzo biva raspoređen u prateću artiljerijsku bateriju.

Dnevnik Grge Ivandekića

U jugoslavenskoj istoriografiji je ranije težište bila upravo obrada tema ratnih jedinica narodnooslobodilačke vojske.  Ona je tada promatrana sa jasnog zvaničnog ideološkog uporišta koje je gotovo po pravilu zamagljivala celinu, idaelizirajući zacrtani koncept. Tako je i delovanje Osme vojvođanske brigade bilo obrađivano, ali zbivanja na austrijskoj granici poznata kao Blajburška tragedija, koja započinju od polovine maja 1945. sistematski su prećutkivana ili nisu ni izbliza nastojala da daju realniju sliku zbivanja. Nasuprot tome, u obradama drugačijeg ideološkog gledanja, u iseljeničkoj literaturi,  od samog završetka rata, upravo je potencirano to pitanje i komunistički zločini koji su vršeni u ime ratnih pobednika.

Ishod Drugoga svetskoga rata nazirao se već krajem 1944. godine, kada Zapadni saveznici, potpomognuti jedinicama Crvene armije s istoka, zaokružuju svoje napredovanje. Opštim nadiranjem rasipaju se snage Trećeg Rajha, koje su držale liniju obrane na području Grčke.

Glavni štab NOV i PO Vojvodine[9] je naredbom od 11. septembra 1944. godine izvršio reorganizaciju partizanskih jedinica u Sremu; ukinuo je partizanske odrede i formirao 8, 9, 10. i 11. vojvođansku brigadu.

VIII V.U.B.   maršira iz Zrenjanina prema Subotici gde stiže 15. oktobra. Deo svojih snaga brigada je uputila prema Novom Sadu, ali su i one uskoro stigle u Suboticu. Od 22. do 31. oktobra brigada garnizonira u Subotici[10], gde je odbila napad jednog oklopnog voza iz Mađarske koji je pošao prema Paliću i zarobila  jednog oficira i 50 vojnika sa naoružanjem.

Odmah nakon formiranja, sudejstvovala je sa jedinicama Crvene armije, u forsiranju Dunava u rejonu Batine i kod Apatina, koje je branila ojačana nemačka 35. SS divizija. U teškim borbama za mostobrane Batine i kod Apatina, od 11. do 23. novembra 1944. godine divizija je po vrlo teškom terenu izloženom vatri nemačke artiljerije i mitraljeza, uspešno sudejstvovala sa jedinicama Crvene armije i znatno doprinela razbijanju Nemaca na mostobranima. U ovim borbama pretrpela je gubitke od 271 poginulog i 850 ranjenih.

Potom je učestvovala u oslobođanju Baranje i izbila na jugoslavensko-mađarsku granicu. Za pokazanu hrabrost boraca i rukovodilaca, i upornost u oslobođenju Batine pohvaljena je od strane Vrhovnog štaba NOV i POJ, 1. decembra 1944. godine.

Od 1. januara 1945. godine divizija je bila u sastavu novoformirane Treće armije JA (Jugoslovenske armije). Njene jedinice su kod Barča 18/19. januara prešle na desnu obalu reke Drave i nadirale do Podravske Slatine, gde su u sudejstvu sa Šesnaestom vojvođanskom divizijom vodile teške borbe protiv nemačkih i ustaško-domobranskih snaga.

U januru i u prvoj polovini februara 1945. godine jedinice Pedesetprve vojvođanske divizije su se u odbrani virovitičkog mostobrana i likvidaciji nemačkog mostobrana kod Bolmana u ožujku. U završnim operacijama Jugoslevenske armije za konačno oslobođenje Jugoslavije, divizija se istakla u borbama za oslobođenje Osijeka -14. aprila; Đurđevca – 2. maja; Koprivnice – 5. maja; Ptuja – 9. maja; a naročito u okruženju i uništenju nemačko-četničke grupacije kod Dravograda od 12. do 15. maja, koja je nastojala da se probije prema Celovecu.[11]

Povlačenje nemačkih snaga prema zapadu pratio je i veliki dio Hrvatskih oružanih snaga (HOS) i civila. Dana 9. majaa 1945, potpisana je opšta kapitulacija vojske Trećeg Rajha, s kojom je službeno završen Drugi svetski rat. No, rešavanje pitanja geopolitičkih odnosa i dominacije na ovim prostorima (posebno onima koji su pripadali poraženoj strani), kao i pitanje pravednog odnosa prema pripadnicima poraženih snaga, ostali su i dalje otvoreno pitanje i velika obaveza ratnih pobednika. Pismeni dogovori, na koje se često poziva i prema kojima je trebalo regulisati postojeće stanje, te izvršiti svoju “moralnu obavezu”, potpisani su na političkim konferencijama, održanim i pre završetka ratnih operacija. Prekidom sukoba, zapisana reč trebala je “zaživeti”, no čini se da je samo provođenje i izvršavanje takvih obaveza bilo otežano ili možda čak namerno sprečavano.

U taj kontekst nužno je smestiti događaje s kraja Drugoga svetskog rata i neposredno nakon završetka ratnih operacija, koji su danas poznati pod nazivom Blajburška tragedija. Ovaj naziv obuhvata: opkoljavanje i zarobljavanje jedinica Trećeg Rajha i vojske NDH na prostoru Celje – Slovenjgradec – Dravograd – Bleiburg, izručivanje zarobljenika iz logora Viktring (Vetrinje) kraj Klagenfurta.[12] Ta „bleiburško-mariborska tragedija, u kojoj je više od 150.000 razoružanih hrvatskih vojnika, i čak još veći broj civila, poklano od Titovih partizana nakon prestanka rata u svibnju 1945., i to uz prešutnu suglasnost britanske i američke vlade“[13] približila se zahvaljujući velikom broju novijih obrada svesti domaće i strane javnosti.

Postavlja se pitanje koliko je vojnika (Hrvatske oružane snage, slovenski domobrani, srpski i crnogorski četnici i Kozaci) i civila stradalo u ova tri izolirana slučaja. Prema tome, maj 1945. godine, iako vremenski kratko razdoblje, svojom sadržinom predstavlja jednu od emotivnijih i zamršenijih tema srpske, hrvatske, slovenske, bošnjačke i crnogorske istoriografije.

To su navodi iz  obimne literature[14] koji daju okvirnu sliku događanja u kojime je neposredno učestvovala i jedinica u kojoj je bio Grgo Ivković Ivandekić.

Izvorni materijal, dnevnik pisan rukom  jednog iz šireg kruga neposrednih učesnika tih događaja, ima svoju specifičnu težinu kao istorijski izvor, ali i ilustracija zbivanja u tim burnim vremenim viđenih očima običnog borca.

Dnevnik započinje  rečima: Moj Dnevnik od stupanja u vojsku 26 X/ 1944 god.

(25.10.1944.)[15]  (1 str.) Sreda. 25 X  Bio sam sa komšijom Josom u Tavankutu, po povratku kući, bile su izbačene plakate da se ima javit u Suboticu za mobilizaciju od 15 godišta pa do 27 og godišta, u to sam upado i ja, kada sam stigo kući u veče istoga dana, glavno pitanje je bilo, oćemo ići jeli ne i konačno samo rešili ja, Bela i Joso da idemo ujutro.

(26.10.1944.) Četvrtak 26.  Ujutro osvanio lep jesenji dan, spremljeno sve za polazak, otišli smo u Suboticu, ja, Bela, Joso, Bać Pere i moja Mati. U Suboticu stižemo oko 8 sati. Pregled je u višoj gimnaziji, ostajem kao sposoban, do veče posle pregleda odemo u Kasarnu na alaški put. Tu smo se smestili po sobama na drvene krevete bez slame.

(27.10.1944.) Pe.(tak) 27. celog dana stižu novi regruti. Uveče krećemo u artiljerijsku kasarnu na palićki put, smestili smo se po sobama na gvozdene krevete bez slame.

(28.10.1944.) Su. (bota) 28.  Podeljeni smo na dva bataljona, u svaki bataljon po pet četa, pet desetina ljudstva, u četi po 140. Tog dana primio sam dužnost desetar.

(29.10.1944.) Nede.(lja) 29 tog.  Počima pomalo zanimanje. Iste večeri nad kasarnom oko 9 sati nadleće neprijateljski avion, uzbuna, bežimo na sve strane, kud ko zna.

(30.10.1944.) Pon.(edeljak) 30 tog.  Pomalo zanimanje, iste večeri zapalila se kuhinja, uzbuna, sa svim stvarima napolje, brzo je bio ugašen požar.

(31.10.1944.) Utor.(ak) 31 vog. Dolazi mi Mati, zanimanje po malo, u podne primam prvi put dežurstvo u četi, te iste noći pokret, stižemo do konjičke kasarne, opet nazad u kasarnu.

(1.11.1944.) Sreda 1 XI tog.  Zanimanje isto po malo.

(2.11.1944.) (2 str.)  Četv.(rtak) 2 gog. Zanimanje, uči se korak, na levo, na desno itd.

(3.11.1944.) Petak 3 ćeg. Bila mi mati i kuma.(…)

(8.11.1944.) Sreda 8 g.  (…) posle podne oko 5 sati kiša počima da pada, večeje tako tužno i sumorno, mi se krećemo kao poslednji iz kasarne, polazeći iz kasarne na stanicu, slučajno me susreće mati, žalosna uplakana, a takođe sa suzama u očima videći da došao čas kada ću morat da je napustim. Idući tako u koloni s nama, rekla mi je da je i Ranko tu u gradu, samo je izašo na salaš pošto je sa kolima tu (…)Dolazimo do stanice, i sav sretan, i ne misleći da ću ikada videti oca, jer rat je u punom jeku, ugledam oca i kumu. Otac me žalosno pogleda, poljubim oca, majku i sa suzama u očima rastajemo se. Penjemo se u otvorene vagone, kiša pada, tu je na stanici i plač i veselje. Sunce pokaže se iza oblaka, i kao da će sa svojim poslednjim zracima toga dana da pozdravi mlade subo(ti)čane koji polaze na fašiste, i oće se ikada vratiti ili ne (…)oko 12 sati stižemo u Baju, čuju se topovi, blizu je front, po kad kad se pokažu  lefektori (reflektori) i opet tišina, voz samo što se miče, počelo nam bit nakako neugodno, nespava niko  (…) Oko 2 sata stižemo u Nađ Baračku, te se skidamo sa voza, mrak, blato, kiša stalno pada. Tu se nas desetak izgubimo iz kolone i stignemo do jedne prazne kuće, provalimo unutra, nigde nikog, sve je pusto i prazno, naložili smo vatru na sred sobe, grejali smo se više na dimu nego na vatri (…)

(9.11.1944.) ( 3 str.) Četv(rtak) Od 9 tog do 11 tog nismo krećali nikuda, jedini nam poso bio na stanici istovarali oružje koje je stizalo iz Rusije.

(12.11.1944./ u Kolutu ) Nedelja 12 tog.  budem dodeljen u konjicu i dobijem prvi put pušku.

(14.11.1944.) Utorak (…) oko po noći diže nas kapetan, dođe u stroj, pa po naj većem blatu lezi, dižise, bilismo izvaljani i po licu, ama svud. (…)

(15.11.1944.) sreda 15 tog Pokret iz Koluta u jutro u 5 sati, pa preko Sombora, Apatina i stižemo u Bački Sentivan poslepodne u 4 sata, prešli smo bez odmora 65 kilometara. (…)

15.-22.XI / u Kupusini  (4 str.)

(23.11.1944.) Četv 23. gog  Krećemo iz Kupusine za Monoštor, istog dana stigli u Monoštor i to noću oko 11 sati.

(24.11.1944.) Pet. 24 ćeg.  Kod velečasnog Zvekana doručkovali ja i Joso, posle doručka u crkvu.

(25.11.1944.) Sub. 25 tog  Dodeljen u Komoru. (…)

(26.11.1944.) 26 tog Nedelja Bili na misi      (…) (7 str.) Od 29. tog XII tog pa do 11. I 1945. stalno smo se zanimali sa topovima. Predavo nam ruski kapetan. (10 str.)

(29.01.1945.) Ponedeljak 29 tog.  Jaki vetar duva da nemož oka otvorit. U jutro oko 8 sati krene cela Brigada, putujemo ceo dan bez odmora, uveče stižemo u selo Bakić.  

(30.01.1945.) Utorak 30 tog.  Primio sam za komandira straže kod štaba Brigade. Od 30 tog pa do 5 tog stalno kod štaba Brigade. (…)

(5.02.1945.) Ponedeljak 5 tog  naša Brigada kreće u selo Bukovicu.

(6.02.1945.) Utorak 6 tog.  I dalje dajemo stražu kod štaba Brigade. (…)         

(7.02.1945.) Sreda 7 mog.  Toga jutra primetio sam 2 ruska kapetana u našem štabu, posle njihovog odlaska počelo je neko komešanje i do podne sa sviju strana prilazile su kolone ka  selu Bukovici da bi otišle ka Slatini. Naša pešadija se polako povlači i brani svaku stopu zemlje. Neprijatelj je na  navaljivao sa oko 40 divizija imajući nameru da nas odbaci preko Drave i da se probije cestom koja ide Slatina, Virovitica, Zagreb. Oko 2 sata i naša Baterija je spremna za pokret i krećemo za selo Kozice. Tu smo stali da bi dobili dalja naređenja i ide se večerat, taman da večera bude gotova i da se večera, u tom momentu poleti kurir rasčupan bez kape na glavi, i donosi naređenje da se što pre možemo i brže pokrenemo prema Slatini. Sada tek da vidiš komešanje, za kratko vreme sve je gotovo, večera je prosuta i cela kolona kreće u najbržem trku. Naša baterija obilazi sve sa strane. Ne samo da vidiš haos, svuda se beži kako može. Oko 8 sati stižemo u Slatinu, silom se probijamo kroz kolone koje stižu sa svih strana. Putujemo dalje, neprijatelj goni našu pešadiju koja se herojski brani.[16] Oko 12 sati stižemo u Viroviticu i krećemo pravac Barč.  

(8.02.1945.) Četvrtak 8 mog.  Stižemo u Barč. Tu tek imaš šta da vidiš, tu se nabilo vojske sa svi strana, a još nešto civila, skoro više nego vojske. Da se prebacimo dobili smo red tek uveče. Kad sam stupio preko Drave na Mađarsku zemlju mislio sam da sam se ponovo rodio, što sam sretno izvuko glavu iz tog haosa. (…)

(18.02.1945.) (11 str.) Nedelja Pošto smo cele noći putovali stižemo toga jutra u selo Salomon, tu smo se malo odmorili i krećemo dalje, oko podne stižemo u Peč. (…)

(21.- 28.02.1945.)  (12 str.) Od 21 do 28 mog stalno smo bili u Gajiću[17], radili nismo ništa ležali i odmarali.

(28.02.1945.) sreda 28 mog  Bio zbor cele Brigade u Daražu[18]. Bio komadant divizije i Rusi i pregled oružja. Posle pregleda vraćamo se nazad u Gajić. I tu smo bili sve do 6 tog ne radeći ništa. (…)

(6.03.1945.) Utorak 6 tog  Ujutro rano manevar koji je trajao do 11 sati posle podne, na brzu ruku je sve raspremljeno za pokret. U tom momentu nismo znali kuda će mo da se krećemo. Najviše se govorilo da ćemo za Bačku, ali mi smo već u Doražu videli pošto smo smo skrenuli dasno a put za Batinu vodi levo, da nećemo nazad za Bačku. Putujući tako dalje, posle nekoliko sati brzog putovanja susrećemo civile od koji smo saznali da su se Nemci prebacili preko Drave, u oblasti Bolman – Majska međa – Novi Bezdan i svom silom nameravaju da se probiju dalje. Na položa stižemo u noć, naša pešadija je već primila borbu sa neprijateljem. Naša baterija  dolazi u selo majska međa gde je neprijatelj baš toga momenta otvorio najžešću vatru iz teškog oružja. Videći da nećemo moći ostati sa Baterijom pošto preti opasnost da nas opkole, komandir na svoju samoinicijativu naređuje da se povlačimo u šumu ispod Petlovca i tu smo imali nameru da ukopamo topove, ali pošto još nije bilo nikavog plana za našu odbranu, samo što smo se ukopali, trebalo je već premestit se na drugo mesto. Tako smo te cele noći lutali tamo amo nemajući plana gde da se smestimo sa odbranom. Te cele noći naša pešadija je vodila ogorčenu borbu sa nadmoćnijim neprijateljem koji je imao nameru da se probije dalje. Neprijateljska namera bila je ta, za koju smo saznali posle, kada je zarobljen njihov komadant, da za 24 časa stignu do Peča a istovremeno izbiju na Dunav kod Batine da bi tako zarobili sve našeodrede koji su se nalazili u Baranji i skoro celu Bugarsku armiju i tako izbijajući na Dunav, prešli Dunav i došli Rusima sa leđa. Rusi su u tom vremenu vodili ogorčenu borbu u samoj Budapešti, ali zahvaljujući komadantu naše treće armije Kosti Nađu i ostalim oficirima i herojskoj odbrani naših boraca 51 divizije koja se u to  vreme  sama nalazila na tom sektoru neprijatelj nije uspeo da ostavari svoje paklene planove, zadržan je sa teškom mukom na sektoru Bolman – Majska međa – Novi Bezdan – Petlovac, svega četiri sela je uspela da zauzme. (13 str.)

F:176.64.776. Marš artiljerije VIII V.U.B.

(7.03.1945.) sreda 7 mog  Tek toga dana ujutro nam je uspelo da zuzmemo položaj na drumu koji vodi od Petlovca sa Bolmana. Toga dana neprestano se vodila borba. Samo se čuje bez prestanka štekćanje mitraljeza i urnebesna vatra topova i minobacača. Trebalo je po svaku cenu prebacit neprijatelja preko Drave ili zadržat ga od daljeg nadiranja. Naša baterija samo tolko obustavi sa paljbom, da se cevi prohlade i opet nastavi dalje staru pesmu. Na sektoru Bolmana naša pešadija stalno juriša na već porušeno selo Bolman ali bez uspeha. Nemci su zaposeli jedan bunker sa desne strane Bolmana i to stari jugoslovenski betonirani bunker, pa ne daju svojom vatrom ni blizo našoj pešadiji. Dolazi komadant naše divizije i videći da taj bunker koči (prolaz) našoj pešadiji, izdaje naređenje da naš jedan top i jedan iz  7 (Sedme)  brigade, odu do prvog reda kuća odakli bi mogli da unište isti bunker. Odmah se prešlo na zadatak, to je bilo posle podne oko 4 sata. Sada nam treba po po potpuno brisanoj cesti doći do prvog reda kuća na daljini od oko 1000 metara.  Krećemo polako napred, borci zaklonjeni štotom od topa polako guraju topove. Ja sa bolničarkom krećemo se jarkom nuz drum, i nosimo po jedan sanduk municije. Neprijatelj nas je primetio čim smo krenuli i otvara vatru iz bunkera pa iz bacača. Mi idemo polako napred i tako pod zaštitom naša dva teška mitraljeza stižemo do prvih kuća bez ijednog ranjenog. Što se brže moglo ispaljujemo iz svakog topa po 40 granata. Bunker je razbijen. Nemci, jedan po jedan iskaču iz bunkera, dok ih naši mitraljezi samo zbrišu. Zadatak je izvršen i sada terba nazad. To će ići malo teže, jer treba topve vući za sobom, ali ipak smo s epovukli bez ikakvih gubitaka, u tom je već i mrak pao. Postavili smo top na staro mesto i tu proveli noć.    (…)

(14 str.) (8.03.1945.) Četvrtak 8 mog  Ujutro naša baterija kreće sa tog položaja na drugi. Pošto se i naša brigada premestila na drugi položaj u Baranjsko Petrovo selo. Uveče smo ukopali topove na kraj sela u pravcu N. Bezdana. Ukopavali smo se pod teškom neprijateljskom vatrom. Preko cele noći se vodila stalno borba. U zoru oko 4 sata, neprijatelj je uz pomoć jake artiljerijske paljbe počeo juriš na naše položaje. Naša pešadija nije bila u stanju da zadrži nadmoćnijeg neprijatelja koji je navalio svom žestinom. Pešadija se počela u neredu naglo povlačiti. Nama su ubijena u tom momentu oba konja. Treba da se ide radi drugih konja, a neprijatelj je već na 500 metara. Dovodim ja druge konje, mine i granate padaju po celom selu, pa ne znaš gde ćeš, i svakog časa čekaš da te snađe smrt, a topove treba po svaku cenu spasit. Ubijaju nam opet jednog konja, neprijatelj je već na 200 metara, samo ih naš puškomitraljezac zadržava vatrom. Dovodim i drugog konja i to sa teškom mukom na konačno uspije da se povučemo, dok je naša pešadija već napustila selo (…)

(12.03.1945.) (15 str.) Ponedeljak 12 tog  Stala paljba, dolaze avioni i mitraljiraju neprijateljske položaje. Noć je mirna, u glavnom, na našem sektoru.(…)

(14.03.1945.) Sreda  14 tog  Preko celog dana čarkanje. Neprijatelj je preko celog dana, s vremena na vreme, bacio po koju minu. Noć je protekla u najvećoj borbi pošto je neprijatelj pokušo da izvrši juriš, naši su ga odbili, tako da je ostavio oko 300 stotine samo mrtvi. (…)

(15.-21.03.1945.) Od 15 tog pa do 21 tog  smo bili na pustari. Za to vreme pešadija na celom frontu se pripremala za odlučni udarac i ofanzivu[19]. (…)

(21.03.1945.) sreda 21 vog  Celu noć je vršena artiljerijska vatra za pripremanje juriša u zoru. Naša baterija izašla oko 2 sata posle ponoći, ali na sreću nije bilo potrebe za juriš. Nemci su se povukli te noći, osim što su ostavili dva šarca kao zaštitnicu, koji su zarobljeni prilikom oštrog naleta naše pešadije. Tako smo bez ijedne žrtve ušli u Petlovac u 7 sati. U 8 sati već se naša pešadija nalazila u N. Bezdanu goneći Nemce prema Dravi. Artiljerija je ostala u N. Bezdanu dok je pešadija uz pomoć avijacije produžila dalje sve do Drave i tamo završila i sa poslednjim Nemcem. To je bilo u noći oko 8 sati kad je borba podpuno prestala. Neprijatelj je ostavio u ljudstvu 2000 zarobljeni, oko 500 stotina ranjeni, oko 3000 mrtvi samo u toku tog dana. I tako je završila 51 divizija svoju herojsku borbu sa daleko nadmoćnijim neprijateljom i dobili smo pohvalu od Maršala Tita i komadanta III ćeg ukrajinskog fronta Maršala Tolbuhina. (…)

(17 str.) (30.03.1945.) Petak 30 tog smo konačno sa najvećim veseljem i pesmom prešli Dunav u Bačku posle podne u 2 sata.  U Sombor stigli uveče oko 8 sati. Ja sam ostao da pokažem put celoj koloni kojim pravcem da se kreće i oko 12 sati krenem sa poslednjim kolima koja su mnogo ostala iza kolone, tako da smo prenoćili u Doroslovu. (…)

(1.04.1945.) Uskrs 1 IV Krećemo na položaj na Dunav gde je naša pešadija već smenila 14 Brigadu. Tu smo došli do fabrike. Jedan top očo na položaj, ja sam sa ostalim osto u fabriki, uveče se vratio u Vajsku, tu i noćio.(…)

(5.-9.04.1945.) Od 5 tog pa do 9 tog smo stalno bili pod Vukovarom. Za to vreme nije bilo naročitih događaja na našem sektoru fronta. Po kad kad su bacači ispalili po koju minu i to je bilo sve, (…)

(18 str.) (10.04.1945.) Utorak 10 tog Pošto smo došli pred Dalj tu smo se smestili u kuruze na daljini od nasipa na jedno 2 km. i ukopali topove u same kukuruze. Noć je protekla mirno.

(11.04.1945.)  sreda 11 tog. Pešadija se priprema za prelaz preko Dunava, ceo dan tuku naši bacači. Posle podne smo otvorili vatru iz topova u 2 sata i neprekidno tukli Dalj do 6 sati. Ispaljeno je preko 1200 granata. Noć je prošla u čarkanju mitraljeza.(…)

(13.04.1945.) Petak 13 tog. Dan je protekao mirno. U noći naša pešadija prelazi Dunav i u 12 sati ulazi u Dalj i goni neprijatelja dalje.(…)

(16.04.1945.) (19 str.) Poned. 16 tog. Ujutro krećemo dalje. Putujemo nuz sam Dunav, prolazimo kroz Vukovar i uveče stižemo u Borovo. Tu su nas civili dočekali, tako da je to veče bilo s igrankom i celu noć smo u veselju proveli.(…)

(20.04.1945.)  Petak 20 tog. Pred zoru razvila se teška i krvava borba na reci Karašici gde su Nemci držali jak odbranbeni položaj. Prko reke se nalazi selo Dobrović gde su se Nemci utvrdili u svaku kuću. Naša pešadija izvršila je juriš uz jaku pomoć atriljerije i bacača, uspelo im je da pređu reku i da naprave mali mostobran. Prvi je prešao I bataljon, ali se situacija naglo promenila u korist neprijatelja. Na našem desnom krilu nalazila se III vojvođanska brigada. Neprijatelj videći da ne može da povrati izgubljeni položaj, u tom momentu svom snagom je udario na sektor III brigade gde mu je pošlo za rukom da se u kratkom vremu probije i pređe na ovu stranu Karašice i u snažnom naletu udare našima sa leđa. To se takvom brzinom dogodilo da naši nisu mogli da se povuku natrag preko reke. U krvavoj borbi uspelo je nekima da se probiju kroz nemački obruč, ali je sve teže oružje palo u neprijateljske ruke. U tom momentu naša artiljerija i bacači otvorili su jaku vatru, a ostatak naše pešadije u snažnom naletu probije nemačke položaje i prebaci neprijatelja opet na onu stranu reke i uz pomoć tenkova pređe reku i zauzme selo. Zarobljeno je oko 200 Čerkeza. U tom je već pao i mrak. Naši gone neprijatelja u stopu bez odmora. Naša baterija kreće za pešadijom.

(20 str.) (22.04.1945.)   Nedelja 22 og. Gornji Miholjac. Idemo dalje. (…)

(23 str.) (27.04.1945.) petak 27 og. U zoru naši u snažnom naletu probiju front i čerkezi beže do Pitomače. Tu se utvrdili. Mi dolazimo do sela Bušetina. Naša brigada je ostala u selu pošto nas je smenila 7 Brigada.(…)

(30.04.1945.) Poned. 30. pošto je sedma Brigada probila front, maša Brigada preuzima od nje i nastavlja dalje.(…)

(24 str.) (7.05.1945) Poned. 7 mog. Tog dana pred samo veče naša izvidnica susreće prve neprijateljske jedinice pred samim Varaždinom. Naši su odma izvršili nekoliko juriša ali bez uspeha. Uveče oko šest sati dolazi jedan ustaški bojovnik radi pregovora, daće Varaždin bez borbe ali neće popustiti linije pred samim Varaždinom. Odmah je izdato naređenje našeg štaba brigade da se momentalno obustavi borba. tek što se ustaša povratijo nazad, najednom se kroz vazduh prolomilo, kao da se nebo ruši, pucanj. Kaćuše su počele svoju veselu melodiju, mi iz topova istovreneo otvaramo vatru. Tom priliko uništismo 2 neprijateljska bacača. Naša pešadija kreće na juriš i probija eprijateljski položaj i sa pesmom ulazi u Vraždin. Mi smo na brzu ruku ruku spremili topove i krenuli u Varaždin. Tu nas  dočekuje oko 400 sto podpuno naoružani domobranaca koji su u zadnjem momentu sačuvali važnije objekte od ustaša i Čerkeza koji su imali nameru da ruše i pale. Tako je sačuvana od sigurne propasti velika fabrika Tivar[20].

(25 str.) (8.05.1945.)  Utorak 8.05.1945. Ostali smo celog dana u Varaždinu. Pronašli smo magacine pune odela, tako da smo se sviobukli u novo. Nikave akcije nije bilo preko celog dana.(…)

(9.05.1945.)[21] Sreda 9 tog. Oko 9 sati krenuli smo dalje iz Varaždnina, za našom pešadijom. Dolazimo do 3ćeg (trećeg) sela iza Varaždina. Slavna naša je pešadija tu u selu, na daljini oko 500 metara odma je drugo selo kojega su zaposeli Ustaše. (…)

(26 str.) (10.05.1945.) Četvrtak 10 tog putujemo stalno dalje, dolaze ogromene planine pošto ulazimo u Sloveniju. U pet nam stiže vest da je Maribor oslobođen. Krenuli smo pravac za Maribor. Sunce je spuštalo svoje blage zrake na vrhove šuma i polako zalazilo za planine. Kao iz (vedra) neba vest da je kapitulirala Nemačka. Veselje da se opisat ne može, pršte pikavci, puca se na sve strane, sve se izmešalo, i pesma i pucanje. Tako u tom veselju stižemo u Maribor oko 12 sati. Do ujutro smo bili u krugu neke kasarne.

(11.05.1945.) petak 11 tog. Premestili smo se iz kasarne u gimanziju. Tu smo se smestili i to fino misleći da je borba konačno završena, ali smo (se) prevarili itekako.        

(12.05.1945.) Subota 12 tog. oko 12 sati stiže naređenje da se što brže spakujemo i pokret. Za čas je sve bilo gotovo spremno da krenemo. Krenusmo poslepodne oko 3 sata i stalno putujemo uz Dravu u pravcu Austrije. Tu smo celu noć putovali bez odmora.

Koruška

(27 str.) (13.05.1945.) Nedelja 13 tog. Putujemo stalno dalje. Pešadija je putovala vozom sve do  Unterdrevenburga[22]. Tu je naišla na otpor neprijateljskih grupacija i počela da vodi borbu u samom gradu. Mi smo sa topovi stigli taman pred ujutro. Tog časa baš su vođeni pregovori od strane našeg štaba Divizije i njihovog glavnog štaba. Podpuno je vladalo zatišje na celom terenu tako da smo se pomešali sa ustašama i pušili cigare zajedno. Tako smo bili podpuno izmešani nekoliko sati, ali šta se tad desilo, pregovori nisu uspeli, ustaše bi se predale ali samo pod tim uslovima da ne odlažu oružje, a naši tako nisu pristali. Naš komadant, videći da će uskoro doći do borbe, naredio je odma da se povučemo natrag do Mahrenburga, pošto topovi nisu potrebni, a preti opasnost od mogućeg opkoljavanja, tako smo se mi te noći povukli na livadu blizu sela. Nakon nekoliko minuta posle našeg povlačenja otvorila se krvava i teška borba. Naši su potpuno držali inicijativu u svojim rukama pošto su zaposeli ivice samih planina. U međuvremenu je stigla i Bugarska teška artiljerija koja je pomogla našoj pešadiji da situaciju drži u svojim rukama, ipak zato u toj gužvi manogo je naši ostalo među ustašama kako boraca tako i oficira, ali na sreću nisu poubijani. Borba je trajala celu noć, stalno su dejstvovali naši i Bugarski topovi koji su neprijatelju naneli ogromne gubitke.

(14.05.1945.)  Ponede. 14 tog. celog dana se vodila krvava borba, tek pred samo veče je prestala i naši su zauzeli grad.

(15.05.1945.) Utorak 15 tog. Mi se vraćamo u Dravograd. Onda pošto su neprijateljske snage bile potisnute od naši trupa, oni su se povlačili u pravcu Klagenfurta sa namerom da se probiju do Engleza, ali smo ji mi preduhitrili u njihovoj nameri, tako da smo 15tog krenuli obilaznim putem pred nji, putovali smo bez prekida i odmora tako da je cela naša VIII Brigada izišla pred nji i preprečila put.

(16.05.1945.) (28. str.) Sreda 16 tog. Posle podne, Naša brigada izbila je u Blajburg i presekla put ka njihovom daljem nadiranju. Tu se opet otvorila borba koja je trajala do svega nekoliko sati. Pošto su oni bili zatvoreni u jednu kotlinu i čvrsto zbijeni imali su tom prilikom koje ranjeni koje mrtvi ok(o) 15.000 hiljada. Najveću su ulogu igrale haubice koje su tukle stalno. Posle podne oko tri sata stigle su iz Austrije Engleske i Američke trupe, i dali njim ultimatum ako se do petak (u) četri ne stanu predavat, da će se nastavit borba. Pošto su ustaše videle da nemadu kud da su opkoljeni sa svi strana pristali su na predaju, ali pod ovim uslovom. Predat će se samo Englezima i da ji Englezi ne pre dadu nama.  Englezi su pristali na tom (to). I tačno u pola četiri počele su kolen da prolaze, ali šta se desilo, kako su se oni praedavali Englezima, oni su ij momentalo predavali nama, a naši sa njima pravac Maribor. Tu sam video svakaki izdajica, ustaša, crne legije, domobrana, četnika, Nedićevaca, esesovaca, čerkeza i talijana. Svi su se konačno našli u našim rukama, odakle nam (je) pobego Rupnik i Pavelić, tako je kolona po četiri počela da prolazi u 4 sata po celu noć i (rečenica se tu prekida i nastavlja u narednoj  belešci).

(17.05.1945.)

opis: „700 000 hiljada ljudi pod oružjem i oko 200 000 civila“ (!!!)

Četvrtak 17tog. do poslepodne su stalno prolazili, računajući bilo je približno oko 700 000 pod oružjem i oko 200.000 hiljada civila. Toga dana pre(d)veče krećemo dalje, polako se putuje, noćom odmaramo pa ujutro dalje. Tako putujući (rečenica se tu prekida i nastavlja u narednoj  belešci)

(19.05.1945.) Subota 19 tog. stižemo u Austriju u selo St. Osvald u Koruškoj. Tom prilikom smo ušli u Austriju za jedno 30 km. Pešadija je zauzela čitavu jugoslovensku granicu i rasporedila se po planinama.

(12-22.05.1945) Od 12tog do 22 gog. Stalno smo bili jednom mestu. Novog nije bilo ništa, ležali i odmarali.

(22.05.1945.)  Utorak 22 gog. Pošto smo mi ušli na Austrijsku teritoriju, i ako je to nekad bilo naše, a sadašnja Štajerska, Englezi (su) poslali ultimatum da se imamo povući u nakraćem roku.I odma se spremila cela Brigada za pokert i već posle podne oko pola četiri smo se krenuli iz Štajerske. Putovali smo celu noć. dalje išli preko Mežica u Ptuj (2.07.), pa vozom do Batajnice, pa odatle do Požarevca (14.07.) i sela Azanje[23] gde smo stacionirani. (…)

U daljem beleženju „mirnodopskih“ događanja, Grgo opisuje kako je dobio čin vodnika.  U tom periodu, posebnoe je zanimljiv deo od 18. avgusta 1945.

(18.08.1945.) 18 tog. Dobilismo izveštaj od civila da se u selu nalazi četnik od 41 godine (…) Autor zatim opisuje kako je sa komandirom i još pet drugova krenuo u akciju njegovog hvatanja i hapšenja. Za Grgu je ta akcija donela susret sa jednim poznatim licem, ispostavilo se da je četnik njegov nekadašnji učitelj – Živadin koji ga učio četiri godine. Uhapsili su ga u sopstvenoj kući i sproveli u Divizion[24].

Grgo je kasnije, studenog mjeseca, bio određen da ide na podoficirski kurs. I u 1946. godini  je u još u uniformi. Učestvovao je na paradi upriličenoj 9. maja 1946. u Beogradu. Zadnji upis u kome kaže „opet sam izišo na teren“ nosi datum 1. septembra 1946.

                                                                                                                                  prepisao i sastavio Stevan Mačković

Ratni dnevnik VIII V.U.B.

---

[1] Odeljak radničkog i narodooslobodilačkog pokreta u Muzeju je formiran 1958. godine.

[2] Milan Dubajić (Novi Žednik, 3.02.1929.- Subotica, 30.04.2007.). Stekao je diplomu profesora istorije te  kraće vreme radio kao nastavnik, da bi veći dio radnog staža proveo u Gradskom Muzeju (18 godina)  i Istorijskom Arhivu (17 godina). Najviše se posvetio oblasti radničkog i narodnooslodilačkog pokreta odnodno ustrojavanju Zbirke. Sa njegovim dolaskom u Arhiv poklapa se i premeštanje Zbirke, što to najbolje potvrđuje.

[3] U zbirci je formirana posebna celina – memoraska građa koja se analitički popisana. Ona se sastoji od zabeleženih sećanja.  U fondu je sačuvan još jedan dnevnik borca, pod signaturom  F:176. I-4/131. Reč je mlađem vodniku File Danilu. I on započinje put i pisanje dnevničkih beležaka 26. oktobra 1944. godine. Sačuvana je i beležnica Milorada Radića zamenika političkog komesara 3. bataljona VIII vojvođanske brigade za period januar 1944. – april 1945. F:176. I-4/137.

[4] IAS, F:176. zbirka o radničkom i narodnooslobodilačkom pokretu.

[5] Ko je bio Grgo Ivković Ivandekić? Detalji o njemu nisu zabeleženi među brojnim biografijama boraca (arhivska kutija F.176.84.), koje je prikupljao autor Zbirke.

[6] Da li je u okolnostima koje su vladale, neposrednim borbenim dejstvima i slično,  upravo svaka autorova ubeleška nastajala toga datuma koji je upisan, ili je pak bilo i naknadnih upisa po sećanju, može se samo nagađati.

[7] Osma vojvođanska udarna brigada (VIII V.U.B.) je formirana 12.09.1944.

[8] Sreta Savić, 51. (Pedestprva) Vojvođanska divizija,Beograd, 1974, str. 292. U uvodu te knjige stoji: “Njena borbena dejstva vezana su najviše za forsiranje velikih roka (Dunava iDrave), zauzimanje i odbranu mostobrana (batinski, virovitički i bolmanski). U završnim operacijama oslobodila je ili učestvovala u oslobađanju mnogih naseljenih mesta (Osijek, Podravska Slatina, Virovitica, Koprivnica, Ludbreg, Ptuj i druga). Njen borbeni put, koji je išao uz Dravu, završio se u južnoj Austriji.”

[9] Glavni štab Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Vojvodine je bio najviši vojni organ koji je organizovao i komandovao jedinicama Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda  na području Vojvodine, tokom Narodnoosolobodilačkog rata, od 1941. do 1945. godine.

[10] Sreta Savić, 51. vojvođanska divizija, Beograd 1974, st. 17-18. Knjiga se može naći i na web adresi http://www.znaci.net/00001/152.htm. U Suboticu dolazi sa oko 1000 ljudi, a napušta je sa 2700. Vršena je mobilizacija.

[11] Isto, str. 204 – 214.

[12] Martina Grahek Ravančić, Bleiburg i „Križni put” 1945. Historiografija, publicistika i memoarska literatura, Zagreb, 2009, str. 9. Autorica, već prema podnaslovu rada, daje i pregled literature. Usp. sa novijom literaturom objavljenom  u Srbiji, na pr. Geiger Vladimir, Tito i likvidacija hrvatskih zarobljenika u Blajburgu 1945, Istorija 20. veka, 2010, vol. 28, br. 2, str. 29-52.

[13] John Ivan Prcela, Dr. Dražen Živić, Hrvatski holokaust, Dokumenti i svjeodčanstva o poratnim pokoljima u Jugoslaviji,  Hrvatsko društvo političkih zatvorenika, Zagreb, 2001. http://www.pobijeni.info/userfiles/HrvatskiHolokaust.pdf

[14] Za upoznavanje sa literaturom vidi gornje naslove.

[15] U daljem tekstu u zagradama su intervencije, dopune ili ispravke priređivača koje su išle samo u pravcu da tekst učine čitljivijim i razumljivijim, bez ulaženja u autorov pravopis koji je ostavljen u izvornom obliku.  Tako je na pr. dopunjena oznaka za dan, dodate tačke na kraju rečenice, a u gornjem levom uglu, radi lakšeg praćenja naznačen datum nastanka upisa, ili mesto, a u desnom oznaka broja stranice.

[16] Neprijateljska operacija Wehrwolf je započela 6. februara i imala za cilj proboj na virovitičkom mostobranu. Sreta Savić, nav. delo, str. 89.

[17] Mjesto Gajić je udaljeno 2 km od Draža.

[18] Draž (mađarski Darázs) mesto u Baranji.

[19] Borbe u tom periodu su poznate i kao „operacija Bolmanski mostobran“.

[20] Tekstilna fabrika Tivar je važila za jadnu od najvećih u čitavoj zemlji. Imala je preko 2300 zaposlenih radnika u 1936 godini.

[21] Taj datum 09.05.1945. će postati Dan pobede.

[22] Dravograd ili Unterdrauburg je gradić na samoj granici Slovenije sa Austrijom.  http://en.wikipedia.org/wiki/Dravograd

[23] Azanja je selo u Podunavskom okrugu, pored Smederevske Palanke.

[24] Taj opis hapšenja bivšeg učitelja, četnika Živadina, završava rečima  „dalje ne znam za njegovu sudbinu, sigurno se nije dobro proveo“.