Od Kramera do Željezničara a.d.

via Od Kramera do Željezničara a.d.

Advertisements

Karte za BLATNU KUPKU na Paliću, 1938

iv-5176-938-blatna

IAS, F:47. IV 5176/938

Mačkovići svi i svuda

Grupa na facebooku posvećena prezimenu Mačković.

Javna, otvorena za sve.   https://www.facebook.com/groups/585775208282211/

 

2

p107_1304_2000

Luka Mačković sa sinom Stankom

Jedan od prvih Mačkovića u Subotici je bio istaknuti funkcioner, senator u prvoj civilnoj gradskoj upravi – Magistratu, Joanes Macskov (Ivan Mačkov).

O tome govore zapisnici Magistrata:

sednica 1744. decembar 14.

Magistrat je održao sednicu u sledećem sastavu: Grga Vidaković (Gregorius
Vidakovics), zamenik sudije, senatori:Josip Jaramazov (Iosephus Iaramazov), Grga Križanović (Gregorius Krisanovics), Andrija Pavlešanov (Andrea Pavlesanov), Josip Kopunović (Iosephus Kopunovics), Ivan Vojnić (Ioannes Vojnics) i Ivan Mačkov (Ioannes Macskov). Luka Brnić (Lucas Brnics), stanovnik Sent Marije (Szent Maria) podneo je tužbu protiv govedara koji je služio kod Josipa Horvackog (Iosephus Horvatskï), jer mu je, navodno, ukrao 2 jagnjeta, što je posvedočio i mladić Miško Zvekanov zvani Sluga (Misko Zvekanov, Szluga). Govedar Horvat Ištvan (Horvath Istvan) poricao je optužbe, tvrdeći da je Mihajlo Gabrić zvani Glišo (Michail Gabrics, Gliso), ukrao a potom odveo stoku u Čantavir (Csantaver), nudeći ovom novac ako bude ćutao. Tako su tražena dva jagnjeta još uvek u Gabrićevom stadu.

DRUGI PODACI:

Magistrat 2.3.1756. godini se javlja sklapanje braka  – Matko Machkovich  sa Eva  Gregorius

12.9.1758.  je kršten     Marcus Machkovich

 

 

Luka Mačković ( Subotica 17.10.1863. – Subotica ?  ). Kršten u crkvi Sv. Tereze.

Brat blizanac Stipan (17.10.1863. –  ? )   Luka je bio ratar. Lukina žena je bila Verona Ivić

(  1868 –   ? ).    Venčani  su 21.11.1887. Njihovi roditelji su bili  Ivan Mačković (1838.-) i           Marija Petričev (  ?  –  ?  )

https://www.facebook.com/suistorija/

 a3-col18-latcro-copy

Promocija

%d0%b8%d0%b0%d1%81-14-11

Историјски архив Суботица представља 14.11.2016. своје нове публикације   (понедељак -18,00 часова) у читаоници Градске  библиотеке.

Срдачно Вас позивамо да нам се придружите!

 ias-pone14a

Istorijski arhiv Subotica predstavlja   svoje nove publikacije  14.11.2016.  (ponedeljak -18,00 časova) u  čitaonici Gradske biblioteke.

Srdačno Vas pozivamo da nam se pridružite!

 promocio-14-hu

A Szabadkai Történelmi Levéltár   2016. november 14-én (hétfő – 18 óra)   bemutatja   legújabb kiadványait a Városi Könyvtár  olvasótermében.

Sok szeretettel várjuk Önöket!

 a3-col18-latcro-copy

Povijesni arhiv Subotica predstavlja    svoje nove publikacije 14.11.2016. (ponedjeljak -18,00 časova)   u  čitaonici Gradske  knjižnice.

Srdačno Vas pozivamo da nam se pridružite!

Vodotoranj na Paralelnom putu

Vodotoranj preko puta železničke stanice bio je izgrađen 1925. za potrebe firme „Hrast a.d.“. Planirana je izgradnja, dobijena je i građevinska dozvola za još dva takva tornja. Toranj je srušen u savezničkom bombardovanju 1944. godine, da bi nakon rata (1946.?) bio ponovo
podignut.

47-iii-436-1924-s

IAS, F:47.III 466 1924

Predizborna atmosfera…

Hirlap, 14.4.1926, str. 4.

Nepoznati počinioci razbili stakla na stanu dr Mihovila Kataneca, sekretara BŠS

Bunjevački…

Dnevnik F 370.36.

U jednom odeljenju piše 1918/19 da deca uče „bunjevác nyelv és olvosás” /bunjevački jezik i čitanje/  a u drugom za devojčice „Szláv olvasás és irás” /slavensko čitanje i pisanje/.

Plan za podizanje rk. katedrale u Beogradu

U 1932. godini po pisanju nadbiskupa Rafaela Rodića u Beogradu ima više od 40 000 katolika. Za njih se planira podizanje katedrale.

iv-1465-932-rafael-rodic

iv-1465-932-rafael-rodic-lutrija

Lányi Ernő (Erne Lanji) i njegova molba za tromesečni boravak sina u Subotici

https://hu.wikipedia.org/wiki/L%C3%A1nyi_Ern%C5%91

Lányi Ernő (Pest,[1] 1861. július 19.Szabadka, 1923. március 13.) tanár, karnagy, zeneszerző, a miskolci és a szabadkai Zeneiskola igazgatója, a Szent Teréz székesegyház karnagya, az iparos dalárda vezetője, a szabadkai városi zenekar és a Szabadkai Filharmónia megalapítója.

Victor Basch francia filozófus bátyja.

lanyi_erno

f-47-1439-xix-265-1920

Molba, F:47.1439.

Promocija knjige dr Lajoša Hovanja „Sliv jezera Palić“

Najava promocije:

Čast nam je da Vas pozovemo na promociju knjige dr Lajoša Hovanja „Sliv jezera Palić“, koja će se održati 15. septembra ove godine, sa početkom u 18 časova, u sali “Velike terase” na Paliću.

Knjiga se, na do sada najkompletniji način, bavi jednom od fundamentalnih tema bića Palića – njegovom hidrologijom. Može da služi mnogima, za saznavanje i nauk za brojna pitanja prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jezera. O knjizi i temi koju ona obrađuje govoriće znalci i autor, a pozvani su oni za koje smo sigurni da ih ova tema i priredba – kao sve druge vezane za Palić – interesuju i raduju.

Raduje nas prijatna okolnost da se ova promocija moze održati baš na dan velikog jubileja Palića – na 104-godišnjicu završetka njegove “velike” izgradnje. 15. septembra 1912. godine, u popodnevnim satima je gradonačelnik Subotice, gospodin Karolj Biro, subotičanima, palićanima i gostima predao na korišćenje novoizgrađene objekte: Vodotoranj, Veliku terasu, Muzički paviljon, Ženski štrand i hotel “Jezero”.

Očekujemo Vas.

Srdačno: Istorijski arhiv Subotica, Pokret STUB

Pomoć u organizaciji prezentacije pružaju: “Palićki turistički pul”, Doo “Park Palić”, “Elitte Palić” Doo

Hovanj knjiga

Knjiga:

Dr Lajoš Hovanj

SLIV JEZERA PALIĆ

_______________

Subotica, 2016.

IZDAVAČI:

Историјски архив Суботица – Szabadkai Történelmi Levéltár – Povijesni arhiv Subotica

Za izdavača: Stevan Mačković, prof.istorije

Pokret STUB Subotica

Za izdavača: Zvonimir Stantić, politikolog

Sredstva za štampanje knjige obezbedili su:

Pokrajinski sekretarijat za nauku i tehnološki razvoj, Novi Sad

Sekretarijat za poljoprivredu i zaštitu životne sredine grada Subotice

Štampa: FUTURA, Petrovaradin

 

Bombardovana Subotica, 1944.

»Osim toga za vreme rata Subotica je u više mahova pretrpila bomardovanje i usled toga je na teritoriji grada oštećeno odnosno porušeno 19% svih zgrada u gradu…« F:68. V 7/1950

bomb

 

više: http://www.gradsubotica.co.rs/crni-18-septembar-1944-g-u-subotici/

DOPRINOS SUBOTIČKIH LEKARA – JEVREJA ZDRAVSTVENOJ SLUŽBI GRADA TOKOM XIX I XX VEKA

objavljeno u  EX PANNONIA br. 12,  Subotica 2009. pdf_ EX PANNONIA 12-13

Dr Emil Libman,

DOPRINOS SUBOTIČKIH LEKARA – JEVREJA ZDRAVSTVENOJ   SLUŽBI GRADA TOKOM  XIX  I  XX  VEKA

 

Naseljavanje Jevreja u Vojvodini spominje se krajem XVII i početkom XVIII veka ,  a u Subotici poslednjih decenija XVIII veka. Dolaze iz Moravske (Slovačke), Češke i  Mađarske.[1] Prema određenim zakonskim propisima dozvoljeno im je bilo da se naseljavaju oko grada. Tako je zapisano da se početkom 1774.godine nastanio u Bajmoku izvesni Jevrejin Lebl koji je otvorio radnju i plaćao porez subotičkom Magistratu , a da je privremenu dozvolu da se nastani u gradu dobio Jakov Heršel avgusta 1775. godine. Uslovi stanovanja bili su  im  teški, nisu uživali građanska prava niti su imali  dozvolu da se bave zanatima ,a  plaćali su tzv. taksu tolerancije (Toleranzteuer, Taxa Judeorum) ukoliko su bili u gradu[2].

Godine 1780. Subotica ima 18.730 stanovnika  , a oko grada se nalaze  3-4 jevrejske porodice sa  devetnaest duša. Magistrat dozvoljava 1786. godine da se dvanaest jevrejskih porodica useli u grad i da se mogu baviti „sitnom trgovinom“[3].  Dolaskom u grad Jevreji traže dozvolu za podizanje verskog hrama ,  pa je bogomolja, verovatno, podignuta u prvim godinama  XIX veka u bivšoj Šumskoj ulici. Organizovan po principu opština, njihov verski život imao je kulturno-prosvetne, društvene i druge aktivnosti. Krajem XVIII veka (1790) osnovano je „Sveto društvo“ (Hevra Kadiša) koje je imalo zadatak da pruža pomoć siromašima i bolesnima, kao i pri ukopu mrtvih[4]. Zgrada Društva je  kasnije  bila izgrađena u današnjoj Frankopanskoj ulici , a do  samog  Doma i bolnica u drugoj polovini XIX veka.[5] 13

Otežanom useljavanju Jevreja u sam grad doprinele su odredbe povelja – tzv. Prva i Druga privilegija grada. Gradsko veće Subotice je, naime,  7. maja 1743.godine  potpisalo Povelju (Prvu privilegiju –  Večiti ugovor) sa Kraljevskom komorom Ugarske kojom je Subotica od dotadašnjeg Vojnog šanca Sabadka (Locus Militaris Szabatka) postala Slobodna, komorska privilegovana varoš Sent Marija (Privilegiatum Oppidum Regio Cameralis Szent Mária) sa svojim Magistratom – organom političke, pravne i sudske vlasti , a u kojoj je  između ostalog  pisalo (član 12): „…Magistrat ne može da pusti na svoje područje nikog osim katolika…“ odnosno (član 20): „ …Pošto će svi stanovnici potpadati pod magistratsku sudsku nadležnost, doseljavanje Grka, Jermena, Jevreja i Cigana zavisiće isključivo od odluke ovog Gradskog magistrata“[6]

I u drugoj Povelji (Druga Privilegija – Večiti ugovor) iz 1779. godine , kada je „ Privilegovani komorski grad Sent Marija… uzdignut na stepen Slobodnog kraljevskog grada pod imenom Marija Tereziopol (Libera Regiaque Civitas Maria Theresiopolis) nalazimo (član 4) sledeće : „Za teritoriju grada smo dali, predali i proverili na stalno korišćenje celokupno i sve zemljište do sada posedovano od strane komorskih stanovnika … kao i svim prihodima, posebno od krčme i klanice.. kuvanje piva, pečenje rakije i cigala, kao i korist od pijaca i vašara, takse od Jevreja i drugih negradjana koji žive u gradu ili na njegovoj teritoriji…“[7]

Zanimljivo je napomenuti  da je lekarski poziv u  skoro svim zemljama Evrope bio dostupan Jevrejima među prvim naučnim disciplinama , ali odredbe povelja Subotice su uticale da se lekari-Jevreji ne nastanjuju u našem gradu,  pa je Subotica u drugoj polovini XVIII veka imala uglavnom hirurge-ranare (lekari su morali imati diplome fakulteta,  dok to hirurzi-ranari nisu morali ). Tako u gradu rade 1746. godine dva  hirurga , a 1780.godine radi  pet hirurga-ranara[8] .   Prvi lekar sa diplomom Emerik Gogoljak (Gogolyák Emericus) javlja se tek 1781.godine i postaje prvi Gradski fizikus 1783.godine.[9]

Jevreji postepeno dolaze i  naseljavaju se u Subotici  te  postaju u gradu važan činilac društvenog i kulturnog života već u prvoj polovini XIX. veka.

 

JAKOB MILER  (Müller Jacobus, Subotica, 1809 – Subotica, ?) je prvi Subotičanin koji je završio medicinske studije. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Pešti (Pest) 17. aprila 1832.godine  sa disertacijom Natura cholerae indicae (Rasprava o koleri)[10] . Bolest je u to vreme bila veoma rasprostranjana u južnom delu Ugarske o čemu govori i velika epidemija iz 1831. godine koja je zahvatila i Suboticu. I pored  dosta kasno preduzetih  preventivnih mera umrlo je tada u našem gradu 2.599 od oko 5.000 obolelih lica , a grad je u to vreme imao 26.745 stanovnika[11].

Radio je kao lekar opšte medicine u ambulantama grada,  a u Vojnoj bolnici za vreme revolucionarnih dana 1848/49.godine  kada je kroz Suboticu, koja je u to doba bila važno strateško mesto, prolazila vojska i transportovan vojni materijal,  a veliki broj ranjenika je bio zadržan radi bolničkog lečenja. Bio je učesnik Sastanka lekara i apotekara 1866.godine  kada je prvi put doneta Odluka o osnivanju Udruženja lekara i apotekara u Subotici. Nacrt pravilnika o radu Udruženja poslat je nadležnima u Peštu radi odobrenja ali nije vraćen, verovatno, zbog događaja koji su se odigrali tokom 1867.godine (Austro-ugarska nagodba) i kada su bili obustavljeni svi postupci u vezi realizacije mnogih zahteva pojedinih društava i ustanova,  pa tako i ovaj iz Subotice o osnivanju Udruženja lekara i apotekara[12].

Zajedno sa dr V. Zomborčevićem  bio je predložen  na prvom stručnom sastanku Udruženja lekara i apotekara (1.X 1880) za počasnog člana Udruženja zbog zasluga u svom dugogodišnjem radu[13].

 

LEOPOLD MILKO  (Milko Leopoldus, Subotica, 1819 – Subotica, 6.VIII 1888 ) diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Pešti (Pest) 1846.godine  sa disertacijom De croup laryngeo (Rasprava o difteričnoj gušobolji) – DISSERTATIO INAUGURALIS MEDICA DE CROUP LARYNGEO QUAM …SUBMITTIT LEOPOLDUS MILKO /Milko Leopoldus.- Pestini:Typus Josephi Beimel, 1846.[14]

U Subotici je radio kao lekar praktičar u gradskim ambulantama, a 1861.godine, po odlasku dr Antala Kovača (Kovács Antonius,1804-1880) sa položaja upravnika Prve građanske bolnice u Subotici, postavljen je na ovo rukovodeće mesto. [15]

Za vreme njegovog mandata  upravnika (1861-1881) rad u bolnici se poboljšao i zdravstvene usluge su se  proširile. Pored već ustaljenih oblika pružanja medicinske pomoći bolesnicima sa oboljenjima unutrašnjih organa, vršile su se hirurške intervencije većeg obima , a često se ukazivala i pomoć trudnicima i porodiljama. [16]  Zbog loših smeštajnih uslova (po dva bolesnika su često ležala u jednom krevetu,  odnosno u istoj sobi, a  lečeni su bolesnici sa akutnim, hroničnim i veneričnim bolestima) dr L. Milko uz saglasnost drugog gradskog fizikusa (Physicus Civitatis secundarius) Tomaša Kertvelešija (Körtvelésy Thomás, 1819-?) tražio je već 1863.godine  da se Gradska uprava pozabavi proširenjem bolnice,  odnosno problemom bolničke službe uopšte. [17]

Do ove realizacije došlo je tek 1865.godine dolaskom  Djerdja Kiša (Kiss György, 1819-1890) u Suboticu . On je kao hirurg-oftalmolog tražio dozvolu za otvaranje odelenja ,  a 1868.godine je  i otvoreno Odelenje za bolesnike obolele od trahoma sa  sedam bolesničkih kreveta[18]. Do drugog proširenja bolnice došlo je 1878. godine  kada je izvršena dogradnja  pet  ćelija za umobolne bolesnike, praonica, mrtvačnica i obdukciona sala.[19]

Kolika je bila potreba  za proširenjem bolnice videlo se i 1873. godine  kada je ponovo zavladala kolera: u Subotici je od jula do oktobra te godine obolelo  1.561 lice, a umrlo  ih je 877. Tada je Gradska uprava otvorila privremeno posebne Vojne barake za obolele vojnike i tzv. Civilnu koleričnu bolnicu za obolele građane.[20]

Na mestu upravnika bio je dr L. Milko do 1881.godine  kada se iz zdravstvenih razloga povukao posle 32-godišnjeg rada u zdravstvu.[21]

 

ŠALAMON  VINER  (Wiener Salamon, Segedin-Szeged, 1830 – Budimpešta-Budapest, 1905) pohađao je školu u Segedinu kod pijarista ( škola redovnika „Milosrdna braća“). Školovanje  koje je prekinuo učestvujući u mađarskoj revoluciji 1848/49.godine , nastavio je 1851. godine.  Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beču (Wien) 1857.godine.[22]

Došao je u Suboticu gde je radio u ambulantama grada. Godine 1867. podneo je molbu Gradskom veću za prijem na mesto banjskog lekara na Paliću naglašavajući u molbi, da ima  deset  godina lekarske prakse i da je objavio rad A palicsi tófürdő leírása (Opis kupališta Palić) u medicinskim  časopisu Orvosi Hetilap (1862.VI 17) u kojem iznosi pozitivno dejstvo jezerske vode u lečenju škrofuloze, rahitisa, kostobolje i dr. Posle odlaska dr Petra Stojkovića (1817-1892), dosadašnjeg banjskog lekara u Sombor, postavljen je 1862.godine  za lekara banje. [23]

Bio je redovan član Mađarskog kraljevskog društva prirodoslovaca (a Magyar kir. természettudományi társulat rendes tagja). Učestvovao je u osnivanju Udruženja lekara i apotekara Subotice 1866. odnosno 1880. godine. Bio je izabran  za privremenog predsednika Udruženja 1880.godine, a nakon odobrenog i overenog Statuta Udruženja i za redovnog predsednika 1881. godine sa mandatom od tri godine. Postoji verovatnoća da je dr Š. Viner bio predsednik Udruženja lekara i apotekara i u sledeća dva mandata (od 1884-1887.godine  i  od 1887-1890. godine). [24]

Objavio je veći broj radova u stručnim časopisima Mađarske.[25] U mladosti je imao literarnih ambicija.

 

            IGNAC  VAJS (Weisz Ignácz, Kaloča-Kálocsa, 1849 – Subotica, 1894) zavšio je studije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Pešti (Pest). Jedno vreme je  radio  kao prvi asistent profesora Bokaja (Bokay János, 1858-1937) na Dečjoj klinici u Budimpešti.[26]

Došao je u Suboticu 1879.godine  i u Građanskoj bolnici pokazao se vredan na poslu radeći na odeljenjima za unutrašnje, hirurške i očne bolesti. Tom prilikom uočio je problem smeštaja bolesnika tj. potrebu novog proširenja ,odnosno dogradnje bolnice , jer svi bolesnici kojima je bilo potrebno bolničko lečenje, nisu mogli da budu primljeni. [27] Učestvovao je na Sastanku lekara i apotekara avgusta 1880.godine  kada je doneta Odluka o osnivanju Udruženja lekara i apotekara Subotice. Na prvoj stručnoj sednici (1.X 1880) čitao je svoj rad: „Moja iskustva sa novim preparatom – Pilocarpin muriaticum – u poređenju sa iskustvima stranih lekara“. [28] Posle višegodišnjeg rada kao kvartovni lekar izabran je 1888.godine za upravnika bolnice. [29] Koristeći sada svoj položaj i svoja ranija  zapažanja , ali i zahteve svojih prethodnika da se Građanska bolnica mora proširiti ili izgraditi nova – dr I. Vajs piše Izveštaj o stanju u bolnici koji je objavljen u mesnoj štampi, ali i molbu Gradskom savetu[30] u kojima, između ostalog kaže:

„Ispunjavam jednu obavezu ne samo prema plemenitoj vlasti već i prema svima građanima i lekarima… Nije samo potrebno već i korisno da se o radu bolnice govori javno… Broj bolesničkih kreveta je neznatno povećan ali je nedovoljan jer se broj bolesnika stalno povećava… što je vidljivo iz protokola o prijemu bolesnika… Sobe za umobolne bolesnike uređene su na zadovoljavajući način… Hirurški instrumenti odgovaraju potrebama primenjivanih intervencija… povećan je broj osoblja za pružanje nege bolesnicima… ambulante su dopadljivo uređene… Dvorište je potravnjeno i otvoren je bunar sa pumpom… Tokom 1888. lečen je 3.361 bolesnik: 707 bolnički i 2.654 ambulantno, smrtnost u bolnici je 4.92% …“[31]

Dr I. Vajs smatra da je potrebno povećati broj lekara u bolničkoj službi jer je teško udovoljiti svim zahtevima lečenja kao npr. kada se hitni operativni zahvati moraju izvršiti istovremeno i u Građanskoj bolnici i u Bolnici za očne bolesti,  a koje su bile  prilično udaljene jedna od druge. Osim toga postoji obaveza bolničkih lekara da prate medicinsku nauku kroz časopise i  da se usavršavaju. Bolnički lekari moraju da vode nadzor i lečenje bolesnika u Uboškom domu i da vakcinišu stanovništvo u vangradskim naseljima. Za sve ove zadatke i obaveze, naglašava dr I. Vajs, u bolnici su samo  tri  lekara: dr I Vajs, upravnik i glavni lekar Građanske bolnice, dr Adolf Vilhajm (Wilheim Adolf, 1853-1933), bolnički lekar i upravnik Bolnice za očne bolesti i dr Đerđ Šnir (Schnier György), sekundarni bolnički lekar. U ispomoć povremeno dolaze : dr Antal Barta (1860-1935), gradski lekar i zamenik bolničkog lekara u honorarnom svojstvu, te dr Jene Večei (Vecsei Jenő, 1863-?), počasni bolnički lekar i gradski mrtvozornik .[32]

Čini se da je Gradska uprava konačno shvatila ovaj zdravstveni problem pa je februara 1890.godine  obrazovana Komisija za izgradnju bolnice. Prihvaćena je lokacija buduće bolnice kod tzv. „Šandorske kapije“. [33] Izgradnja paviljona nove bolničke ustanove u Subotici počela je tek 1893.godine  i nije završena za života dr I. Vajsa.

 

ADOLF  VILHAJM  (Wilheim Adolf, Segedin-Szeged, 8.VIII 1853 – Subotica, 11.IX 1933) studirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beču (Wien). Posle diplomiranja odlazi 1877. godine  da radi kao okružni lekar u Segvar (Szegvár). Tokom 1881. i 1882.godine  boravio je na klinikama u Beču.[34]

Dolazi u Suboticu krajem 1882.godine  i do 1885.godine  je bio privatni lekar sveukupne medicine pružajući pomoć iz domena opšte medicine, oftalmologije, hirurgije, akušerstva i otorinolaringologije. Međutim, sve se više opredeljuje izučavanju i lečenju očnih bolesti, koje su u to vreme, naročito trahom, bile veoma rasprostranjene u ovom delu zemlje. [35]  Tako se 1884.godine  otvorila u Subotici posebna Bolnica za očne bolesti (szemkoroda) sa  trideset  bolesničkih kreveta u privatnoj,  ali u to svrhu adaptiranoj kući, u blizini Vojne bolnice na Senjaku (Szénatér) – prostor gde su danas zgrade Vojvođanske banke i Opštinskog suda. Za prvog upravnika ove Bolnice imenovan je profesor Natan Fojer (Feuer Nathan 1844-1902), vojni lekar i profesor oftalmologije na Medicinskom fakultetu u Pešti. [36] Već sledeće  1885. godine preuzima dr A. Vilhajm ovu dužnost na kojoj je bio do 1895.godine  kada je predložen za upravnika Građanske bolnice posle smrti dr Ignaca  Vajsa. [37]

Bio je među onim lekarima u Subotici koji su se zalagali za izgradnju savremene bolnice paviljonskog tipa. Po završetku izgradnje nove bolnice izabran je za prvog upravnika 1897.godine  i na toj dužnosti je ostao sve do odlaska u penziju 1919. godine. U skladu sa važećim Pravilnikom o radu bolnice vodio je dr A. Vilhajm i Odelenje za očne bolesti i Pododelenje za kožno-venerične bolesti. [38]

Svojim radom i zalaganjem  podigao je sa svojim saradnicima stručni nivo rada bolničke službe. Uveo je ispunjavanje liste-formulara Istorija bolesti, Zapisnik o smrti bolesnika i osavremenio raniji Evidencioni list bolesnika. Borio se protiv konzervativnih shvatanja u tretiranju bolesnika i nastojao je da uvede nove metode i savremenije oblike rada. Zahtevao je da se bolesnici sa tuberkulozom pluća odvoje i leče u posebnim prostorijama tj. tražio je da se  izgradi  poseban paviljon za ove bolesnike. Zalagao se da se otvore ambulante u gradu i okolini za lečenje i kontrolu bolesnika sa trahomom. Uspeo je da bolnica 1914.godine  dobije i rentgen-aparat. [39]

Učestvovao je aktivno u radu XXX jubilarnog naučnog sastanka lekara i prirodoslovaca Mađarske koji je održan avgusta 1899.godine  u Subotici,  kao i na IX sastanku mađarskih oftalmologa septembra 1913.godine  u Budimpešti. [40] Penzionisan je  1919.godine, a   1923. godine je izabran  za predsednika Udruženja koje je brinulo o radu Jevrejske bolnice otvorene iste godine u Subotici.

 

ANTAL  BARTA  (Subotica, 16.X 1860 – Subotica, 14.IX 1935) pohađao je osnovnu školu u Subotici , a srednju u Subotici i Kiškunhalašu (Kiskunhalas). Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti (Budapest) početkom 1887.godine. [41]

Po dolasku u Suboticu radio je kao lekar, hirurg, oftalmolog i akušer (orvos-, sebész-, szemész és szülésztudor). Bio je sekundarni lekar u Gradskoj bolnici od maja 1887. do maja 1889. godine . Obavljao je i dužnost sudskog lekara, dužnost lekara Sportskog društva Ahiles (Achilles Sport Egylet),  te dužnost lekara Dobrovoljnog vatrogasnog društva. [42] U okviru Vatrogasnog društva osnovao je septembra 1896.godine  Spasilačku instituciju (Mentőintézmény) – prvu takvog sadržaja rada u ovom delu zemlje. Prilikom podnošenja zahteva za njeno osnivanje naglasio je u obrazloženju „da je potrebno pružiti unesrećenima i bolesnima hitnu medicinsku pomoć a ne sažaljivo saosećanje posmatrajući ih kako umiru ili ostaju trajni invalidi“. [43] Po osnivanju bio je prvi upravnik Spasilačke institucije i prvi učitelj koji je održavao tečajeve o ukazivanju hitnih medicinskih intervencija,  pošto je predhodno pohađao Seminar o pružanje pomoći i spasavanju zdravstveno ugroženih lica. Završio je i Tečaj za desinfekciju 1894.godine  u Budimpešti. Bio je na dužnosti Gradskog fizikusa od 1908. do 1909.godine  i  od 1915.-1920. godine. Na njegovo insistiranje otvorena je 1900.godine  posebna škola za decu obolelu od trahoma kao jedna od preventivnih mera u borbi protiv ove bolesti. [44] Aktivno se zalagao u suzbijanju širenja tuberkuloze i svojim radom doprineo da se smrtnost od ove bolesti, naročito obolele dece, vidno smanji. Otvorio je 1915. godine Privremenu epidemiološku bolnicu i Stanicu za dezinfekciju. [45] Pokušao je 1919.godine  da Gradska uprava otvori Dom narodnog zdravlja tj. Besplatnu državnu ambulantu za lečenje siromašnih bolesnika, posebno onih koji boluju od veneričnih bolesti i tuberkuloze pluća.[46]

Penzionisan je 1920.godine , ali je i dalje radio kao potpredsednik Jevrejske crkvene opštine, kao lekar u Jevrejskom sirotištu (Szeretetház) „dr. Singer Bernard“, te honorarno u ambulanti za lečenje trahoma pri Domu zdravlja koji je otvoren 1925. godine.

 

MIKLOŠ  DEMETER  (Dömötör Miklós, Šikloš-Siklós, Madjarska, 1868-, ? 1944) pohađao je osnovnu školu u mestu rođenja, srednje školsko obrazovanje dobio je u Somboru i diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti početkom 1894.godine . Posle završenih studija radio je na Dečjoj klinici u Budimpešti. [47]

Dolazi u Suboticu, radi kao privatni lekar a honorarno u Zavodu za osiguranje radnika. Imenovan je za počasnog lekara bolnice u Subotici. U svojoj kući koju je sagradio 1906.godine  u duhu secesije (arhitekti su bili braća Vágó iz Budimpešte) imao je stan, ordinaciju i štampariju.[48]

Među prvim lekarima toga doba posvetio se  problemu patologije dečjeg uzrasta – lečenju difterije, dečje tuberkuloze i trahoma kod dece.[49]

Pošto je  upoznao radove o lečenju difterije serumom profesora Emila Beringa (Behring Emil, 1854-1917) i radove profesora Emila Rua (Roux Emil, 1853-1933) koji je davao serum protiv difterije i u preventivne svrhe – dr M. Demeter je bio prvi u ovom delu zemlje koji je serum počeo primenjivati preventivno i terapijski[50].

Obratio se za pomoć radi kupovine seruma Gradskim vlastima,  ali rezultat je bio negativan. „Stvar sa Beringovim serumom još je u stadijumu ispitivanja“, bio je deo odgovora nadležnih za zdravstvenu politiku grada.

Preveo je rad prof. E. Beringa na mađarski („A diphteriris-ellenes új szer” (serum)) koji je objavljen 1895.godine  u Budimpešti , a njegov rad „Serumokrol” (O serumima) štampan je 1896.godine  u Subotici[51]. Podneo je zapažen referat na sastanku Mađarske akademije nauka : „O operativnom lečenju trahoma“. [52]

Usavršavao se i u rentgenologiji  kako bi mogao da otkrije tuberkulozne promene na plućima dece.

Godine 1914. otišao je u Kanjižu gde je postavljen za Gradskog fizikusa i živeo  je tamo do deportacije 1944. godine.

Dr M. Demeter je jedan od naših prvih lekara koji je počeo da se bavi naučnom medicinom,  ali gradska vlast nije imala sluha za njegove napredne medicinske zamisli.

 

            BELA TEREK  (Török Béla, Šopron-Sopron, 26.V 1878 – Budimpešta-Budapest, 19.VII 1937) završio je Medicinski fakultet Univerziteta u Budimpešti 1902.godine . Nakon diplomiranja započeo je specijalizaciju iz otorinolaringologije (1902-1904) i interne medicine (1904-1906) na klinikama u Budimpešti. Radio je kao asistent kod profesora Koranjija (Korányi) na Klinici za unutrašnje bolesti u Budimpešti.[53]

Došao je u Suboticu gde je otvorio privatnu ordinaciju i kao lekar specijalista za bolesti grla, nosa i uva i specijalista za initerne bolesti radio je i u Okružnom uredu za osiguranje radnika od 1907. do 1923.godine. Bio je počasni glavni lekar Internog odeljenja Gradske bolnice u Subotici i načelnik Odeljenja od 1917. do 1919. godine. [54]

Posle Prvog svetskog rata osnovao je u Subotici 1920.godine  Jevrejsko dobrotvorno društvo koje je imalo Fond udruženja za Jevrejsku bolnicu „Dr Singer Bernard“. Iz ovog Fonda kupljena je jedna kuća u tzv. baštenskom delu grada (Kertváros) i adaptirana za bolnicu. Prvi upravnik ove zdravstvene ustanove bio je dr B. Terek i u njoj su radili stalno ili honorarno dr Adolf Vilhajm, dr Imre Vilhajm, dr Pal Abelsberg, dr Imre Sekelj (Székely Imre), dr Blanka Klajn (Klein Blanka) i drugi lekari Jevreji.[55]

Na dužnosti upravnika Jevrejske bolnice bio je sve do 1937.godine.  Za to vreme radio je honorarno kao rentgenolog u Okružnom uredu za osiguranje radnika u Subotici.

Uveo je u kliničku praksu frakcionisane preglede stomačnog soka i duodenalnu tubažu. Često je vršio aplikaciju leka kroz abnodenalnu sondu (ako je to bilo moguće i potrebno). Lečio je i bolesnike sa šećernom bolešću[56].

 

IMRE  VILHAJM   (Wilheim Imre, Subotica, 1886 – Subotica, 19.IX 1930.) pohađao je osnovnu i srednju školu u rodnom mestu  , a diplomirao je  na Medicinskom fakultetu  Univerziteta u Budimpešti (Budapest) 1909. godine. Radio je na klinikama u Debrecinu (1909-1910) i Budimpešti (1910-1918).

Došao je u Suboticu 1919. godine, otvorio je privatnu ordinaciju i mali sanatorijum sa nekoliko bolesničkih kreveta. U Jevrejskoj bolnici je od 1923.godine  radio kao hirurg. Odlazi 1925.godine u Ameriku radi usavršavanja i proučavanja  organizacije rada jednog sanatorijuma. [57]

Kao izvrsnom hirurgu ponuđeno  mu je mesto u jednoj klinici u Americi , ali se posle četiri meseca vraća u svoj rodni kraj i svoja stečena iskustva primenjuje u privatnom i bolničkom radu u Subotici. Podigao je impozantnu, savremenu bolničku ustanovu – Sanatorijum Park. [58]

To je bila najmodernija zdravstvena ustanova toga vremena u Jugoslaviji sa savremenim dijagnostičko-terapeutskim mogućnostima, uređajima i opremom. Tokom 1935.godine  Jevrejska veroispovedna opština je otkupila  Sanatorijum i predala ga na korišćenje Udruženju jevrejskih bolnica 1936. godine. Stara Jevrejska bolnica iz 1923.godine  (bila je u tzv. „baštenskom“ delu grada) useljava se novembra 1936.godine u tu zgradu   i tako postaje  jedna od najlepših i najluksuznijih u tadašnjoj Jugoslaviji.

U prizemlju zgrade bilo je devet soba sa ukupno  trideset  bolesničkih kreveta i tri kupatila,  a na spratu deset soba  sa ukupno  dvadeset  bolesničkih kreveta i pet kupatila. U potkrovlju je bilo mesta za dogradnju još pet-šest soba za bolesnike ili osoblje. U suterenu su bile prostorije za postrojenja neophodna za rad  bolnice i centralno grejanje. Lift je bio podešen za prenošenje kreveta i služio za odlazak bolesnika do krovne terase koja je bila uređena kao mali park. Bolnica je imala vlastiti arteški bunar. U svakoj sobi su bili priključci za telefon i radio, uzidani umivaonik sa toplom i hladnom vodom , kao i određeni broj uzidanih ormara. U krilu zgrade prema dvorištu, koje je zapravo park, nalazile su se operacione sale. Dve su bile na prvom spratu i tu su se vršile operacije kod kojih nije bilo opasnosti od zaraze. Tu su bile i dvorane za pripremu bolesnika za operativni zahvat i za sterilizaciju materijala i instrumenata. U prizemlju je bila operaciona sala za bolesnike koji su imali neka gnojna žarišta,  te ambulante za manje hirurške intervencije.

Za porodilje je postojao jedan potpuno odvojeni deo na spratu gde bolesnice sa povišenom telesnom temperaturom nisu mogle ući. Ovo Odelenje je imalo dve operacione sale i salu za porođaje. Postojala je i posebna soba za novorođenu decu.

Za bolesnike sa urološkim oboljenjem postojali su specijalni instrumenti za pregled mokraćne cevi i mokraćne bešike, za pregled bubrega, za operativne intervencije na mokraćnoj bešici, za odstranjivanje kamenaca iz mokraćovoda, za operativni zahvat povećane prostate električnim putem kroz mokraćni kanal itd.

Bolnica je mala Odelenje rentgenologije sa savremenim aparatima i savršenom izolacijom,  tako da su se i deca mogla  pregledavati bez opasnosti.  Postojala je i mogućnost pregleda rentgenom i onih bolesnika koji su sedeli ili ležali zbog prirode svoje  bolesti. U ovom delu bolnice bio je smešten i kardiograf.

U okviru bolnice je radila i savremena laboratoija. [59]

Samo nekoliko meseci pošto je ovaj Sanatorijum otvoren  stigla je tragična vest: mladi i ambiciozni hirurg dr I. Vilhajm je  izvršio  samoubistvo dajući sebi veću količinu morfijuma. [60]

 

JULIJE  VOLF  (Wolf Gyula, Kalocsa – Kaloča, 8.V 1887 – Subotica, 7.VIII 1954) diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti (Budapest) 1909. godine. Radio je posle završenih studija na Prvoj univerzitetskoj ginekološkoj klinici (1909), na univerzitetskoj Klinici za dečje bolesti (1910),  te na Odelenju za unutrašnje bolesti i Odelenju za hirurške bolesti Jevrejske bolnice u Budimpešti (1910). Od januara 1911. do oktobra 1913.godine  radio je na Klinici za dečje bolesti Žigmond i Adel (Zsigmond és Adel Gyermekkórház) u  Brodiju (Broddy – Galicija).

Od novembra 1913.godine pa do kraja života neprekidno je radio u Subotici. Posle Prvog svetskog rata bio je lekar sa privatnom lekarskom praksom, lekar-konsultant,  a kasnije stalni lekar u Jevrejskoj bolnici u Subotici.

Specijalizacija  iz pedijatrije priznata mu je rešenjem Ministarstva za narodno zdravlje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1925. godine (Z. br. 37715/925).[61]

Tokom 1943. godine je deportovan, a 1945.godine  se vratio u Suboticu. Otvaranjem Odelenja za dečje bolesti u subotičkoj bolnici postavljen je za prvog načelnika tog Odelenja 1947. godine.[62]

Bio je dr J. Volf jedan od prvih pedijatara u Vojvodini, veoma aktivan i stručan. Objavio je nekoliko radova u stručnim časopisima. [63]

 

KARLO  HERMAN   (Hermann Károly, Matesalka-Mátészalka, županija Satmar-Szatmár, 16.X 1887- Subotica, 17.XII 1940) po završetku srednjeg školskog obrazovanja u Nađkarolju (Nagykároly, Mađarska) pohađao je Medicinski fakultet Univerziteta u Koložvaru (Kolozsvár) i Budimpešti (Budapest) gde je i diplomirao 1910.godine.

Nakon položenog diplomskog ispita dolazi u Suboticu i radi kao sekundarni (pomoćni) lekar u Gradskoj opštoj bolnici (od novembra 1910. do novembra 1911.godine), zatim kao sekundarni lekar u Garnizonskoj bolnici u Zagrebu (od novembra 1911. do maja 1912.godine). Odlazi u Budimpeštu gde je u Bolnici sv. Ladislava (Szent László kórház) od maja 1912. do februara 1913.godine. Tokom Prvog svetskog rata je u raznim vojnim sanitetskim ustanovama, a po završetku rata vraća se u Suboticu 1918. godine, otvara privatnu ordinaciju , ali je raspoređen da radi i u Epidemiološkoj bolnici.[64]

Radi usavršavanja boravi na klinikama za rentgenologiju u Beču (Wien), Berlinu, Lajpzigu (Leipzig) i Parizu (Paris). Učestvuje na stručnim sastancima u Pragu (Praha), Berlinu, Nojhajmu (Neuheim) i  Beogradu.

Kada je 1923. godine otvorena Jevrejska bolnica u Subotici on  postaje konsultant,  a kasnije i stalni lekar internista ove bolnice. [65] Bio je poznat u gradu ali i šire kao jedan od najobrazovanijih lekara – imao je dobro teoretsko znanje, pratio je savremenu medicinsku nauku, bio je priznati  praktičar i poznati  specijalista za rentgenologiju i internu medicinu. Za njega se znalo u lekarskim krugovima medicinskih centara Evrope jer je objavljivao stručne radove u mađarskim, nemačkim, francuskim i engleskim medicinskim časopisima,  kao i u Srpskom arhivu za celokupno lekarstvo.[66] Godine 1934. bio je primljen za redovnog člana Akademije medicinskih i prirodnih nauka  u Haleu (Halle). Održao je veći broj referata u Udruženju lekara Subotice i Srpskom lekarskom društvu u Beogradu. Učestvovao je u pripremi gostovanja profesora Alberta Sent Đerđija (Szent-Györgyi Albert, 1893-1986) koji je 1934.godine održao predavanje „O otkriću C vitamina“ u Lekarskom društvu u Beogradu.[67]

Manje je poznat kao novelista i pesnik. Svoje radove iz književnosti povremeno je objavljivao u književnim časopisima , a preveo je radove nekoliko jugoslovenskih pesnika (Svetislava Stefanovića, Jovana Dučića), te  engleskih, francuskih i nemačkih pesnika na mađarski jezik. [68]

            PAVLE  ABELSBERG  (Abelsberg Pál, Bačka Palanka, 25.III 1892 – Subotica, 16.V 1959) završio je osnovnu školu u rodnom mestu, gimnaziju u Somboru,  a Medicinski fakultet na Univerzitetu u Budimpešti (Budapest) 1919. godine.

Sa radom je počeo u Temišvaru (Temesvár) kao hirurg. Prešao je, zatim, u Budimpeštu gde je radio na poliklinikama za unutrašnje bolesti, za hirurgiju, ginekologiju i akušerstvo,  te na poliklinikama za očne i kožno-venerične bolesti (od jula 1920. do septembra  1921.godine). Specijalizaciju iz otorinolaringologije obavljao je na Klinici u Beču (Wien) kod profesora Nojmana (Neumann),  a specijalistički ispit položio na Klinici za otorinolaringologiju u Berlinu 1923. godine.

Došao je u Suboticu 1924.godine i počeo raditi kao privatni lekar. Zaposlio se i radio u Jevrejskoj bolnici osnovanoj  1923.godine. Uspešno je vršio operativne zahvate iz svoje specijalnosti. Često je vršio endoskopske preglede instrumentom za endoskopiju i bronhografiju koji je doneo iz Beča.

Za vreme Drugog svetskog rata bio je u logoru , a po završetku rata nastavio je sa privatnom praksom ali i  radom u Gradskoj bolnici od 1946. godine kao načelnik Odelenja za otorinolaringologiju. Bio je poznat kao dobar dijagnostičar i odličan otohirurg.[69]

ADOLF  SINGER  (Subotica, 15.II 1897 – Subotica, 18.XI 1941) završio je osnovnu školu i gimnaziju u Subotici. Počeo je studije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Budimpešti (Budapest) 1915. godine,  ali ih prekida zbog prevremene mobilizacije izbijanjem Prvog svetskog rata. Sa činom sanitetskog potporučnika upućen je bio posle kratke obuke na austrijsko-italijanski front. Po završetku rata nastavio je studije u Zagrebu i Pragu (Praha) gde je diplomirao 1924.godine.  U Beču (Wien) je radio kao specijalizant tokom 1924. i 1925. godine. Specijalistički ispit iz interne medicine priznat mu je rešenjem Ministarstva za narodno zdravlje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1925. godine (br. 39556/16.X.925).

Radio je u svojoj privatnoj ordinaciji u Subotici i svojim je  radom postao  „za široku narodnu masu simbol i otelotvorenje humanosti i ljudskosti“. Podržavao je i pomagao radnička udruženja, bio je saradnik časopisa Híd (Most) i jedan od inicijatora osnivanja „ Radničke samopomoći“ u Subotici (1928). Radi usavršavanja iz struke odlazio je na mnoge klinike širom Evrope (Mađarska, Čehoslovačka, Austrija, Švajcarska, Francuska). Zbog svojih naprednih ideja bio je nekoliko meseci u zatvoru.

Vršio je dužnost sekretara Sekcije lekara Subotice-Društva lekara iz Vojvodine (1927-1929), sekretara Sekcije lekara iz Subotice u okviru Lekarske komore (1930-1933) i sekretara Lekarskog sindikata Jugoslavije Srpskog lekarskog društva u Subotici (1937), odnosno Podružnice Srpskog lekarskog društva u Subotici (1939).

U aprilskom ratu 1941.godine zarobljen je kao sanitetski oficir ali je uspeo da pobegne. Za vreme masovnih hapšenja u Subotici i okolini uhvaćen je, zatvoren i osuđen na smrt novembra 1941. u Subotici.[70]

 

8

Adolf Singer

AUREL MILKO ( Milkó Aurél, Subotica, 24.VI 1900 – Subotica, 18.V  1985) završio je osnovnu i srednju školu u Subotici,  a medicinske studije na Univerzitetu u Beču (Wien) 1926.godine. Radio je na  Prvoj internoj klinici u Beču (juli-decembar 1926) i na Prvoj internoj klinici u Budimpešti (Budapest) od januara 1926. do februara 1928. kada je otišao u Davos (Švajcarska) gde je do jula 1930. bio asistent profesora Gustava Maurera u Guardaval-Sanatorijumu za plućne bolesti i tuberkolozu. Tu je završio specijalizaciju iz ftiziologije. Sa prof. Maurerom radio je na usavršavanju jedne specijalne metode operativnog zahvata u bolesnika sa tuberkolozom pluća – na usavršavanju tehnike intrapleuralne pneumolize. Poboljšao je i oblik igle za intratorakalnu injekciju i radio na novom postupku za sterilizaciju torakoskopa kako bi se otklonila oštećenja koja nastaju pri sterilizaciji formalinom. [71]

Po povratku u Subotici  radio je  kao privatni lekar  i kao honorarni lekar u ambulanti Direkcije državnih železnica u Subotici. Bio je i lekar-konsultant u Jevrejskoj bolnici koja se 1935/36.godine  preselila iz svojih starih prostorija ( iz zgrade u tzv.“baštenskom“ delu grada u prostorije Sanatorijama „Park“). [72]

Tokom 1944.godine  bio je odveden  na prinudni rad u Mađarsku, zatim u Nemačku. Dolaskom savezničke vojske u Nemačku 1945.godine određen je da radi u bolnici za logoraše , ali je  zbog slabog zdravlja  uskoro upućen u Suboticu na lečenje. Po ozdravljenju radio je na Internom odelenju Gradske bolnice u Subotici koje se nalazilo u jednospratnom paviljonu „B“. Kada je 1948/49. godine doneta odluka da se bolesnici sa tuberkulozom odvojeno  leče u prizemnom delu paviljona , čime je osnovao posebno Odelenje za lečenje ovih bolesnika, dr A. Milko je postavljen za načelnika tog Odelenja. Tokom 1952/53.godine  ovo Odelenje se preselilo u paviljon „F“ i time su potpuno  bili odvojeni bolesnici sa tuberkulozom pluća od ostalih sa unutrašnjim obolenjima. Pod rukovodstvom dr  A. Milka Odelenje je postepeno uspunjavalo uslove koje zahteva takva institucija: otvoren je Kabinet za rentgenologiju i mali Klinički laboratorij.[73]

Bio je dr A. Milko ugledan član Lekarskog društva u Subotici, član Redakcijskog odbora Medicinskog pregleda i stručni savetnik pri Sekretarijatu za narodno zdravlje NR Srbije.

Objavio je nekoliko zapaženih stručnih radova.[74]

 

 

ŠANDOR  ŠTAJNFELD ( Steinfeld Šandor, Subotica, 5.XI 1905 – Subotica, 24.VI 1972 ) završio je nižu i srednju školu u Subotici i upisao se 1923.godine  na Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu. Kao mladi student priključio se naprednom pokretu omladine zbog čega su njegovi studenski dani često bili prekidani , a on udaljavan  sa fakulteta i kažnjavan od strane Državnog suda  – pa čak i zatvaran. Sve je to usporavalo njegovo redovno studiranje koje je uz mnoge neugodnosti i teškoća završio tek 1938. godine.

Službovao je u Domu zdravlja i u Gradskoj bolnici u Subotici,  a  od 1939. do 1941.godine  je  radio u privatnom Senatorijumu dr Artura Holendera ( Holländer Artur, 1902 – ? ) u Novom Sadu. Mobilisan je početkom Drugog svetskog rata i kao vojnik odveden u zarobljeništvo. [75]

Posle završetka rata vraća se u Suboticu i tokom 1945. i 1946.godine  rukovodi  Sanitarno – epidemiološkom  stanicom. Tih godina izabran je za pomoćnika u Povereništvu za narodno zdravlje pri Gradskom narodnom odboru u Subotici. Krajem 1945.godine  obnovio je zajedno sa dr Vladetom Savićem ( 1901-1984 ) rad Lekarske organizacije u Subotici – Sekciju lekara pri Sindikatu zdravstvenih radnika (kasnije Podružnica Srpskog lekarskog društva u Subotici) i bio izabran za prvog sekretara Sekcije. [76]

Specijalizovao je dermatovenerologiju i ispit položio 1951.godine na Klinici za kožno-venerične bolesti Medicinskog fakulteta u Beogradu. Godine 1952. imenovan je za načelnika Odelenja za kožne i venerične bolesti Gradske bolnice u Subotici. Rad na Odelenju je podigao na zavidan nivo. Učestvovao je na stručnim sastancima u zemlji i inostranstvu, objavio je nekoliko stručnih radova i ukazivao na značaj zrdavstvenog , naročito seksualnog vaspitanja omladine,  pa je i napisao nekoliko radova i knjiga iz ove oblasti.[77]

 

 

            ANTUN  LIHT  ( Licht Antal, Subotice, 23.III 1914 – Subotica, 26.IV 1981 ) pohađao je osnovnu i srednju školu u rodnom mestu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1939.godine. Kao vojnik na odsluženju vojnog roka dospeo je u zarobljeništvo u Drugom svetskom ratu.

U Suboticu se vratio iz zarobljeništva 1945.godine  i te godine je , prema Zakonu o civilnoj mobilizaciji stručnog kadra , otišao  u Makedoniju gde je radio na sanaciji malaričnih predela. Godine 1946. postavljen je za rukovodioca Sanitarno-epidomiološke stanice,  a 1952.godine  za upravnika ove Stanice. Vršio je dužnost sanitarnog inspektora od 1948. do 1962. godine. [78].

Sanitarno-epidemiološka stanica dobija 1958.godine  naziv Higijenski zavod i zbog povećanog obima posla dolazi do proširenja Zavoda – izgrađena je nova dvospratna moderna zgrada koja je tada bila primer dobro organizovane ustanove preventivnog tipa. Već 1962.godine  Zavod dobija novo ime – Zavod za zdravstvenu zaštitu. Otvoreno je u okviru Zavoda nekoliko odelenja i pošto je postao ustanova sa samostalnim finasiranjem, Zavod je mogao ozbiljnije i obuhvatnije da vodi preventivnu službu, unapređuje i poboljšava higijenu rada,  školsku i komunalnu higijenu,  kao i zdravstveno prosećivanje stanovništva.

Sâm dr A. Liht završio je specijalizacije iz epidemiologije, higijene i socijalne medicine sa organizacijom zdravstvene službe. Uspostavio je saradnju sa Naučnom institucijom “Robert Koch“ u Berlinu gde je boravio na usavršavanju. Sa svojim saradnicama posvetio se izučavanju ameba (1965) i toksoplazmoze (1966). Svojim je radom  udario  temelje epidemiologije, parazitologije i higijene u našem gradu. [79]

Bavio se i zdavstvenim prosvećivanjem stanovništva i vaspitnim merama dece i roditelja. Pokrenuo je 1952.god. časopis za zdravstveno prosvećivanje Egészség      (Zdravlje) čiji je glavni urednik bio sve odlaska u penziju 1972.godine.  Učestvovao je na mnogim stručnim manifestacijama i objavio veliki broj radova. [80] Aktivan je bio kao društvenopolitički radnik. Po odlasku u penziju radio je jedno vreme u Nemačkoj na poziv vlasnika pojedinih gerontoloških domova u kojima je vršio dužnost zdravstvenog savetnika.

 

 

ĐORĐE  ŠEFER ( Subotica, 6.III 1926 – Subotica, 23. VIII 1972) Završio je osnovno i srednje školsko obrazovanje u Subotici, a diplomirao je na Medicinskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu 1952.godine.  Kao lekar prve posleratne generacije vraća se u svoj rodni grad. Obavezni lekarski staž obavljao je u subotičkoj bolnici , a zatim se opredelio  za specijalizaciju ftiziologije koju završava 1957.godine u Beogradu.[81]

Kako je tuberkoloza pluća u to vreme bila veoma raširena bolest, dr Đ. Šefer se svojim predanim radom i uz dr A. Milka, načelnika Odelenja za plućne bolesti i tuberkolozu a svoga mentora, stalno usavršavao.[82]

Za vreme rukovođenja dr A. Milka ovim Odelenjem pored mnogih novina u lečenju bolesnika osnovani su Klinička (1959) i Specijalna bakteriološka laboratorija (1960-1962) na samom Odelenju , a dr Đ. Šefer je bio postavljen za šefa laboratorija i na toj dužnosti ostao je sve do svoje smrti. U Bakteriološkoj laboratoriji (glavni laborant je  viši medicinski tehničar Simo Suvajac) vršila su se ispitivanja i uzgajanje Kochovog bacila u ispljuvku. Bila je to prva Laboratorija takve vrste i namene u Vojvodini.[83] Klinička laboratorija (glavni laborant je  hemijski tehničar Janja Dimitrijević) –  se 1972.godine  spojila sa Centralnom kliničkom biohemijskom laboratorijom u novoj zgradi bolnice, a Bakteriološka laboratorija je i dalje ostala u sastavu Odelenja za grudne bolesti i tuberkolozu. Kada se Odelenje preselilo u nove prostorije (adaptirani paviljon „C“) početkom 1973. godine laboratorija je dobila moderno sređene prostorije i savremene aparate za ispitivanje i pregled ispljuvka, urina i drugih telesnih tečnosti na prisustvo i uzgajanje bacila tuberkoloze. [84]

Dr Đ. Šefer je od 1963.godine  često zamenjivao dr A. Milka na mestu načelnika Odelenja zbog njegovog lošeg zrdavstvenog stanja,  pa je 1966. godine bio i imenovan za načelnika Odelenja.

Zbog visokog stručnog rada na Odelenju, lekari su imali dobru saradnju sa Institutima za plućne bolesti i tuberkolozu u Sremskoj  Kamenici i Golniku, bili su domaćini Ftizioloških dana koji su se tradicionalno održavali na Paliću.

Dr Đ. Šefer je bio predsednik Upravnog odbora bolnice (1967) i predsednik Saveta bolnice (1968-1969). U ovom periodu gradila se nova bolnička zgrada,  a on je imao vidnog udela u toj izgradnji. Radio je u organizaciji Crvenog krsta gde se borio za poboljšanje socijalnih prilika svojih bolesnika.[85]

 

***

Na kraju treba reći da su i drugi subotički lekari-Jevreji takođe doprineli na svoj način razvoju medicinske misli i zdravstvene službe u Subotici, ali oni nisu  spomenuti jer autor nije imao dovoljno relevatnih podataka iz njihove biografije.

 

 

 

ÖSSZEFOGLALÓ

 

Szabadkai zsidó születésű orvosok érdemei városunk XIX. és XX. század                                                                          egészségügyében

 

A munka néhány szabadkai zsidó születésű orvos rövid élatrajzát tartalmazza , akik munkásságukkal hozzájárultak városunk egészségügye fejlesztéséhez. Meg kell jegyezni, hogy a többi megemlítésre méltó, zsidó születésű orvos  életrajzi adatai hiánya folytán sajnos kimaradt a munkából.

 

ZUSAMMENFASSUNG

 

Beiträge jüdischer Ärzte aus Subotica zum Gesundheitswesen der Stadt im  XIX. und      XX. Jahrhunderts

 

 

Im Text befinden sich die kurzen Biographien einiger Ärzte jüdischen Herkunfts aus Subotica, die durch ihre Tätigkeit zur Entwicklung des Gesundheitswesens der Stadt Subotica beigebracht haben. Es muss angeführt werden, dass mehrere nennenswerte jüdische Ärzte, wegen Mangel von biographischen Daten, leider in diesem Aufsatz unerwähnt geblieben sind.

[1] Jelić Dušan, Kratak pregled istorije subotičkih Jevreja i njihovog doprinosa razvoju grada. Rukovet, god. 40, br. 4-5 (1994). st. 2-76. Šosberger P., Prilozi istoriji zdravstvene kulture grada Novog Sada (učešće Jevreja u zdravstvu Novog Sada 1693-1942), Medicinski pregled, god. 38, br. 3-4 (1985), st. 211-215

[2] Jelić, nav. delo. st. 2-76. Šosberger, nav. delo, st. 211-215.  Iványi Istvan, Szabadka szabad királyi város története. II rész, Szabadka, 1892, st. 332

[3] isto

[4] Jelić, nav. delo. st. 2-76

[5] isto

[6] Doboš Janoš,  Diplomatičko-kodikološki prikaz Privilegije komorske varoši Sent Marije iz  1743. godine, Koreni (svedočenje vekova), knj. I, Istorijski Arhiv Subotica, Subotica, 1991, st 43

Dimitrijević Mirjana, Večiti ugovor Magistata Subotice sa ugarskom kraljevskom komorom iz 1743. godine, Koreni, knj. I, st. 61

[7]   Ulmer Gašpar, Privilegija Slobodnom kraljevskom gradu Marija Tereziopol iz 1779. godine, Koreni, knj. I, st. 81. Iványi, nav. delo, st. 42

[8] Iványi, nav. delo, st. 218

[9] Tombácz-Topolyai I., Zdravstvena služba grada Subotice tragom prohujalih vekova, Zbornik radova I naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije – Sekcija SAP Vojvodine,  Subotica, 1969, st. 61-68

[10] Grmek –Dražen M., Inauguralne disertacije hrvatskih, srpskih i slovenačkih liječnika (1660-1869), Starine, knj. 43,  Zagreb, 1951. st. 97-245. Na Medicinskom fakultetu u Beču od 1749. do 1785.godine, odnosno u  Pešti od 1770. do 1785. godine,  student je dobijao diplomu posle  pet  godina slušanja predavanja i odrađenih vežbi, posle  dva  položena rigorozna ispita, napisane disertacije i njene odbrane na tzv. Svečanoj raspravi (Dispuratio solemnis). Car Josip II (1741-1790) reformisao je 1785.godine  nastavu, vreme studija je  četiri godine, pisanje disertacije je ukinuto, pišu se  tri  istorije bolesti i polaže se usmeni i praktični ispit. Godine 1810. ponovo se uvode raniji propisi, nešto izmenjeni: pišu se  dve  istorije bolesti, polažu se rigorozni ispiti, javno se brane disertacije na latinskom jeziku a od 1830. godine  na mađarskom jeziku  ;  naziv „chirurgiae doctor“ dobija se nakon  dve  „operacije na lešu“. Godine 1848. ukida se pisanje disertacija ,  a 1872.godine , odnosno 1876.godine,  uvodi se polaganje  tri  rigorozna ispita i student dobija naziv „doctor medicinae universalis“. Szinnyei J. Magyar írók élete és munkái. IX kötet. Budapest, 1903. Szentgyörgyi I., Bažant Eva, Bašić-Palković Nevenka, Subotička bibliografija (1764-1869), knj. I. Subotica, 1988.

[11] Licht A., Kolera u Subotici 1831. godine, Glasnik Higijenskog instituta, sv. 3 (1956), st. 109-113.

[12]  Libman, Lekarska društva u Subotici (1880-2005), Subotica, 2005, st. 29

[13]  A helybeli orvos-gyógyszerész első havi gyűlése, Szabadkai Ellenőr, 1880.X.3.

[14] Grmek-Dražen M., Inauguralne disertacije hrvatskih, srpskih i slovenačkih liječnika (1660-1863), Starine, knj. 43, Zagreb 1951, st. 97-245. Szentgyörgyi I., Bažant Eva, Bašić-Palković Nevenka, Subotička bibliografija (1764-1869), knj. I , Subotica, 1988

[15] Istorijski arhiv Subotica (dalje IAS, F: 2, Gradsko veće Subotica (1861-1918), 192/polg. 1862.

[16] isto

[17] IAS, F: 2, Gradsko veće Subotica (1861-1918), 482/polg. 1862.

[18] IAS, F: 2,  zapisnici Skupštine iz 1869. godine, odluka br. 160.

[19] IAS, F: 2, 10476/polg 1878.

[20] Pančić I., Kolera u Subotici 1873. godine, Subotica, 1991. IAS, F: 2, 5021/polg. 1873.

[21] Helybeli és vidéki hírek,  Bácskai Ellenőr, 1881.XII.4.

[22] Magyar írók élete és munkái,  XIV kötet, I füzet, Budapest, 1910.

[23] IAS, F: 2, 1143/pol. 1869.

[24] Libman, Lekarska društva u Subotici (1880-2005). Subotica, 2005.

[25] Libman, Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005). Subotica, 2008.

[26] Helybeli hírek, Szabadkai Ellenőr, 1879. IV.20.

[27] isto

[28] Helybeli hírek, A helybeli orvos—gyógyszerész egylet első havi gyűlése, Bácskai Ellenőr, 1880.X.3.

[29] IAS, F: 2, zapisnik Skupštine iz 1888. godine, odluka br. 241 od 16.VI.1888.

[30] A szabadkai városi kórház, Bácskai Ellenőr, 1889.III.24. IAS, F: 2, pred. br. 2118/tan. 1890.

[31] isto

[32] isto

[33] IAS, F: 2, zapisnik Skupštine iz 1890. godine, odluka br. 194 od 29.VI.1890.

[34] IAS, F:47, 1003. Imenik zubnih lekara, zubnih tehničara, babica, privatnih i gradskih lekara od  1922-1937. godine i neki podaci o lekarima od 1887. godine.

[35] Isto. Köznépünk egészségi állapota, Bácskai Ellenőr, 1881.X.23.

[36] IAS, F: 2, I-24/1885 i zapisnici Skupštine iz 1884. godine, odluka br. 313 od 5.X.1884.

[37] IAS, F: 47, 1003. Köznépünk egészségi állapota. Bácskai Ellenőr, 1881.X.23.

Helybeli hírek, Dr Wilheim Adolf közkórházi főorvost ajánlották kinevezésére, Bácskai Ellenőr, 1895.IV.4.

[38] Libman Emil, Subotička bolnica od Uboškog doma do savremenog stacionara. Subotica, 1997.

[39] Isto. Libman, Istaknuti lekari Subotice (1792-1992), Subotica, 2003.

[40] isto

[41] IAS, F: 47, 1003.

[42] Isto. Barta dr Antal, orvos-sebész- szemész- szülész-tudor Szabadkán, Bácskai Ellenőr, 1887.V.22.

[43] IAS, F: 2, br. XV-74/1896. Mentőállomás az önkéntes tűzoltó laktanyán van elhelyezve, Bácskai Ellenőr, 1898.X.16.

[44] Tráchom iskolák, Szabadka és vidéke, 1903.XII.25.

[45] IAS, F: 2, 695/eln. 1894.

[46] IAS, F: 47, XXI-29/1919

[47] Kalozsi T. Dömötör Miksa, Szabadkai sajto 1848-1914. Szabadka, 1973:411-412.

[48] Isto. IAS, F: 2, 201/eln. 1904.

[49] A diphteritisz gyógyítása, Bácskai Ellenőr, 1894.IX.30.

[50]  Isto. Steinfeld Š., Dr Dömötör Miksa, pionir preventive i  lečenja difterije serumom, Zbornik radova IV naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije – SAP Vojvodina, Sombor 1972, st. 169-173

[51] Szentgyörgyi  I., Bažant Eva, Subotička bibliografija, knj. II, (1870-1918), Novi Sad- Subotica,1993.

Dömötör M., A „serumokról”, Melléklet a Bácskai Ellenőr 1895. évi 103-ik számához (1895.XII.25).

[52] Dömötör M., A tráchoma operatív gyógykezeléséről, Szabadkai Közlöny, 1904.XI.27.

[53] Sente M., Istorijat otorinolaringologije u Subotici. Subotica, 1997.

[54] Isto. Ujvári P., Magyar zsidó lexikon, Budapest 1929. A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938). Subotica 1938.

[55] Ujvári, nav. delo.

[56] Sente,  nav. delo. Šomlo Olga, Istorija Jevrejske bolnice „Dr Singer Bernárd” u Subotici, Zbornik radova I naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije- Sekcija za SAP Vojvodinu, Subotica, 1989, st. 91-103.

[57] IAS, F: 47. 1003.  Tizenhét órai szenvedés után meghalt dr Wilheim Imre a Park szanatórium főorvosa. Napló, 1930.IX. 20.

[58] IAS, F: 47.1003. A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938). Subotica,1938.

[59] A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938). Subotica,1938.

[60] Tizenhét órai szenvedés után meghalt dr Wilheim Imre a Park szanatórium főorvosa, Napló, 1930.IX. 20.

[61] IAS, F: 47, inv. br. 1003. A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938). Subotica,1938.

[62] Libman, Lekarska društva u Subotici (1880-2005). Subotica, 2005.

[63] Libman, Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005). Subotica, 2008.

[64] Ujvári P., Magyar zsidó lexikon. Budapest, 1929.  IAS, F: 47, inv. br. 1003. Peter László. Új magyar irodalmi lexikon. Budapest, 1994. Sztrazimir Oszkár. A legújabb kor lexikona. Budapest, 1934. IAS, F: 47,  X-43/1919

[65] A tizenötéves szuboticai zsidókórház (1923-1938). Subotica,1938.

[66] Bibliografija Srpskog arhiva za celokupno lekarstvo (1918-1941). Beograd, 1948. Libman E. Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005). Subotica, 2008.

[67] Gubás J. Szent-Györgyi Albert, Szerb tudományos kapcsolatai. Orvosi hetilap, vol. 134, No 48 (1993). st. 2658-2659

[68] Ambrus Balázs. (pseudonim Karla Hermana), Koszorú versek, Budapest, 1918.

[69] Sente, nav. delo. IAS, F:047.1003.

 

[70] Damjanović P., Preporod na ravnicama Bačke. Subotica, 1990, st.349-350.  IAS, F: 47.1003. Libman, Lekarska društva u Subotici, st. 55-76

[71] IAS, F:47. 1003. Libman, Istaknuti lekari Subotice, st. 92-95

[72] Tizenötéves szuboticai zsidó kórház (1923-1938), Subotica, 1938.

[73] Libman, Istaknuti lekari Subotice, st. 92-95

[74] Libman E. Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005), Subotica, 2008.

[75] … prim dr Šandor Štajnfeld ( in memoriam ). Zbornik radova IV naučnog sastanka Društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije – Sekcija za SAP Vojvodinu. Sombor, 1972, st. 173-174. Steinitz T., Dr Steinfeld Sándor emlékénak, Üzenet 2 (8-9), Szabadka, 1972. st. 435-436

[76] Libman, Istaknuti lekari Subotice, st. 104-107. Libman, Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005).

[77] isto

[78] … Arhivski podaci Zavoda za zaštitu zdravlja Subotica

Libman E. Instaknuti lekari Subotice (1792-1992). Subotica, 2003. st. 129-134.

[79] Isto, st. 129-134.

[80] Medicinska bibliografija FNR Jugoslavije (1944-1953). Beograd, !955.

Libman E. Građa za Medicinsku bibliografiju Subotice (1828-2005). Subotica, 2008.

[81] Arhivski podaci Opšte bolnice u Subotici.

[82] Podaci  Roberta Šefera , sina Đ. Šefera.

[83] Podaci Sime Suvajca, bivšeg glavnog laboranta Laboratorije Odelenja za grudne bolesti i tuberkolozu.

[84] isto

[85] Arhivski podaci Opšte bolnice u Subotici. Podaci Šefer Roberta, sina Đ. Šefera.

 

Pečati (nekih) subotičkih privrednika, 1918-1941

Urania,radnja za proizvodnju igračaka

Urania je bila radnja za proizvodnju igračaka, galanterijske robe i mehanička radionica.  Registrovali su je 1928. godine Armin Grünfeld   /GRINFELD (GRÜNFELD) ARMIN, Armin, r.1877. Subotica, Jevrej. Nacvajler, 1944. AJ,F:179.619 52 4. / sa suprugom Katicom, rođenom Halbrohr, na adresi Trg Fra Jesa 9. (IAS, F:86. 244. Ce VII 109)

Ce VII 109 Urania

I

 

Katica HalbhorrCe VII 109

IAS, F:86. 244. Ce VII 109

Facebook stranica Istorijskog arhiva Subotica

https://www.facebook.com/istorijskiarhiv.subotica/

logo_ok

Staniša Neorčić (1868-1926)

Staniša Neorčić, 1868-1926

prepis iz Bunjevačkih novina od (br. 18) od 30.4.1926.
„Posle ujedinjenja, kada je nastupilo vreme za političko opredeljivanje, pokojni Staniša Neorčić stavio se na čelo za akciju, da se Bunjevci opredele za onu političku orijentaciju, koja ukazuje da se stvori stranka sa braćom Srbima zajednički, kao što je bilo u vreme Mađara. Ova akcije je stvorila Zemljodilska kasina, među čijim osnivačima je bio jedan od najjačih stubova pokojni Staniša Neorčić.“

a WIKIPEDIA kaže:https://hr.wikipedia.org/wiki/Stani%C5%A1a_Neor%C4%8Di%C4%87

Staniša Neorčić

Staniša Neorčić je bačkihrvatski književnik. Pisao je prigodne pučke pjesme.

Nazočio je osnivačkoj skupštini stranke koju je osnovao Beno Sudarević 13. lipnja 1906., uoči samih izbora. Nazočio je zajedno s bilježnikom Fabijanom Malagurskim, kojeg su zamolili neka im bude odvjetnik, Vranju Sudarevića kojeg su zamolili neka bude predsjednik, a sudjelovanje u novoj stranci ponudili su osim to dvoje, odvjetnički pisari Stipan Matijević i Josip Vojnić Hajdukov. Osnivačkoj su sjednici još nazočili Pajo Kulundžić, Andrija Pletikosić i drugi. [1]

Svojim djelima je ušao u antologiju poezije bunjevačkih Hrvata iz 1971., sastavljača Geze Kikića, u izdanju Matice hrvatske.

 

a HRVATSKA RIJEČ kaže:http://www.hrvatskarijec.rs/vest/A657/Stanisa-Neorcic:-RODU/

Staniša Neorčić: RODU

20.02.2004 00:00, Rubrika: Kultura, Broj: 55
Iz antologije poezije Bunjevačkih Hrvata Geze Kikića

Stupaj naprid, mili rode!
Drž se knjige i slobode
Da i na nas sunce sine,
Da nestane pomrčine.
Što je naše nek nam milo
Kao što je majki bilo
Kad nas mlikom odgojila
I Bunjevcem porodila.
Budmo složni dok nas traje!
Tako ćemo dostić raja
Ako ćemo ljubit svoje,
A poštivat tuđe što je.
Dakle, složno draga braćo,
Dok je nas i našeg traga,
Ljubav nek nam bude žarka
Jer nas rodi slavna majk
Staniša Neorčić je rođen 1868., a preminuo 1926. godine. Bio je podrijetlom iz siromašne subotičke obitelji iz Gata, a nakon svršene pučke škole izučio je brijački zanat, kojim se bavio sve dok nije postao član uprave Pučke gazdačke banke i bankarski činovnik. Vrsni orator, Neorčić je taj dar obilato koristio u manifestiranju svoga domoljublja i političkog angažmana. Usprkos političkoj bliskosti s istomišljenicima mađarske buržoazije i peštanske vlade u sputavanju političkih težnji hrvatskog pučanstva u Subotici i okolici, Neorčić je svojim osobnim radom i umješnim političkim govorima stekao nemalu popularnost i povjerenje građanstva. Kao talentirani pučki pjesnik (na tragu prvog takve vrste u našem korpusu – Šime Ivića) zadobio je naklonost predstavnika vlasti, ali je te pogodnosti koristio za poboljšavanje egzistencijalnih uvjeta mnogih bunjevačkih Hrvata. Posebice se isticao u pjesmama socijalnoga naboja (»Poslidnja utiha sidoga radnika«, primjerice).

a BUNJEVCI kažedu: http://www.bunjevci.net/knjizevnost/11

Staniša Neorčić

Rođen je 1868. godine na periferiji Subotice – Gatu. Umro je u Subotici 1926. godine. Rodom je iz skromne građanske porodice. Završijo je osnovnu škulu, da bi kasnije očo na zanat za berbera. No, ovim se nije bavijo dugo. Kad je otvoren prvi bankarski zavod u Subotici, on prilazi na misto bankarskog činovnika.
Bijo je izrazito dobar govornik, što je obilato koristijo u političkoj borbi za bunjevačkog gradonačelnika Lazu Mamužića. Što ga je jasno svrstalo na stranu mađarske buržoazije, prije svega u sputavanju ideja nacijonalnog bunjevačkog priporoda, ko i političke borbe za ostvarivanje svoji prava. Ko vešt političar, prije manipulator masa, Neorčić nije navuko mržnju naroda na se. Čak suprotno, svit ga je cinijo i volijo.Uživo je punu naklonost garadonačelnika, a pogodnosti tim stečene, koristijo je uda bi pomogo mnogim bunjevacima.
Piso je poeziju i bijo je saradnik skoro svi novina u Subotici. Ai i unatoč tom nije objavljena ni jedna njegova posebna zbirka.
Piso je lirske i epske pisme, inspirisane narodnim rodoljubljem, socijalnom borbom protiv izrabljivanja nadničara: Poslidnja utiha sidog radnika. Piso je i satirične pisme: Pokalde, Jel te nane?

i još malo literature o Staniši:  file:///C:/Users/DIR20130305/Downloads/8_Skenderovic_CSP_2012_1.pdf

ROBERT SKENDEROVIĆ,  Oblikovanje bunjevačkog političkog identiteta u Bačkoj tijekom druge polovine XIX. stoljeća

Školske prilike, 1918-1941

Odlomak iz monografije: Nastanak i razvoj predškolstva u Subotici, PU Naša radost, Subotica, 2004.

autorov radni deo, pdf:ZABAVISTA

skole I kruga

Školske prilike su pouzdan pokazatelj duhovnog stanja u društvu, njegove brige za sopstvenu budućnost, ekonomskih mogućnosti države, postojanja ili nepostojanja osmišljene, planirane, kontinuirane kulturne akcije države, ostvarenog civilizacijskog pomaka. Isto tako, to se odnosi i na svaku pojedinačnu mikro celinu, kakva je bila Subotica i njena okolina. Na tom nivou se mogu uočiti lokalne specifičnosti, koje se ipak uklapaju u glavne tokove i procese inicirane iz državnog centra, Odlika severozapadnih krajeva, bivših teritorija Monarhije, pa tako i subotičkog, pripojenih novoj državi, bila je njihova relativna viša razvijenost, kako u ekonomskom tako i u kulturnom pogledu, u odnosu na centralne i jugoistočne delove nove države. Ta podloga je u startu garantovala njihove solidnije polazne osnove u novouspostavljenim državno-političkim okvirima.

Jedan od primarnih zadataka državne administracije u Vojvodini bio je rad na širenju državne ideologije, njenoj “nacionalizaciji” ili uspostavljanju i jačanju “slovenske” dominacije, kako u političkom, ekonomskom, demografskom tako i prosvetno-kulturnom životu. Kao nasleđe nekadašnje mađarske države na teritorijama koje su ušle u sastav nove države postojao je dobro organizovan i razgranat sistem zabavišta i škola. Kroz njih je bio širen mađarski državni program, mađarski nacionalni uticaj i vršena mađarizacija. Tako se pred nove vlasti postavio zadatak da iskoriste postojeće materijalne resurse, školske objekte i drugo, ali uz uklanjanje mađarskog uticaja .

obdaniste RS, 176.489

Obdanište Radničke samopomoći

Metodi takve akcije su bili široki, od ukidanja mađarskog prosvetnog zakonodavstva, ograničavanja i smanjivanja mogućnosti upotrebe mađarskog jezika do otpuštanja mađarskog nastavnog kadra koje nije pristalo na polaganje zakletve kralju.

 

hemeroteka: http://www.hrvatskarijec.rs/vest/A11541/Su%C2%ADbo%C2%ADti%C2%ADca-kao-ko%C2%ADli%C2%ADjev%C2%ADka–predskol%C2%ADskog-od%C2%ADgo%C2%ADja/

Subotica 1918-1941, osnovni parametri

 

SUBOTICA deo f

Teritorija grada Subotice u međuratnom periodu prostirala se na površini od 140.611 k.j. što odgovara 809,166 kv. km. Po podacima iz 1927. godine od ove površine “unutarnji” grad zauzimao je 1.992 k.j, kupalište Palić 1.812 k.j, a pustare, t.j. periferija grada Subotice (salaši), zauzimale su površinu od 136.807 k.j. Razlike između “unutarnjeg grada” i “salaša” su bile velike. “Centar Subotice imade karakter grada, dok okolina ovog centra i periferija imaju sve osobine sela.” U unutrašnjem gradu (centru), koji se delio na XII kvartova, bilo je 9.200 kuća i približno 60.000 stanovnika, a na spoljašnjem delu, koji su činila 24 naselja (Bajski vinogradi, Bikovo, Čikerija, Tavankut, Hajdukovo, Kelebija, Šupljak, Zobnatica, itd.) bilo je 8.015 kuća i 43.000 stanovnika.

Po podacima gradonačelnika na osnovu popisa 1931. godine, stanovništvo je brojalo ukupno 100 058.  Od toga je bilo 53 835 jugoslovena, 1 230 drugih južnih slovena,
41 401 Mađara ( u koje se ubrajaju gotovo svi Jevreji – 3 758), 2 865 Nemaca,  727 drugih, itd.

11

U Gradu je na osnovu prvih podataka toga popisa bilo 8931 kuća i 193 drugih objekata, te  50 660 stanovnika. Na  salašima i okolnim naseljima 9846 kuća i 128 drugih objekata  te 49 441 stanovnika. (F 47. I 1381 1932)

U 1932. po popisu vozila stanje je bilo sledeće: motocikala – 32, fijakera – 63, taxi vozila -23, autobusa – 4, luksuznih  automobila – 55. 06

Tada su putevi bili 82 % neizgrađeni, kolnika je bilo 34% izgrađenih a 66%  neizgrađenih,vodovoda nije bilo, subotičani su imali 665 telefona, 2480 radio aparata.

 

U 1939. popisano je 8460 konja, od toga 8210 poljoprivrednih, 122 fijakerska i
128 industrijskih.

Subotica sa teritorijem 1923 a4

Molba Lifka Aleksandra radi prijema u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije

Lifka Alexandar 1918 Molba Lifka Aleksandra radi prijema u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije. IAS, F:57.5344/1939

NAČELNIK SREZA SUBOTIČKOG

SUBOTICA

primljeno 12.6.1939

Bb. 5344

Predmet: Lifka Aleksandar – moli prijem u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije.

Kraljevskoj Banskoj Upravi

Upravnom odeljenju

Novi Sad

Molbu Lifke Aleksandra iz Subotice, kojom moli prijem u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije na osnovu čl. 13 Zakona o državljanstvu, čast mi je u smislu čl. 16 citranog Zakona dostaviti sa molbom na nadležnost.

U smislu raspisa Naslova II 20099/31, 20037/31, 26678/30 te Pov. br. 2649/35 za imenovanog se dostavljaju sledeći podaci:

Lifka Aleksandar po zanimanju je trgovac, oženjen, bez dece, sa stanom u Subotici Ivana Antunovića ul. br. 5.

Rođen je 30. maja 1886. u Brašo /Rumunija/.

Državljanin je češki sa zavičajnim pravom u opštini Žatcu.

Državljanstvo traži na osnovu čl. 13. Zakona o državljanstvu.

Molbu radi prijema u državljanstvo Kraljevine Jugoslavije podneo je 23. maja 1939. godine, a na teritoriji naše Kraljevine boravi od 1908. g.

Zajamčen mu je prijem u članstvo Grada Subotice.

Nema otpust iz dosadašnjeg državljanstva.

Ostalim dokumentima dokazao je: da je punoletan, da je dobrog moralnog i političkog vladanja i da može izdržavati sebe i svoju porodicu.

Po poreklu je Čeh.

Poseduje češki pasoš br. 1284/36 izdat od strane čehoslovačkog konzulata u Beogradu, koji je priložen uz ovu molbu.

U državljanstvu ga sledi supruga Jelisaveta rođ. Bek.

U pogledu zajamčenja zavičajnosti ne postoje nedostatci formalnog značaja.

Kod kuće se služi nemačkim jezikom, naš jezik ne poznaje.

Žena mu Bek Jelisaveta pripada jevrejskoj narodnosti i slabo poznaje naš jezik. Nije član nijednog udruženja u zemlji.U nacionalnom pogledu, pre ujedinjenja nije se isticao.

Nema nepokretnog imanja;  poseduje kapital od 400 000 din.

Nema veze sa sumnjivim ili anacionalnim elementima.

Nije optirao za koju stranu državu.

Kako imenovani boravi u Subotici više od 30 godina, ovde je sebi stvorio ekzistenciju za život svoj i svoje porodice, te je udovoqio svim propisanim naređenjima, smatramo da bi njegovu molbu trebalo uvažiti.

 

Sreski načelnik, Momirović

Veljko Momirovic

Zavičajnost Josipa Rufa

Podaci o o zavičajnosti Josipa Rufa. IAS, F:57.944/1934

GRADSKO POGLAVARSTVO SUBOTICA

II br.3103/1934

12.januara 1935. g.

Subotica

Predmet:Ruf Josipa članstvo

Na d.br.944/1934

 

Sreskom načelstvu

S u b o t i c a

 

U povrtaku akta izveštavate se, da je otac imenovanog, pok. Ruf Mor, po zanimanju fabrikant, bio rođen u Novom Vrbasu 1868. g., odakle se 1890 otselio u Sentu, gde je boravio do svoje smrti 1902, te je tamo glasom uverenja gradskog poglavarstva u Senti br. prot. 285/929 stekao zavičajno pravo na osnovu čl. 10. z.čl. XXII 1866, koje je nasledio njegov zakoniti sin Josip na osnovu čl.6 cit. zak. do samostalnog sticanja  ovdašnje zavičajnosti na osnovu čl. 10. cit. zakona usled neprekidnog boravka u Subotici od 1909. godine i doprinošenja ovogradskim teretima.

Imenovani nije podneo molbu radi sticanja stranog državljanstva putem opcije.

 

Po nalogu pretsednika

savetnik:  M.Babić

Izveštaj sreskog načelnika Subotice o stanju u srezu 1937. godine

Izveštaj sreskog načelnika o stanju u srezu. IAS, F:57. 8267/1937

centar

НАЧЕЛСТВО СРЕЗА СУБОТИЧКОГ

БР. 8267/1937

29.9.1937.

СУБОТИЦА

Наредба Г. Министра унутрашњих послова о опхођењу чиновника и упутство о испитивању народних потреба, извештај.

На II бр. 42611 од 29.6.1935. године

КРАЉЕВСКОЈ БАНСКОЈ УПРАВИ ДУНАВСКЕ БАНОВИНЕ

II Управно одељење

НОВИ САД

У вези предметне наредбе Г. Министра унутрашњих послова К. Бр. 902. од 27.6.1935. године, част ми је поднети извештај за минуло тромесечје у следећем:

Чиновништво

Чиновништво среског начелства у свему одговара свом чиновничком позиву. У пословању су марљиви и поуздани, а у приватном животу су коректни.

У минулом тромесечју није било притужаба на рад или приватни живот службеника среског начелства, па према томе није вођен никакав дисциплински поступак против било кога од службеника среског начелства.

ROTHMAN naslovna
Sa memoranduma firme „Rothmann Imre“

Привредна питања

Привредни живот у Суботици нема оног замаха, који би неумњиво обележавао, или боље рећи који би требао да обележава, привредни просперитет једног града од преко 100 000 становника.

Разлози те привредне стагнације су углавном проузроковани граничним положајем самога града, као и пољопривреддним обележјем града и грађанства и непосредне околине.

Усред граничног положаја град Суботица нема залеђа, што би помогло подстицају и промакнућу привредног живота. А услед интензивног развоја Новог Сада на свим подручјима јавног и социалног живота, Суботица као привредни центар слаби и све више губи од својег привредног тржишта, јер привреда са својим капиталима увек гравитира центру привредног и друштвеног живота, обзиром на повољнији пласман привредних капитала. Према томе и привредни живот је у знатном проценту ограничен на сам факат да је Суботица окружена и низом градова и већих места, у којима привреда и привредни живот углавном подмирују потребе тамошњег живља, дакле, да су ти градови и села довољни за подмирење оних потреба, које су неопходне самим грађанима, настањеним у истим насељима, онда се да јасно видети, да привредни просперитет Суботице нема ружичасте ауспиције и да ће град, у колико не дође до привредног срозавања, привредно стагнирати.У томе је и један од галвних разлога да већи привредни капитали беже из ове средине у крајеве, где капитали могу власницима да обезбеде максимални профит. 1921 Subotica__3-2-1-17__398x478

Други разлог привредног мртвила Суботице је у пољопривредном карактеру града, опште је позната чињеница, да у Суботици живи око 70% становништва, које се бави пољопривредом. У своме привређивању тај елемент је везан за земљу, а у битностима овисан о природним појавама и променама, он се устаљује у свом карактеру привредне зараде и не тежи интензивирању промакнућа капиталистичког начина пољопривредне производње. Поред тога, традицијом везани, непиступачни су културним тековинама и културном прогресу, ради чега са скепсом гледају на сваки навум рационализације пољопривреде.

Стога је од несумњиве важности дизанње културног живота овдашњих пољопривредника ради рационализације пољопривредем што би значило веома много у плусу у погледу националне привреде и националног дохотка.

Социјална питања

Констатацијом факата, да је овај град и његова непосредна околина обележена по свом привредном карактеру као пољопривредни град, можемо уочити и да нема оних несразмера у класним супротностима, које су обележје у већим индустријским градовима и центрима.

deo ROTMANA

radnici Rothmanna

radnice galavanizacije Rotmana 1934,817radnici Rotmana u 1939, 816

Покрети радника појединих индустријских и занатских предузећа, уперени према послодавцима имају карактер више организациони, но карактер социјалног бунта. Радништво је углавном задаовољно у погледу материјалних награда, тражи само солиднији и увиђавнији став својих послодаваца. То се јасно оцртало у сукобима, који су се десили у појединим предузећима између послодаваца и немештеника. Десило се да су ступили у штрајк радници исте бранше индустријских или занатских предузећа, али је било радника, који нису хтели да обуставе рад у предузећу где су послодавци показали више смисла за социјално и хумано разумевање својих намештеника. Из тога се да извести, да класни покрети радника имају своју етику и да радништво није слепо оруђе у рукама својих екстремних агитатора. С тога и мере и закони и уредбе, које су донете у павцу регулисања међусобних односа послодаваца и намештеника, треба да буду сповођене и у  свему правилно примењиване, да би се и тим путем  допринело ублажавању класних и социалних супротности класа и сталежа. CK Malabosna

Релативно повољно материјално благостање ове средине, не даје забринутости и погледу исхране и опскрбе сиротиње. Сиротиња овде није социални проблем, јер се може радом опскрбити у погледу ексистенцијалног минимума. Сваки радно спсобан радник може наћи себи привредне зараде. Долазе у питање беспомоћни и слаби, за њих се старају разна хумана и културна удружења, као и сама општина.

Социално хигијенска питања

По свом географско хигијенском положају Суботица је град који изискује интензивније мере социјалне хигијене.

Знатан је број грађана са плућним обољењима. Узроци су наслеђе, исхрана и станбени услови. Потребне су ради тога, инситуције где би се грађани свих сталежа могли лечити. А исто тако потребно је, да се ови крајеви што више пошумљавају племенитим биљкама, да би се ваздух што више очистио од теше и опаке прашине. Услед несповедене канализације прети опасност лаког ширења заразних болести, нарочито тифуса.

2578 IVKOVIC  IVANDEKIC IVAN i STOJADINOVIC

dr Milan Stojadinović i Ivan Ivković Ivandekić gradonačelnik, 1937.

Још једна опака зараза влада Суботицом, то је трахома. Требало би дићи у Суботици антитрахоматску станицу, где би се исто тако бесплатно лечили сви болесници те заразне болести.

Срески начелник, В. Момировић

 

 

 

 

Subotica 1929. O vodama

Ministarstvo trgovine i industrije, Odeljenje za industriju i zanatstvo, započelo je 1928. godine jednu anketu, i tražilo da trgovačka udruženja na nju daju odgovore. U prepisu su data prvo pitanja Ministarstva a zatim i odgovori subotičkog Udruženja trgovaca i industrijalaca.  F:235.28.112/1929.

Udruženje trgovaca i industrijalaca u Subotici  br.112/1929 Subotica, 12.avgusta 1929.

MINISTARSTVU TRGOVINE I INDUSTRIJE

Odeljenju za industriju i zanatstvo

15./  Kakvu pijaću vodu imate i odakle? Imate li vodovod i odakle? Kakva je pijaća voda po tvrdoći? Da li bi se mpglo i odakle uvećati pijaća voda?

15./ Grad Subotica nema vodovod, već stanovništvo dobija dobru pijaću vodu iz arteskih i kopanih bunara. Broj javnih arteskih /bušenih/ bunara iznaša – 52. Oni su 40-80 m, dočim su kopani bunari 6-8 m. duboki. Voda, koju ovi bunari daju, dobra je i za pranje rublja i kuvanje pasulja.

Tvrdoća vode arteskih bunara iznaša 12-15 nemačkih stepena, dočim je tvrdoća vode kopanih bunara različita.

download (1)

Reka nema, već ima sledećih jezera: Kelebijsko jezero od 133 kat. jutra, Palićko jezero od 997 kat. jutara, Krvavo jezero, Slano ajezero i Ludaško jezero od 546 kat. jutara površine. Sem toga ima i dva potoka i to: potok Bega, kao odvodnja navedenih jezera i potok Krivaja za odvodnju vazdušnih taloga u južnom delu Subotice. Oba ova potoka imaju veze jedino sa Tisom, u koju utiču.

Od značaja je jedino jezero Palić, kao hladno, alkalično i slano jezero. Voda toga jezera je lekovita, okus iste je slan i alkaličan.

Tvrdoća pijaće vode biće dostavljena tome Ministarstvu i sa strane grada Subotice, kome je takođe upućen predmetni dopis toga Ministarstva.

Maurice Van Seebeck

IZ ANALITIČKIH OPISA F:47. I Veliki beležnik

F:47. I 173/1923
Molba Maurice Van Seebeck iz San Franciska upućena gradonačelniku da mu se
pomogne u istraživanju genealogije, pošto je saznao za podatke da se to porodično prezime javljalo u ovim krajevima.                                                                       L:1, nemački

PROSLAVA 250. OBLJETNICE DOSELJAVANJA VEĆE SKUPINE BUNJEVACA (1686-1936)

http://www.matica.hr/hr/339/PROSLAVA%20250.%20OBLJETNICE%20DOSELJAVANJA%20VE%C4%86E%20SKUPINE%20BUNJEVACA%20(1686-1936)/

 

0002

Biskup Budanovic, ilust. iz Danice

0009

BAnovina

 

Dr Lajoš Hovanj, SLIV JEZERA PALIĆ

IZDAVAČI:
Историјски архив Суботица – Szabadkai Történelmi Levéltár –
Povijesni arhiv Subotica
za Izdavača: Stevan Mačković prof.istorije
Pokret STUB Subotica
za Izdavača: Zvonimir Stantić politikolog
Sredstva za štampanje knjige obezbedili su:
Pokrajinski sekretarijat za nauku i tehnološki razvoj Novi Sad
Sekretarijat za poljoprivredu i zaštitu životne sredine grada Subotice
Likovno rešenje korica: Nora Evetović akad.slikar
Slika na koricama „Bencze Ferenc/Ferenc Bence: Palicsi
tópart/Obala palićkog jezera, 1891. Ulje, platno, 52 x 95 cm“ nalazi
se u: Градски музеј Суботица – Szabadkai Városi Múzeum –
Gradski muzej Suboticapozivnica LOGOSHovanj knjiga

1. UVOD
„…rukovati (ili upravljati) hidrotehničkim sistemommože se samo sa stanjem koje se zaista ostvaruje, a merodavne podatke daju o njemu merenja (tačnije
rečeno, neprekidna registrovanja)” (Dr. Georgije Hajdin)
Ova knjiga je nastala na osnovu doktorske disertacije pod naslovom Pregled promena u slivu Palićkog jezera od kraja XVII veka do danas i istraživanje uzroka tih promena odbranjena 4. juna 2008-e godine na Građevinskom fakultetu u Subotici pred
komisijom dr Srđan Kolaković, dr Georgije Hajdin, dr Miodrag Spasojević i dr Radomir Kapor.
Cilj istraživanja promena stanja sliva Palićkog jezera je razmatranje kriterijuma za utvrđivanje mreža osmatranja proticaja, u vezi upravljanja voda na slivovima sličnim Palićkom jezeru. Na severnom delu Bačke nalazi se sliv Palićkog jezera, čiju granicu definišu visinske, geološke i hidrografske karakteristike okoline jezera, te strujanje podzemne vode na ovom području (Prilozi I-1–I-2, prilozi se nalaze na priloženom CD-u). Pregledom dokumenata istorijskih arhiva iz Subotice (Gradski muzej, Istorijski arhiv), Budimpešte (Hadtörténeti Intézet és Múzeum, Hadtörténelmi Térképtár; Magyar Országos Levéltár; Országos Széchényi Könyvtár Térképtára) i Estergoma (Esztergom u Mađarskoj; Környezetgazdálkodási Intézet, Magyar Környezetvédelmi és Vízügyi Múzeum), zbirke projekata subotičkih preduzeća (Građevinski fakultet, Institut za građevinarstvo SAP Vojvodine, Javno komunalno preduzeće „Vodovod i kanalizacija”, Republički geodetski zavod, Vodoprivredno preduzeće Dunav-Tisa-Dunav „Severna Bačka”, Zavod za geotehniku, Zavod za urbanizam, Zavod za vodoprivredu), objavljenih radova i obilaskom terena (tokom izvođenja raznih objekata) izrađena je Hronologija promena stanja sliva Palićkog jezera (čine je 600 strana teksta i 2475 strana priloga) – sastavni deo disertacije, sa navodima izvora informacija (od kojih, na kraju ove knjige izdvojena korišćena stručna literatura, studije i projekti). U Hronologiji je do početka izgradnje novog prečistača kanalizacione vode grada, tokom leta 2005. godine, dat pregled vodoprivrednih radova.
Originalni podaci u vezi voda na slivu Palićkog jezera potiču sa kraja XVII veka, a najraniji podaci, koje su sačuvali navodi  kasnijih radova, iz XV/XVI veka. Površinske vode sliva su se
menjale tokom analiziranog perioda vremena. Radi identifikacije površinskih voda u Aneksu 1 je dat njihov kratak prikaz, a na prilozima I-2–I-3 obeležena njihova lokacija.
Sa hidrološko-hidrauličkog stanovišta homogenim periodom sliva Palićkog jezera smatra se stanje nepromenjenih uslova doticaja vode na sliv i oticaja sa sliva. Pregledom izvedenih radova utvrđeni su hidrotehnički radovi kapitalni za razdvajanje homogenih perioda sliva: izolovanje dela sliva za odvod vode u jezero, pa time i prestanak rada odvodnog kanala Paulova bara (1470/1526), izgradnja kanala Bege (12. april/14. jun 1817) i Kelebijskog kanala (19. april 1848), godišnji dovod vode na sliv jezera, iz bušenih bunara sistema vodovoda, sa barem 3% zapremine jezera (1. januar 1963), tokom preuređenja jezera početak ispuštanja vode iz jezera (1. avgust 1971) i završetak punjenja vodom uređenog jezera (8. mart 1977), te izgradnja kanala Orom-Palić (11. jul 1995). Prema tome, utvrđeno je 8 homogenih perioda sliva Palićkog jezera: do 1470/1526. godine, 1470/1526-12.4/14.6.1817, 12.4/14.6.1817-19.4.1848, 19.4.1848- 1.1.1963, 1.1.1963-1.8.1971, 1.8.1971-8.3.1977, 8.3.1977- 11.7.1995. i od 11. jula 1995. godine. Tokom svakog homogenog perioda analizirani su podaci u vezi
definisanja granica sliva. Za utvrđivanje stanja površinskih voda i Palićkog jezera korišćeni su rezultati geomehaničkih bušotina (Aneks 2) i veza nivoa, površine i zapremine vode Palićkog jezera (Aneks 3).
Upoređenjem promena stanja za sve homogene periode utvrđena je granica sliva Palićkog jezera, dat je predlog za uspostavljanje sistema osmatranja proticaja dovoda vode u jezero i
odvoda voda iz jezera (bez razmatranja uticaja promena padavina na slivu), pa su izvedeni zaključci u vezi uticaja regulacionih radova na stanje sliva Palićkog jezera. Na kraju, dat je spisak radova u vezi utvrđivanja sličnih sistema osmatranja, čiji rezultati će se koristiti tokom savremenog modelisanja slivova površinskih voda sličnih Palićkom jezeru.

SLIV JEZERA PALIĆ

pozivnica LOGOS

Dr Lajoš Hovanj

SLIV JEZERA PALIĆ

Subotica, 2016.

IZDAVAČI:

Историјски архив Суботица – Szabadkai Történelmi Levéltár – Povijesni arhiv Subotica

Za izdavača: Stevan Mačković, prof.istorije

Pokret STUB Subotica

Za izdavača: Zvonimir Stantić, politikolog

Sredstva za štampanje knjige obezbedili su:

Pokrajinski sekretarijat za nauku I tehnološki razvoj, Novi Sad

Sekretarijat za poljoprivredu i zaštitu životne sredine grada Subotice

Štampa: FUTURA,Petrovaradin

Rezime:

SLIV PALIĆKOG JEZERA

Ova knjiga je nastala na osnovu doktorske disertacije pod naslovom Pregled promena u slivu Palićkog jezera od kraja XVII veka do danas i istraživanje uzroka tih promena odbranjene 4. juna 2008. godine na Građevinskom fakultetu u Subotici. U knjizi su prikazani rezultati pregleda dokumenata istorijskih arhiva iz Subotice, Budimpešte i Estergoma (Mađarska), zbirke projekata subotičkih preduzeća, objavljenih radova i iskustva stečena obilaskom terena u vezi stanja okoline Palićkog jezera. (Na osnovu podataka izrađena je Hronologija promena stanja sliva Palićkog jezera – sastavni deo disertacije, sa navodima izvora informacija, od kojih su, na kraju ove knjige, izdvojeni korišćena stručna literatura, studije i projekti. Čine ih 600 strana teksta i 2.475 strana priloga.) Originalni podaci u vezi voda na slivu Palićkog jezera potiču sa kraja XVII veka, a najraniji podaci, koji su sačuvani u kasnijim radovima, potiču iz XV/XVI veka.

Sahidrološko-hidrauličkog stanovišta homogenim periodom sliva Palićkog jezera smatra se stanje nepromenjenih uslova doticaja vode na sliv i oticaja sa sliva. Pregledom izvedenih radova utvrđeni su hidrotehnički radovi kapitalni za razdvajanje homogenih perioda sliva. Utvrđenoje osam homogenih perioda sliva Palićkog jezera:

do 1470/1526. godine, 1470/1526-12. 4/14.6.1817, 12.4/14.6.1817-19.4.1848, 19.4.1848-1.1.1963, 1.1.1963-1.8.1971, 1.8.1971-8.3.1977, 8.3.1977-11.7.1995. i od 11. jula 1995. godine.

Površinske vode sliva su se menjale tokom analiziranog vremenskog perioda. Radi identifikacije površinskih voda u Aneksu 1 je dat njihov kratak prikaz, a na prilozima I-2–I-3 obeležena njihova lokacija. Za utvrđivanje stanja površinskih voda i Palićkog jezera korišćeni su rezultati geomehaničkih bušotina (Aneks 2) i veza nivoa, površine i zapremine vode Palićkog jezera (Aneks 3).

Tokom svakog homogenog perioda analizirani su podaci u vezi definisanja granica sliva. Analizom stanja površinskih voda na neurbanizovanom i na urbanizovanom delu sliva, tokom homogenih perioda definisane su lokacije izvorišta i trase potoka, te lokacije i karakteristike stajaćih voda. Prikazom radova na koritu Palićkog jezera utvrđeni su nivogram i promena zapremine vode u jezeru tokom homogenih perioda.

Na osnovu visinskih, geoloških i hidrografskih karakteristika okoline Palićkog jezera, te promene osmatranih nivoa podzemne vode na ovom području, procenjena je granica sliva jezera.

Bez razmatranja uticaja promena padavina na slivu, dat je predlog sistema za osmatranje dovoda vode u jezero i odvoda vode iz jezera.

Na kraju su izvedeni zaključci u vezi istraživanja promena stanja sliva Palićkog jezera i – u skladu sa ciljevima istraživanja – razmatrani kriterijumi za utvrđivanje mreža osmatranja proticaja, s ciljem upravljanja vodama na slivovima sličnim Palićkom jezeru.

 

Összefoglaló:

A PALICSI-TÓ VÍZGYŰJTŐ TERÜLETE

 

Ez a könyv a 2008. június 4-én a szabadkai Építőmérnöki Karon megvédett, A Palicsi-tó vízgyűjtő területének a XVII. század végétől máig történt változásainak áttekintése és e változások okainak nyomozása című doktorátus alapján készült. A könyvben bemutatásra kerültek a szabadkai, budapesti és esztergomi történelmi levéltárak dokumentumai, a szabadkai vállalatok tervdokumentációi, a megjelentetett munkák és a Palicsi-tó környékének jelenlegi állapotával foglalkozó terepszemlék. (Mindezek alapján elkészült a diszertáció részét képező Palicsi-tó vízgyűjtőjének változásait bemutató időrend, amiből a könyv végén a felhasznált szakirodalom, tanulmányok és tervek jegyzéke olvasható. Az időrend terjedelme 600 oldal szöveg és 2475 oldal melléklet.) A Palicsi-tó vízgyűjtő területére vonatkozó korabeli adatok a XVII. század végéről maradtak fenn, a későbbi munkákban említett legkorábbi adatok pedig a XV. és XVI. század fordulójáról valók.

A Palicsi-tó vízgyűjtő területének hidrológiai és hidraulikai kritériumok szerinti homogén időszakának jellemzője, hogy a vízgyűjtő területre azonos körülmények között juthat a víz, ill. innen azonos körülmények között folyhat el. Az elvégzett rendezési munkálatok áttekintésével sikerült megállapítani a homogén időszakokat elválasztó kapitális vízépítési beavatkozásokat. A Palicsi-tó vízgyűjtő területének így nyolc homogén időszaka ismerhető meg: az 1470/1526-ig, az 1470/1526-tól 1817. április 12./június 6-ig, az 1817. április 12./június 6-tól 1848. április 19-ig, az 1848. április 19-től 1963. január 1-ig, az 1963. január 1-től 1971. augusztus 1-ig, az 1971. augusztus 1-től 1977. március 8-ig, az 1977. március 8-tól 1995. július 11-ig tartott és 1995. július 11-től jelenleg is tartó.

A kivizsgált időszak folyamán a vízgyűjtő terület felszíni vizei megváltoztak. Azonosításukat az 1. függelék rövid jellemzésükkel segíti, az I-2–I-3. mellékletek pedig helyüket jelölik. A felszíni vizek és a Palicsi-tó állapotának megállapításához a talajmechanikai furatok eredményeit (2. függelék) és a Palicsi-tó vízszintjének, felületének és köbtartalmának az összefüggését (3. függelék) használtuk.

Minden homogén időszakban elemeztük azokat az adatokat, amikkel felbecsülhetővé vált a vízgyűjtó terület határa. A nem urbanizált és az urbanizált terület felszíni vizeinek elemzésével minden homogén időszakban azonosítottuk a patakok forrásvidékét és nyomvonalát, ill. az állóvizek helyét és jellemzőit. A Palicsi-tó medrében történt rendezési munkálatok áttekintésével megállapítottuk a tónak a homogén időszak folyamán volt vízszintjének és köbtartalmának a változását.

A Palicsi-tó környékének terepszinti, talajtani és vízrajzi jellemzői, ill. a talajvizek szintének a változásai alapján azonosítottuk a tó vízgyűjtő területének a határát.

A csapadéknak a vízgyűjtő területen okozott hatásának elemzése nélkül javaslat készült annak a rendszernek a kialakítására, amellyel követhető a tavat tápláló és a tóból elvezetett vizek mennyisége.

A munka végén a Palicsi-tó vízgyűjtő területének változásait kutató elemzés záradékai olvashatók és – a munka céljának megfelelően – azok a kritériumok vannak áttekintve, amelyekkel kialakíthatók a Palicsi-tó vízgyűjtő területéhez hasonló vízgyűjtőkön is a vízhozam mérésére vonatkozó megfigyelési hálózatok.

 

O AUTORU

(Foto: Mihalj Sobonja)

Lajoš Hovanj (Hovány Lajos) je rođen 18. januara 1955. u Gunarošu, opština Bačka Topola, Republika Srbija. U Gunarošu je završio osnovnu školu, a u Bačkoj Topoli gimnaziju prirodno-matematičkog smera.

Na Građevinski fakultet u Beogradu upisao se školske 1974/75. godine, a na istom fakultetu diplomirao je 13. juna 1979. godine. Diplomski rad Hidraulička analiza preliva i donjeg ispusta na gravitacionoj brani iz predmeta Hidraulika uspešno je odbranio. Te godine za najbolji uspeh tokom studija dobio je nagradu iz Fonda „Jaroslav Černi”.

Oktobra 1982. godine upisao se na poslediplomske studije Građevinskog fakulteta u Beogradu (odsek Hidrotehnički, pododsek Hidraulika). Magistarski rad Eksperimentalno istraživanje sabirnog kanala sa obostranim i čeonim prelivanjem u njega, namenjen evakuaciji velikih voda iz malih akumulacija uspešno je odbranio 28. januara 1987. godine. I na poslediplomskoj nastavi imao je najbolji uspeh tokom studija među kandidatima koji su te godine odbranili magistarski rad i dobio je odgovarajuću nagradu iz Fonda „Jaroslav Černi”.

Doktorsku disetraciju je odbranio 4. juna 2008. godine na Građevinskom fakultetu u Subotici, na temu Pregled promena u slivu Palićkog jezera od kraja XVII veka do danas i istraživanje uzroka promena tih promena.

Po diplomiranju, od juna 1979. godine do avgusta 1982. godine radio je u Isntitutu za građevinarstvo SAPV u Subotici kao projektant, a od školske 1980/81. godine do septembra 1982. godine radio je honorarno na Građevinskom fakultetu i Višoj tehničkoj školi u Subotici. Od 1. septembra 1982. godine radi na Građevinskom fakultetu u Subotici i to kao asistent, od školske 1988/89. godine do školske 1993/94. godine kao profesor Više škole, a od školske 2008/9. godine kao docent.

Objavio je tri knjige kao jedini autor, tri knjiga sa koautorima, i 172 naučna i stručna rada.

 

Vizitka Alojzija Stepinca

U fondu IAS, F:028. PUČKA KASINA (F.28 PUČKA KASINA – SUBOTICA (1878-1947),1878-1947. Osnovni podaci o fondu: Količina: knj.7; k. 3; 0,66 m. Jezik građe: hrvatski, srpski
Stepen sređenosti: sređen. Informativna sredstva: sumarni inventar sa širim podacima o fondu. Kategorizacija: / Osnovne karakteristike sadržaja građe: Arhivska građa sadrži pravila „Pučke kasine“, popis članova i časnika; personalne spise; pečat društva, spise u vezi sa zadužbinama: fond Marije Sudarević-Malagurski i fond za stipendiranje siromašnih studenata; spise o korisnicima stipendija i nagrađivanjem siromašnih učenika; zapisnike vođene na pojedinim sednicama, izveštaje o radu, pozivnice i programe
itd.74 )sačuvana je prepiska i sa dr Alojzijem Stepincom iz 1934. godine.

 

F 28 9 224 1934

SLIV JEZERA PALIĆ

 

U drugoj polovini juna pojaviće se nova knjiga jednog od najistaknutijih subotičkih hidrologa dr Lajoša Hovanja – SLIV JEZERA PALIĆ. Reč je njegovoj dopunjenoj doktorskoj tezi koja u ovom obliku iznosi 300 stranica a bogate priloge donosi na pratećem DVD –u.

Dr. Hovány Lajosnak, az egyik legjelentősebb szabadkai hidrológusnak, a Palicsi-tó vízgyűjtő területéről írt legújabb könyve június végén jelenik meg. A könyv a szerző doktori értekezésének bővített változata. A 300 oldalas könyvet gazdag mellékletek díszitik, melyek DVD-n tekinthetők meg.

 

Dr Lajoš Hovanj

 

SLIV JEZERA PALIĆ

_______________

Subotica, 2016.

Hovanj knjiga

IZDAVAČI:

 

Историјски архив Суботица – Szabadkai Történelmi Levéltár – Povijesni arhiv Subotica

Za izdavača: Stevan Mačković, prof.istorije

 

Pokret STUB Subotica

Za izdavača: Zvonimir Stantić, politikolog

 

Sredstva za štampanje knjige obezbedili su:

 

Pokrajinski sekretarijat za nauku I tehnološki razvoj, Novi Sad

Sekretarijat za poljoprivredu i zaštitu životne sredine grada Subotice

 

Štampa: FUTURA,Petrovaradin

 

Rezime:

SLIV PALIĆKOG JEZERA

 

Ova knjiga je nastala na osnovu doktorske disertacije pod naslovom Pregled promena u slivu Palićkog jezera od kraja XVII veka do danas i istraživanje uzroka tih promena odbranjene 4. juna 2008. godine na Građevinskom fakultetu u Subotici. U knjizi su prikazani rezultati pregleda dokumenata istorijskih arhiva iz Subotice, Budimpešte i Estergoma (Mađarska), zbirke projekata subotičkih preduzeća, objavljenih radova i iskustva stečena obilaskom terena u vezi stanja okoline Palićkog jezera. (Na osnovu podataka izrađena je Hronologija promena stanja sliva Palićkog jezera – sastavni deo disertacije, sa navodima izvora informacija, od kojih su, na kraju ove knjige, izdvojeni korišćena stručna literatura, studije i projekti. Čine ih 600 strana teksta i 2.475 strana priloga.) Originalni podaci u vezi voda na slivu Palićkog jezera potiču sa kraja XVII veka, a najraniji podaci, koji su sačuvani u kasnijim radovima, potiču iz XV/XVI veka.

Sahidrološko-hidrauličkog stanovišta homogenim periodom sliva Palićkog jezera smatra se stanje nepromenjenih uslova doticaja vode na sliv i oticaja sa sliva. Pregledom izvedenih radova utvrđeni su hidrotehnički radovi kapitalni za razdvajanje homogenih perioda sliva. Utvrđenoje osam homogenih perioda sliva Palićkog jezera:

do 1470/1526. godine, 1470/1526-12. 4/14.6.1817, 12.4/14.6.1817-19.4.1848, 19.4.1848-1.1.1963, 1.1.1963-1.8.1971, 1.8.1971-8.3.1977, 8.3.1977-11.7.1995. i od 11. jula 1995. godine.

Površinske vode sliva su se menjale tokom analiziranog vremenskog perioda. Radi identifikacije površinskih voda u Aneksu 1 je dat njihov kratak prikaz, a na prilozima I-2–I-3 obeležena njihova lokacija. Za utvrđivanje stanja površinskih voda i Palićkog jezera korišćeni su rezultati geomehaničkih bušotina (Aneks 2) i veza nivoa, površine i zapremine vode Palićkog jezera (Aneks 3).

Tokom svakog homogenog perioda analizirani su podaci u vezi definisanja granica sliva. Analizom stanja površinskih voda na neurbanizovanom i na urbanizovanom delu sliva, tokom homogenih perioda definisane su lokacije izvorišta i trase potoka, te lokacije i karakteristike stajaćih voda. Prikazom radova na koritu Palićkog jezera utvrđeni su nivogram i promena zapremine vode u jezeru tokom homogenih perioda.

Na osnovu visinskih, geoloških i hidrografskih karakteristika okoline Palićkog jezera, te promene osmatranih nivoa podzemne vode na ovom području, procenjena je granica sliva jezera.

Bez razmatranja uticaja promena padavina na slivu, dat je predlog sistema za osmatranje dovoda vode u jezero i odvoda vode iz jezera.

Na kraju su izvedeni zaključci u vezi istraživanja promena stanja sliva Palićkog jezera i – u skladu sa ciljevima istraživanja – razmatrani kriterijumi za utvrđivanje mreža osmatranja proticaja, s ciljem upravljanja vodama na slivovima sličnim Palićkom jezeru.

 

Összefoglaló:

A PALICSI-TÓ VÍZGYŰJTŐ TERÜLETE

 

Ez a könyv a 2008. június 4-én a szabadkai Építőmérnöki Karon megvédett, A Palicsi-tó vízgyűjtő területének a XVII. század végétől máig történt változásainak áttekintése és e változások okainak nyomozása című doktorátus alapján készült. A könyvben bemutatásra kerültek a szabadkai, budapesti és esztergomi történelmi levéltárak dokumentumai, a szabadkai vállalatok tervdokumentációi, a megjelentetett munkák és a Palicsi-tó környékének jelenlegi állapotával foglalkozó terepszemlék. (Mindezek alapján elkészült a diszertáció részét képező Palicsi-tó vízgyűjtőjének változásait bemutató időrend, amiből a könyv végén a felhasznált szakirodalom, tanulmányok és tervek jegyzéke olvasható. Az időrend terjedelme 600 oldal szöveg és 2475 oldal melléklet.) A Palicsi-tó vízgyűjtő területére vonatkozó korabeli adatok a XVII. század végéről maradtak fenn, a későbbi munkákban említett legkorábbi adatok pedig a XV. és XVI. század fordulójáról valók.

A Palicsi-tó vízgyűjtő területének hidrológiai és hidraulikai kritériumok szerinti homogén időszakának jellemzője, hogy a vízgyűjtő területre azonos körülmények között juthat a víz, ill. innen azonos körülmények között folyhat el. Az elvégzett rendezési munkálatok áttekintésével sikerült megállapítani a homogén időszakokat elválasztó kapitális vízépítési beavatkozásokat. A Palicsi-tó vízgyűjtő területének így nyolc homogén időszaka ismerhető meg: az 1470/1526-ig, az 1470/1526-tól 1817. április 12./június 6-ig, az 1817. április 12./június 6-tól 1848. április 19-ig, az 1848. április 19-től 1963. január 1-ig, az 1963. január 1-től 1971. augusztus 1-ig, az 1971. augusztus 1-től 1977. március 8-ig, az 1977. március 8-tól 1995. július 11-ig tartott és 1995. július 11-től jelenleg is tartó.

A kivizsgált időszak folyamán a vízgyűjtő terület felszíni vizei megváltoztak. Azonosításukat az 1. függelék rövid jellemzésükkel segíti, az I-2–I-3. mellékletek pedig helyüket jelölik. A felszíni vizek és a Palicsi-tó állapotának megállapításához a talajmechanikai furatok eredményeit (2. függelék) és a Palicsi-tó vízszintjének, felületének és köbtartalmának az összefüggését (3. függelék) használtuk.

Minden homogén időszakban elemeztük azokat az adatokat, amikkel felbecsülhetővé vált a vízgyűjtó terület határa. A nem urbanizált és az urbanizált terület felszíni vizeinek elemzésével minden homogén időszakban azonosítottuk a patakok forrásvidékét és nyomvonalát, ill. az állóvizek helyét és jellemzőit. A Palicsi-tó medrében történt rendezési munkálatok áttekintésével megállapítottuk a tónak a homogén időszak folyamán volt vízszintjének és köbtartalmának a változását.

A Palicsi-tó környékének terepszinti, talajtani és vízrajzi jellemzői, ill. a talajvizek szintének a változásai alapján azonosítottuk a tó vízgyűjtő területének a határát.

A csapadéknak a vízgyűjtő területen okozott hatásának elemzése nélkül javaslat készült annak a rendszernek a kialakítására, amellyel követhető a tavat tápláló és a tóból elvezetett vizek mennyisége.

A munka végén a Palicsi-tó vízgyűjtő területének változásait kutató elemzés záradékai olvashatók és – a munka céljának megfelelően – azok a kritériumok vannak áttekintve, amelyekkel kialakíthatók a Palicsi-tó vízgyűjtő területéhez hasonló vízgyűjtőkön is a vízhozam mérésére vonatkozó megfigyelési hálózatok.

 LAJOS

O AUTORU

(Foto: Mihalj Sobonja)

Lajoš Hovanj (Hovány Lajos) je rođen 18. januara 1955. u Gunarošu, opština Bačka Topola, Republika Srbija. U Gunarošu je završio osnovnu školu, a u Bačkoj Topoli gimnaziju prirodno-matematičkog smera.

Na Građevinski fakultet u Beogradu upisao se školske 1974/75. godine, a na istom fakultetu diplomirao je 13. juna 1979. godine. Diplomski rad Hidraulička analiza preliva i donjeg ispusta na gravitacionoj brani iz predmeta Hidraulika uspešno je odbranio. Te godine za najbolji uspeh tokom studija dobio je nagradu iz Fonda „Jaroslav Černi”.

Oktobra 1982. godine upisao se na poslediplomske studije Građevinskog fakulteta u Beogradu (odsek Hidrotehnički, pododsek Hidraulika). Magistarski rad Eksperimentalno istraživanje sabirnog kanala sa obostranim i čeonim prelivanjem u njega, namenjen evakuaciji velikih voda iz malih akumulacija uspešno je odbranio 28. januara 1987. godine. I na poslediplomskoj nastavi imao je najbolji uspeh tokom studija među kandidatima koji su te godine odbranili magistarski rad i dobio je odgovarajuću nagradu iz Fonda „Jaroslav Černi”.

Doktorsku disetraciju je odbranio 4. juna 2008. godine na Građevinskom fakultetu u Subotici, na temu Pregled promena u slivu Palićkog jezera od kraja XVII veka do danas i istraživanje uzroka promena tih promena.

Po diplomiranju, od juna 1979. godine do avgusta 1982. godine radio je u Isntitutu za građevinarstvo SAPV u Subotici kao projektant, a od školske 1980/81. godine do septembra 1982. godine radio je honorarno na Građevinskom fakultetu i Višoj tehničkoj školi u Subotici. Od 1. septembra 1982. godine radi na Građevinskom fakultetu u Subotici i to kao asistent, od školske 1988/89. godine do školske 1993/94. godine kao profesor Više škole, a od školske 2008/9. godine kao docent.

Objavio je tri knjige kao jedini autor, tri knjiga sa koautorima, i 172 naučna i stručna rada.

 

Seidner Sándor – Samu i njegova fabrika

„SAJDNEROVA TVORNICA ŽELJEZNOG I BAKRENOG NAMEŠTAJA D.D.“

Samuilo Sajdner je 4.05.1914. dobio obrtnicu  kao bravar za metalni nameštaj.

86 215
Nakon rata 22.11. 1919. godine firmu osniva kao deoničarsko društvo  a upisana u registar
Ct VIII tek 25.09.1920. godine.Glavnica iznosi 250 000 kruna, podeljena je u 250 deonica. Osnivač, čije ime je i nosila firma, Samuilo Sajdner (Seidner Sándor – Šamu), obrtnicu je dobio još 1914. godine, kada je otvario i svoju gvožđarsko bravarsku radnju. Postojeću radionicu sa inventarom unosi kao svoj udeo u novosonovano deoničko društvo. Tako je dobio pravo na 20 % osnovnog kapitala, odnosno 50 deonica. Trgovac Žigmund Bano (Báno Zsigmund) je imao 40, Mikloš Breder (Bröder Miklos) trgovac – 30, Đula Breder (Bröder Gyula) trgovac – 37, Isidor Klajn (Klein Isidor) trgovac – 40, Lipot Breder ((Bröder Lipot) trgovac – 40, Birkas Jolan – 1, dr Havas Emil, novinar – 1, dr Fenjveš Ferenc, novinar – 1 i Štajner Marton 1 komad deonice. Uočljivo je da je to skup akcionara različitih stručnih profila ali isključivo jevrejskog porekla.
Preduzeće je izrađivalo nameštaj od bakra i gvožđa i opremu za domaćinsta. Nalazilo se na adresi Zrinjski trg 23.
Po navodima lokalne štampe, imalo je dosta moderne mašine a zapošljavalo je najviše do 16 stalnih radnika1031 i po tome spadala u manje pogone, koji se i nisu uklapali u norme za fabričke radnje, industriju. „Sajdnerova tvornica“ je proizvodila do 10 vagona robe godišnje kojom je snabdevala tržište u celoj zemlji. Imala je solidnu uposlenost, tako je u 1927. radila sa 90% kapaciteta.SEIDNER

Ova firma je dopunjavala bogatu ponudu subotičkih proizvođača metalnog nameštaja
i proizvoda od metala.
U 1931. godini nalazimo podatak da je već prestala sa radom i brisana iz registra. 1033

O NJEGOŠEVU iz Arhiva

Nekoliko podataka o naselju NJEGOŠEVO  link https://www.google.rs/maps/place/Njegoševo

–  U 1928. godini Agrarna zajednica u Žedniku uputila je molbu Velikom županu da se             ime naselja Žednik promeni u Njegoševo, pošto se Žednik javlja na staroj karti iz 1789. a to ne odgovara današnjem nacionalnom duhu, ali da je odbijena (predmet IAS, F:47.Gr.                  1382/1928 )

F-047_3_676-1930

1930.

– 1938. godine jedna osnovna škola u Dolnjem Verušiću nosila ime  Petar Petrović  Njegoš (signatura predmeta   IAS, F:22.II 1511/1938)

Petar P Njegos, Dolnji Verusic deo

– u literaturi  – Milica Marković, Geografsko istorijski imenik naselja Vojvodine, stoji da je neselje Veliki Jaroš, pored Bačke Topole 1933. promenilo ime i postalo Njeguševo                    (1933) odnosno Njegoševo (1959) te da ga nosi do danas.

deo 134 135 str

– U IAS sačuvan je fond  F:108. Narodni odbor opštine – Njegoševo (1946-1955)

https://hr.wikipedia.org/wiki/Njego%C5%A1evo

 

Alba M. Kuntić

Alba M. Kuntić, advokat i student na Sorboni

Alba M. Kuntić ( Subotica 8.12.1907. – 1997.) Otac Mihailo/Mijo.

Upisao Pravni fakultet u Subotici 1927. gde i diplomira 1931. U 1930. sekretar JUGOSLOVENSKOG AKADEMSKOG PEVAČKOG DRUŠTVO ISA BAJIĆ koje je delovalo na fakultetu.

citat: http://www.pecat.co.rs/2010/09/manjinska-prestrojavanja-u-madarskoj/

KO SU BUNJEVCI
Na pitanje ko su zapravo Bunjevci, pravi odgovor mogu dati oni sami. Najbolje je osloniti se na napise uvaženih bunjevačkih pregalnika. Prvi pisani dokument: … „od biskupa Martina Brajkovića, 1700. godine koji Bunjevce predstavlja kao poseban etnos donosi Alba M. Kuntić (1907-1997), rodom iz Subotice, u svojoj knjizi „Počeci borbe za preporod bačkih Bunjevaca“. Kuntić o biskupu Brajkoviću, između ostalog, piše ovako: „Ovaj učeni čovek, jugoslovenske krvi i jezika (…) govori o catholici Valachi  alias Bunievczi, i u potpisu ih odvaja od catholicum Croatorum i od Valachorum  schismaticorum! Iz ovog zapisa jasno se vidi da biskup Brajković posebno navodi katoličke Bunjevce i ne meša ih sa katoličkim Hrvatima niti sa pravoslavnim Srbima. O poreklu Bunjevaca Alba M. Kuntić beleži: Dalmatinska Zagora bila je postojbina svih Bunjevaca pre njihovog seljenja, jednim delom – u krajeve nekadašnje Mađarske, uglavnom u Bačku, i drugim delom – u Liku i Hrvatsko primorje. (…) O tome da su Bunjevci direktni potomci Vlaha i Morlaka ima mnogo dokaza kod raznih  italijanskih, nemačkih i jugoslovenskih pisaca, kao i u raznim listinama, službenim statistikama i izveštajima. (…) Većina Vlaha iz dinarskih planina slovenizovana je još pre početka 14. veka.

Kada su Bunjevci naselili Bačku?
O tome Kuntić ovako govori: „Doseljavanja je, svakako bilo i pre seobe u 1622. godini, u razmaku između te seobe i seoba 1687. pa i docnije, ali su ona bila mnogo manjeg obima (…) Seoba pod Markovićem i Vidakovićem (1687) samo je dovršila onaj veliki južnoslovenski pokret, koji je do tada već stoleće i potrajao“.
Poznati subotički advokat, pisac, sastavljač rečnika i prevodilac Ambrozije (Boza) Šarčević (1820-1899) u „Otvorenom  listu jednog bunjevačkog patriote Lajošu Močariju“, objavljenom u bunjevačkom  listu „Neven“ 1886. godine, o nazivu svoga naroda piše sledeće: „I bunjevačko ime dalo je povoda raznom nagađanju. Neki bunjevačko ime od „Bune“ jedne bosanske rieke, neki pak od riči „bune“ (ustanak) dovode. Od moje strane držim za ispravnu rič „buna“, ali  ne onako kao što gdikoji drže, da dolazi otuda, što su se Bunjevci digli protiv vire, nego su se digli protiv turske sile, kad je ovde carska vojska gonila Turke, ustali su na oružje u toj nadi da će i knjima vojska u pomoć doći, ali prevareni u ovoj nadi izsele se sa 18 duhovnika i pod predvođenjem Anđela Šarčevića duhovnika, posli zauzeća grada Budima 1686. godine u opljačkanoj Bačkoj u pustom mistu Subotici tako zvani Bunjevci (sic dicti Bunyones) nasele se.“
Uvaženi kalački biskup Ivan Antunović (1815 – 1888), bunjevački prosvetitelj i pokretač nedeljnika „Bunjevačke i šokačke novine“ (1870 – 1872) i njegovog priloga (1871 – 1872), potonjeg samostalnog lista „Bunjevačka i šokačka vila“ (1873 – 1876), u svojoj knjizi „Rasprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih“, štampanoj u Beču 1882, o imenu svoga naroda beleži: „ … da je Bunjevac il Šokac. Ovo je ime nosio i do današnjeg dana zadržao.“

Danica, Kalendar za 1937. godinu, jasno odvaja Bunjevce i Šokce kao posebnu nacionalnu zajednicu u odnosu na Hrvate

KROATIZACIJA BUNJEVACA
Bunjevci su svoj maternji jezik uvek nazivali bunjevačkim. Primera radi, Mijo Mandić (1857-1945) rodom iz Kaćmara (u Bačkoj na jugu Mađarske), u uvodnom članku prvog broja lista „Neven“ 1884, kao glavni urednik i izdavač, svojim čitaocima obraća se ovako: „Glavni cilj, svrha Nevena jest – pravim pučkim jezikom – bunjevačko ilirskim  naričjem – u kršćanskom duhu zabavno poučavati puk banjevački i šokački“. Boza Šarčević o jezičkom pitanju beleži sledeće: „Što se književnog jezika tiče, hrvatska književnost se malo razlikovala, ali sada su Hrvati primili srbski jezik za književni, i od to doba Bunjevci i Šokci razumeju hrvatski kao svoj sobstveni jezik. Bunjevci i Šokci služe se latinskim, a Srbi ćirilovskim slovima. Šarčević ovde ukazuje na činjenicu kako su Hrvati 1850. u Beču za književni jezik prihvatili Vukov novoštokavski istočnohercegovački dijalekat, što je u stvari, srpski jezik!“

O vezi između Srba i Bunjevaca Šarčević u gore pomenutom pismu upućenom Močariju piše ovo: „U obće uzevši imate pravo, što Bunjevce i Šokce nazivate katoličkim Srbima, s kojima su oni jedno tilo, jedna krv(…) Inače osim vire u jeziku, porodičnom životu, običajima razlike nema, samo što Bunjevci u govoru u gdikojim ričima služe se „i“ gdi Srbi „e“ upotrebljavaju. Šokci pak krajnje slogove riči otežu.“
O konstantnim pokušajima kroatizacije Bunjevaca tokom  20. veka, Nevenka Bašić – Palković u februarskom broju „Bunjevačkih novina“ za 2007. godinu, objavljuje sledeće: „Mijo Mandić u Pravom bunjevačkom kalendaru za 1934 – 1936. godinu, upozorava da su take prohrvatske težnje jednog dila bunjevačke inteligencije loše za Bunjevce ko narod koji ima svoju posebnu prošlost, istoriju, tradiciju, običaje, narodnu književnost i stvaralaštvo, a bili su poznati pod imenima: Bunjevci, katolički Raci (Srbi), Iliri, Dalmati i katolički Vlasi…!“
Uprkos pokušajima nasilne asimilacije, otvorenog i grubog pripajanja bunjevačkog naroda hrvatskoj nacionalnoj zajednici, kratko podsećanje u ovom tekstu na trajanje bunjevačke etničke manjine u bajskom „trouglu“, kazuje da Bunjevci u svojoj istoriji nikada nisu bili, niti će biti – bunjevački Hrvati!

267497216125856991dcfd83d8

U 1939. moli stipendiju da nastavi školovanje, stekne doktorat na Sorboni. Odbijen jer je advokat a ne siromah.

Nakon 1945. evidentera se po narodnosti kao SRBIN.

 

 

F 47 IV 8340 1939

Molba za nastavak studija na Sorboni, 1939.

Henrik Bachrach, veleposednik

Henrik Bachrach (1862-1931), Jevrej, oženjen Ilonom Halbrohr (BAHRAH rođ. HALBROR ILONA, r.26.10.1872. Subotica, Šalamon, Hajzler Roza. Aušvic, 1.4.1944, (Vp.2573/1946).
MUS,242/1947; AJ,F:179.628 187 801; ISJ, 2.) , imao je 1921. godine posed od 500 lanaca zemlje na Žedniku. Od gradskih vlasti tražio je dozvolu za držanje lovačkog oružja jer je izložen opasnosti kao i njegovo imanje.

https://translate.google.rs :

Henry Bachrach (1862-1931), a Jew, married Ilona Halbrohr (Bahr b. HALBROR ILONA, r.26.10.1872. Subotica, Salamon, Hajzler Roza. Auschwitz, 01.04.1944, (Vp.2573 / 1946).
MUS 242/1947; AJ, F: 179 628 187 801; ISJ 2), had posed in 1921 from 500 acres of land on Zednik. From the city authorities sought permission to hold hunting weapons because exposed to the danger and his property.

XIX 530 1405

Trgovina gvožđem i prometno d.d.

situacioni nacrt trgovačke radnje (Jelačićeva 2)  1925. godine.

Jelacic 2

Barzel

BARZEL,TRGOVINA GVOŽĐEM I PROMETNO D.D.“

„Ovo društvo je osnovano 25.11.1921. godine na gl. skupštini za konstituisanje. Istom prilikom prihvaćena su i osnovna  pravila  po kojima je sedište društva grad Subotica. Svrha poduzeća je:

1) kupovanje i preprodaja železne robe,ekonomskih strojeva i sastavnih delova  kao  i ostalih artikala koji spadaju u krug trgovine gvožđem.

2) posredovanje kod sklapanje trgovačkih posla

3) osnivanje trgovačkih i drugih poduzeća odnosno tvrtki i sudelovanje kod osnivanja i poslovanja istih.“[1]

Glavnica je bila podeljena u 2 000 deonica pojedinačne  vrednosti 100 kruna. Osnivači su bili: „Eskontna banka za Vojvodinu d.d.“, koju je zastupao Julije Vojnić, sa 200 deonica i sa 100 deonica lično, „Trgovačko prometno d.d.“, koje zastupa Franjo Levi ( i on je bio akcionar „Eskontne banke za Vojvodinu d.d.“) sa 200 deonica i 100 lično, Konrad  Rudolf ( i on je imao akcije  „Eskontne banke za Vojvodinu d.d.“) sa 100 deonica, Sima Milodanović posednik sa 100, Aleksandar Rosenfeld „gvožđar“ sa 500, Dušan Stojković „kućevlasnik“ sa 100, Jakov Berger vlasnik mlina sa 500, Rokuš  Maričić bankarski činovnik sa 100 deonica. Ime firme je bilo „Trgovina gvožđem i prometno d.d.“ Skupština deoničara je  1922. godine donela odluku da se naziv dopunu sa imenom „Barzel“ (Barcel); ali tu izmenu „Ministarstvo trgovine i industrije“, 1923. godine nije odobrilo. Mada se interno koristio naziv „Barzel“, zvanično registrovano ime je do 1930. godine ostalo samo „Trgovina gvožđem  i prometno  d.d.“.[2]

Adresa firme je bila Jelačičeva (danas Matka Vukovića) ulica  2.[3] Osnivački kapital je već 1921. godine izražen u domaćoj valutu – 500 000 dinara, 2 000 komada deonica po 250 dinara. U 1936. godini on se duplira, povećava na 1 000 000 dinara izdavanjem novih 2 000 deonica.

Prokuristi firme su bila dva brata Rosenfeld, Armin i Ignjat.[4]

Pored ostalih artikala u prodaji je imala i proizvode tada najpoznatijeg proizvođača  vinogradarskih prskalica, francuskog preduzeća „Vermorel“, koje je zastupala u zemlji. Godišnje su prodavali 3-4 000 takvih prskalica.[5]

O uspešnom poslovanju govori i to što je društvo delilo dividende, 1933. godine u iznosu od  3% na deonicu, 1934. – 5%,  1935. –  6%. U 1940. godini nabavljala je robu i od „Kranjske industrijske družbe“ livnice  iz Jesenica. Tada je prodavala 1 kg  eksera  za  8, „paljene“ žice za 7,6 a pocinkovane za 9,3 dinara po kilogramu.[6]

Nakon  rata i prelaska firme u državnu svojinu, ulazi u sastav preduzeća „Gvožđar“.

DEO MONOGRAFIJE Stevan Mačković, INDUSTRIJA  I INDUSTRIJALCI SUBOTICE (1918-1941), Istorijski arhiv Subotica, Edicija: Posebna izdanja, SUBOTICA, 2004.

 

[1]IAS, F:86. Registar CT VIII/171

[2]U  molbi Ministarstvu, 1923. godine, Uprava firme piše: „Pošto  je upotreba reči „Barzel“ koja na jevrejskom jeziku označava gvožđe, sa trgovačkog stanovišta vrlo značajna po nas, to nam je čast zamoliti da se naziv našeg društva na to ime preregistruje“  Ali stigao je negativan odgovor i do daljeg, odnosno 1930. godine, taj se naziv  nije smeo upotrebljavati.

[3]Kuća procenjena na 900 000 dinara bila je 1937. godine opterećena kreditom od 500 000 dinara. IAS, F:43. ?

[4]IAS,F:235.34.274/1933

[5]IAS,F:235.33.678/1931

[6]AV, F:126, VIII 36033/1940

 

Pravni fakultet, 1932.,posmrtnica

U prepisci dekana subotičkog Pravnog fakulteta (F:228.88.540) sačuvana je i posmrtnica predstojnika Veterinarskog fakulteta u Zagrebu, dr Vinka Marochino-a.

F 228 88 540

link https://billiongraves.com/grave/Vinko-Marochino/13118792 Pročitajte ostatak ovog članka

Teniski trener – siromah

IV 1455 930 SIROMA TENIS TRENER

Josif Ruf (Ruff Jozséf)

 

JOSIF RUF

JOSIP RUF  (Senta 4.3.1895. – ?)

               Josip Ruf (Ruff Jozséf) je osnivač jedne od najpoznatijih fabrika bombona i čokolade u predratnoj Jugoslaviji. Rođen u Senti 4.3.1895. godine. Po podacima za izdavanje uverenja o državljanstvu bio je visok 180 cm, plave kose i plavih očiju, bez karakterističnih znakova.Na tadašnjem tržištu su se posebno dobro plasirale  njegove karamele, a bomboni pod imenom „Negro“ zadržali su se u proizvodnji sve do danas.

Mavro (Mor) Ruf, Josipov otac, Jevrej, bio je putujući trgovac – prodavao je kožu, duvan i vunu. U Senti, gde se doselio sa porodicom i gde je Josip i rođen, kapital stečen trgovačkim poslovima ulaže u proizvodnju sirćeta. Mavro vodi preduzeće u Senti sve do  smrti 1902. godine, kada ga je na tom položaju nasledila supruga, subotička Jevrejka Serena, rođ. Šrajber. Ona se sa decom 1909. godine preseljava u Suboticu, gde će se od 1911. godine baviti trgovinom bombona i artikala od šećera, prodajući i robu svoga šuraka Julija Brumera.[1]

Dozvolu za izradu bombona dobija 1916. godine i tako svojim preduzetničkim  duhom, rođačkim i drugim poslovnim vezama, utire put za svoja dva sina Josipa i Adolfa,[2] koji 1917. godine takođe dobijaju dozvolu za izradu i prodaju artikala od šećera i u tim ratnim vremenima, kada je promet šećerom bio strogo kontrolisan, a njegova nabavka povezana sa nizom teškoća. Oni kreću sa malom manufakturnom radionicom za izradu bombona.

Josip Ruf  se sa proizvodnjom bombona upoznao i kod svoga tetka Brumera, sa kojim je odlazio i u Nemačku, da bi bi pratili razvoj tehnologije u ovoj struci.

Nakon bratovljeve smrti, kao jedini vlasnik firme „Braća Ruff“ u 1922. godini se javlja Josip. U narednom periodu firma će biti registrovana kao javno trgovačko društvo do 1928. godine, da bi od 1930. do 1931. godine postojala kao deoničko društvo, a kasnije imala oblik javnog trgovačkog društva i inokosne firme. Oba Josipova zeta, dr Mirko Telč (Teltsch), advokat i Karlo Bajnhauer (Beinhauer), špediterski  preduzimač[3], učestvovaće svojim kapitalom u čitavom periodu postojanja firme. Kao deoničari, u kratkom periodu  postojanja tog oblika preduzeća, javljaju se i sledeće ličnosti: Dušan Manojlović, dr Bošan Samu, Mavro  Augenfeld iz Vinkovaca, otac Mici Augenfeld – prve Josipove žene, Gašpar Telč, trgovac iz Sombora i drugi.

Prosperitet „Braće Ruff“ je bio brz i očigledan. Od male manufakture sa 5-6 radnika do fabrike bombona i čokolade prošlo je samo desetak godina.

 

Najveću investiciju realizuje u jeku ekonomske krize 1931. godine. Tada na parceli u dvorištu u Štosovoj br. 6 novcem od miraza (500.000 dinara) supruge Mici Augensfeld[4] završava nov moderno opremljen dvospratni pogon.[5] „Činjenica da je firma tada bila u stanju da podigne tako skupu zgradu dokazuje da nije osećala posledice privredne krize i da njena konjuktura nije bila pogođena…“[6] Time je u narednom periodu firma u Subotici raspolagala ukupno sa 1.712 kvadratnih metara poslovnog prostora. I taj podatak dovoljno govori o poslovnoj snalažljivosti i sposobnosti Josipa Rufa, i uspešnosti poslovanja njegove firme. Uz takve preduslove ne čudi dalji uspešan razvoj poslovanja „Braće Ruff“.

U 1927. godini fabrika ima maksimalni kapacitet od 15 vagona šećerne robe i čokolade, ima iskorištenost od 70%, i zapošljava 55 radnika.

Sa razvojem firme unapređivana je i tehnička opremljenost pogona – od prvih polovnih uređaja za proizvodnju čokolade, nabavljenih iz Austrije, do modernih mašina uvezenih iz Nemačke i Švajcarske. Iz Švajcarske su 1928. godine uvezli mašinu „valjaricu“ za čokolade, vrednosti 7.125 Sf, a iz Nemačke mašinu marke „Henkel“, takođe za čokoladu,  vrednosti 4.250 RM.[7]

 

Tada je firma zapošljavala do 100 radnika i imala maksimalni godišnji kapacitet 200 – 350 tona robe. Sposobni su bili da konkurišu skoro svim sličnim preduzećima u zemlji. Imali su svoje prodavnice u Beogradu, Novom Sadu, Velikom Bečkereku, Pančevu i Osijeku.

 

O ličnom bogatstvu Josipa Rufa govore i podaci da je 1932. godine kupio 132. k.j. prvoklasne oranice na Verušiću i opremio moderno gazdinstvo, razvivši voćarsku proizvodnju višanja, ali i kvalitetnu mlekarsku farmu, sa koje je sveže mleko koristila i njegova fabrika. Tim postupkom je podignut kvalitet čokolade. Gajio je i šećernu repu, koja se prerađivala u Crvenki, odakle je obezbeđivao deo potreba za šećerom.[8] Pored toga  je posedovao najamne palate u Subotici („Rufova palata“ – Manojlovićeva ulica 6) i Beogradu, sredstva na deviznim računima u inostranstvu, za koja je mogao da kupi još dve slične fabrike ili najmanje 260 k.j. oranice. Rufov standard ilustruje i to da je u periodu od 1929. do 1933. godine posedovao automobile marke „Citroen“, „Opel“ i „Ford“. Motorna vozila su u gradu bila retkost. U Subotici je 1939. godine bilo tek 194 automobila – 40 teretnih i  154 putnička.[9]

U godinama pred rat, zbog otežanog  snabdevanja sirovinama, fabrika smanjuje  proizvodnju, a pod mađarskom okupacionom vlašću od 1.10.1942. godine, pošto joj  je  obustavljeno snabdevanje šećerom, prestaje sa radom. Josip Ruf, kao i veliki broj drugih subotičkih Jevreja biva interniran, mada je pokušao prelaskom u katoličku veru izbeći progone, zlostavljanje i oduzimanje imovine, čemu su Jevreji bili izloženi.

Nakon uspostavljanja nove vlasti Rufova fabrika, uz ostale nekretnine, biva decembra 1946. nacionalizovana (Zakonom o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća od 8.12.1946. godine).[10] Pristupa se obnavljanju objekata, kojima je u bombardovanjima  krajem rata naneta velika šteta, i pokretanju proizvodnje.

Ime  „Tvornica čokolade i bombona Pionir“ preduzeće je dobilo 1.11.1948. godine Rešenjem Vlade NR Srbije i kao takvo upisano je u registar.

Iskustvo i bogato znanje vezano za izradu bombona i čokolade bivšeg vlasnika  Josipa Rufa dobro je došlo u vremenu izrazitog nedostatka kvalifikovanih kadrova, pa je on imenovan 1947. godine da vrši funkciju tehničkog rukovodioca fabrike. Ali, kasniji razvoj događaja potvrdiće da u novim društvenim uslovima za bivše „kapitaliste“ nije bilo mesta.  Porodica  Ruf  ostaje u Jugoslaviji do 1950. godine, kada se iseljava u Izrael.[11] Porodica Ruf  je, kako je to nalagao postupak iseljavanja, morala da ispuni izjave o odricanju od jugoslovenskog državljanstva i oni to čine oktobra 1950. godine. Nakon toga su im i preostale nekretnine bile nacionalizovane kao stranim državljanima.[12]

Sa useljeničkom vizom, poput većine preživelih subotičkih Jevreja, u velikom talasu  iseljavanja 1949-1950. godine i oni odlaze u Izrael.[13]

Porodica  Josipa Rufa iselila se marta 1950. godine. No, već aprila 1952. Josip daje ovlasti subotičkom advokatu Ivanu Malagurskom da ga zastupa u cilju njegovog povratka u Jugoslaviju. U molbi za izdavanje mišljenja o povratku „…u cilju snaženja nacionalne  privrede…“ [14] navodi: „Pošto se u mome novom zavičaju ne mogu naviknuti, niti na ovdašnji način života i običaje, a niti  mi pogoduje ovdašnja klima, a pored toga osećam u pravom smislu bolest i čežnju za mojom bivšom domovinom…“ i dalje „…obzirom na moju  bolećivu naklonost i čežnju za mojim starim zavičajem, tako i obzirom da mi ovdašnja klima, način života i ishrane oštećuju zdravlje, kao i da sam duboko uveren da ću mojim stručnim znanjem i veštinom koristiti i mnogo doprineti razvoju i proizvodnji čokolade, bombona razne vrste…“  Ali, na zahtev mesnih vlasti, iz „Pionira“ stiže za bivšeg vlasnika obeshrabrujući odgovor. U njemu se ističe kako je to preduzeće, kada je Ruf obavljao dužnost tehničkog direktora, proizvodilo samo 6 vrsta proizvoda, a sada već preko 60, što dokazuje osposobljenost niza stučnjaka za vođenje pogona, te ono nema potrebu da angažuje Rufa. Ta epizoda svedoči o arogantnosti novih upravljača fabrikom, ali još više o velikoj vezanosti Rufa za svoju fabriku i problemima prilagođavanja na koje su on, a verovatno i mnogi drugi subotički Jevreji nailazili u Izraelu. Iz Izraela se porodica Ruf  iselila u Brazil.

Kao naslednici u ostavinskoj raspravi vođenoj 1954. godine, nakon proglašenja 1947. godine Ruže Ruf umrlom, javljaju se Josip Ruf (iz Brazila, Sao Paolo) i Telč Andrija (iz Zagreba), sin Ružine sestre Margite. Predmet nasledstva su bile naknadno pronađene nekretnine u vlasništvu pokojnice u Beogradu – kuće u Jevremovoj 61 i Baruhovoj 37.[15]

 

 

[1] Julije Brumer (Subotica 1870-1944  Aušvic). Roditelji su mu bili Andrija  i Katarin Basler. IAS, F:68, XVI 672/1950. On je osnivač „Prve subotičke tvornice bombona i čokolade“ (od 1904). vidi: Gašpar Ulmer, Tvornica čokolade i bombona „Braća Ruff“ Subotica (1917-1946), 65 godina „Pionira“ (1917-1982) st.60.

[2] Adolf  Ruf je rođen 1890. u Novom Sadu, gde se  tada nalazila porodica Ruf, a umro je 9.10.1921. godine u Subotici. Bolovao je od srčane mane, zbog koje je bio oslobođen vojne obaveza. Zabeleženo je i da je istupio iz jevrejske i prešao u  rimokatoličku veru. Braća su imala i dve sestre – Margitu (Senta  1903 – Aušvic 1944) i Rožiku (Ružu, 1898 – ?). Margita je bila supruga advokata dr Telč Mirka

(Telsch Imre) IAS, F:57.965/1934. Mirko Telč je rođen 1891. godine u Somboru, otac Gašpar, mati Berta Grinfeld. On 1952. godine želi da izvadi dozvolu za proizvodnju „kresnica“ (prskalica?). IAS, F:68, I 1008/1952.

[3] Bajnhauer Karlo (Subotica 1886- Aušvic 1944). U ratu je bio mobilisan u 86. puk, odlikovan je u činu poručnika. Da je bio solidno situiran govori i to, što je posedovao nekoliko nekretnina – kuću u Carinarskoj 9 i sa suprugom po jednu polovinu kuće u Štosovoj 6 i na Daničićevom putu 6. Ruža Ruf je bila vlasnica i kuće na Trgu Eduarda Erioa 5/a. I ona (Ruža Ruf 1898-1944) je stradala u logoru Aušvic.

[4] Mici (Marija) Augensfeld  je bila kćerka  Mavra Augensfelda, veletrgovca hranom iz Vinkovaca. Sa njom je Josip imao dva sina – Ivana i Đorđa. Ona umire 1934. godine.

[5] IAS, F:47.1246.III 2273/1931.

[6] Ulmer, nav. delo, st. 68

[7] IAS, F:235.27.298/1928.

[8]Ulmer, nav. delo,  71.

[9] IAS, F:57.4343/1939.

[10] Ulmer, nav. delo, st. 83

[11] Druga Josipova supruga je bila Ana Sabo (1909 – ?),  sa kojom je 1937. godine dobio kćerku Katicu. Sa prvom ženom Marijom rođ. Augenfeld imao je dva sina – Ivana i Đorđa. Njih je posle smrti prve supruge čuvala dadilja Ana Sabo, sa kojom će sklopiti brak.

[12] IAS, F:68. V 1185/1950. Sinovi Ivan i Đorđe imali su na svom imenu po 1/2  kuće  u  Vladimira Nazora 6 – 8, i u Matije Gupca 31. IAS, F:68, XVI 638/1950.  Josipu  je stavljena u državno vlasništvo i nekretnina na putu Jovana Mikića 6. IAS. F:68, XVI 940/1950.

[13] Ulmer, st. 93. O iseljavanju subotičkih Jevreja vidi: Dušan Jelić, Kratak pregled istorije subotičkih  Jevreja i njihovog doprinosa razvoju grada, Jevrejski istorijski muzej,  Zbornik  5,  st. 175.

[14] IAS,F:68,I 650/1952.

[15] IAS,F:68, 1411/1955.

 

 

 

 

 

 

 

O starim vremenima, Subotici i Arhivu

Dajč Herman, Palić

Crtice iz građe, analitički opis. IAS, F:47. III 215/1930 Molba Dajč Hermana da na svom placu na Paliću, Splitska aleja 19, postavi kiosk za          prodaju. Negativna senatska odluka. Prilog: 2 t…

Izvor: Dajč Herman, Palić

Dajč Herman, Palić

Crtice iz građe, analitički opis.

IAS, F:47. III 215/1930

Molba Dajč Hermana da na svom placu na Paliću, Splitska aleja 19, postavi kiosk za          prodaju. Negativna senatska odluka. Prilog: 2 tehnička nacrta                              l:5

Susedi su mu bili advokat dr Jako Fischer i direktor Opšte Kreditne banke d.d. dr Eugen Krishaber (1877-Aušvic 1944).

Broj umrle dece 1934.

Vitalna statistika 1934.

364/935 mat.

rođenih Umrlih ukupno Umrlo dece Uzrok smrti umrle dece
0-1 god. 1-14- god. Bolest organa za varenje Bolest organa za disanje Tuberkuloza
2 494 1 842 503 121 42 117 32
Subotica, 19.04.1935

Svaka 5 (peta) beba nije preživela prvu godinu.

Mortalitet dece do 1 godine je bio čak 20,16%!

Lepotice Subotice, 1924.

List Nova Pošta, nezavisan opšteslovenski informativni dnevnik, 23.03.19224. na 2 strani, doneo je vest o rezultatima konkurs za izbor lepotice grada. Nova Posta, 2,  LEPOTIC 23 mart 1923

Nova Posta 23 mart 1923

Градска Штампарија и Књиговезница

memo

„NARODNA ŠTAMPARIJA“ (Jovana Krnjca)  („GRADSKA ŠTAMPARIJA“)

Gradskim vlastima se 1920. godine obraća  Jovan  Krnjac [1] sa molbom da mu obezbede odgovarajuće prostorije u kojima bi nastavio da vodi svoju štampariju koju želi da  prenese  iz  Budimpešte.  Smeštaj  je  pronađen  u  gradskoj  najamnoj   palati  u   podrumskim prostorijama. (Pozorišna,danas Branislava  Nušića)  2.) Štampala  je niz novina i kancelarijski materijal. Krnjac  je  na samom početku rada  zapao  u  finansijske  teškoće  i  nije  mogao  da izmiruje zakup gradskim vlastima.[2]  Opterećen dugovanjima on 1923. godine prodaje  svoju firmu „Gradskoj štedionici“ koja će time postati vlasnik štamparije koja će se ubuduće zvati „Gradska  štamparija“Krnjac je ostao zaposlen kao glavni mašinista. Pod novom upravom,  štamparija će raditi na poslovima za gradsku administraciju. Zapošljavaše 20 do 30 radnika. Njen kapital je 1924. procenjen na 300 000 dinara  da  bi se  naredne povisio  za  140 000 a  1939. godine  za  još  50 000 dinara. Godišnji kapacitet je iznosio do 150 vagona papirne robe. Štamparijom je na  početku  rada  upravljao  Ilija  Lepedat, direktor Gradske Štedionice [3] zatim od 1927. godine Stevan Marjanović.

beleške:

[1] Jovan Krnjac je rođen 1875. godine u Pančevu. Po zanimanju je bio štampar. On je bio konzul srpske države u Budimpešti i vodio  je štampariju pod imenom „Serbska  štamparija – Szerb  nyomda“.  Po dolasku u Suboticu, na Paliću je držao pod zakup „Malu gostionu“, ali već 1920. duguje velike sume gradu. IAS,F:47. XI 250/1920. Umro  je  u Subotici 1938. i iza sebe nije ostavio nikakve imovine, samo dugove, zaostatak poreza koji se nije mogao naplatiti.IAS, F:47.14.171G.V.VII 301/193935. i F:47. XV 240/1920

[2] IAS, F:47. 250/1920. Krnjac je i  kasnije  zapadao  u  finansijske teškoće. Tokom  1930. godine kada je držao  u zakup  „Malu gostionu“ na Paliću, Gradsko Poglavarstvo vodi prepisku sa njim  da  izmiri dugovanja.  IAS, F:47.136.

[3] Ilija Lepedat, (Subotica, 1884. – ?)  Bio je kao tumač u  srpskoj  vojsci, 1919-1921  komesar  za  sekvestar  novčanih zavoda, 1921-1922 finansijski senator u  gr.  Senatu, 1923.  direktor Gradske štedionice. U 1945. godini se venčao sa Terezijom Vajda.

 

memo2

Bilo pa prošlo…

SUBOTICA deo f

SUBOTICA I POPISI / STATISTIKA PUČANSTVA

(1910, 1919, 1921, 1931, (1941, 1948, 1953),  

– popise treba tumačiti samo uz historijske konkretne okvire u kojima su popisi obavljani

– Država obavlja POPISE – vladajuća ideologija se jasno vidi i u tom velikom poslu

– podaci iz njih se moraju sagledavati i promišljati upravo u tim relacijama

– Prilikom popisa postavlja se  veliki broj pitanja i tako dobivaju obavještenja o brojnim karakteristikama pučanstva.

Da li će se i kako u statističkim istraživanjima postaviti pitanje o narodnosti, zavisi u prvom redu od društvenog uređenja i politike po nacionalnom pitanju koja se u određenoj zemlji vodi.

– U Kraljevini Ugarskoj prvi moderni opći popis vršen je 1880. godine, a zatim 1890, 1900, 1910.

Teritorija Subotice se praktično nije mijenjala, od Slobodnog kraljevskog grada Maria Theresiopolis, kada je pored užeg grada obuhvaćala 12 pustara do današnjeg okvira kada u  Grad spada i 14 okolnih naselja.

1910, Szabadka, Magyar Királyság

– zlatno doba Subotice, Gradska kuća, cvjeta napredak,

– MAĐARIZACIJA = asimilicija, politički Mađari, identitet  podunavskih Hrvata shvaćana je  kod Mađara kao njihova slabost, odnosno nacionalna nezrelost, pa su ih oni tretirali kao egyebek (ostale), odnosno kao kulturno nerazvijenu etničku zajednicu koja će se prije ili kasnije asimilirati u mađarsku naciju.

– popisi iz 1890, 1900, 1910. godine se smatraju se samo djelomično točnim, iz razloga što se nije vršio po etničkom sastavu ili striktno po maternjem jeziku, nego takođe po

„jeziku koji je obično u upotrebi“ 

– pitanje je bilo i o vjeroispovesti

Ukupno 94.610 stanovnika, 93 232 ( 94 610 sa vojskom)

Mađarski = 55.587

Bunjevački = 33.247 markirani fusnotom «Bunjevci, Šokci i Dalmatinci», što je bio stav

tadašnje mađarske politike prema manjinama).

Srpski = 3.514

NJemački = 1.913

Slovački = 100

Vlaški (Rumunski) = 60

Hrvatski = 39

Rusinski = 7

 

58,7 % Mađara

1918

kraj rata, velika isčekivanja, „bratska srpska oslobodilačka vojska”

– sve se prelamalo kroz prizmu nacionalnog problema

– priznati samo Srbi, Slovenci, Hrvati / jedan TROIMEN – troplemeni narod

– da li je to bio projekat proširivanja Srbije ili spajanja starih dijelova i stvaranja nove državne zajednice, kako se smatralo zvanično

1919, Subotica, KSHS

Historijski arhiv Subotica (HAS), F:47. I  22/1919

Statistika lokalnog-gradskog popisa obavljenog 1919. godine. Podaci su izraženi u tri kategorije, po maternjem jeziku (na osnovu koga su razvrstavani u narodnost), po zanimanju, i po vjeri. Ukupan broj je  iznosio 101 286, od toga:

jezik/narodnost

Bunjevaca           65 135,

Srba                         8 737,

Mađara                 19 870,

Njemaca                4 251,

Židova   3 293.

zanimanje:

zemljodilci                         79 593 (78,58%)

obrtnici                                  4 249

trgovci                                    1 242

činovnici                                2 491

diplomirani                             458 (0,45%)

razni                                      13 253

po vjeri :                                                                             

rimokatholika                  87 655

prav. vjere                             8 582

  1. kath.                     122

izr.                                             3 363

ev.ref.                                     1 267

  1. ev.      297

1921

– prije donošenja Vidovdanskog ustava, prije potpisivanja Trianonskog ugovora

U Jugoslavenskom popisu stanovništva od 1921.godine bila su postavljena samo pitanja o maternjem jeziku i vjerospovesti. U obradi ova dva pitanja nisu ukrštena, tako da je grupa srpskohrvatskog jezika ostala neraščlanjena. 

– Popisi 1921. i 1931. godine sprovedeni su i podaci su obradjeni po koncepciji „prisutnog stanovništva“, dok rezultati ostala tri popisa /1948, 1953. i 1961/ daju podatke po koncepciji „stalnog stanovništva“, tj. prema mestu utalnog stanovanja svakog stanovnika, bez obzira gde se u kritičnom momentu popisa zatekao.

PO PRETHODNIM            PO KONAČNIM

broj svih prisutnih stanovnika                   101 709          90 961

pol                         – muški                                   49 024

– ženski                                                  52 685

državljanstvo  – Kraljevine SHS                    71 860

– strano                                                      993

još neodlučeno                                28 856

vjeroisposvest  – pravoslavna                                          6 835

– rimo katolička                                   89 107

– grčko katolička                                235

– evengelistička                                                  1 047

– muslimanska                                     233

– izraelska                                                 3 883

– druga                                                           351

– bez konfesije                                       18

maternji jeziksrpski ili hrvatski                                 70 737

– slovenski                                                 348

– drugi slavenski                             523

– rumunski                                                   40

– italijanski                                            19

– njemački                                                2 349

– mađarski                                              27 561

– arnautski                                                    24

– drugi                                                           108

1931, Subotica, Kraljevina Jugoslavija

diktatura uvedena 6.1.1929. kada Kralj uvodi diktaturu, apsolutističku vlast, zabranjuje rad strankama

– popis 1931. daje podatke samo prema vjeroispovesti, iako je u popisnom materijalu bilo postavljeno pitanje o narodnosti. Međutim to je bilo samo formalno predviđeno jer su sve jugoslavenske narodnosti morale biti iskazane kao jedna cjelina, odnosno kao jedina narodnost „jugoslavenska“. Podaci po narodnosti nisu ni objavljivani ni obrađivani.

U popisu stanovništva 1931. godine postavljeno je pitanje o narodnosti, a zadržano je pitanje o maternjem jeziku. Međutim, uputstvima za popis bilo je predviđeno da se Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Crnogorci, kao i nacionalno neopredeljeni muslimani popisuju kao Jugoslaveni po narodnosti, dok su pripadnici drugih narodnosti navodili svoju narodnost.

 

Popis izvršen 31.03.1931.  /  2.9.1931. Oktroirani ustav

 

 

 

                                                                Subotica  

                vjeroispovest

ukupno                                100 058            102 133                        

pravoslavni                            9 993

rimo katolika                       84 268

evangelista                            1 274

muslimana                            235

ostalo                                   4 288

                jezik maternji

srpskohrvatski                  53 835  (Srbi  10 054 + Bunjevci   44 892 + Hrvati  900 = 55 846

ostali slavenski    1 230

mađarski                             41 401

njemački                                2 865

arnautski                                  109

makedonski                            618

 

                         podaci o narodnosti samo su izvedeni

F:57.6135/1938   ( iz 1931.)

Srbi       10 054

Bunjevci   44 892

Hrvati        900

Slovenci      310

Čehoslovaci   365

Rusi          672

Mađari     39 108

Njemci       1 961

Jevreji     3 739

Ostalih       132

=========

102 133

 

                                                                                posle 1945

– PARTIJSKA DRŽAVA

U svim poslijeratnim popisima stanovništva postavljeno je pitanje o narodnosti u duhu Ustavom garantovane  dosledno sprovodjene politike apsolutne ravnopravnosti  slobodnog nacionalnog opredeljenja pripadnika svih narodnosti i nacionalnih grupa koje žive u Jugoslaviji.

S obzirom na subjektivni kriterijum u davanju izjave o narodnosti, pri popisu stanovništva I96I. godine, prilikom revizije popisne gradje, nisu vršene nikakve ispravke, već je u slučaju kada se dati odgovor nije mogao razvrstati, stavljeno „nepoznato“. Ukoliko su građani Jugoslavije naveli neku pokrajinsku pripadnost (Hercegovac, Dalmatinac, Bunjevac i slično) svrstani su u grupu „Jugoslaveni nacionalno neopredeljeni“, 

 

.

 

 

Obdanište Radničke samopomoći 1925.

obdaniste RS, 176.489

Škole između dva rata

F:22

Sve škole koje su se nalazile van teritorije građavinskih reona i to:

  1. Miloš Obilić, Čavolj 207
  2. Kraljević Marko, Hajdukovo 663
  3. Zmaj Ognjeni Vuk, Hajdukovo 48
  4. Car Lazar, Hajdukovo 130
  5. Devet Jugovića, Hajdukovo 491
  6. Zmaj Jiran Jiranović, Palićke ugarnice 69
  7. Knez Miloš, Stara Torina 103
  8. Kajmak čalan, Stara Torina 366
  9. Vuk Karad žić, Stara Torina 540
  10. Narodne Gusle, Stara Torina 678
  11. Pajo Bačić, Bikovo 201
  12. Ilo Kujund žić, Bikovo 260
  13. Knez Mihajlo,  Šupljak 365
  14. Ica Čurčić Malagurski, Bikovo 43
  15. Đura Jakšić, Gornji Verušić 215
  16. Kumanovo, Donji Verušić 173
  17. Franjo Sudarević, Donji Verušić 123
  18. Bozo  Šar čević, Donji Verušić 334
  19. Petar Petrović Njegoš, Donji Verušić 50

 

Štrosmajerova ulica 1985.

1985

iz Zbirke fotografija IAS

ZOOM0005 ZOOM0006 ZOOM0007 ZOOM0009 ZOOM0010

Dr Josip Martinis, lekar, Dalmatinac u Subotici

Rodio se na dalamatinskom otoku Komiži, preminuo na Visu. Radio i u Subotici. Dr Martinis Josip (Komiža 5.7.1882.- Vis, 31.8.1937.) je bio lekar. Otac Juraj Martinis i mati Mardešić ? U 1920. se javlja kao primarius Gradske bolnice , a kao šef internog odeljenja 1936. godine. Bio je općinski lijećnik u Nerežišću od 1909. do 1911. Zatim do 31.12.1918. u Starom Grdu na Hvaru. Od 1.8.1920. počeo gradsku službu u Subotici. Supruga Kosara Aleksić-Kurtović (pravoslavne veroipovesti), sa kojom je sklopio brak 1916. u Mostaru, nakon njegove smrti dobija porodičnu penziju 1592 dinara. Imao je kćerku Biljanu (r. 1920.) i sina Uroša (r. 1921.).F 47 1357 4024 941rodjen

Mijo Mirković (1898-1963), profesor subotičkog Pravnog fakulteta, kao ekonomski istoričar

Mijo Mirković (1898-1963), profesor subotičkog Pravnog  fakulteta, kao ekonomski istoričar

Mate

Mijo Mirković

Ime Mije Mirkovića nije nepoznato užim, stručnim  krugovima. Velika većina istoričara, a posebno šire javnosti ipak  nedovoljno poznaje  doprinos   jednog   od   najistaknutijih   jugoslovenskih ekonomskih istoričara 20. veka, istorijskoj nauci. (  1  )  To  je svakako i posledica dugotrajnog  zapostavljanja izučavanja oblasti ekonomske istorije novijeg perioda,to  jest  jugoslovenske države, u  korist rada   na   istraživanjima   političke   istorije. Po tome  je  naša istoriografija  zaostajala  za  modernim svetskim trendovima.( 2 )

Istorijske sinteze su kod nas  po  pravilu  struktuirane  po kriterijumima   političke   istorije. Uočeno    zaostajanje u civilizacijskom razvoju,  jugoslovenskih  zemalja  početkom  ovoga veka,tako je samo konstatovano bez ulaska u  objašnjavanje  uzroka tih pojava.Olako se prebacivala „istorijska krivica“ na nasleđe iz prošlosti i „dugovekovnu  potčinjenost  neprijateljima Slovena  na Balkanu“. ( 3 ) Čak  ni  uticaj  analista  i  apsolutno-sociološke škole, koja je metodološki i teoretski afirmisala presudni  značaj ekonomskog  faktora  u  razvoju  društva,  a  koji  se  osećao  na istoriografiji  u  Jugoslaviji,  nije   bitnije   doprineo jačanju istorijsko ekonomskih istraživanja, a time ni  korištenju i pravom vrednovanju rezultata rada Mije Mirkovića.

Kratak  prikaz   delovanja  Mije   Mirkovića kao   profesora subotičkog Pravnog fakulteta, i najvažnijih zaključaka iz njegovih dela, treba da posluže  samo  kao  podsećanje  na  jednu  izuzetnu ličnost  koja  je  delovala  u   Subotici, i   kao   podsticaj  za istraživanja ekonomske istorije, posebno na lokalnom nivou.

Pravni fakultet  u  Subotici  je  osnovan  neposredno  posle završetka  I  sv. rata, 2.02.1920,  pre  nego  što  su  regulisana teritorijalna pitanja između nove jugoslovenske države i Mađarske, Trijanonskim ugovorom. Radio je kao deo  Beogradskog  Univerziteta. Konkurent da dobije visoku školsku instituciju bio  je  Novi  Sad. Nacionalni razlozi su odneli prevagu u korist najsevernijeg  grada KSHS.“A pravni fakultet u Subotici – koja leži na granici – vršiće jednu nacionalnu zadaću, te će biti stalni čuvar nacionalne svesti i suzbijati stranu propagandu, koja najlakše prodire u pograničnim mestima. A  za  suzbijanje  ovakove  propagande   najpodesnija je studentska mladež, koja je puna  idealizma  i  nacionalnog  duha“, reči su tadašnjeg  gradonačelnika  i  velikog  župana  dr  Stipana Matijevića.( 4 )

Subotica je tako  po  prvi  put  u  svojoj  istoriji  dobila fakultet.To  će   dovesti   do   priliva   studenata   iz   čitave zemlje, kao i nastavničkog osoblja.Pored ciljeva koje su  kreatori lociranja fakulteta u  Subotici  jasno  naznačili,  nacionalizacije pograničnog grada, uz stvaranje  deficitarnih školovanih  pravnika, time se znatno podiže i  kulturno  intelektualni  nivo  celokupnog društvenog života u Subotici.Tako je čitav niz profesora   koji su radili na fakultetu, ostavio  snažan pečat, ne samo u nauci,  nego i u drugim segmentima života, kulturi, politici.

Neki  od  najistaknutijih  profesora   su   bili: dr Aleksa Ivić, čiji je doprinos nacionalnoj istoriografiji  izuzetan ( 5 ),  dr  Fedor Nikić, koji je delovao na širokom društvenom  polju,  a   od 1929. izdavao list Jugoslovenski dnevnik (  6  ),dr  Ivo  Milić,     osnivač Subotičke Matice,  dr  Demčenko  Grigorije  i  dr  Mihajlo   Čubinski, dr Mirko Kosić,autoriteti u svojim naučnim oblastima, te   dr Mijo Mirković.

pravni fakultet isecak

Pravni fakultet

Mijo Mirković je rođen 1898. godine u  Raklju,Istra, ( koja  je  pripadala  Italiji) u zemljoradničkoj  porodici.Posle  osnovne škole  odlazi  u  Moravsku, gde maturira.Fakultet za ekonomske  i  socijalne nauke pohađa u  Frankfurtu   na  Majni.Diplomira   1920.  a već 1923. uspešno  brani  doktorsku  tezu  „O  glavnim  uzrocima male  gospodarske  efikasnosti  slovenskih  naroda“,  pisanu   pod  uticajem  dela  Maksa  Vebera, kod   čuvenog  profesora F. Openheimer-a, poznatog marksiste. Zanimljivo  je  što ona nikada nije bila objavljana, mada je Mirković u drugim  svojim knjigama  koristio  delove,  osnovne   teze   iz   nje. Nastavničku  službu je započeo 1925.na trgovačkoj akademiji  u Osijeku, nastavio na Pomorskoj akademiji u Bakru, da bi  1928.  bio  postavljen  kao docent na Pravnom fakultetu u  Subotici,za  ekonomsko  finansijsku  grupu predmeta.Vanredni profesor postaje  1933.  a  redovni  1938.  godine. Od 1939. je predavao  i na  Ekonomsko komercijalnoj  školi  u  Beogradu,  a  posle  rata  na  Ekonomskom fakultetu  u Zagrebu.

Učestvovao   je  u   delegaciji   FNRJ   na konferenciji ministara  u Londonu i Parizu 1945-46,i na Mirovnoj  konferenciji  u  Parizu.   Bio je član JAZU. Umro je 1963 u Zagrebu.

U periodu dok je držao  predavanja  studentima  u  Subotici, nastaće i njegova najznačajnija dela.( 7 )Objavila ih je izdavačko knjižarska  kuća  Geca  Kon  a.a.To  su:  Trgovina  i   unutrašnja  trgovinska politika ( 1931), Spoljna trgovinska politika (  1932),     Saobraćajna  politika  (  1933),  Zanatska   politika   (   1934),  Uvod u ekonomsku politiku ( 1935),Industrijska politika  (  1936). Studije su korištene i kao udžbenici za grupu  predmeta  ekonomske   struke koje je predavao profesor Mirković.

Služeći se metodološkim postupcima kvantifikacije,  merenja,  i komparacije  privrednih  parametara  u  zemlji, sa  razvijenijim  kapitalističkim sredinama, on je pokušavao i uspevao da  dospe  do  uzroka velikog ekonomskog zaostajanja jugoslovenske države.  Kakvi  su  bili  rezultati  obimnog  istraživanja   ekonomske   istorije Jugoslavije, i  zaključci  o  tom pitanju,  koje  on  interpretira  u   svetlu   teze da   je  industrijalizacija sudbina svake zemlje koja ne  želi da ostane na periferiji civilizacijskog napredka,  a koji su izloženi u njegovim   radovima,  Jugoslavija u čitavom periodu  1918-1941 ostaje u kategoriji  agrarnih zemalja, zaostajući za industrijski  razvijenim  zapadnim državama. Od 14 miliona stanovnika,1931. godine, 9,2 miliona živelo je neposredno od poljoprivrede i stočarstva. Na taj  broj  dolazilo je relativno malo obradive zemlje, selo je bilo prenaseljeno. Višak se prebacivao u gradove ili emigrirao. Kada 3/4 populacije čivi  od zemlje, i kupuje  samo  nejneophodnije  proizvode,  petrolej,  so,  šibice i najjeftiniju obuću, i onako malo tržište, suženo  je  još  više. Kupovna moć  gradskog  stanovništva  je  takođe  bila  mala.  Industrijski  radnici,   čija   prosečna   nadnica,   na   vrhuncu konjukture, obezbeđuje svega 4,5 kg hleba, nisu mogli biti masovni  potrošači   industrijske   robe. Probijanje   carinskih   barijera, pronalaženje  većeg  tržišta, predlaže  Mirković  kao  rešenje   za napredak celokupne  privrede. Realnost  je  bila  upravo  suprotna.

Carinska tarifa ( 1925 ), uvozna i izvozna, činila je od Jugoslavije jedan  od  najzatvorenijih, najzaštićenijih    privrednih sistema, obezbeđujući monopolski položaj nizu industrijskih grana, čuvajući  je od starne konkurencije.

Oskudica kapitala i višak  radne  snage  je  konstanta koja obeležava međuratni period. Ta objektivna  činjenica  nameće  samo dve mogućnosti za sve male agrarne zemlje.“One imaju ili da  prime  i usvoje javna preduzeća ili  da  prime  i  daju  potpunu  slobodu  stranom kapitalu. A on dolazi samo da profitira i to samo onda  ako je to više nego  drugde.“  (  8  )

Mirković  ističe  velike prednosti  privatne   industrije,  njenu veću ekonomičnost, ( 9 )  nad državnom, u kojoj  je  upravna vlast  vršeći  grube  zloupotrebe, tražila  samo  izvore  za lično  bogaćenje, zanemarujući  opšte ciljeve, razvoj celokupnog društva. „Biti ministar, pomoćnik ministra, direktor  ili  načelnik, ma  i  najkraće vrijeme, ali beš u vrijeme kad  se  daju  važni  potpisi,  značilo je od golaća, koji kupi mrvice sa  kapitalističkog  stola,  postati kapitalist, imati svoj vlastiti  stol,  vilu, auto, dionice,     tekući  račun, članstvo  u  upravnim  odborima  poduzeća,  ukratko prijeći u buržoaziju, osigurati se kapitalom u zemlji, i za  svaki slučaj izneti  nešto  kapitala  na  svoj  konto  u  Švicarsku  ili  Francusku.“(10 ) Važnost ministarskih položaja cenila se  po  tome koliko mogućnosti pružaju za mahinacije, pljačku državne imovine u  korist privatnog bogaćenja.

Velika  svetska  ekonomska  kriza  koja je   zahvatila   i Jugoslaviju,  i  izavala  privredni  raspad,  bila  je  Mirkoviću,  slika i predznak političkog i vojnog  rasula  koje  će  se  desiti  1941. godine. Moćni politički faktori iznosili su zlato i devize iz zemlje, jasno pokazujući nesposobnost za brigu o opštim  narodnim,  pa i državnim interesima. ( 11 )

I pored svih tih mana, posledica upotreba političkog sistema u korist privatne prvobitne akumulacije, on daje predloge za  jače angažovanje  države  u  ulozi  organizatora  industrije,  ali   po uzoru na Ruzveltov Nju- Dil, kako to pokušava da primenjuje i vlada Milana Sojadinovića ( 1935-1939 ).Problem finasiranja, pošto  nova

zaduživanja  u   inostranstvu   ne   smatra   celishodnim, vidi   u preraspodeli državnog budžeta, opterećenog  velikim  izdatcima  za vojne svrhe,ili u uzimanju  kratkoročnih  zajmova   u  mašinama  i  materijalu.( 12 )

Nejednak nivo razvoja pojedinih delova  KSHS, sa strukturnim  različitostima,  otpore   integracionim  procesima, koji  započinju samim   činom   ujedinjenja,  činjenice    političke  istorije, nezinteresovanost nove buržoazije  i političko državnih  vrhova za velike  strateške projekte  privrednog  uzdizanja  celog  društva, ( 13)   on   navodi   kao    ometajuće  za  brže  uključivanje Jugoslavije u društvo  industrijskih zemalja.

Pored navedenih  faktora,  jedan  od   činilaca zaostajanja Jugoslavije   Mirković   identifikuje   i   u   „antiindustrijskoj  filozofiji slovenskih naroda“ čije postojanje  dovodi  u  direktnu vezu sa duhovnim, u prvom redu religoiznim  razvojem.(  14  )  Kao rezultati     takvog  stanja  on  uočava   i  razvoj protivzapadnjačkog  nacionalizma  koji  je  i  protivracionalan  i protivkapitalistički. „On znači negaciju individualizma, liberalizma   i  građanskog  društva.“  (  15  )  „Slavenofilska  filozofija  i  politički   ciljevi   doveli   su   sve   slovenske   narode  do precenjivanja svojih snaga. Sa visine  gleda  slovenski  ovek  na ekonomski  rad  i materijalnu kulturu zapadne Evrope.“

Svi  uočeni problemi, koji  su ometali industrijski razvoj, nisu dobijali  odgovarajuća  rešenja. Jugoslavija je  opterećena  njima  ulazila  i  u  novi  istorijski period.

Ekonomskoistorijska istraživanja Jugoslavije u periodu 1918   – 1941, koja je obavio profesor Mirković, a čiji  rezultati  teško da će  biti uskoro prevaziđeni,upotpunjuju  i  obogaćuju  celovitu istorijsku spoznaju.Njihovo uključivanje,u nove radove iz oblasti ekonomske istorije,a pogotovo u istoriografska dela sa  ambicijama sintetičkog  obuhvatanja  prošlosti  Jugoslavije,  biće i dalje  neophodni  i korisni.

Stevan Mačković

N A P O M E N E :

  1. To je ocena Smiljane Đurović,naučnog  savetnika  Instituta  za    savremenu istoriju, Beograd,  koja  se  i  sama  koncentrisala  na    proučavanje ekomske istorije Jugoslavije, i u studiji: O  uzrocima    zaostajanja  Jugoslavije  u  ekonomskom   razvoju   početkom   20.    veka, Istorija  20.  veka,Beograd  1991,  st.  170-179.,  obrazlaže    upravo  važnost  istraživanja  Mije  Mirkovića  za  istoriografsku    sintezu.
  2.  2.“U ovom pogledu istorijska nauka u Jugoslaviji je  u  evidentnom  zaostajanju za svetskim trendovima, u  kojima  se  od  kongresa  u    Bernu 1986. oseća predominacija ekonomskoistorijskih istraživanja.   Veliki  talasi  ekonomskoistorijskih   istraživanja   počinju   da    zapljuskuju i  svetske  kongrese  istoričara,  pa  i  poslednji  u    Madridu (1990).isto, st. 170.
  3. Isto, str. 170.
  4. Književni sever, god.IX,knj. IX,  sv.  11,  Subotica  novembar 1933, str.340.
  5. Istraživanja 10, Novi  Sad  1983, Ankica  Vasić,  Bibliografija radova dr Alekse Ivića,str. 275-313. U izuzetno  bogatoj  produkciji    od  648  bibliografskih  jedinica,  ističu  se  :Istorija  Srba  u    Ugarskoj, 1914,  Istorija  Srba  u  Vojvodini,  1929,Spisi  bečkih  arhiva o prvom srpskom ustanku.
  6. Dr Dušan Popov,  Srpska  štampa  u  Vojvodini  1918-1941,  str.    283-298.
  7. Period od 1929. do 1934. je i doba velike  ekonomske  krize  u    Jugoslaviji,a program Milana Stojadinovića, za  prevazilaženje  te    ekonomske depresije – državna intervencija  u privredi,naićiće  na    bibliografiju   Mije  Mirovića  čine  i  : O načelu   slobode   u   unutrašnjoj  trgovini  ( 1929 ),  Seoski  dućani   (1930 ),    Održavanje seljačkog poseda (193 ),  Razvoj  ekonomske  misli  u    19.veku ( 1938 ),O dvadesetogodišnjici agrarne reforme ( 1939),    Agrarna politika  (1940),  Ekonomska struktura Jugoslavije  1918 – 1941  (195 ),  Seljaci  u  kapitalizmu  ( 1952),  Ekonomska    historija Jugoslavije ( 1958 ).
  8. Dr Mijo Mirković, Industrijska politika, Beograd 1936, str. 305.    Isti  autor, Ekonomska  historija  Jugoslavije, Zagreb  1958, st.    370-373, navodi da  je  strani  kapital  je  imao  većinu  čitavog    deoničkog kapitala u zemlji.Niz  industrijskih  grana, proizvodnja    šećera,  drveta,  konoplje,prerada  metala,  hemijska  industrija,    većina privatnih banaka,  bile su   pod njegovom dominacijom  Osim    rudnika uglja i gvozdene rude, koji su bili u državnim  rukama, svo    ostalo rudarstvo je bilo u funkciji stranog  kapitala. Po zemljama    porekla,  1939. godine,većinu  je imao francuski kapital sa  1 419    miliona  dinara, engleski sa 1 366, i čehoslovački sa  982 miliona    dinara.
  9. „Sa gledišta  ekonomnosti  (  isti  prinos  sa   što   manjim    troškovima) u Jugoslaviji, kao  i  u  ostalim  zemljama,  privatna   industrija ima prvenstvo.“ Dr Mijo Mirković,Industrijska politika,    Beograd 1936, str.304.
  10. Dr Mijo Mirković, Ekonomska historija Jugoslavije, str.376
  11. „Upravljači države nisu vjerovali  u  stabilnost   političkog    sistema u zemlji, koji su sami stvorili, i osiguravali su se deset  godina prije sloma Jugoslavije  iznoseći  u  inozemstvo   platežno    sredstvo trajne vrijednosti prijeko potrebno za podizanje narodnog    gospodarstva iz rasula, u koje je ono bilo došlo.“  Isto, str. 349.
  12. Dr Mijo Mirković, Industrijska politika, str. 308.
  13. Dr Mijo Mirković,Ekonomska historija Jugoslavije,Zagreb 1958, 400.
  14.     *  IAS, F:228.77. 1119/1927. U  predlogu  redovnog  profesora  dr    Mirka   Kosića  i   vanrednog   profesora   dr  Fedora  Nikića  Fakultetskom Savetu za izbor dr Mije Mirkovića u zvanje  docenta,   dotaknute su osnovne teze iz disertacije dr Mirkovića.

ИЛУСТРАЦИЈЕ О ИСТОРИЈИ СРБА У СУБОТИЦИ И ОКОЛИНИ

F 28 8 185 1933

Ф:28.8.185/1933 Најава музеалне изложбе живота суботичких Срба од старине до данас

1221 II 52 1926

Српска Национална Омладина, 1926.

Spomenica 1927

DRAGOSLAV

Драгослав Ђорђевић, градоначелник и Велики Жупан

Vladislav Manojlovic

Владисалв Манојловић

Aleksa Ivic

Проф. др Алекса Ивић

Djaka IV 257.1934

Ф:47. 257/1934

Milos Pavlovic

Милош Павловић

Istina o MadjarimaDIO Pogovor IstinaOGLAS ZA REDARA F 47 XII 31 1921

Joca manojlovic

др Јоца Манојловић

MLADEN PRODAN cinovnici

Младен Продановић, полицајац

Subotica

Детаљ са Лифкиног филма, 1927

Milos Pavlovic

др Милош Павловић

Gr 433 1924 posmrtnica Gavri

Novinarski kongres

%d bloggers like this: