Hütter Árpád, FAKO D.D.

Arpad Hiter

 „FAKO D.D.“

Osnivanje ovog deoničkog društva je vezano za ime braće Hiter  (Hütter), Arpada (Árpád) , Mirka (Imré) i Đule (Gyula). Arpad u Suboticu dolazi 1902.godine kao dvanaestogodišnji dečak. Rođen je 1890. godine u Heveškoj županiju  u mestu Pustavisnek (Pusztavisznek) od majke Etele Klajn (Klein) i oca Kalmana. Po narodnost je  Jevrej.

Kao  šegrt  radio je  kod trgovca Geze Klajna (Klein, zatim nakon promene prezimena – Komor Géza), oslobađa  se i nastavlja  da radi kao trgovački putnik. Od 1915. do  1918.  godine je  bio u 6. pešačkoj honvedskoj regimenti. Odmah po dolasku iz vojske, maja 1918. godine ulazi u trgovačku  firmu  svog tasta Rokenštajna, da bi iste godine otvario i sopstvenu  trgovačku radnju.[1]

F 86 195 reklama Szabadkai ujsag 19 02 1922

Očiglednom greškom, Senat 1920. godine, donosi odluku o njegovom proterivanju,  koja  je nakon  njegove žalbe povučna.[2] Početkom 1921. godine  kupuje kuću u ulici Bene Sudarevića 4 (danas Matije Gupca)[3] tzv. „Zálogház“. Kuću je kupio od Vere Mačković. Grad je u dvorišnoj zgradi pored glavnog objekta. od 1914. godine uzimao pod zakup prostorije koje je koristilo zabavište. Novi vlasnik je odmah pokrenuo postupak za prekid zakupnog ugovora, pošto navodi da su te prostorije „vrlo važne za trgovinu“, ali je zabavište ostalo u njima sve do 1925. godine. Sprat na na tom objektu, podigao je 1922. godine kao i ekonomske zgrade i  stanove u dvorištu.[4]

Radio je kao trgovac  „kratkom robom“, zajedno sa  braćom, Đulom[5] i Mirkom[6]. Braća su  imala zajedničku firmu, koja se nalazila se u ulici Bene Sudarevića 4, gde su braća i stanovala, sa još jednom prodavnicom u u Štosovoj ulici 11[7], koja je registrovana u sudskom registru Ce VI 86.51. Bavili su se i veleprodajom „kratke  robe“. Godine 1923. obrtni kapital  im je procenjen na 1 500 000 dinara, a zalihe robe na 2 000 000 dinara. Arpad  će  od 1926. godine biti u nekoliko navrata postavljan i za člana  Priširenog Senata. Važio je za solidno situiranog trgovca.[8] Idući poslovni potezi braće Hiter, kada svoj kapital uz učešće stranih investitora, plasiraju u industrijsku proizvodnju čarapa, govore o njihovoj dobroj informisanosti, poznavanju uslova koji su tada vladali na tržištu i spremnosti i sposobnosti da tu vladajuću konjukturu za tom vrstom proizvoda iskoriste.

Arpad Hiter je  23.11.1926. godine, dobio dozvolu  za gradnju novih i rušenje  starih objekata na mestu  starog „Kohan“ (Kohán) mlina (Oslobođenja 85). Kupovinu te nekretnine je obavio za cenu je od  420 000  dinara.[9] Maja 1927. godine je završena i gradnja novih objekata. Sav  mašinski pogon, kompletna fabrička instalacija, kupljena  je  od  firme  „Anton Köbke, Göppersdorf“.  Za nju je Arpad Hiter  dobio  pravo  bezcarinskog uvoza.[10] Sam  uvoz,  odnosno problemi  sa carinjenjem, koje je vršila Carinarnica u Subotici, naterali su Hitera da  uputi subotičkom „Lloydy“  jednu  žalbu  na njen rad. U toj žalbi iznosi da je ona:  „…pokazala  nemarnost,  nebrižljivost oko carinjena robe, i prema pojedinim strankama otvoreno izražavajući odvratnost, te time nanosi sve veće štete, direktno taksiranjem i indirektno,dugom manipulacijom robe kao i neizvršavanjem Carinarnici  predatih molba.“[11]

Preduzeće je započelo rad 4.1.1927. godine kao komanditno društvo, „Fako, Arpad  Hüter i drugovi“. Unutrašnji član je bio Arpad Hiter, a 5 spoljašnjih članova, predstavnici stranog kapitala, koje je predstavljao Fridrih Anton Kobke (Köbke). Kapital je iznoosio 3 miliona dinara. U društvu su domaći državljani imali 53,2% a stranci 46,8% kapitala.[12]

Proizvodnju  je  organizovao poverenik  bečke  firme „Eisler, Kardos, Rosinger i Rippner“ Valter Bahrih (Walter Bachrich. Rođen 1894. u Beču, po narodnosti Jevrej ), koji je  u  prvo  vreme  i vršio funkciju  direktora.[13]

 

Ubrzo, 10.03.1928. godine, održava se osnivački zbor deoničkog drušva Fako,  gde  se  kao cilj novog društva  postavlja: „preuzimanje radnje firme „Fako k.d.“ i proizvodnja čarapa,  trikotaže i ostale tkane i pletene robe te prodaja istih“.[14]  Time je osnovano deoničko društvo „Fako, jugoslovenska tvornica čarapa i trikotaže d.d.“.  Osnivački  kapital je iznosio  3  miliona  dinara, podeljenih u 3 000 akcija. Poslovni direktor je bio Oto  Turk (  Otto Tűrk ) a njegov zamenik Arpad Hiter.

Krajem  1928.  godine, društvo je od  supruge  Kladek Stevana kupilo, za  cenu od  170  000 dinara i susednu nekretninu, sa adresom Oslobođenja 87.

Zbog  problema  sa  snabdevanjem  električnom  energijom instalirana je i sopstvena centrala, čime je snižena cena produkcije. To je zapravo bio „Severov“ generator od 70 KW, 220 v, 200 ampera, koga je pokretala parna mašina od 150 KS.[15]

Proširenje, dogradnja radionice za  izradu  čarapa  i  farbarnice izvršeno je u 1931. godini, kada je i otpočeo rad u njoj.

U početku rada zaposleno je i 20 stranih stručnih radnika uz  101 domaćeg. Ubrzo se povećava broj domaće radne snage,  zapošljavanjem većeg broja radnica. Radilo se u dve  smene. Prvo su se proizvodile isključivo pamučne „cotton“ čarape, čime je zamenjen uvoz tog artikla, koji  se do tada i nije proizvodio u Jugoslaviji, ali se uskoro, 1929. godine, kreće i sa izradom svilenih čarapa. „Cotton“  čarape su bile proizvod koji je pretežno kupovao imućniji stalež.  Inostrane fabrike su bile konkurentne sa tim artiklom na  domaćem  tržištu  zbog malih carinskih stopa. „U interesu je države  da  se  uvoz  čarapa  po mogućnosti ograniči, a to tim pre, što naše „cotton“ čarape imaju isti kvalitet,  kao i one iz inostranstva. Inostranstvo ima samo  tu prednost,  što  usled  carinskih  stavova  može  svoju  robu   prodati jeftinije.“ pisala je  Uprava firme  „Udruženju industrijalaca“.[16] Gradske vlasti su pomagale  fabrici  oprostom gradskog prireza za 15 godina  i smanjivanjem  za  40%  trošarinskih troškova.

Problem  zapošljavanja  stranih  stručnjaka, odnosno dobijanja radnih dozvola za takve koji su obučeni u rukovanju modernim mašinama, prisutan je i kod ove fabrike, kao što saznajemo iz prepiske 1931. godine  sa  Trgovačko industrijskom i zanatskom Komorom  u  Novom  Sadu. U ovom  slučaju  radi  se  o tome da „Fako“ nije uspeo da dobije dozvole za dva nemačka državljana,  stručnjaka za „Richter“ mašine.[17]

„Zbog  velike konkurencije u tekstilnoj industriji bili smo primorani  da  povećamo odnosno proširimo našu strojnu mrežu  sa najmodernijim  i  praktičnim strojevima i to  sistema  „Richter“, kako  bi  zamogli i dalje racionalizirati našu fabriku, pošto je to jedini  način,  da  izdržimo borbu sa  velikom  inostranom konkurencijom. Mi smo za te  mašine investirali nekoliko milijona te moramo sada istima pokloniti  največu pažnju, da se iste putem nestručnog rukovanja ne ruiniraju. Zbog  toga su nam  za sada potrebni  odprilike 10 stručni, specijalno na Richterovim strojevima izučeni majstori, kako  bi  zamogli posle pri radu i nadaljnih 100 radnika naših podanika uposliti. Pošto nismo bili u stanju,  takve  stručne majstore – naše  podanike  pronaći, smo primorani, inostrane usavršene stručne majstore sa velikom praksom  iz to iz Nemačke angažirati. Kako nam je poznato, ne poseduje  ovde

nijedna fabrika Richterove kotonmašine, tako da je sasvim  isključeno, da prema informacijama Radničke komore u Novom sadu, za ovaj posao ima bezposlenih radnika.“[18]

Na redovnoj godišnjoj skupštini akcionara 1933.  godine  bili su prisutni  sledeći  akcionari:  dr Radivoj  Miladinović lično i kao opunomoćenik svoga brata Borivoja, sa 713 akcija, Hiter Arpad (i kao opunomoćenik dr Pavlović Miloša ) sa 808 , Jakob Ripner (Rippner)[19] ( i kao opunomoćenik Armina Rosingera, iz Beča  )  sa  806,  dr Edmund  Silaši sa 187, Arpad Vaš Arpad ( i kao opunomoćenik  Julija Hitera sa 156), inž. Pavle Vadas sa 100 i Mirko Hiter sa 100 akcija. To  je činilo 2 870 akcija, koje su bile deponovane kod „Opšte privredne banke d.d.“ iz Subotice.

Broj radnika je oscilirao. U 1935. godini je ih je bilo 200. Jula te godine, 180 radnika stupa u  štrajk, zbog smanjivanja nadnica, do kojeg je došlo usled smanjivanja naručbi i velikih zaliha  neprodate robe, ali radnici nisu uspeli u svojim  zahtevima. Krajem te godine bilo  je zaposleno 9 službenika, 3 tehničara ( od toga 2 stranca),  3 bravara,  1 stolar, 22  stručna radnika, 53 nekvalifikovana radnika i 111 radnica. Mesečna plata radnice, u 1936.godini, se kretala od 240 do 389 dinara.[20]

Hipeprodukcija zahvata tržište 1935/36 godine, mada je u zemlji postojao kartel sa 4 fabrike. „Fako“ se žalio na postojeći sistem kliringa, koji je slabo je funkcionisao i otežavao poslovanje, kao na primer sa Čehoslovačkom, gde je „Fako“ dosta izvozio. Uprava  je, pored toga, predlagala i zabranu uvoza novih i starih mašina iz inostranstva u periodu od 5 godina. Nadležna  Ministarstva  nisu donela  takvu odluku. U 1936. godini stepen iskorištenosti kapaciteta fabrike je bio 70%. Uprava je 1937. godine, u Čehoslovačkoj kupila još jedan pogon „cotton“ mašina za izradu muških čarapa.

Sirovine, „flor“ predivo, uvozila je pretežno iz Engleske i  delom iz Čehoslovačke.

Akcionari, dr Radivoj i dr Borivoj Miladinović prodaju svoje akcije 1937. godine, a njihovi novi vlasnici postaju Bela Frank, Viktor Gros, dr Žarko Steafanović, Stanko Lazić.

O položaju fabrike svedoči i tekst u lokalnom listu  „Nepszava“  1939. godine: „Nesumnjivo je da je najzdravije preduzeće u  Subotici fabrika  „Fako d.d.“ čija glavnica iznosi više miliona. Njene čarape i uopšte pletene proizvode bezbrojni trgovački putnici raznose po čitavoj zemlji i jedva da ima u Jugoslaviji trgovine kratkom robom gde ovi artikli  nisu poznati.“[21]

U  1938.  godini  ima  430  zaposlenih, od toga dva  Nemca i jednog Čehoslovaka. Naredne, 1939. godine, ima 500 radnika, mahom ženske radne snage  iz najsiromašnijeg staleža.[22]

Još jedno proširenje proizvodnog programa  je izvršeno  1938. godine, kada  je  započela  sa radom „radnja za proizvodnju pribora za čarape, industrijskog  obima“.[23] Ona se bavila izradom kopči za držanje čarapa, flora  za  „štopovanje  čarapa“ i praška za  pranje finog rublja „Fakopan“.

Mada se 1940. godina osećala oskudica u pamučnom predivu, firma je pred sam rat nabavila 2 mašine iz Nemačke. Mašine su bile proizvod nemačke firme  „Einsiedel Maschinenfabriks  A.G.“.Planirano je da se smeste u nove radionice. Komisijski pregled objekta  je zakazan za  8.3.1941. godine.[24]

Spisak  akcionara  koji su prisustvovali poslednjoj skupštini 5.11.1940. godine:

Ime i prezime          Državljanstvo   Mesto        Narodnost    Broj akcija sa kojima raspolaže

stanovanja     _____________________________________________________________________

dr Žarko Stefanović     jugosl.        Novi Sad       srbin                             330  kom.

Stanko Lazić                jugosl.        Novi Sad       srbin                            486  kom.

Živorad Bogdanović    jugosl.        Novi Sad       srbin                                10  kom.

Arpad HÏtter                 jugosl.        Subotica       jevrej                           550  kom.

Oskar Spreitzer            jugosl.        Novi Sad       nemac                         1234  kom.

dr Bondy Đorđe           jugosl.        Subotica        jevrej                             80  kom.

dr Edmund Silaši         jugosl.        Subotica        mađar                            100 kom.

_________

2710 kom.[25]

Izveštaj  KBU  od  16.11.1940. godine svedoči o promenama  vlasničke strukture do koje je došlo pod resstriktivnim zakonima koji su tretirali jevrejsko vlasnoštvo. „Primećujemo, da je 75 % celokupnih  akcija u rukama Opšte privredne banke d.d. iz Subotice i  Penzione  blagajne  činovnika  i podbornika Opšte privredne banke d.d, u pola- pola dela, a ostalih 25% akcija  je u rukama g. Jakob Rippner,  Subotica,Hűtter  Arpad, Subotica,  i dr Szilasi Ödöna, Subotica.“[26]  To je bio iznuđeni pokušaj da akcionari Jevereji, ne izgube potpunu kontrolu nad fabrikom.[27] Kao upravnik preduzeća tada se javlja Koloman Perčić[28].

Po nalazima novih vlasti 1946. godine, na  dan 6.4.1941. godine akcije su imali:  Opšta privredna banka d.d. – 2 250 komada, Jakov Ripner – 321, Arpad Hiter – 239 i dr Edmund Silaši – 30, ukupno 2 840.[29]

„Fako d.d.“ je radio i tokom rata pod imenom   „Köttötáru és harisnya ipar rt.”. Deonice  je  prekupila i preuzela  firma „Cocran Jozsef“ iz  Hodmezervašarhelja. Prebacili su sedište firme ( „Kötöttáru  és harsnyaipari r.t.“) u Budimpeštu. Pošto su imali obezbeđeno snabdevanje sirovinama, radili su punim kapacitetima. Zapošljavali su do 600 radnica. Za vlasnike te firme, rečeno je da su po slomu Mađarske izbegli u Švajcarsku[30] a već neposredno pre toga jedan pogon, odeljenje trikotaže, preneli  u Hodmezervašarahelj. Od 1945. godine preduzeće je pod Upravom  narodnih dobara, da bi 14.1.1946. godine sudskom odlukom Vp.1728 bilo preneto u korist države.U registrima je 30.12.1946. godine bilo ubeleženo i  novo  ime  fabrike  –  „La Passionarija“.[31]

Arpad Hiter, preživevši  rat, dočekaće da vidi  kako  mu  nove vlasti oduzimaju imanje, nekretnine, kuću, fabriku. Sa većinom  drugih subotičkih Jevreja, da bi dobio pasoš, odriče se  1948. jugoslovenskog državljanstva i odlazi u Palestinu (Izrael).

 

[1] Prva žena Arpada Hitera je bila subotička Jevrejka Eržebet Rokenštajn (Rokenstein Erzsebet). Sa  njom  je  imao kćerku Klaru ( Subotica 1914 – Aušvic 1944 ). Druga   žena mu je bila Naneta Vajnberger, sa kojom je  imao  dvoje  dece,  Đerđa,  rođenog  1925.  u Budimpeošti i  Jelisavetu, rođenu 1923. godine u Subotici. Po treći put se ženio  1935. godine sa  Lujzom Gutman, mađarskom podanicom iz Budimpešte. Svedok na venčanju je bio dr Silaši  Edmund,  partner iz firme. IAS,F:57.288/1936. Kao Jevrej, Hiter je  deportovan 1944. godine u Austriju. Posle oslobođenja, 1945. godine se vratio u Suboticu. Pokušavao je da dobije dragocenosti deponovane u „Mađarskoj banci i trgovačkom d.d.“  i svoje nakretnine, ali molbi nije udovoljeno. IAS, F:70. 11500/1945

[2] IAS,F:47.1428.XIX/1920.80-243.

[3] IAS, F:47. XX 232/1919

[4] IAS, F:47. 1208. III 855/1922

[5] Julije Đula Hiter (Hűtter). I on je rođen u mestu Pustavisnek (Pusztavisznek) 1894. godine. Od  1915,  bio je  na  ruskom frontu,  gde je  1916. godine i zarobljen. Marta 1918. godine je uspeo da pobegne  iz zarobljeništva  i  da se vrati kući. Trgovac  po zanimanju. Optiranjem 1923. godine postao je državljanin Kraljevine SHS. On  je  preživeo II sv.rat rat. Imao je ćerku Žužu (r.1923.).

[6] Imre Mirko Hiter (Hűtter Imre) je  rođen u mestu Pustavisznek 1899. godine. Stradao 1945. u logoru Bergen-Belzen. I on je bio trgovac,  optiranjem je  stekao jugoslovensko državljanstvo. I njegova supruga Ljubica

( Ibolya) je bila iz porodice Rokenštajn (Rokenstein)  (r.1904 ) sa kojom je imao kćerku Mirjanu, rođenu 1936 i sina Tiburcija. Oni  su  preživeli  rat, ali se  1949. odriču jugoslovenskog državljanstva i iseljavaju u Izrael.

[7] Na adresi Štosova 11 (ugao sa ulicom Dunavskog artileriskog puka) Julije Hiter je 1929. adaptirao deo zgrade za potrebe stanovanja,  gde se i preselio. Obe nekretnine sa  radnjama  su predate na upravljanje Juliju, da bi 1949. bile prenete u vlasništvo države. IAS, F:68, Nacionalizacija, 154,155,156. i IAS, F:253.23. 294.

[8] Arpad  je posedovao kuću u Subotici i  vilu na Paliću. Plaćao je ratni porez, koji je u  1927. godini iznosio 240 000 dinara.  IAS,F:47.XXIV 203/1929. Arpad  Hiter  je  posedovao  i  2 putnička  automobila „Ansaldo“ i „Chewrolete“.

[9]  Zoltan Devavari, Štrajk u  fabrici Fako, Subotica 1958, st.13.

[10] IAS,  F:235.24.47/1927

[11] IAS, F:235.27/269/1928

[12] Iz izveštaja Okružnog suda F 3/1927.Devavari, nav. delo. st.18.

[13] IAS, F:235.24.138/1927

[14] IAS, F:86. Ct 819

[15] IAS, F:47. III 1186/1928. Parni kotao od 8 atm. je imao 67 m2.

[16] Devavari, nev.delo, st.23

 

[17] IAS, F:235,32.134/1931

[18] IAS, F:235,32.134/1931

[19] Jakob Ripner (Rippner) je rođen je  1893. godine u mestu Oradea ( danas  Rumunija).  Bio  je austrijski državljanin, nadležan u Beču. U Subotici se nalazi od 1926. godine.žena mu  je bila Fišer Šarlota. IAS,F:47. II 4818/1939.  Nije uopšte dobio jugoslovensko državljanstvo. Sreski načelnik, povodom njegove molbe za dobijanje državljanstva šalje dopis  KBU  u kome navodi „Pomenuti Ripner slabo vlada državnim jezikom…“ i dalje „… potpuno se asimilovao ovdašnjoj sredini..“ Ali od nadležne vlasti nije dobio pozitivan odgovor.Obavljao je  funkciju  direktora  Fakoa, plata  mu  je  1939. godine iznosila  8000 dinara.Imao  je  i legitimaciju kao trgovački putnik i predstavljao  je  kolekcije  firme po zemlji i inostarnstvu.

[20] IAS, F:47. IV 7616/1936

[21] „Nepzsava“, 12.11.1939.st. 6

[22] IAS, F:47 I 4894/1939

[23] IAS, F:57.6068/1938

[24] AV, F:126  VIII  11277/1941

[25] AV, F:126, VIII 33557/1940

[26] AV, F:126,  VIII 33557/1940

[27] “Već za vreme stare Jugoslavije neposredno pred rat kada su doneti jevrejski zakoni u Jogoslaviji pošto je veđina vlasnika deonica bila Jevreji, može se reći da su svi bili Jevreji to su oni prodali akcije Opštoj privrednoj banci u Subotici…  Iz zapisnika o salušanju svedoka u krivičnom predmetu protiv Kolomana Perčića. IAS, F:86.K 237/1946

[28] Koloman Perčić je napustio Suboticu pred dolazak Crvene armije i partizanskih snaga, ali je u odsustvu osuđen a imovima mu je konfiskovana.

[29] IAS,F:68, Nacionalizacja 250

[30] IAS,F:68,Nac.250

[31] I nekretnine  Arpada Hitera, dve kuće, ( danas u ulici Matije Gupca 4  (14 ) i u Lenjinovom parku 3, i radnja u Štosovoj 11  su nacionalizovane. IAS, F:68. V 738/1950

%d bloggers like this: