Hütter Árpád, FAKO D.D.
„FAKO D.D.“
Osnivanje ovog deoničkog društva je vezano za ime braće Hiter (Hütter), Arpada (Árpád) , Mirka (Imré) i Đule (Gyula). Arpad u Suboticu dolazi 1902.godine kao dvanaestogodišnji dečak. Rođen je 1890. godine u Heveškoj županiju u mestu Pustavisnek (Pusztavisznek) od majke Etele Klajn (Klein) i oca Kalmana. Po narodnost je Jevrej.
Kao šegrt radio je kod trgovca Geze Klajna (Klein, zatim nakon promene prezimena – Komor Géza), oslobađa se i nastavlja da radi kao trgovački putnik. Od 1915. do 1918. godine je bio u 6. pešačkoj honvedskoj regimenti. Odmah po dolasku iz vojske, maja 1918. godine ulazi u trgovačku firmu svog tasta Rokenštajna, da bi iste godine otvario i sopstvenu trgovačku radnju.[1]
Očiglednom greškom, Senat 1920. godine, donosi odluku o njegovom proterivanju, koja je nakon njegove žalbe povučna.[2] Početkom 1921. godine kupuje kuću u ulici Bene Sudarevića 4 (danas Matije Gupca)[3] tzv. „Zálogház“. Kuću je kupio od Vere Mačković. Grad je u dvorišnoj zgradi pored glavnog objekta. od 1914. godine uzimao pod zakup prostorije koje je koristilo zabavište. Novi vlasnik je odmah pokrenuo postupak za prekid zakupnog ugovora, pošto navodi da su te prostorije „vrlo važne za trgovinu“, ali je zabavište ostalo u njima sve do 1925. godine. Sprat na na tom objektu, podigao je 1922. godine kao i ekonomske zgrade i stanove u dvorištu.[4]
Radio je kao trgovac „kratkom robom“, zajedno sa braćom, Đulom[5] i Mirkom[6]. Braća su imala zajedničku firmu, koja se nalazila se u ulici Bene Sudarevića 4, gde su braća i stanovala, sa još jednom prodavnicom u u Štosovoj ulici 11[7], koja je registrovana u sudskom registru Ce VI 86.51. Bavili su se i veleprodajom „kratke robe“. Godine 1923. obrtni kapital im je procenjen na 1 500 000 dinara, a zalihe robe na 2 000 000 dinara. Arpad će od 1926. godine biti u nekoliko navrata postavljan i za člana Priširenog Senata. Važio je za solidno situiranog trgovca.[8] Idući poslovni potezi braće Hiter, kada svoj kapital uz učešće stranih investitora, plasiraju u industrijsku proizvodnju čarapa, govore o njihovoj dobroj informisanosti, poznavanju uslova koji su tada vladali na tržištu i spremnosti i sposobnosti da tu vladajuću konjukturu za tom vrstom proizvoda iskoriste.
Arpad Hiter je 23.11.1926. godine, dobio dozvolu za gradnju novih i rušenje starih objekata na mestu starog „Kohan“ (Kohán) mlina (Oslobođenja 85). Kupovinu te nekretnine je obavio za cenu je od 420 000 dinara.[9] Maja 1927. godine je završena i gradnja novih objekata. Sav mašinski pogon, kompletna fabrička instalacija, kupljena je od firme „Anton Köbke, Göppersdorf“. Za nju je Arpad Hiter dobio pravo bezcarinskog uvoza.[10] Sam uvoz, odnosno problemi sa carinjenjem, koje je vršila Carinarnica u Subotici, naterali su Hitera da uputi subotičkom „Lloydy“ jednu žalbu na njen rad. U toj žalbi iznosi da je ona: „…pokazala nemarnost, nebrižljivost oko carinjena robe, i prema pojedinim strankama otvoreno izražavajući odvratnost, te time nanosi sve veće štete, direktno taksiranjem i indirektno,dugom manipulacijom robe kao i neizvršavanjem Carinarnici predatih molba.“[11]
Preduzeće je započelo rad 4.1.1927. godine kao komanditno društvo, „Fako, Arpad Hüter i drugovi“. Unutrašnji član je bio Arpad Hiter, a 5 spoljašnjih članova, predstavnici stranog kapitala, koje je predstavljao Fridrih Anton Kobke (Köbke). Kapital je iznoosio 3 miliona dinara. U društvu su domaći državljani imali 53,2% a stranci 46,8% kapitala.[12]
Proizvodnju je organizovao poverenik bečke firme „Eisler, Kardos, Rosinger i Rippner“ Valter Bahrih (Walter Bachrich. Rođen 1894. u Beču, po narodnosti Jevrej ), koji je u prvo vreme i vršio funkciju direktora.[13]
Ubrzo, 10.03.1928. godine, održava se osnivački zbor deoničkog drušva Fako, gde se kao cilj novog društva postavlja: „preuzimanje radnje firme „Fako k.d.“ i proizvodnja čarapa, trikotaže i ostale tkane i pletene robe te prodaja istih“.[14] Time je osnovano deoničko društvo „Fako, jugoslovenska tvornica čarapa i trikotaže d.d.“. Osnivački kapital je iznosio 3 miliona dinara, podeljenih u 3 000 akcija. Poslovni direktor je bio Oto Turk ( Otto Tűrk ) a njegov zamenik Arpad Hiter.
Krajem 1928. godine, društvo je od supruge Kladek Stevana kupilo, za cenu od 170 000 dinara i susednu nekretninu, sa adresom Oslobođenja 87.
Zbog problema sa snabdevanjem električnom energijom instalirana je i sopstvena centrala, čime je snižena cena produkcije. To je zapravo bio „Severov“ generator od 70 KW, 220 v, 200 ampera, koga je pokretala parna mašina od 150 KS.[15]
Proširenje, dogradnja radionice za izradu čarapa i farbarnice izvršeno je u 1931. godini, kada je i otpočeo rad u njoj.
U početku rada zaposleno je i 20 stranih stručnih radnika uz 101 domaćeg. Ubrzo se povećava broj domaće radne snage, zapošljavanjem većeg broja radnica. Radilo se u dve smene. Prvo su se proizvodile isključivo pamučne „cotton“ čarape, čime je zamenjen uvoz tog artikla, koji se do tada i nije proizvodio u Jugoslaviji, ali se uskoro, 1929. godine, kreće i sa izradom svilenih čarapa. „Cotton“ čarape su bile proizvod koji je pretežno kupovao imućniji stalež. Inostrane fabrike su bile konkurentne sa tim artiklom na domaćem tržištu zbog malih carinskih stopa. „U interesu je države da se uvoz čarapa po mogućnosti ograniči, a to tim pre, što naše „cotton“ čarape imaju isti kvalitet, kao i one iz inostranstva. Inostranstvo ima samo tu prednost, što usled carinskih stavova može svoju robu prodati jeftinije.“ pisala je Uprava firme „Udruženju industrijalaca“.[16] Gradske vlasti su pomagale fabrici oprostom gradskog prireza za 15 godina i smanjivanjem za 40% trošarinskih troškova.
Problem zapošljavanja stranih stručnjaka, odnosno dobijanja radnih dozvola za takve koji su obučeni u rukovanju modernim mašinama, prisutan je i kod ove fabrike, kao što saznajemo iz prepiske 1931. godine sa Trgovačko industrijskom i zanatskom Komorom u Novom Sadu. U ovom slučaju radi se o tome da „Fako“ nije uspeo da dobije dozvole za dva nemačka državljana, stručnjaka za „Richter“ mašine.[17]
„Zbog velike konkurencije u tekstilnoj industriji bili smo primorani da povećamo odnosno proširimo našu strojnu mrežu sa najmodernijim i praktičnim strojevima i to sistema „Richter“, kako bi zamogli i dalje racionalizirati našu fabriku, pošto je to jedini način, da izdržimo borbu sa velikom inostranom konkurencijom. Mi smo za te mašine investirali nekoliko milijona te moramo sada istima pokloniti največu pažnju, da se iste putem nestručnog rukovanja ne ruiniraju. Zbog toga su nam za sada potrebni odprilike 10 stručni, specijalno na Richterovim strojevima izučeni majstori, kako bi zamogli posle pri radu i nadaljnih 100 radnika naših podanika uposliti. Pošto nismo bili u stanju, takve stručne majstore – naše podanike pronaći, smo primorani, inostrane usavršene stručne majstore sa velikom praksom iz to iz Nemačke angažirati. Kako nam je poznato, ne poseduje ovde
nijedna fabrika Richterove kotonmašine, tako da je sasvim isključeno, da prema informacijama Radničke komore u Novom sadu, za ovaj posao ima bezposlenih radnika.“[18]
Na redovnoj godišnjoj skupštini akcionara 1933. godine bili su prisutni sledeći akcionari: dr Radivoj Miladinović lično i kao opunomoćenik svoga brata Borivoja, sa 713 akcija, Hiter Arpad (i kao opunomoćenik dr Pavlović Miloša ) sa 808 , Jakob Ripner (Rippner)[19] ( i kao opunomoćenik Armina Rosingera, iz Beča ) sa 806, dr Edmund Silaši sa 187, Arpad Vaš Arpad ( i kao opunomoćenik Julija Hitera sa 156), inž. Pavle Vadas sa 100 i Mirko Hiter sa 100 akcija. To je činilo 2 870 akcija, koje su bile deponovane kod „Opšte privredne banke d.d.“ iz Subotice.
Broj radnika je oscilirao. U 1935. godini je ih je bilo 200. Jula te godine, 180 radnika stupa u štrajk, zbog smanjivanja nadnica, do kojeg je došlo usled smanjivanja naručbi i velikih zaliha neprodate robe, ali radnici nisu uspeli u svojim zahtevima. Krajem te godine bilo je zaposleno 9 službenika, 3 tehničara ( od toga 2 stranca), 3 bravara, 1 stolar, 22 stručna radnika, 53 nekvalifikovana radnika i 111 radnica. Mesečna plata radnice, u 1936.godini, se kretala od 240 do 389 dinara.[20]
Hipeprodukcija zahvata tržište 1935/36 godine, mada je u zemlji postojao kartel sa 4 fabrike. „Fako“ se žalio na postojeći sistem kliringa, koji je slabo je funkcionisao i otežavao poslovanje, kao na primer sa Čehoslovačkom, gde je „Fako“ dosta izvozio. Uprava je, pored toga, predlagala i zabranu uvoza novih i starih mašina iz inostranstva u periodu od 5 godina. Nadležna Ministarstva nisu donela takvu odluku. U 1936. godini stepen iskorištenosti kapaciteta fabrike je bio 70%. Uprava je 1937. godine, u Čehoslovačkoj kupila još jedan pogon „cotton“ mašina za izradu muških čarapa.
Sirovine, „flor“ predivo, uvozila je pretežno iz Engleske i delom iz Čehoslovačke.
Akcionari, dr Radivoj i dr Borivoj Miladinović prodaju svoje akcije 1937. godine, a njihovi novi vlasnici postaju Bela Frank, Viktor Gros, dr Žarko Steafanović, Stanko Lazić.
O položaju fabrike svedoči i tekst u lokalnom listu „Nepszava“ 1939. godine: „Nesumnjivo je da je najzdravije preduzeće u Subotici fabrika „Fako d.d.“ čija glavnica iznosi više miliona. Njene čarape i uopšte pletene proizvode bezbrojni trgovački putnici raznose po čitavoj zemlji i jedva da ima u Jugoslaviji trgovine kratkom robom gde ovi artikli nisu poznati.“[21]
U 1938. godini ima 430 zaposlenih, od toga dva Nemca i jednog Čehoslovaka. Naredne, 1939. godine, ima 500 radnika, mahom ženske radne snage iz najsiromašnijeg staleža.[22]
Još jedno proširenje proizvodnog programa je izvršeno 1938. godine, kada je započela sa radom „radnja za proizvodnju pribora za čarape, industrijskog obima“.[23] Ona se bavila izradom kopči za držanje čarapa, flora za „štopovanje čarapa“ i praška za pranje finog rublja „Fakopan“.
Mada se 1940. godina osećala oskudica u pamučnom predivu, firma je pred sam rat nabavila 2 mašine iz Nemačke. Mašine su bile proizvod nemačke firme „Einsiedel Maschinenfabriks A.G.“.Planirano je da se smeste u nove radionice. Komisijski pregled objekta je zakazan za 8.3.1941. godine.[24]
Spisak akcionara koji su prisustvovali poslednjoj skupštini 5.11.1940. godine:
Ime i prezime Državljanstvo Mesto Narodnost Broj akcija sa kojima raspolaže
stanovanja _____________________________________________________________________
dr Žarko Stefanović jugosl. Novi Sad srbin 330 kom.
Stanko Lazić jugosl. Novi Sad srbin 486 kom.
Živorad Bogdanović jugosl. Novi Sad srbin 10 kom.
Arpad HÏtter jugosl. Subotica jevrej 550 kom.
Oskar Spreitzer jugosl. Novi Sad nemac 1234 kom.
dr Bondy Đorđe jugosl. Subotica jevrej 80 kom.
dr Edmund Silaši jugosl. Subotica mađar 100 kom.
_________
2710 kom.[25]
Izveštaj KBU od 16.11.1940. godine svedoči o promenama vlasničke strukture do koje je došlo pod resstriktivnim zakonima koji su tretirali jevrejsko vlasnoštvo. „Primećujemo, da je 75 % celokupnih akcija u rukama Opšte privredne banke d.d. iz Subotice i Penzione blagajne činovnika i podbornika Opšte privredne banke d.d, u pola- pola dela, a ostalih 25% akcija je u rukama g. Jakob Rippner, Subotica,Hűtter Arpad, Subotica, i dr Szilasi Ödöna, Subotica.“[26] To je bio iznuđeni pokušaj da akcionari Jevereji, ne izgube potpunu kontrolu nad fabrikom.[27] Kao upravnik preduzeća tada se javlja Koloman Perčić[28].
Po nalazima novih vlasti 1946. godine, na dan 6.4.1941. godine akcije su imali: Opšta privredna banka d.d. – 2 250 komada, Jakov Ripner – 321, Arpad Hiter – 239 i dr Edmund Silaši – 30, ukupno 2 840.[29]
„Fako d.d.“ je radio i tokom rata pod imenom „Köttötáru és harisnya ipar rt.”. Deonice je prekupila i preuzela firma „Cocran Jozsef“ iz Hodmezervašarhelja. Prebacili su sedište firme ( „Kötöttáru és harsnyaipari r.t.“) u Budimpeštu. Pošto su imali obezbeđeno snabdevanje sirovinama, radili su punim kapacitetima. Zapošljavali su do 600 radnica. Za vlasnike te firme, rečeno je da su po slomu Mađarske izbegli u Švajcarsku[30] a već neposredno pre toga jedan pogon, odeljenje trikotaže, preneli u Hodmezervašarahelj. Od 1945. godine preduzeće je pod Upravom narodnih dobara, da bi 14.1.1946. godine sudskom odlukom Vp.1728 bilo preneto u korist države.U registrima je 30.12.1946. godine bilo ubeleženo i novo ime fabrike – „La Passionarija“.[31]
Arpad Hiter, preživevši rat, dočekaće da vidi kako mu nove vlasti oduzimaju imanje, nekretnine, kuću, fabriku. Sa većinom drugih subotičkih Jevreja, da bi dobio pasoš, odriče se 1948. jugoslovenskog državljanstva i odlazi u Palestinu (Izrael).
[1] Prva žena Arpada Hitera je bila subotička Jevrejka Eržebet Rokenštajn (Rokenstein Erzsebet). Sa njom je imao kćerku Klaru ( Subotica 1914 – Aušvic 1944 ). Druga žena mu je bila Naneta Vajnberger, sa kojom je imao dvoje dece, Đerđa, rođenog 1925. u Budimpeošti i Jelisavetu, rođenu 1923. godine u Subotici. Po treći put se ženio 1935. godine sa Lujzom Gutman, mađarskom podanicom iz Budimpešte. Svedok na venčanju je bio dr Silaši Edmund, partner iz firme. IAS,F:57.288/1936. Kao Jevrej, Hiter je deportovan 1944. godine u Austriju. Posle oslobođenja, 1945. godine se vratio u Suboticu. Pokušavao je da dobije dragocenosti deponovane u „Mađarskoj banci i trgovačkom d.d.“ i svoje nakretnine, ali molbi nije udovoljeno. IAS, F:70. 11500/1945
[2] IAS,F:47.1428.XIX/1920.80-243.
[3] IAS, F:47. XX 232/1919
[4] IAS, F:47. 1208. III 855/1922
[5] Julije Đula Hiter (Hűtter). I on je rođen u mestu Pustavisnek (Pusztavisznek) 1894. godine. Od 1915, bio je na ruskom frontu, gde je 1916. godine i zarobljen. Marta 1918. godine je uspeo da pobegne iz zarobljeništva i da se vrati kući. Trgovac po zanimanju. Optiranjem 1923. godine postao je državljanin Kraljevine SHS. On je preživeo II sv.rat rat. Imao je ćerku Žužu (r.1923.).
[6] Imre Mirko Hiter (Hűtter Imre) je rođen u mestu Pustavisznek 1899. godine. Stradao 1945. u logoru Bergen-Belzen. I on je bio trgovac, optiranjem je stekao jugoslovensko državljanstvo. I njegova supruga Ljubica
( Ibolya) je bila iz porodice Rokenštajn (Rokenstein) (r.1904 ) sa kojom je imao kćerku Mirjanu, rođenu 1936 i sina Tiburcija. Oni su preživeli rat, ali se 1949. odriču jugoslovenskog državljanstva i iseljavaju u Izrael.
[7] Na adresi Štosova 11 (ugao sa ulicom Dunavskog artileriskog puka) Julije Hiter je 1929. adaptirao deo zgrade za potrebe stanovanja, gde se i preselio. Obe nekretnine sa radnjama su predate na upravljanje Juliju, da bi 1949. bile prenete u vlasništvo države. IAS, F:68, Nacionalizacija, 154,155,156. i IAS, F:253.23. 294.
[8] Arpad je posedovao kuću u Subotici i vilu na Paliću. Plaćao je ratni porez, koji je u 1927. godini iznosio 240 000 dinara. IAS,F:47.XXIV 203/1929. Arpad Hiter je posedovao i 2 putnička automobila „Ansaldo“ i „Chewrolete“.
[9] Zoltan Devavari, Štrajk u fabrici Fako, Subotica 1958, st.13.
[10] IAS, F:235.24.47/1927
[11] IAS, F:235.27/269/1928
[12] Iz izveštaja Okružnog suda F 3/1927.Devavari, nav. delo. st.18.
[13] IAS, F:235.24.138/1927
[14] IAS, F:86. Ct 819
[15] IAS, F:47. III 1186/1928. Parni kotao od 8 atm. je imao 67 m2.
[16] Devavari, nev.delo, st.23
[17] IAS, F:235,32.134/1931
[18] IAS, F:235,32.134/1931
[19] Jakob Ripner (Rippner) je rođen je 1893. godine u mestu Oradea ( danas Rumunija). Bio je austrijski državljanin, nadležan u Beču. U Subotici se nalazi od 1926. godine.žena mu je bila Fišer Šarlota. IAS,F:47. II 4818/1939. Nije uopšte dobio jugoslovensko državljanstvo. Sreski načelnik, povodom njegove molbe za dobijanje državljanstva šalje dopis KBU u kome navodi „Pomenuti Ripner slabo vlada državnim jezikom…“ i dalje „… potpuno se asimilovao ovdašnjoj sredini..“ Ali od nadležne vlasti nije dobio pozitivan odgovor.Obavljao je funkciju direktora Fakoa, plata mu je 1939. godine iznosila 8000 dinara.Imao je i legitimaciju kao trgovački putnik i predstavljao je kolekcije firme po zemlji i inostarnstvu.
[20] IAS, F:47. IV 7616/1936
[21] „Nepzsava“, 12.11.1939.st. 6
[22] IAS, F:47 I 4894/1939
[23] IAS, F:57.6068/1938
[24] AV, F:126 VIII 11277/1941
[25] AV, F:126, VIII 33557/1940
[26] AV, F:126, VIII 33557/1940
[27] “Već za vreme stare Jugoslavije neposredno pred rat kada su doneti jevrejski zakoni u Jogoslaviji pošto je veđina vlasnika deonica bila Jevreji, može se reći da su svi bili Jevreji to su oni prodali akcije Opštoj privrednoj banci u Subotici… Iz zapisnika o salušanju svedoka u krivičnom predmetu protiv Kolomana Perčića. IAS, F:86.K 237/1946
[28] Koloman Perčić je napustio Suboticu pred dolazak Crvene armije i partizanskih snaga, ali je u odsustvu osuđen a imovima mu je konfiskovana.
[29] IAS,F:68, Nacionalizacja 250
[30] IAS,F:68,Nac.250
[31] I nekretnine Arpada Hitera, dve kuće, ( danas u ulici Matije Gupca 4 (14 ) i u Lenjinovom parku 3, i radnja u Štosovoj 11 su nacionalizovane. IAS, F:68. V 738/1950
Subotica nekada 