O PALIĆU I PALIĆANIMA

                Subotičke fabrike – zagađivači Palića  u 1939. godini

Industrijski razvoj Subotice, koji je pun zamah  dobio  u  drugoj  polovini 19. i početkom 20. veka, a nastavljen i u  kasnijem  periodu,  dovodi do niza  promena,  od  kojih  su  najuočljivije  one   u  sferi   socijalnih odnosa ali i brze izmene urbanističke slike grada. Paralelno  sa tim procesima, jačaju i uticaji kojima se menja prirodno okruženje.  Sa napretkom proizvodnje, u prvom redu fabričke, industrijske, javljaće  se sve veći broj negativnih posledica u  prirodi. Zagađivanje voda će  biti samo jedan vid takvih delovanja.Većina podzemnih  i   površinskih   voda  sa  područja  grada  uz  otpadne  vode  odvođene  kanalizacionom  mrežom slivala se u prirodni vodeni rezervoar i  prijemnik  –  Palićko  jezero.

Specifični hemijski sastav  jezerske  vode,  alkalni  sa  velikom  koncentracijom soli, dovešće vrlo  rano  do  njene  upotrebe  u  svrhe  lečenja a zatim i njenog korištenja  u  privredne  svrhe  –  dobijanja  sode.[1] Prirodne pogodnosti, lekovito  blato  i voda  uz  prijatnu  klimu i  izgradnju komunikacija sa gradom, dovešće do  toga  da  Paliću drugoj polovini 19. veka počne da izrasta u pravi turistički banjski  centar.

Gradske vlasti su  problem  izlivanja  otpadnih  voda  u  jezero,  prvi  put  razmatrale 1904.  godine  ali  zbog  nedostatka  sredstava  nisu preduzeli  nikakve mere na   njihovom prečišćavanju,  pa  su    one i  dalje  direktno išle u  Palić. Gradska kanalizacija[2], čija  dužina krajem tridesetih godina iznosi preko 30 km, koja  je   u  prvo vreme odvodila  samo  vodu  iz  domaćinstava  a  zatim  i  industrije,  znatno  ubrzava   prorodni   proces   odumiranja   jezera,   menjajući  karakteristike vode, čineći je zasićenom sulfatima.[3]  Tek  1938.  godine,  subotička  opština  u  planovima  za  ulaganja   u   narednom  periodu, predviđa i izgradnju postrojenja  za  prećišćavanje  otpadnih voda.[4] Ni ovaj  put,takvi  planovi  koji  su  uviđali  dalekosežne  štete od zagađivanja Palića i predlagali mere za njegovo  svođenje  na  najmanju  meru,  zbog   približavanja   ratnog   vihora,   nisu   bili  realizovani.  Hemijska  i  biološka  ravnoteža  jezera,   pored   svih  negativnih uticaja, još nije tada bila toliko   alarmantno   narušena,  da  bi  onemogućila funkcionisanje Palića kao turističkog mesta.

Zanatstvo i trgovina su  u  Subotici  imali  dugu  tradiciju.  Te  privredne  grane  su  po  brojnosti  prednjačile  i  krajem  tridestih  godina. Zanatskih radnji je 1937. godine  bilo  –  1726  a  trgovačkih  i ostalih – 1184.[5]  Broj  subotičkih  fabrika  je  1921.  godine iznosio – 21, 1933. – 66 a  1938. godine – 53. Razvijenost poljoprivrede  je uslovljavala upućenost  industrije  na  nju,  kao  sirovinsku  bazu i konzumenta gotovih proizvoda. Mlinarstvo se isticalo  još  u  periodu  Monarhije  a  u  novim državnopravnim okvirima od 1918. godine je bilo  čak predimenzionirano. Na poljoprivredu se u najvećoj  meri  oslanjala  i razvijena prehrambena industrija, zatim  proizvodnja štirke i lepila  kao i veštačkih đubriva. Od  ukupnog  broja  iskazanih  fabrika  1938. godine bilo je: 13 mlinova, 4 štamparije, 2 pogona za izradu proizvoda  od papira, 4 fabrike štirke, 2 su  proizvodile  sapun,  2  čokolade  i  konditorske proizvode, 7 ih je bilo  iz metaloprerađivačke  struke,  2  iz drvne, 6 iz  tekstilne,2  su  se bavile  obradom  kamena  i izradom  cementnih roba, te po  jedna  elektrana,  hemijska  fabrika,  crevara,pekara,  serum  zavod, klanica,  ciglana,  fabrika  ribljih   konzervi,  fabrika za izradu celuloidne robe   i  jedna  se  bavila trgovinom  i  sastavljanjem radio aparata.[6]

Kraljevska banska  uprava  uputila  je  10.  juna  1939.  godine,  u vezi donošenja Zakona o slatkovodnom ribarstvu,  subotičkom  Sreskom  načelstvu, dopis u kome  traži spisak  preduzeća  koja  upotrebljavaju  vodu,  sa  podacima  odakle  je  dobijaju,   gde   i   kao   ispuštaju  otpadne vode i da li poseduju postrojenja  za  njihovo  prećišćavanje. Načelstvo je 23. juna iste godine odgovrilo jednim tabelarnim spiskom.  U njemu je  navedeno 15 subotičkih preduzeća,  sa  traženim  podacima.[7]  Sva  su  se  snabdevale vodom  sa  vlastitih  bunara  a  većina  je  gradskim  javnim  kanalima  ispuštala  otpadne  vode  direktno   u  Palićko  jezero.[8] Navedena su sledeća preduzeća:

„REKORD, TVORNICA ŠTIRKE“, vlasnika Sabadoš  Mikše. Na  Daničićevom (Palićkom) putu br. 58. nalazila se fabrika,  osnovana  1901.  godine,  koja je proizvodila štirku,  dekstrin  i  ćiriz  (lepilo)  od  žita  i  kukuruza. U krugu preduzeća je, pored  instalacija  za  izradu  štirke bilo i 12 sušionica.

„ROTMAN MIRKO, FABRIKA ZA IZRADU GVOZDENOG   NAMEŠTAJA“  vlasnika  Gabor  Bele .Osnivač,  čije  ime  je  fabrika  i  nosila,  započeo   je  sa proizvodnjom gvozdenog nameštaja i opruga u sopstvenoj radionici  i  livnici  još 1888. godine. Ona se  nalazila u ulici  Cara  Lazara  br.  5. ( i danas nosi to  ime).  Zet  porodice  Rotman,  Bela  Gabor,  nakom  smrti  osnivača,  upravljaće  fabrikom,  koju  je  uspešno   vodio   i  razvijao. Zbog planiranog otvaranja radijalnog puta, fabrika će dobiti  od grada zemljište na  Daničićevom putu ( do nedavno je tamo bila  fabrika  bicikala Patizan) gde   će   1930.   godine  započeti  izgradnjom   novih,  moderno  opremljenih  objekata  u  kojima  će  se  izrađivati  metalni  nameštaj i „velosipedi“ (bicikli). Topljenje  metala  obavljalo  se  u  2 kupolne peći. Nije koristila kanlizaciju pošto je  imala  „sopstvenu  napravu za držanje i prećišćavanje vode“

„PRVA SUBOTIČKA TVORNICA ŠTIRKE“, vlasnika Šlezinger Aleksandra i  Mirka. Osnovao ju je Josip Šlezinger  1901.  godine  na  adresi  Skotus  Viatora br. 59. (danas  Prvomajska ), da bi  je  njegovi  nasledili  sinovi.  Proizvodila je štirku, dekstrin i puder uz preradu 40  vagona  žita  i  50  vagona   kukuruza   godišnje. Otpadne   vode   nije  ispuštala u  kanalizaciju pošto je takođe imala sopstveni odvod za otpadne vode.

„MLIN SVOBODA ANTUNA“. Radio je na  motorni  pogon. Proizvodio je brašno i  prekrupu.  Godišnji  kapacitet  obrade  mu  je  bio  do  360  vagona  žitarica.  Nije  koristio kanalizacionu mrežu.

„ERIKA, TVORNICA SAPUNA“ u vlasništvu Šporer Mavra. Osnovana  je1880. godine. Nalazila se na Beogradskom putu br. 105. Proizvodila  je  do 100 vagona sapuna i zapošljavala do 100 radnika.  Pored  sapuna  za  pranje izrađivala je i fini, kozmetički sapun.

„DEONIČKO  DRUŠTVO  ZA  IZRADU  CREVA“. Herman  Dajč  (Deutsch) je  osnovao ovu  fabriku  još  1897.  godine.  a  u  deoničko  društvo  je  pretvoreno 1912. godine i od tada nosi ime „D. d.  za  izradu  creva“.  Nije imalo konkurenciju u državi. Proizvodilo je  creva za kobasičarske  proizvoda, žice za instrumente, kao i  za  hirurgiju,  i  većinu  robe  izvozilo  u inostranstvo. Godišnji kapaciteti su iznosili do 10 vagona ( ili do 2 miliona metara obrađenih creva ). Adresa  je  u  međuratnom  periodu  glasila Petrogradska 46. (danas je to ulica Žarka Zrenjanina )

„TVORNICA ŠTIRKE MARCEL KOPP I SINOVI  D.D.“ je  radila  od  1919.  godine na adresi Majšanski put. br. 9. Ime „Štirak, Marcel  Kopp d.d.“  dobija 1930. godine, kada je  uspešno  obnovljena  posle  požara  koji  1924. godine uništio objekte preduzeća. Najveći je proizvođač štirke u  Subotici i okolini.  Proizvodila  je  pšenični  i  kukuruzni  skrob  a  prerađivala je i krompir, dobijala glikozu, desetak  vrsta  lepila  te   sredstva za  impregnaciju  koža.  Sopstvenim  kolosekom  je  dopremala  sirovine  i  odvozila  gotove proizvode iz fabričkih prostorija.

„ARMIN ROT, TVORNICA ŠEŠIRA“. Radila  je  od  1889.  godine,  kada  ju je osnovao Armin Rot (Roth), u ulici Đenerala Milojevića br. 5. (Bose  Milićević). U početku je to bila mala šeširdžijska radionica koja 1911  ima 30 radnika. Arminov sin Dezider,  koji  je  1912.  godine  završio  tehničku školu u Pagu,  proširuje  je  i  pretvara,  1924.  godine,  u  fabriku sa 80 do 150 radnika,  koji  su  dnevno  proizvodili  do  1200 šešira. Proizvodnja je 1937. godine iznosila  118 612 komada šešira  i 26 109 kapa.

„OBILIĆ MLIN“. U ulici Save Tekelije 37 (danas  Karađorđev  put)  postojao je mlin od 1898. godine. Žarko Glogovčan je preuzeo  firmu  u  1935. godini i proširio i obnovio  postrojenja  u  1938,  tako  da  je  spadao u modernije mlinove. Posedovao je svoju elktričnu  centralu,  koja  se koristila samo za osvetljenje.

OCEAN, TVORNICA RIBLJIH KONZERVI“,  vlasnika  Gingold  Salamona.  Ona je osnovana 1916. godine i počela je  da  radi  na  adresi  Skotus  Viatora 12.  (Prvomajska ulica ), da bi se 1925.  godine  preselila  u  Nikolićevu ulicu 17. (Nade Dimić). Uvozila je ribe, pretežno haringe  i  rusle i pakovala ih u limenu i staklenu ambalažu. Mogla je da  preradi  do 80 000 kg riba godišnje.Posedovala je  sopstveni  pogon  za  izradu  konzervi. Zapošljavale je  do 100 radnika.

„GRADSKA  PLINARA“. Osnovana  je  1890.  godine  i   nalazila   se  pored  kasarne,  u  ulici  Oslobođenja  br.  75.  (danas Senćanski  put).  Preuređena je i modernizovana 1923. godine.  Proizvodila  je  plin  za  industriju i grejanje domaćinstava,  koji  se  ranije  koristio  i  za  gradsko osvetljenje, i kao nuzprodukte drveni ugalj  i  katran. U  ovom periodu je proizvodila je do 20 000 kubnih metara plina (instalirani kapacitet je bio mnogo veći, do 800 000  m3). Pored  ostalih  uređaja  imala je retortne peći za proizvodnju, tri velika rezervoara  za  plin  i centrifugalne pumpe za vodu.

„TVORNICA LEDA“, vlasnika Knapec Lojzije. Nalazila se  na  adresi  Majšanski put 53. Radila je   od  1930.  godine  kada  ju  je  osnovao  gostioničar  Knapec  Lojzija. Proizvodila je led u tablama. Maksimalni  dnevni kapacitet je bio do 25 kubnih metara.[9]

„TVORNICA LEDA“, vlasnika Lepedat Ilije. I u ovom slučaju reč  je  bila o gostioničaru, koji se bavio i proizvodnjom leda.  Radionica  sa  postrojenjima, elektro motorom  od  85  KS  i  kompresorom od  100 000  kalorija, pripadala je ranije filijali sarajevske deoničarske  pivare.  Nalazila na Daničićevom  (Palićkom)  putu  br.  20.[10] Dnevni  kapacitet je bio 800 tabli težine 12 kg. U 1933. godini  je  proizvela  32 600 tabli leda.

„DEONIČKO DRUŠTVO ZA IZVOZ MESA“. Od 1920. do 1927.  godine  bilo  je registrovano pod tim imenom, a do 1939. radi kao „Hartman  i  Conen  d.d.“ da bi do 1941. godine nosilo  ime  „Hartman  i  Comp. izvoz  mesa d.d.“. Osnovano je 1885. godine od  strane  nemačkog  Jevreja  Rafaela  Hartmana (Hartmann). Nastaviće da radi  u  obliku  deoničkog  društva.  Većinski akcionari će biti iz porodice Hartman i Konen (Connen).[11]  Na  prostoru  preko puta  kasarne  na Palićkom  putu,  preduzeće  će izgraditi klanicu, koja je izrasla u najveće i najmodernije opremljeno  preduzeće te vrste u zemlji.  Bavilo  se   izvozom  živine,  jaja, mesa  i proizvoda od mesa. Kapacitet klanice je bio da 300  svinja  na  dan.  Hladnjača  podignuta  1897.  godine, omogućavala je da se lageruje  do  20  miliona  jaja. U krugu  fabrike držalo se i po nedelju dana tovilo do 25 000  pilića, koji su se nabavljali  širom  Vojvodine,u  posebnim  kavezima. O kapacitetima svedoči i podatak da se samo u Englesku izvozi do 150 000  ćurki. U inostranstvu su  radile  kacelarije  za  prodaju,  u Parizu, Londonu,  Berlinu, Zirihu, Bazelu  i 2 filijale – hladnjače  u Segedinu i Sentešu, pored 18  filijala  u  zemlji.  Zapošljavalo  je  do 500 radnika.“Preduzeće kako tu, tako i  u  inozemstvu,  izvrsno  je organizovano, u svojoj struci  dominira  svom  pijacom  u  Jugoslaviji  i priznato je kao najveće preduzeće svoje  vrste.Vlasnici  su  poznati  kao vredni, korektni, solidni i izvanredno  bogati  trgovci,koji  osim  imanja u Subotici poseduju  znatne  nekretnine  u  inozemstvu.“  stoji  u izveštaju subotičke Opšte kreditne banke.[12]  Ni  ovaj  gigant  prehranbene industrije nije  ispuštao  vode  u  gradsku  kanalizacionu  mrežu, pošto je firma posedovala sopstveni taložnik u krugu preduzeća.

„ZORKA D.D, prvo jugoslovensko društvo  za  kemičku  industriju“.  Ovaj hemijski kompleks, sa  pretežnim  učešćem  austrijskog  kapitala,  osnovan je  1906.  godine,  pod  imenom  Klotild r.t.,  na  adresi  Zapadni  vinogradi 302. Posle  skidanja  sekvestra  1921.  godine,  dobija  ime  Zorka a.d. a pogon u Subotici radi  kao  filijala  centrale  koja  je  prvo  bila registrovana u Zagrebu  a  zatim  od  1936.  godine u  Beogradu.  Proizvodila  je   plavi   kamen,   superfosfat,   sumpornu   kiselinu,  glauberovu so. Maksimalni  godišnji  kapacitet je  bio  preko  10  000  vagona  hemijskih  proizvoda. Pre  rata  je  zapošljavala  300  –   400  radnika, a krajem tridestih godina do 150. Ni  „Zorka“  nije  direktno  zagađivala Palić, pošto nije  koristila kanalizacinu mrežu.

            Od navedenih 15 preduzeća, 10 je ispuštalo otpadne vode  direktno  u  kanalizacionu  mrežu,  odnosno  u  Palić.  Najveći  zagađivači   su  bili crevara, fabrika sapuna i posebno 2  fabrike  štirke, koje Sresko  načelstvo u svom dopisu  ističe kao one koje ispuštaju „prljavu vodu“.

Subotica. 1998..                                                                                                                               Stevan Mačković


[1] Fabrika za dobijanje sode je izgrađena 1782. godine.

[2] Gradski odvodni kanali su bili u prvo vreme otvoreni. Tek  početkom  tridestih godina se pristupa  gradnji  zatvorenih  kanala  i  njihovom  povezivanju  u  kolektorsku  mrežu.1933.  godine  bilo  je  22  964  m otvorenih jendeka i kanala, 21 064 m kanala građenih od cigle, 9 821 m  kanala od betona ili cevi, 703 m  drvenih  kanala  dok  je  85  497  m  predstavljala dužina ulica bez ikakve kanalizacije.  Istorijski  arhiv  Subotica  (dalje  IAS), IAS, F:47.1571.1/934.

[3] Đula Seleši, Jezero Palić, odumiranje i  sanacija,  Subotica  1973,  str. 23.

[4] IAS, F:47. 5419/1936

[5] IAS, F:57.234/1937

[6] Arhiv Vojvodine, F:126.VIII. 5185/1939

[7] IAS, F:57.5545/1939

[8] isto

[9] isto

[10] Česti su slučajevi  da  se  firma  registruje  sa  zvučnim  nazivom  „tvornica  ili  industrija“   a   po   utvrđenim kriterijumima, na osnovu Zakona  o radnjama iz 1932.  godine,  spada  u  zanatske radnje.

[11] Neki od najvećih akcionara  su  bili:  Rafaelova  supruga,  Tereza  (rođena Šreger) i sin Josip, Šreger Lajoš,  Hartman  Julije, zastupnik firme u Londonu i Parizu,Hartman Herman,  koji  je  vodio  kancelariju  u Berlinu, Konen Vilim ( Diseldorf,1866.-  Subotica, 1938.)  i  njegov  sin Konen Vilim Jakobčić

(Subotica, 1903.) te Jakobčić Imre.

[12] IAS,F:43.124. Direktor te Banke je bio Imre Jakobčić.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: