Josif Ruf (Ruff Jozséf)

 

JOSIF RUF

JOSIP RUF  (Senta 4.3.1895. – ?)

               Josip Ruf (Ruff Jozséf) je osnivač jedne od najpoznatijih fabrika bombona i čokolade u predratnoj Jugoslaviji. Rođen u Senti 4.3.1895. godine. Po podacima za izdavanje uverenja o državljanstvu bio je visok 180 cm, plave kose i plavih očiju, bez karakterističnih znakova.Na tadašnjem tržištu su se posebno dobro plasirale  njegove karamele, a bomboni pod imenom „Negro“ zadržali su se u proizvodnji sve do danas.

Mavro (Mor) Ruf, Josipov otac, Jevrej, bio je putujući trgovac – prodavao je kožu, duvan i vunu. U Senti, gde se doselio sa porodicom i gde je Josip i rođen, kapital stečen trgovačkim poslovima ulaže u proizvodnju sirćeta. Mavro vodi preduzeće u Senti sve do  smrti 1902. godine, kada ga je na tom položaju nasledila supruga, subotička Jevrejka Serena, rođ. Šrajber. Ona se sa decom 1909. godine preseljava u Suboticu, gde će se od 1911. godine baviti trgovinom bombona i artikala od šećera, prodajući i robu svoga šuraka Julija Brumera.[1]

Dozvolu za izradu bombona dobija 1916. godine i tako svojim preduzetničkim  duhom, rođačkim i drugim poslovnim vezama, utire put za svoja dva sina Josipa i Adolfa,[2] koji 1917. godine takođe dobijaju dozvolu za izradu i prodaju artikala od šećera i u tim ratnim vremenima, kada je promet šećerom bio strogo kontrolisan, a njegova nabavka povezana sa nizom teškoća. Oni kreću sa malom manufakturnom radionicom za izradu bombona.

Josip Ruf  se sa proizvodnjom bombona upoznao i kod svoga tetka Brumera, sa kojim je odlazio i u Nemačku, da bi bi pratili razvoj tehnologije u ovoj struci.

Nakon bratovljeve smrti, kao jedini vlasnik firme „Braća Ruff“ u 1922. godini se javlja Josip. U narednom periodu firma će biti registrovana kao javno trgovačko društvo do 1928. godine, da bi od 1930. do 1931. godine postojala kao deoničko društvo, a kasnije imala oblik javnog trgovačkog društva i inokosne firme. Oba Josipova zeta, dr Mirko Telč (Teltsch), advokat i Karlo Bajnhauer (Beinhauer), špediterski  preduzimač[3], učestvovaće svojim kapitalom u čitavom periodu postojanja firme. Kao deoničari, u kratkom periodu  postojanja tog oblika preduzeća, javljaju se i sledeće ličnosti: Dušan Manojlović, dr Bošan Samu, Mavro  Augenfeld iz Vinkovaca, otac Mici Augenfeld – prve Josipove žene, Gašpar Telč, trgovac iz Sombora i drugi.

Prosperitet „Braće Ruff“ je bio brz i očigledan. Od male manufakture sa 5-6 radnika do fabrike bombona i čokolade prošlo je samo desetak godina.

 

Najveću investiciju realizuje u jeku ekonomske krize 1931. godine. Tada na parceli u dvorištu u Štosovoj br. 6 novcem od miraza (500.000 dinara) supruge Mici Augensfeld[4] završava nov moderno opremljen dvospratni pogon.[5] „Činjenica da je firma tada bila u stanju da podigne tako skupu zgradu dokazuje da nije osećala posledice privredne krize i da njena konjuktura nije bila pogođena…“[6] Time je u narednom periodu firma u Subotici raspolagala ukupno sa 1.712 kvadratnih metara poslovnog prostora. I taj podatak dovoljno govori o poslovnoj snalažljivosti i sposobnosti Josipa Rufa, i uspešnosti poslovanja njegove firme. Uz takve preduslove ne čudi dalji uspešan razvoj poslovanja „Braće Ruff“.

U 1927. godini fabrika ima maksimalni kapacitet od 15 vagona šećerne robe i čokolade, ima iskorištenost od 70%, i zapošljava 55 radnika.

Sa razvojem firme unapređivana je i tehnička opremljenost pogona – od prvih polovnih uređaja za proizvodnju čokolade, nabavljenih iz Austrije, do modernih mašina uvezenih iz Nemačke i Švajcarske. Iz Švajcarske su 1928. godine uvezli mašinu „valjaricu“ za čokolade, vrednosti 7.125 Sf, a iz Nemačke mašinu marke „Henkel“, takođe za čokoladu,  vrednosti 4.250 RM.[7]

 

Tada je firma zapošljavala do 100 radnika i imala maksimalni godišnji kapacitet 200 – 350 tona robe. Sposobni su bili da konkurišu skoro svim sličnim preduzećima u zemlji. Imali su svoje prodavnice u Beogradu, Novom Sadu, Velikom Bečkereku, Pančevu i Osijeku.

 

O ličnom bogatstvu Josipa Rufa govore i podaci da je 1932. godine kupio 132. k.j. prvoklasne oranice na Verušiću i opremio moderno gazdinstvo, razvivši voćarsku proizvodnju višanja, ali i kvalitetnu mlekarsku farmu, sa koje je sveže mleko koristila i njegova fabrika. Tim postupkom je podignut kvalitet čokolade. Gajio je i šećernu repu, koja se prerađivala u Crvenki, odakle je obezbeđivao deo potreba za šećerom.[8] Pored toga  je posedovao najamne palate u Subotici („Rufova palata“ – Manojlovićeva ulica 6) i Beogradu, sredstva na deviznim računima u inostranstvu, za koja je mogao da kupi još dve slične fabrike ili najmanje 260 k.j. oranice. Rufov standard ilustruje i to da je u periodu od 1929. do 1933. godine posedovao automobile marke „Citroen“, „Opel“ i „Ford“. Motorna vozila su u gradu bila retkost. U Subotici je 1939. godine bilo tek 194 automobila – 40 teretnih i  154 putnička.[9]

U godinama pred rat, zbog otežanog  snabdevanja sirovinama, fabrika smanjuje  proizvodnju, a pod mađarskom okupacionom vlašću od 1.10.1942. godine, pošto joj  je  obustavljeno snabdevanje šećerom, prestaje sa radom. Josip Ruf, kao i veliki broj drugih subotičkih Jevreja biva interniran, mada je pokušao prelaskom u katoličku veru izbeći progone, zlostavljanje i oduzimanje imovine, čemu su Jevreji bili izloženi.

Nakon uspostavljanja nove vlasti Rufova fabrika, uz ostale nekretnine, biva decembra 1946. nacionalizovana (Zakonom o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća od 8.12.1946. godine).[10] Pristupa se obnavljanju objekata, kojima je u bombardovanjima  krajem rata naneta velika šteta, i pokretanju proizvodnje.

Ime  „Tvornica čokolade i bombona Pionir“ preduzeće je dobilo 1.11.1948. godine Rešenjem Vlade NR Srbije i kao takvo upisano je u registar.

Iskustvo i bogato znanje vezano za izradu bombona i čokolade bivšeg vlasnika  Josipa Rufa dobro je došlo u vremenu izrazitog nedostatka kvalifikovanih kadrova, pa je on imenovan 1947. godine da vrši funkciju tehničkog rukovodioca fabrike. Ali, kasniji razvoj događaja potvrdiće da u novim društvenim uslovima za bivše „kapitaliste“ nije bilo mesta.  Porodica  Ruf  ostaje u Jugoslaviji do 1950. godine, kada se iseljava u Izrael.[11] Porodica Ruf  je, kako je to nalagao postupak iseljavanja, morala da ispuni izjave o odricanju od jugoslovenskog državljanstva i oni to čine oktobra 1950. godine. Nakon toga su im i preostale nekretnine bile nacionalizovane kao stranim državljanima.[12]

Sa useljeničkom vizom, poput većine preživelih subotičkih Jevreja, u velikom talasu  iseljavanja 1949-1950. godine i oni odlaze u Izrael.[13]

Porodica  Josipa Rufa iselila se marta 1950. godine. No, već aprila 1952. Josip daje ovlasti subotičkom advokatu Ivanu Malagurskom da ga zastupa u cilju njegovog povratka u Jugoslaviju. U molbi za izdavanje mišljenja o povratku „…u cilju snaženja nacionalne  privrede…“ [14] navodi: „Pošto se u mome novom zavičaju ne mogu naviknuti, niti na ovdašnji način života i običaje, a niti  mi pogoduje ovdašnja klima, a pored toga osećam u pravom smislu bolest i čežnju za mojom bivšom domovinom…“ i dalje „…obzirom na moju  bolećivu naklonost i čežnju za mojim starim zavičajem, tako i obzirom da mi ovdašnja klima, način života i ishrane oštećuju zdravlje, kao i da sam duboko uveren da ću mojim stručnim znanjem i veštinom koristiti i mnogo doprineti razvoju i proizvodnji čokolade, bombona razne vrste…“  Ali, na zahtev mesnih vlasti, iz „Pionira“ stiže za bivšeg vlasnika obeshrabrujući odgovor. U njemu se ističe kako je to preduzeće, kada je Ruf obavljao dužnost tehničkog direktora, proizvodilo samo 6 vrsta proizvoda, a sada već preko 60, što dokazuje osposobljenost niza stučnjaka za vođenje pogona, te ono nema potrebu da angažuje Rufa. Ta epizoda svedoči o arogantnosti novih upravljača fabrikom, ali još više o velikoj vezanosti Rufa za svoju fabriku i problemima prilagođavanja na koje su on, a verovatno i mnogi drugi subotički Jevreji nailazili u Izraelu. Iz Izraela se porodica Ruf  iselila u Brazil.

Kao naslednici u ostavinskoj raspravi vođenoj 1954. godine, nakon proglašenja 1947. godine Ruže Ruf umrlom, javljaju se Josip Ruf (iz Brazila, Sao Paolo) i Telč Andrija (iz Zagreba), sin Ružine sestre Margite. Predmet nasledstva su bile naknadno pronađene nekretnine u vlasništvu pokojnice u Beogradu – kuće u Jevremovoj 61 i Baruhovoj 37.[15]

 

 

[1] Julije Brumer (Subotica 1870-1944  Aušvic). Roditelji su mu bili Andrija  i Katarin Basler. IAS, F:68, XVI 672/1950. On je osnivač „Prve subotičke tvornice bombona i čokolade“ (od 1904). vidi: Gašpar Ulmer, Tvornica čokolade i bombona „Braća Ruff“ Subotica (1917-1946), 65 godina „Pionira“ (1917-1982) st.60.

[2] Adolf  Ruf je rođen 1890. u Novom Sadu, gde se  tada nalazila porodica Ruf, a umro je 9.10.1921. godine u Subotici. Bolovao je od srčane mane, zbog koje je bio oslobođen vojne obaveza. Zabeleženo je i da je istupio iz jevrejske i prešao u  rimokatoličku veru. Braća su imala i dve sestre – Margitu (Senta  1903 – Aušvic 1944) i Rožiku (Ružu, 1898 – ?). Margita je bila supruga advokata dr Telč Mirka

(Telsch Imre) IAS, F:57.965/1934. Mirko Telč je rođen 1891. godine u Somboru, otac Gašpar, mati Berta Grinfeld. On 1952. godine želi da izvadi dozvolu za proizvodnju „kresnica“ (prskalica?). IAS, F:68, I 1008/1952.

[3] Bajnhauer Karlo (Subotica 1886- Aušvic 1944). U ratu je bio mobilisan u 86. puk, odlikovan je u činu poručnika. Da je bio solidno situiran govori i to, što je posedovao nekoliko nekretnina – kuću u Carinarskoj 9 i sa suprugom po jednu polovinu kuće u Štosovoj 6 i na Daničićevom putu 6. Ruža Ruf je bila vlasnica i kuće na Trgu Eduarda Erioa 5/a. I ona (Ruža Ruf 1898-1944) je stradala u logoru Aušvic.

[4] Mici (Marija) Augensfeld  je bila kćerka  Mavra Augensfelda, veletrgovca hranom iz Vinkovaca. Sa njom je Josip imao dva sina – Ivana i Đorđa. Ona umire 1934. godine.

[5] IAS, F:47.1246.III 2273/1931.

[6] Ulmer, nav. delo, st. 68

[7] IAS, F:235.27.298/1928.

[8]Ulmer, nav. delo,  71.

[9] IAS, F:57.4343/1939.

[10] Ulmer, nav. delo, st. 83

[11] Druga Josipova supruga je bila Ana Sabo (1909 – ?),  sa kojom je 1937. godine dobio kćerku Katicu. Sa prvom ženom Marijom rođ. Augenfeld imao je dva sina – Ivana i Đorđa. Njih je posle smrti prve supruge čuvala dadilja Ana Sabo, sa kojom će sklopiti brak.

[12] IAS, F:68. V 1185/1950. Sinovi Ivan i Đorđe imali su na svom imenu po 1/2  kuće  u  Vladimira Nazora 6 – 8, i u Matije Gupca 31. IAS, F:68, XVI 638/1950.  Josipu  je stavljena u državno vlasništvo i nekretnina na putu Jovana Mikića 6. IAS. F:68, XVI 940/1950.

[13] Ulmer, st. 93. O iseljavanju subotičkih Jevreja vidi: Dušan Jelić, Kratak pregled istorije subotičkih  Jevreja i njihovog doprinosa razvoju grada, Jevrejski istorijski muzej,  Zbornik  5,  st. 175.

[14] IAS,F:68,I 650/1952.

[15] IAS,F:68, 1411/1955.

 

 

 

 

 

 

 

O felis catus
35 godina tragam za mrvicom istine u proslosti, ali je nisam nasao jos.

2 Responses to Josif Ruf (Ruff Jozséf)

  1. jASMINA says:

    Da li mozete na mail da mi posaljete ovu skeniranu krstenicu Josifa Rufa

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: