Mijo Mirković (1898-1963), profesor subotičkog Pravnog fakulteta, kao ekonomski istoričar

Mijo Mirković (1898-1963), profesor subotičkog Pravnog  fakulteta, kao ekonomski istoričar

Mate

Mijo Mirković

Ime Mije Mirkovića nije nepoznato užim, stručnim  krugovima. Velika većina istoričara, a posebno šire javnosti ipak  nedovoljno poznaje  doprinos   jednog   od   najistaknutijih   jugoslovenskih ekonomskih istoričara 20. veka, istorijskoj nauci. (  1  )  To  je svakako i posledica dugotrajnog  zapostavljanja izučavanja oblasti ekonomske istorije novijeg perioda,to  jest  jugoslovenske države, u  korist rada   na   istraživanjima   političke   istorije. Po tome  je  naša istoriografija  zaostajala  za  modernim svetskim trendovima.( 2 )

Istorijske sinteze su kod nas  po  pravilu  struktuirane  po kriterijumima   političke   istorije. Uočeno    zaostajanje u civilizacijskom razvoju,  jugoslovenskih  zemalja  početkom  ovoga veka,tako je samo konstatovano bez ulaska u  objašnjavanje  uzroka tih pojava.Olako se prebacivala „istorijska krivica“ na nasleđe iz prošlosti i „dugovekovnu  potčinjenost  neprijateljima Slovena  na Balkanu“. ( 3 ) Čak  ni  uticaj  analista  i  apsolutno-sociološke škole, koja je metodološki i teoretski afirmisala presudni  značaj ekonomskog  faktora  u  razvoju  društva,  a  koji  se  osećao  na istoriografiji  u  Jugoslaviji,  nije   bitnije   doprineo jačanju istorijsko ekonomskih istraživanja, a time ni  korištenju i pravom vrednovanju rezultata rada Mije Mirkovića.

Kratak  prikaz   delovanja  Mije   Mirkovića kao   profesora subotičkog Pravnog fakulteta, i najvažnijih zaključaka iz njegovih dela, treba da posluže  samo  kao  podsećanje  na  jednu  izuzetnu ličnost  koja  je  delovala  u   Subotici, i   kao   podsticaj  za istraživanja ekonomske istorije, posebno na lokalnom nivou.

Pravni fakultet  u  Subotici  je  osnovan  neposredno  posle završetka  I  sv. rata, 2.02.1920,  pre  nego  što  su  regulisana teritorijalna pitanja između nove jugoslovenske države i Mađarske, Trijanonskim ugovorom. Radio je kao deo  Beogradskog  Univerziteta. Konkurent da dobije visoku školsku instituciju bio  je  Novi  Sad. Nacionalni razlozi su odneli prevagu u korist najsevernijeg  grada KSHS.“A pravni fakultet u Subotici – koja leži na granici – vršiće jednu nacionalnu zadaću, te će biti stalni čuvar nacionalne svesti i suzbijati stranu propagandu, koja najlakše prodire u pograničnim mestima. A  za  suzbijanje  ovakove  propagande   najpodesnija je studentska mladež, koja je puna  idealizma  i  nacionalnog  duha“, reči su tadašnjeg  gradonačelnika  i  velikog  župana  dr  Stipana Matijevića.( 4 )

Subotica je tako  po  prvi  put  u  svojoj  istoriji  dobila fakultet.To  će   dovesti   do   priliva   studenata   iz   čitave zemlje, kao i nastavničkog osoblja.Pored ciljeva koje su  kreatori lociranja fakulteta u  Subotici  jasno  naznačili,  nacionalizacije pograničnog grada, uz stvaranje  deficitarnih školovanih  pravnika, time se znatno podiže i  kulturno  intelektualni  nivo  celokupnog društvenog života u Subotici.Tako je čitav niz profesora   koji su radili na fakultetu, ostavio  snažan pečat, ne samo u nauci,  nego i u drugim segmentima života, kulturi, politici.

Neki  od  najistaknutijih  profesora   su   bili: dr Aleksa Ivić, čiji je doprinos nacionalnoj istoriografiji  izuzetan ( 5 ),  dr  Fedor Nikić, koji je delovao na širokom društvenom  polju,  a   od 1929. izdavao list Jugoslovenski dnevnik (  6  ),dr  Ivo  Milić,     osnivač Subotičke Matice,  dr  Demčenko  Grigorije  i  dr  Mihajlo   Čubinski, dr Mirko Kosić,autoriteti u svojim naučnim oblastima, te   dr Mijo Mirković.

pravni fakultet isecak

Pravni fakultet

Mijo Mirković je rođen 1898. godine u  Raklju,Istra, ( koja  je  pripadala  Italiji) u zemljoradničkoj  porodici.Posle  osnovne škole  odlazi  u  Moravsku, gde maturira.Fakultet za ekonomske  i  socijalne nauke pohađa u  Frankfurtu   na  Majni.Diplomira   1920.  a već 1923. uspešno  brani  doktorsku  tezu  „O  glavnim  uzrocima male  gospodarske  efikasnosti  slovenskih  naroda“,  pisanu   pod  uticajem  dela  Maksa  Vebera, kod   čuvenog  profesora F. Openheimer-a, poznatog marksiste. Zanimljivo  je  što ona nikada nije bila objavljana, mada je Mirković u drugim  svojim knjigama  koristio  delove,  osnovne   teze   iz   nje. Nastavničku  službu je započeo 1925.na trgovačkoj akademiji  u Osijeku, nastavio na Pomorskoj akademiji u Bakru, da bi  1928.  bio  postavljen  kao docent na Pravnom fakultetu u  Subotici,za  ekonomsko  finansijsku  grupu predmeta.Vanredni profesor postaje  1933.  a  redovni  1938.  godine. Od 1939. je predavao  i na  Ekonomsko komercijalnoj  školi  u  Beogradu,  a  posle  rata  na  Ekonomskom fakultetu  u Zagrebu.

Učestvovao   je  u   delegaciji   FNRJ   na konferenciji ministara  u Londonu i Parizu 1945-46,i na Mirovnoj  konferenciji  u  Parizu.   Bio je član JAZU. Umro je 1963 u Zagrebu.

U periodu dok je držao  predavanja  studentima  u  Subotici, nastaće i njegova najznačajnija dela.( 7 )Objavila ih je izdavačko knjižarska  kuća  Geca  Kon  a.a.To  su:  Trgovina  i   unutrašnja  trgovinska politika ( 1931), Spoljna trgovinska politika (  1932),     Saobraćajna  politika  (  1933),  Zanatska   politika   (   1934),  Uvod u ekonomsku politiku ( 1935),Industrijska politika  (  1936). Studije su korištene i kao udžbenici za grupu  predmeta  ekonomske   struke koje je predavao profesor Mirković.

Služeći se metodološkim postupcima kvantifikacije,  merenja,  i komparacije  privrednih  parametara  u  zemlji, sa  razvijenijim  kapitalističkim sredinama, on je pokušavao i uspevao da  dospe  do  uzroka velikog ekonomskog zaostajanja jugoslovenske države.  Kakvi  su  bili  rezultati  obimnog  istraživanja   ekonomske   istorije Jugoslavije, i  zaključci  o  tom pitanju,  koje  on  interpretira  u   svetlu   teze da   je  industrijalizacija sudbina svake zemlje koja ne  želi da ostane na periferiji civilizacijskog napredka,  a koji su izloženi u njegovim   radovima,  Jugoslavija u čitavom periodu  1918-1941 ostaje u kategoriji  agrarnih zemalja, zaostajući za industrijski  razvijenim  zapadnim državama. Od 14 miliona stanovnika,1931. godine, 9,2 miliona živelo je neposredno od poljoprivrede i stočarstva. Na taj  broj  dolazilo je relativno malo obradive zemlje, selo je bilo prenaseljeno. Višak se prebacivao u gradove ili emigrirao. Kada 3/4 populacije čivi  od zemlje, i kupuje  samo  nejneophodnije  proizvode,  petrolej,  so,  šibice i najjeftiniju obuću, i onako malo tržište, suženo  je  još  više. Kupovna moć  gradskog  stanovništva  je  takođe  bila  mala.  Industrijski  radnici,   čija   prosečna   nadnica,   na   vrhuncu konjukture, obezbeđuje svega 4,5 kg hleba, nisu mogli biti masovni  potrošači   industrijske   robe. Probijanje   carinskih   barijera, pronalaženje  većeg  tržišta, predlaže  Mirković  kao  rešenje   za napredak celokupne  privrede. Realnost  je  bila  upravo  suprotna.

Carinska tarifa ( 1925 ), uvozna i izvozna, činila je od Jugoslavije jedan  od  najzatvorenijih, najzaštićenijih    privrednih sistema, obezbeđujući monopolski položaj nizu industrijskih grana, čuvajući  je od starne konkurencije.

Oskudica kapitala i višak  radne  snage  je  konstanta koja obeležava međuratni period. Ta objektivna  činjenica  nameće  samo dve mogućnosti za sve male agrarne zemlje.“One imaju ili da  prime  i usvoje javna preduzeća ili  da  prime  i  daju  potpunu  slobodu  stranom kapitalu. A on dolazi samo da profitira i to samo onda  ako je to više nego  drugde.“  (  8  )

Mirković  ističe  velike prednosti  privatne   industrije,  njenu veću ekonomičnost, ( 9 )  nad državnom, u kojoj  je  upravna vlast  vršeći  grube  zloupotrebe, tražila  samo  izvore  za lično  bogaćenje, zanemarujući  opšte ciljeve, razvoj celokupnog društva. „Biti ministar, pomoćnik ministra, direktor  ili  načelnik, ma  i  najkraće vrijeme, ali beš u vrijeme kad  se  daju  važni  potpisi,  značilo je od golaća, koji kupi mrvice sa  kapitalističkog  stola,  postati kapitalist, imati svoj vlastiti  stol,  vilu, auto, dionice,     tekući  račun, članstvo  u  upravnim  odborima  poduzeća,  ukratko prijeći u buržoaziju, osigurati se kapitalom u zemlji, i za  svaki slučaj izneti  nešto  kapitala  na  svoj  konto  u  Švicarsku  ili  Francusku.“(10 ) Važnost ministarskih položaja cenila se  po  tome koliko mogućnosti pružaju za mahinacije, pljačku državne imovine u  korist privatnog bogaćenja.

Velika  svetska  ekonomska  kriza  koja je   zahvatila   i Jugoslaviju,  i  izavala  privredni  raspad,  bila  je  Mirkoviću,  slika i predznak političkog i vojnog  rasula  koje  će  se  desiti  1941. godine. Moćni politički faktori iznosili su zlato i devize iz zemlje, jasno pokazujući nesposobnost za brigu o opštim  narodnim,  pa i državnim interesima. ( 11 )

I pored svih tih mana, posledica upotreba političkog sistema u korist privatne prvobitne akumulacije, on daje predloge za  jače angažovanje  države  u  ulozi  organizatora  industrije,  ali   po uzoru na Ruzveltov Nju- Dil, kako to pokušava da primenjuje i vlada Milana Sojadinovića ( 1935-1939 ).Problem finasiranja, pošto  nova

zaduživanja  u   inostranstvu   ne   smatra   celishodnim, vidi   u preraspodeli državnog budžeta, opterećenog  velikim  izdatcima  za vojne svrhe,ili u uzimanju  kratkoročnih  zajmova   u  mašinama  i  materijalu.( 12 )

Nejednak nivo razvoja pojedinih delova  KSHS, sa strukturnim  različitostima,  otpore   integracionim  procesima, koji  započinju samim   činom   ujedinjenja,  činjenice    političke  istorije, nezinteresovanost nove buržoazije  i političko državnih  vrhova za velike  strateške projekte  privrednog  uzdizanja  celog  društva, ( 13)   on   navodi   kao    ometajuće  za  brže  uključivanje Jugoslavije u društvo  industrijskih zemalja.

Pored navedenih  faktora,  jedan  od   činilaca zaostajanja Jugoslavije   Mirković   identifikuje   i   u   „antiindustrijskoj  filozofiji slovenskih naroda“ čije postojanje  dovodi  u  direktnu vezu sa duhovnim, u prvom redu religoiznim  razvojem.(  14  )  Kao rezultati     takvog  stanja  on  uočava   i  razvoj protivzapadnjačkog  nacionalizma  koji  je  i  protivracionalan  i protivkapitalistički. „On znači negaciju individualizma, liberalizma   i  građanskog  društva.“  (  15  )  „Slavenofilska  filozofija  i  politički   ciljevi   doveli   su   sve   slovenske   narode  do precenjivanja svojih snaga. Sa visine  gleda  slovenski  ovek  na ekonomski  rad  i materijalnu kulturu zapadne Evrope.“

Svi  uočeni problemi, koji  su ometali industrijski razvoj, nisu dobijali  odgovarajuća  rešenja. Jugoslavija je  opterećena  njima  ulazila  i  u  novi  istorijski period.

Ekonomskoistorijska istraživanja Jugoslavije u periodu 1918   – 1941, koja je obavio profesor Mirković, a čiji  rezultati  teško da će  biti uskoro prevaziđeni,upotpunjuju  i  obogaćuju  celovitu istorijsku spoznaju.Njihovo uključivanje,u nove radove iz oblasti ekonomske istorije,a pogotovo u istoriografska dela sa  ambicijama sintetičkog  obuhvatanja  prošlosti  Jugoslavije,  biće i dalje  neophodni  i korisni.

Stevan Mačković

N A P O M E N E :

  1. To je ocena Smiljane Đurović,naučnog  savetnika  Instituta  za    savremenu istoriju, Beograd,  koja  se  i  sama  koncentrisala  na    proučavanje ekomske istorije Jugoslavije, i u studiji: O  uzrocima    zaostajanja  Jugoslavije  u  ekonomskom   razvoju   početkom   20.    veka, Istorija  20.  veka,Beograd  1991,  st.  170-179.,  obrazlaže    upravo  važnost  istraživanja  Mije  Mirkovića  za  istoriografsku    sintezu.
  2.  2.“U ovom pogledu istorijska nauka u Jugoslaviji je  u  evidentnom  zaostajanju za svetskim trendovima, u  kojima  se  od  kongresa  u    Bernu 1986. oseća predominacija ekonomskoistorijskih istraživanja.   Veliki  talasi  ekonomskoistorijskih   istraživanja   počinju   da    zapljuskuju i  svetske  kongrese  istoričara,  pa  i  poslednji  u    Madridu (1990).isto, st. 170.
  3. Isto, str. 170.
  4. Književni sever, god.IX,knj. IX,  sv.  11,  Subotica  novembar 1933, str.340.
  5. Istraživanja 10, Novi  Sad  1983, Ankica  Vasić,  Bibliografija radova dr Alekse Ivića,str. 275-313. U izuzetno  bogatoj  produkciji    od  648  bibliografskih  jedinica,  ističu  se  :Istorija  Srba  u    Ugarskoj, 1914,  Istorija  Srba  u  Vojvodini,  1929,Spisi  bečkih  arhiva o prvom srpskom ustanku.
  6. Dr Dušan Popov,  Srpska  štampa  u  Vojvodini  1918-1941,  str.    283-298.
  7. Period od 1929. do 1934. je i doba velike  ekonomske  krize  u    Jugoslaviji,a program Milana Stojadinovića, za  prevazilaženje  te    ekonomske depresije – državna intervencija  u privredi,naićiće  na    bibliografiju   Mije  Mirovića  čine  i  : O načelu   slobode   u   unutrašnjoj  trgovini  ( 1929 ),  Seoski  dućani   (1930 ),    Održavanje seljačkog poseda (193 ),  Razvoj  ekonomske  misli  u    19.veku ( 1938 ),O dvadesetogodišnjici agrarne reforme ( 1939),    Agrarna politika  (1940),  Ekonomska struktura Jugoslavije  1918 – 1941  (195 ),  Seljaci  u  kapitalizmu  ( 1952),  Ekonomska    historija Jugoslavije ( 1958 ).
  8. Dr Mijo Mirković, Industrijska politika, Beograd 1936, str. 305.    Isti  autor, Ekonomska  historija  Jugoslavije, Zagreb  1958, st.    370-373, navodi da  je  strani  kapital  je  imao  većinu  čitavog    deoničkog kapitala u zemlji.Niz  industrijskih  grana, proizvodnja    šećera,  drveta,  konoplje,prerada  metala,  hemijska  industrija,    većina privatnih banaka,  bile su   pod njegovom dominacijom  Osim    rudnika uglja i gvozdene rude, koji su bili u državnim  rukama, svo    ostalo rudarstvo je bilo u funkciji stranog  kapitala. Po zemljama    porekla,  1939. godine,većinu  je imao francuski kapital sa  1 419    miliona  dinara, engleski sa 1 366, i čehoslovački sa  982 miliona    dinara.
  9. „Sa gledišta  ekonomnosti  (  isti  prinos  sa   što   manjim    troškovima) u Jugoslaviji, kao  i  u  ostalim  zemljama,  privatna   industrija ima prvenstvo.“ Dr Mijo Mirković,Industrijska politika,    Beograd 1936, str.304.
  10. Dr Mijo Mirković, Ekonomska historija Jugoslavije, str.376
  11. „Upravljači države nisu vjerovali  u  stabilnost   političkog    sistema u zemlji, koji su sami stvorili, i osiguravali su se deset  godina prije sloma Jugoslavije  iznoseći  u  inozemstvo   platežno    sredstvo trajne vrijednosti prijeko potrebno za podizanje narodnog    gospodarstva iz rasula, u koje je ono bilo došlo.“  Isto, str. 349.
  12. Dr Mijo Mirković, Industrijska politika, str. 308.
  13. Dr Mijo Mirković,Ekonomska historija Jugoslavije,Zagreb 1958, 400.
  14.     *  IAS, F:228.77. 1119/1927. U  predlogu  redovnog  profesora  dr    Mirka   Kosića  i   vanrednog   profesora   dr  Fedora  Nikića  Fakultetskom Savetu za izbor dr Mije Mirkovića u zvanje  docenta,   dotaknute su osnovne teze iz disertacije dr Mirkovića.
Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: