PROLOG RATNIH ZBIVANJA

objavljeno: Ex Pannonia, br.11, Subotica 2007, str. 5-17.11_tmb

časopis u pdf formatu: Prelom broj 11

 

PROLOG  RATNIH ZBIVANJA

„Bilo je to vrijeme kada je rat sazrijevao…“ (M.Krleža)

Na razne načine učimo ili samo čitamo o velikim bitkama, vojskovodjama, ratovanjima, uzrocima i posledicama nekog rata. Ali nijedan rat ne dolazi preko noći, u jednom trenu. Prethodi mu niz aktivnosti medju koje spadaju diplomatski razgovori,ali i pretnje i ucene. Sve se to dešava na višem,državnom i političkom nivou. Nas su zanimale postepene pripreme za rat, koji se slutio i nazirao kasnih tridesetih godina 20.veka, u običnom i svakodnevnom životu ljudi. Da o tome pita­mo ma kog pojedinca, svaki bi ispričao svoju subjektivnu verziju dogadjaja sa detaljima koji su njemu bili važni; to su slike koje bi se njemu urezale u pamćenje.

Trianon p 12233.1941

Ali sačuvani deo arhivske gradje Istorijskog arhiva Subotica, koji je iz tih vremena izmedju dva svetska rata dopro do nas, govori jezikom objektivnosti kroz pre­pisku i originalne dokumente. Uzeto je sedam godina pred rat jer one sadrže podatke za temu koja nas zanima. Ograničili smo se na delovanje Ekonomskog odelenja Senata (Gradskog poglavarstva) grada Subotice (F: 47).Suboticke novine 21 6 1940

Osim par predmeta kroz koje se naslućuje neki strah i početak priprema za rat, čitava 1935. godina protiče u uobičajenim aktivnosti­ma: uredjenju parkova, nabavci semena, inspekcijskim poslovima, sakup­ljanju poreza, kontroli šuma, održavanju sajmova i „veselica“, radu Komisije za likvidaciju agrarne reforme iz Novog Sada, izdavanju lovačkih karti, sprovodjenju licitacija, te opštoj brizi za poljoprivredu i privredu uopšte.

I 1936. godine za ove prostore rat je još daleko! Trguje se i brine o šumama, poljoprivredni poslovi su u toku, održavaju se predavanja i tečajevi, uvozi se i izvozi, brinu o proizvodnji vina, iznajmljuju se zgrade, prisustvuju izložbama i sajmovima, grade i popravljaju ,  posluju štedljivo i ekonomično. Samo je uočljivo pojačan rad brojnih humanitar­nih organizacija.

Mirno je još i u 1937.godini. Svi su dogadjaji više-manje uobi­čajeni. Ali je vojska u spisima nešto prisutnija.

Dok Evropom divlja fašizam, ovde se još 1938.godine vodi briga o ekonomiji: održavaju se licitacije, prodaje se i kupuje, kuju se planovi o modernizaciji, unapredjuje se i kanališe poljoprivreda, saradnja sa ministarstvima u Beogradu je dobra. Bar prema spisima Ekonomskog odelenja Senata u višenacionalnoj i višekonfesionalnoj Subotici nema ispada i provokacija. Gradsko poglavarstvo je te godine za Centralni presbiro sakupilo precizne podatke o gradu i okolini (površina, zemljište,poljoprivredna proizvodnja žita i hmelja; o vinogradima i rasadnicima, sto­čarstvu, ribarstvu, šumarstvu, lovu, Gradskoj ekonomiji Palić, agrarnim zajednicama i zadrugama, agrarnoj reformi).[1]

Reč rat se u 1939.godini spominje češće, više se ne naslućuje nego je već tu, u blizini, a strahuje se da će stići i na ove prostore. Život i dalje ide svojim tokom, ali je manje izložbi i putovanja. Vodi se briga o preživljavanju, a ne o napretku. Sve se nešto sredjuje, popisuje. Poljoprivreda još više dobija na značaju. Često se govori o lošoj si­tuaciji, rastu cena, nezaposlenosti, nemogućnosti vraćanja dugova. Gotovo ništa se ne gradi, samo se postojeće krpi i popravlja. Rad raznih orga­nizacija i udruženja se svodi na minimum ili gotovo zamire. Grad  je osi­romašio. Vojska se sve češće javlja u spisima.

Broj predmeta koji govore o pripremana za rat se 1940. godine uvećao! Rat se približio granicama zemlje. Sve su male mirnodopske te­me zanemarene u spisima ili su u drugom planu. Velika se pažnja posve­ćuje poljoprivredi, setvi i žetvi, urodu, ishrani stanovništva, stvaranju zaliha hrane. Smanjio se broj proslava, ne spominju se u tolikom broju ni humanitarne organizacije, mada se govori o socijalnoj bedi, nezapos­lenosti, siromašnima na samoj ivici egzistencije. Ne spominju se ni broj­ne male firme iz ranijih godina. Popisuju se alatke, knjige, prečišćivači semena, hmeljarnici, stoka. Retko se održavaju sajmovi. Radi se samo najnuž­nije i najneophodnije, praktične prirode.ADolf

Iz 1941. godine je sačuvano malo predmeta, jer su uvršteni samo dokumenti nastali do napada na Jugoslaviju 6.4.1941.godine. Standardne teme iz ranijih godina sada zamenjuju nove: Odbor za ishranu, zimska pomoć, zalihe ljudske i stočne hrane; kontrola mlinova, krupara i pe­karskih radnji; hleb, krijumčarenje pšenice, teško ekonomsko stanje u zemlji.[2]

A onda je  jednog dana „rat…ujahao u selo“, a „taj nesretni rat nije bio za ove ljude ni prva ni posljednja nesreća“ (M.Krleža). Stigla je „grozna, krvava Oluja“ (D.Vasiljev) i u ove krajeve sa beskrajnim i plodnim poljanama donele samo bol, stradanje, patnju, razaranje i smrt.

Tri su se velike teme nametnule u istraživanjima: vojska, rad hu­manitarnih organizacija i snabdevanje stanovništva. One su obuhvatile sve predmete Ekonomskog odelenja Senata koji posredno ili neposredno govore o pripremama stanovnika Subotice i okoline za Drugi svetski rat.

Vojska

Sledimo sačuvane dokumente koji su na neki način povezani sa vojskom. U drugim odelenjima Senata vojska je takodje prisutna, a postoji i sa­mo Vojno odelenje Senata. Hronološki gledano to izgleda ovako:

U 1935.god. vojska intenzivno komunicira sa gradom. Od grada traže uglav­nom sitne usluge (badnjak, zasadjivanje stabala i grmlja u krugu kasar­ne, poneko deblo), ali traže i zgradu za smeštaj privremene vojne bol­nice[3],[4]. Grad je tim molbama uglavnom izlazio u susret, ali je vojsci zemerano što čini šumsku štetu. Tu je štetu prijavljivao lugar, a odno­sila se na bespravnu seču pruća i granja[5], [6], [7], [8].

Vojna vežbališta su 1937. god. precizno ucrtana i opisana u predmetu[9] u kome Potiska divizijska oblast šalje Ekonomskom odelenju Senata kartu Subotice i okoline sa ucrtanim vojnim vežbalištima: na pašnjaku Bukvać, na pašnjaku kod fabrike „Zorka“ (tzv.Svinjski jaraš), kod jevrejskog  groblja (tzv. Staro vašarište pored Ulice Save Tekelije) i kod Aleksandrova. Tražili su od grada sklapanje ugovora o zakupu tih prostora sa svoja vežbališta. Isto tako su tražili da im se odrede mesta gde mogu da kopaju rovove. Gradsko poglavarstvo im za to odredjuje Čordaški put i prostor ispred kasarne Kralja Petra II, a vojska je za to tražila severni deo Aleksandrova[10].

– Kraljevska banska uprava Dunavske banovine iz Novog Sada obaveštava grad da će se komisijski kupovati konji za vojsku na godiš­njim sajmovima u Bajmoku  (l7.8.), Bačkoj Topoli (20.8. i 3.10.), Malom Iđošu (5.9.) i Subotici (24.10.)[11]. U Suboticu je te 1937. god. došla vojna komisija sa zadatkom da kupi konje za vojsku. O tome je trebalo da se obavesti građanstvo[12].Sn2  14 2 1941

 

Subotička savezna streljačka družina traži 1938. god. dozvolu da vežba na bivšem vojnom strelištu na Kelebiji. Ali grad odgovara i njima i vojsci da za vežbanje koriste vojno strelište u Radanovačkoj šumi „u one dane kada vojska isto strelište ne upotreb­ljava“. Na to se upućuje i Uprava streljačkog okruga Stari Bečej[13]. Te je godine na zahtev Vojnog odelenja Gradskog poglavarstva Subotice sastavljen i spisak svih službenika Ekonomskog odelenja (prema Uredbi o oslobadjanju ljudstva od vojne dužnosti u priprav­nom, mobilnom i ratnom stanju). Na tom je spisku dvadeset i osam imena gradskih činovnika sa adresama i činom koji imaju u vojsci[14].

Konji se za vojsku nabavljaju i 1939. god. na sajmovima. Te su godine planirali da nabave  sto konja. „Konji treba da odgovaraju ovim uslovima: visina 160-165 cm mereno trakom, obim grudi najma­nje za 12 cm veći od visine, starost 3-6 godina i zatvorene boje. Vojska će otkupiti i izvestan manji broj malo težih konja za artileriju. Cena oko 5-6000 dinara, po grlu.“[15]

Počinje da se insistira na telesnom vaspitanju vanškolske omladine i Tehničko odelenje šalje učitelja-nadzornika Ivana Turata(Turato) da nedeljom obilazi škole u kojima se vežba[16].

– Gradsko veće donosi odluku da se da plata gradskim službenicima za trajanja vojne vežbe[17].

Vežbe se intenziviraju 1940.god. pa se Gradsko poglavarstvo žali Komandi mesta da vojska uništava „gr.pašnjak i senokos“ tzv.Svinjski jaroš, kao i druge pašnjake koji su bili zakupljeni. Na senokosu je vežbala „jedna mitraljeska četa“. Zakupac gradskog pašnjaka kod Grad­ske klaonice Josip Sabo Šipoš se žalio da vojnici „koji su smešteni u cigljani „Glid“ napasivaje konje i pored toga i kose travu koju je on uzeo pod zakup od grada…“[18]

– Ministarstvo vojske i mornarice oslobadja vojnih vežbi u vreme setve i žetve traktoriste i one koji rukuju vršalicama.[19]

– Jedan gradski savetnik (potpis je nečitak!) piše predsedniku gradske opštine Subotica: „čast mi je izvestiti da organi dostavnog otseka kraj redovnog posla ne mogu obaviti popis krava a naročito obzirom na pozive za vojnu vežbu“.[20]

– Kraljevska banska uprava Dunavske banovine dopisom obaveštava Suboticu da se kod dela „našeg siromašnijeg sveta“ stvara raspoloženje „protiv vojnih vlasti“ (jer da su od siromašnih uzimali stoku u vojne svrhe a ne od bogatih). Vojne su vlasti to pojasnile i demantovale. Tada je gradska policija predložila da se obavi popis stoke po kvartovima i po okolnim selima (ukupno je bilo 10902 kopitara!).[21]

Naravno, vojne se vežbe nastavljaju i 1941. god. Gradska je vlast i dalje izdavala pašnjake ali je već u oglasu za licitaciju paš­njaka i parcela u Radanovačkom progonu (od 31.1.1941.god.) pisalo: „Zakupnik mora trpeti vežbanje vojske i futbalska igrališta“.[22]

– Računovodstvo je tražilo podatke o zaposlenima koji su bili pozvani na vojne vežbe.Gradski gazda Miško Prćić šalje spisak gradskih nameštenika iz Gradskog „slagališta“ koji su već bili na, vojnoj vežbi.[23]

– Na traženje Komande Staro-Bečejskog vojnog okruga (a po nalogu Ministarstva vojske i mornarice) da im se dostavi cena jahaćih konja, šef Ekonomskog odelenja Poljaković odgovara da im je cena od 7000-10 000 dinara.[24]

– Isto Ministarstvo upozorava da se za vojne potrebe ne uzimaju  priplodni bikovi ni u miru ni u ratu.[25]

Po pojedinim reakcijama može se posumnjati do grad još ne shvata ozbiljno političku  situaciju u  zemlji i svetu. Već 1941.god. kada samo što nije puklo, neke su reakcije neumesne, kao ona kada grad traži naplatu učinjene štete od Štaba odseka sa utvrdjivanje pri vojsci. Tada Poljaković izveštava Gradsko poglavarstvo da su vojnici „kopali rovove, pleli žice i činili utvrdjivanje.“[26]

– Ali se zato dozvoljava Štabu potiske divizijske oblasti da na grad­skom zemljištu ukopa „benzinske cisterne za potrebe vojske“ u krugu vojnog skladišta u Subotici.[27]

– Vojska je te godine, barem prema sačuvanim dokumentima iz Ekonom­skog odelenja, bila smeštena u Dudovoj šumi, tri kasarne, privremenoj vojnoj bolnici[28] i na Čordaškom putu. Za te tri kasarne (čija se lo­kacija ne spominje) samo se konstatuje da su neadekvatne. Zato je Gradsko poglavarstvo prihvatilo njihov predlog da se podigne zgrada nove kasarne i 26.3.1941. god. šalju dopis o tome u Novi Sad[29]. Narav­no, do realizacije te odluke nije došlo.

– U Dudovoj šumi je bio smešten 3. bataljon 34. pešadijskog puka.[30] Marija Foro, koja je bila zakupac gostione u Dudovoj šumi, žali se na prisustvo vojske koja joj je kvarila posao jer su zauzeli deo gos­tione za potrebe vojne kuhinje. Zato joj je grad nakon komisijskog pregleda smanjio zakup sa 6000 na 4500 dinara[31].

– U jednom se predmetu grad poziva na Zakon o nastanjivanju vojske i mornarice po kome država plaća gradu zakup. „Za nastanjivanje voj­ske i mornarice u redovnom i pripravnom stanju, po zgradama i zemljiš­tima samoupravnih ili privatnih ustanova, preduzeća i pojedinih lica, država daje sopstvenicima naknadu u novcu“ (citat iz tog Zakona)[32].

0d vojnih institucija koje se spominju u Ekonomskom odelenju navo­dimo tri: Vojno-geografski institut, Vojno-tehnički zavod i Insti­tut civilne zaštite. Ministarstvo šuma i ruda naredilo je 1936.god. da se dozvoli nesmetan rad Vojno-geografskom institutu na terenu gde su izvodili „triangulacione i topografske radove“[33].

– Vojno-tehnički zavod u Obilićevu navodi se kao mesto koje proizvodi industrijske maske (za rad sa cijanovodičnom kiselinom)[34]. „Gasno-plinske maske“ spominju se i u 1939.god. kada Kraljevska banska up­rava Dunavske banovine piše o potrebi sušenja  koštica od šljiva i drugog voća, jer su one služile „za izradu aktivnog ugljena kojim se pune sprave za disanje (filter) kod gasnih-plinskih maski“[35].

– Institut civilne  zaštite je radio 1940.god. u gradskoj zgradi na Beogradskom putu br. 117 koju je do kraja 1939.god. iznajmljivala vojska[36].

Razmišljalo se i o psihološkom ratu. Ministarstvo šuma i rudnika upozorava još 1937.god. na pojavu širenja kleveta i laži koje su imale za cilj podrivanje i rušenje vlasti, te odredjuje kako ih treba suzbiti. Koriste se izrazi kao:“tendenciozno i krivo tumačenje pol. dnevnih dogadjaja“,“neodgovorni elementi i mračni ljudi“ koji žele da „mučki zatruju celo javno mnenje, da ga dovedu u zabludu i da veštački stvore neraspoloženje prema najvišim državnim faktorima“. Sugeriše se da „difamatore (treba) prijavljivati vlastima“, „treba od­bijati…prijem letaka, a njihove rasturače odmah…treba prijavlji­vati…“ Za to se kaže da je „podmukli i opaki rad pojedinih nesavesnih ljudi“.[37] Posebno se apeluje na državne službenike koji moraju tome da se suprotstave . Oni su pri stupanju na posao polagali zakletvu ovog tipa: „Ja… zaklinjem se jedinim Bogom, da ću Kralju Petru II i Otadžbini biti veran, da ću se u radu pridržavati Ustava i zemalj­skih zakona, da ću čuvati državno i narodno jedinstvo i da ću dužnos­ti svoga zvanja tačno otpravljati i samoupravne i državne interese savesno zastupati i braniti. Tako mi Bog pomogao.“[38]

Očekivao se i napad iz vazduha. Sačuvan je dopis Ministarstva šuma i rudnika iz 1935.god. upućen Kraljevskoj banskoj upravi Dunav­ske banovine o zaštiti Beograda, Zemuna i Pančeva od neprijateljskih napada iz vazduha u kome se potencira očuvanje šuma i zelenila uopšte[39]. Gradsko poglavarstvo donosi odluku da se naziv Otseka za pasivnu odbranu od napada iz vazduha i obaveznog telesnog vaspitanja skrati u OTVOP[40]. Taj je OTVOP (koji je radio u sklopu Tehničkog odelenja) zahtevao da se u svim odelenjima i odsecima Gradskog po­glavarstva predmeti u vezi vazdušne odbrane rešavaju u roku od 24 sata.[41]

– Od l935. god. počinje da se spominje subotički aero-klub „Naša krila“. Svi gradski službenici su bili pozvani da se upišu u taj klub kako bi pomogli razvoj jugoslovenskog vazduhoplovstva[42]. Mesni odbor aero-kluba „Kaša krila“ iz Subotice traži zemljište za izgradnju aerodroma uz obrazloženje da „bi mogao poslužiti kao stanica za medjunarodni vazdušni saobraćaj a u isto vreme i pretstraža za od­branu grada Subotice od napada is vazduha. „Grad je za te svrhe odo­brio 50 lanaca zemlje na južnoj strani grada izmedju Čantavirskog i Žedničkog puta (pustara Aleksandrovo), ali nisu imali 500 000 dinara za kupovinu tog zemljišta. Aero-miting se u Subotici održavao dva dana i to iza fabrike „Zorka“[43].

– Kraljevski  jugoslovenski aero-klub želi tih godina da  podigne „vazduhoplovnu svest naroda“ i za svoj su rad sakupljali novac prodajom lutrije[44].

Od mogućih napada iz vazduha trebalo je da se štiti maskiranjem objekata i kamuflažom. Šef Vojnog odseka (potpis nečitak!) šalje sledeći dopis na adresu Gradske klaonice: „Do sada je vrlo malo uradjeno na maskiranju državnih nadleštava i većih industrijskih objekata u cilju zaštite od ugleda iz vazduha. Kao glavna smetnja navodi se budžetska nemogućnost. Da bi se i ovaj cilj postigao i sa minimal­nim sredstvima, predlaže se kamuflaža navedenih objekata zasadjivanjem puzavaca razne vrste pored zidova i na krovovima. U koliko bi se i ove vrsta maskiranja propustila, vlasnici-stanovnici će snositi sve eventualne posledice. Ovaj raspis ima se čuvati sa dosada prim­ljenima kao poverljivi dokumenat. “ Potom se Gradska klaonica Obra­tila Gradskom poglavarstvu, a oni su zatražili mišljenje gradskog baštovana Lajče Domonkoša. On im odgovara 9.3.1937.god. ovako: „Čast mi je izvestiti da sam u smislu odluke III br.241/1937 gr. zgrade i objekte pregledao i ustanovio sam da se iste zasadjivanje puzavaca raznih vrstima na može udovoljiti pošto su gr. zgrade sa svih strana opkoljene trotoarom i to najviše sa ciglom i asfaltom.Potrebno bi bilo da se isti otkloni da bi se mogli zasadjivati sa puzavcima.“[45]

– Ministarstvo vojske i mornarice je još 1938.god. izdalo Opšti uput za rad u cilju odbrane zemlje na slučaj neprijateljskog napada iz vazduha, a Komanda Staro-Bečejskog vojnog okruga je tada zatra­žila od grada pošumljavanje (u cilju kamuflaže protiv neprijatelj­skog izvidjanja i napada iz vazduha) sledećeg zemljišta: vašarište, opštinska imanja severno od vojne kasarne uz Ulicu Save Tekelije do fabrike „Zorka“ tzv. Cigansko ostrvo, zemljište južno od pruge Subotica-Crvenka i zemljište oko Stadiona kralja Petra II[46].

– Kada je dr Matija Evetović želeo da kupi dva jutra zemlje pod šu­mom na Čavolju 1940. god. i imao je nameru da je iskrči, njegovu je molbu grad odbio sa sledećim obrazloženjem: „S obzirom na naredjenje vojnih vlasti, a na osnovu upute za maskiranje (kamuflažu) u cilju zaštite od neprijateljskih napada iz vazduha, gr.opština treba da vrši pošumljavanje i zasadjivanje drveća na svim svojim zemljištima i otvorenim mestima.“[47] Gradsko poglavarstvo je čak odbilo traženje Ministarstva vojske i mornarice ds se dozvoli seča šuma uz obrazloženje da se „tome protive interesi zemaljske odbrane“. Grad je tada raspolagao sa 8000 k.j. šume.[48]

– Prema Zakonu o zemaljskoj odbrani Kraljevska banska uprava Dunavske banovine imala je pravo da traži i dobije od grada odredjene podatke o stanju privrede i broju stanovnika . Subotica je 1935. god. imala 4462 domaćinstva, 70752 ha zemlje za obradu i 45000 zemljoradnika. U njihovom je posedu bilo 9140 konja i 1265 volova, 6000 plugova, 1000 sejačica, 3200 drljača i 75 „vršaćih“ mašina. U slučaju potrebe oko 21000 ljudi je bilo slobodno[49]. Inače, naredba Ministarstva poljoprivrede je bila da se bilo kakvi podaci o poljoprivredi ne smeju dostavljati nikome, pa čak ni vojsci[50]. Ali 1939.god. Ministarstvo vojske i mor­narice traži da im se dostave podaci o firmama i zadrugama (nabavljačkim, kreditnim, žitarskim, pirinčarskim, stočarskim, mlekarskim,  ovčarskim, svinjarskim, živinarskim, voćarskim, vinogradarskim, povrtarskim i ri­barskim) koje mogu vojsku i stanovništvo snabdeti hranom. Subotičani su poslali odgovor ali on nije sačuvan[51].

– U jednom dopisu Kraljevka banska uprava Dunavske banovine objašnjava da se prema Pravilniku o popunjavanju vojne sile popisanom stokom i prenosivim sredstvima oslobadjaju priplodna grla u miru i u ratu[52].

I na kraju očekivano dolazi mobilizacija i regrutna komisija. U Subotici već 1940.god. postoji mobilizacioni odsek koji traži od Gradskog poglavarstva da se kod poreskog popisa istovremeno vrši i popis „poljopr.podataka“ (alati, stoka i dr.)[53]. A po naredbi Starobečejskog vojnog okruga za potrebe regrutne komisije dostavljaju se podaci o ishrani stanovnika Subotice (koliko se jede hleba, brašna, mesa, mleka i mlečnih proizvoda, ribe)[54].

Iz godine u godinu vojska evidentno obavlja pripreme za rat. Čak i kroz Ekonomsko odelenje Senata koje se bavilo privredom grada, vidljiva su ta kretanja. U Evropi tutnji rat i to se moralo osetiti i ovde. Iako još nismo bili u epicentru krvavih dogadjaja, talasi potresa stižu i do nas. Sve oči su okrenute prema zapadu. A još 1938. god. u jednom zanimljivom tekstu Nemačka se navodi kao primer racionalnosti, ekonomičnosti i samostalnosti: „U svome nastojanju da se privredno što potpunije emancipuje od inostranstva, Nemačka posvećuje naročitu pažnju racionalizaciji domaćih sirovina do krajnjih mogućih granica. Tako je, pored ostaloga, u toku prošle godine sakup­ljeno semenje od groždja, što preostaje posle cedjenja vina, pa je iz njega iscedjeno oko 40000 litara odličnog ulja…“[55] Ali upozorenje i otrežnjenje stiže ubrzo. Počinju da dolaze izbeglice sa svih strana. Zanimljivo je da iz Besarabije (današnja Moldavija) stižu nemačke izbeglice. Prihvatne stanice za njih su Veliko Gra­dište, Strizivojna-Vrpolje i Zagreb, a u Zemunu i Prahovu se za njih otvara tranzitni logor. Kraljevska banska uprava Dunavske banovine dostavlja Uredbu o oslobadjanju Vlade Nemačkog rajha od plaćanja taksi za materijal i opremu za njihov privremeni smeštaj, kao i za njihovu ishranu u logorima[56].

Ne bi se očekivalo da je vojska u tolikoj meri i kroz toliki broj predmeta prisutna baš u Ekonomskom odelenju. To govori i o dobroj komunikaciji i saradnji izmedju grada i vojnih vlasti. Ako je bilo nesuglasica, one su se rešavale u hodu na opštu dobrobit, a vodjeni su bili zajedničkim interesima.

Rad humanirarnih organizacija

Njihov se rad oseća u životu grada iz godine u godinu. Ono što je do nas doprlo od sačuvanih dokumenata samo je, verujemo, manji deo njihovih  aktivnosti.

– U 1935. god. svojim radom se ističe humanitarna organizacija „Dobro delo“, Dobrotvorna zajednica Bunjevaka Subotica, Crveni krst i Zavod sv. Terezije M. I. „Kćeri milosrdja“ u Subotici. Grad ih je pomagao u vinu koje im se isporučivalo sa Gradske ekonomije Palić[57], [58], drvima za ogrev[59] i krompirom po sniženoj ceni[60]. Tako je grad pre­ko njih pomagao najsiromašniji sloj gradjana. Osim navedenih orga­nizacija naredne 1936. god. spominje se i rad: Dobrotvorne zadruge Srpkinja u Subotici[61] koja je za svoju slavu (Sretenje-15.2.) dobi­la od grada 50 l vina za lutriju, zatim rad Prosvetnog i potpornog društva Istra-Trst-Gorica, Jugoslovenskog ženskog saveza, Radničkog doma (Javna berza rada Novi Sad) i Uboškog doma kome je sa Gradske ekonomije Palić prebačeno te 1936. god. 1539 kg krompira.

– Za Jugoslovenski ženski savez (koji se pojavljuje samo kroz taj predmet!) Kraljevska banska uprava Dunavske banovine šalje obaveštenje o postojanju njihove lutrije „koja je namijenjena pomaganju siromašne i nezbrinute djece, dakle čisto humana i socijalna akcija, a koja će biti proširena i za pomaganje starijih koji su u nevolji.“[62]

– Zanimljivo je i Prosvetno i potporno društvo Istra-Trst-Gorica koji se kroz spise javljaju 1936. i 1939. god. U molbi iz 1938. god. pišu: „Iz svojih materijalnih sredstava pomažemo siromašne emigrante iz Italije, kojih ima svakim danom sve više i više, osobito otkako ih fašistička Italija tera u Abisiniju. Svi su oni upućeni u prvom redu na naša društva, kojih ima u državi oko 40.» Tada su tražili da im grad ustupi za jedno veće prostoriju bivše kafane „Beograd“ za odr­žavanje društvene večeri.[63] Za jednu drugu proslavu su tražili u 1939.god. od grada pomoć u vinu. Grad im je odobrio iz podruma Grad­ske ekonomije Palić pedeset litara vina. Tada su naveli da „vrše svoju delatnost u cilju zbrinjavanja, potpomaganja i kulturnog napretka svojih članova emigranata iz okupiranih krajeva Italije.“[64]

– Javna berza rada iz Novog Sada je planirala da izgradi Radnički dom na površini od 185 kv. hv. zemlje. To je mesto trebalo da bude radničko sklonište, kuhinja i kupatilo. Ali Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja im je tražilo da izgrade socijalni hotel i javno kupatilo[65]. Par godina kasnije želeli su da zbog ve­like nezaposlenosti pokrenu javne radove na pošumljavanju i sađenju vinograda. Grad ih je odbio sa obrazloženjem da ne raspolaže sa tolikom zemljom, a da sađenje vinove loze vrše stručna lica. Ogradjuju se uz konstataciju da rado primaju svaku pomoć „u cilju što jačeg suzbijanja socijalne bede našeg grada“[66].

– Grad je pomagao i Uboški dom kao socijalnu ustanovu. Šalju im 1539 kg krompira 1936. god.[67], jednog ovna za proslavu dvadesetogodišnjice oslobodjenja i ujedinjenja[68], „bakalsku i kolonijalnu“ robu[69], veš i kuhinjske stvari[70].

– Župnik Blaško Rajić založio se za rad Zavoda sv. Terezije MI „Kćeri milosrdja“ u Subotici. Ispred Župnog ureda Rimokatoličke crkve sv. Roka u Subotici on traži od grada hvat drva za njih. U svom pismu kaže: „U ulici Skerlićevoj br 4., za crkvom sv. Roke nalazi se samostan Kćeri Milosrdja, ukojem sada stalno prebiva 5 č sestara. One primaju dječicu koja još nije za školu od 9-1 do 6 godina, naj­više od najsiromašnijih radničkih roditelja i dok im matere na poslu, č sestre njeguju djecu, i poučavaju, u 80% posve badava. Netkome padne na pamet , da im ovu uslugu uzvrati nekom milostinjom. Osim ovoga iste Sestre dvore Patronažu djevojčica, od 10-20 godina koje sami sebi rade, a ni njihovi roditelji, da klatare svecom i nedjeljom po ulicama, te se djevojčice nadju, njih po 50-150 nedje­ljom i svecom popodne i vrlo lijepo provedu sa č sestrama. Ove su redovnice siromašne, bez svakih sredstava. Ono što čine našoj sirotinji, čine altruistički.“[71] Grad im je tada poklonio bagremove oblice,a 1938. god. trećinu ovna[72].

– Društvo za pomaganje bednih i nevoljnih u Subotici „Dobro delo“ je iz godine u godinu dobijalo pomoć od grada u vinu, krompiru ili mesu. Uselili su se u prostorije zgrade u Ulici kralja Aleksandra br.13 (koju je prethodno napustila Podružnica javne berze rada u Subotici). Sačuvana je izjava Anastasije Manojlović od 16.1.1939.god. u kojoj piše: „Dolepotpisana potpretsednica humanog društva za poma­ganje bednih i nevoljnih „Dobro Delo“ u Subotici, ovim izjavljujem i obavezujem se, da ću prostoriju u gr.zgradi Kr. Aleksandra ul. br. 13 odnosno Paje Dobonovačkog br.1., koje mi se ustupa sa održavanje diletantske trupe za jedan pozorišni komad do daljnjeg naredjenjana opoziv grada smesta gradu ustupiti. Ujedno uzimam na znanje, da mi se ta prostorija daje dnevno na upotrebu od 18-20 časova .»[73]

– Za Dobrotvorno društvo „Kneginja Zorka“ nalazimo podatke samo u 1940. i 1941. godini. U jednom predmetu na ceduljici Irena Boudar (ili Bondar) piše: „Dragi Joso lepo vas molim da učinite sve da dobijemo od grada vino, jer prošle godine zaista nismo dobili – a sada ćemo, 15.og, imati priredbu i bife u korist odev. siromašne dece. Vino tre­ba poslati u dom „zadužbine D. Radića“ kod domarke. Ona će preuzeti i nama predati. „A Marija Boudar piše u molbi:“Ove godine društvo nije slavilo svoju slavu zbog današnjih teških prilika pa je time htelo da uštedi troškove oko priredjivanja slave, da bi na taj način što više siromašne dece da zbrine odelom i obućom.“[74]

– Posebno  mesto u humanitarnom radu zauzima Crveni krst. U organiza­ciji Crvenog krsta svake su godine organizovani „kermesi“ (dobrot­vorne zabave u prirodi) na Paliću, čajanke u Gradskom pozorištu, za­bavne večeri (na Paliću, u Sokolskom domu, u kafani „Srpski kralj“). Grad im je za te prilike poklanjao od 20-80 l vina iz gradskog podruma na Paliću. Oni su želeli  u 1936.god. da im se dodeli zem­ljište za oporavilište dece“ na Paliću[75], a podmladak Crvenog krsta je bio angažovan oko podizanja voćnjaka uz narodne škole[76]. Iako su i sami bili humanitarna organizacije, pomagali su rad drugih humanitatnih organizacija kao što je bila Ruska kolonija, Društvo za zaštitu siromašne dece u Subotici itd. (O radu Sreskog odbora Društva Crvenog krsta 1939. god. pisano je opširnije u članku objavljenom u časopisu „Rukovet“ br.7-8-9/1998.)

– Osim ovih humanitarnih organizacija rade i: Potporno udruženje stu­denata na Pravnom fakultetu, Sokolsko društvo Subotica I „Stadion“ i „Matica“, Organizacija ratnih dobrovoljaca, Dečiji dom „Marija“ (koji se izdržavao od prihoda zadužbine Marije Vojnić a zbrinjavao je četrdeset devojčica), Srpsko pevačko društvo „Graničar“ i Kolo srpskih sestara.

Grad Subotica je posedovao i poseban račun pod nazivom: Zimska pomoć i izdržavanje gradskih kuhinja. Gradsko poglavarstvo je organizovalo prikupljanje dobrovoljnih priloga za zimsku pomoć „subotičkoj sirotinji“. Tu su ulazili nezaposleni, stariji od šezdeset go­dina, udovice sa troje dece do četrdeset godina i udovice preko četrdeset godina sa decom ispod šesnaest godina starosti. Na tome je bio angažovan dr Matija Evetović[77].

– Gradsko poglavarstvo je sastavilo spisak gradskih službenika koji će sakupljati zimsku pomoć za siromašne, a potom je 29.11.1940. god. deliti u Velikoj većnici Gradske kuće. Bila su obezbedjena kola i konji kojima će se pomoć dovesti do sabirališta.[78]

– U 1938.god. grad je angažovao kredit od 15 000 dinara za isplatu nadnica radnika, za nabavku materijala i prevoza drva povadjenih na Daničićevom putu.[79]

– Iste godine je na taj račun uplaćeno 2500 dinara za dnevnice rad­nika na javnim radovima u parku kupališta Palić i za kresidbu drve­ća po gradskim ulicama. Dnevnica je bila šesnaest dinara, a nedeljno se zapošljavalo dvadeset i pet radnika (deset na Paliću i petnaest u gradu).[80]

– Dr Ladislav Lipozenčić je odobrio svotu od 30000 dinara za nadnice radnicima „koji se imaju zaposliti u gr.ekonomiji na radovima oko podizanja novog vinograda“.[81]

Dakle, delovalo je mnogo humanitarnih organizacija koje su okupljale veliki broj Subotičana spremnih da pomognu siromašnima,  bolesnima i nezaposlenima, ljudima sa dna društva. Bez obzira na nji­hov način okupljanja i druženja, motivi su im svima bili isti -filantropski. Nisu mogli da reše nagomilane probleme društva niti su se time bavili, ali su u mnogome pomogli ublažavanju tih problema. I ono što nam se čini važnim – to nisu papirnata i administrativna rešenja, već konkretna pomoć upućena porodicama bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost.

Snabdevanje stanovništva

Od 1935-1938. god. o snabdevanju stanovništva nema podataka u gradji Ekonomskog odelenja Senata. Zato 1939. god. Ministarstvo voj­ske i mornarice šalje stanovništvu uputstvo o snabdevanju hranom u slučaju rata, koje je švajcarsko Ministarstvo narodne privrede dalo svom narodu[82]. Tu izmedju ostaloga piše da u slučaju ekonomske opsa­de „zemlja mora raspolagati jednom minimalnom zalihom svih životnih potreba“. Oslanjaju se na iskustva iz prethodnog svetskog rata. U tom se tekstu navodi da je za jednu odraslu osobu za dva meseca pot­rebno: 3 kg šećera, 800 g pirinča, 25O g variva, 1-2 kg testenine, 750 g kukuruznog griza, 800 g masti, 2 kg brašna, 400 g soli, 20 kom. jaja, 500 g kuvanog voća, 500 g meda, 500 g voća, 500 g pasulja, 200 g suvog povrća, 400 g konzervi (meso i riba), pola litre kondenzovanog mleka, 2 sapuna, 1 sveća ili  1 l špiritusa. Daju se uputstva kako i gde smestiti hranu da se sačuva od kvarenja. Tekst zaključuju rečenicom: „U mnogim mestima mora se ozbiljno štediti sa hlebom i treba izbegavati njegovo rasipanje.“ (pisano u Bernu, 5. aprila 1939.god.)

– Kraljevska banska uprava Dunavske banovine šalje dopis u kome se ističe da treba povećati površinu zemlje pod žitaricama i indu­strijskim biljkama (naročito uljaricama). Tekst počinje ovako: „Dogadjaji koji se razvijaju u Evropi učinili su da se poljopri­vredni proizvodi traže i sve bolje plaćaju. U ovom pogledu naročito su važne žitarice i industrijske biljke.“[83]

Za ove naše prostore hleb je bio i ostao hrana i simbol. „Zrno do zrna pogača…“, „U ratara crne ruke a bijela pogača“, „Sitom trbuhu i dobar hljeb nije ugodan“ – samo su neke od narodnih pos­lovica i mudrosti koje govore o hlebu. Njegova vrednost raste u ratnim vremenima.

– Kada Kraljevska banska uprava Dunavske banovine upozorava da u nekim krajevima nema žita jer ga ljudi čuvaju, čekaju veće cene, kalkulišu i ne daju da se melje u mlinovima, Gradsko poglavarstvo odgovara da u Subotici ima žita.[84]

– Izdata je Uredba o merama u svrhu snabdevanja stanovništva i vojske hlebom.[85] Dr Ladislav Lipozenčić traži da se prema toj Uredbi u Subotici osnuje „aprovizacioni odbor“[86]. A Banska uprava odredjuje cene hleba za opskrbu stanovništva i vojske[87] i donosi sledeću odluku: „Na osnovu čl. 2 st. 1 Uredbe o merama u svrhu snabdevanja stanovništva i vojske hlebom ova Kraljevska banska uprava rešava da se do daljega Direkciji za proučavanje i orga­nizaciju poljoprivrede u svrhu ishrane u Beogradu kao aprovizacionoj ustanovi poveri snabdevanje stanovništva svih srezova i gra­dova Dunavske banovine izvan proizvodjačkog područja. Shodno ovom ovlašćenju, prinudni otkup pšenice i pšeničnog brašna za neproizvodjačko područje Dunavske banovine može se vršiti na zahtev i za račun iste Direkcije.“[88]

– U 1940.god, formiran je Odbor za ishranu kojega čine: dr Ladislav Lipozenčić, Joso Vukov, Albe Tumbas, Marko Jurić, Luka Sekelj, Jašo Mačković i Dragutin Svoboda. Taj se sastav vremenom menjao. Ministar­stvo za snabdevanje i ishranu naroda je 1941.god. putem telegrama tražilo da se popišu sve zalihe pšenice u gradu i okolini. Zato po­licija poziva gradjane da prijave zalihe pšenice iz 1940. god. Nešto kasnije se pozivaju gradjani da prijave svoje potrebe za brašnom, kao i broj članova svoje porodice. Gradsko poglavarstvo je zabranilo izvoz žita i brašna, te propisalo da se hleb peče od 30 % kukuruza i 70 % pšeničnog brašna[89].

– U januaru l94l. god. Kraljevska banska uprava Dunavske banovine traži od Gradskog poglavarstva (a na zahtev Ureda za kontrolu cena) da se izvrši kontrola mlinova, krupara i pekarskih radnji zbog zlo­upotreba Uredbe o meljavi i hlebu. Pekari su sa pšeničnim brašnom mešali kukuruznu prekrupu (koja je služila za stočnu ishranu!) umesto prosejanog kukuruznog brašna.[90], [91] Pekaru Samuilu Gombou(Gombo) dozvoljava Načelstvo sreza subotičkog da za potrebe Jevrejske bolnice peče hleb od „jedinačnog brašna“. Isto je dozvoljeno pekaru Josipu Misajloviću za potrebe Gradske javne bolnice[92].

– „Staranje o ishrani“ i vodjenje evidencije o zalihama brašna grad je poverio Ekonomskom odelenju. U februaru 1941. god. sa teritorije Subotice je otišlo, po njima, jedanaest vagona brašna (po naredbi Prizada). Ističe se „da svi moramo više a napose i sve žrtvovati za celinu naše države…“[93], iako se u istom predmetu govori o nestašici brašna sa kojom se suočavaju pekari i Udruženja zanatlija za grad Suboticu. No, Gradsko poglavarstvo js negiralo vest o nestašici braš­na.

-Tada se počinje pojavljivati i krijumčarenje pšenice. Antun Špicer, Bela Pećerić i Andrija Kiš daju izjave policiji jer je Jovan Kiš uhvaćen u krijumčarenju 1980 kg pšenice(dvoja kola)[94].

Druge po važnosti su „uljane biljke“ – uljarice (repica i lan) i zato Ministarstvo poljoprivrede insistira na pojačanoj setvi tih biljaka 1940. god.[95]

– Ali zalihe hrane su se već počele stvarati, pa zato Ministarstvo trgovine i industrije upozorava da se preko Zajednice preradjivača ulja prodaje ulje na veliko u većim količinama od uobičajenih, te da je potrebna pravilna raspodela jestivog ulja[96].

Prethodno spomenutoj Direkciji za proučavanje i organizaciju poljoprivrede u svrhu ishrane stanovništva dostavljen je i spi­sak „mlekarsko-sirarskih zadruga“ – njih sedamnaest, izdvojena je pčelarska zadruga sa proizvodnjom od 18 000 kg meda godišnje, kao i Dezider Kemanj kao jedini proizvodjač konzervisanog povrća u ovom kraju[97].

Toj je Direkciji bila poverena i briga o bezbednosti i čuva­nju rezervi hrane i sprovodjenju pravilnika za izvršenje Uredbe o rezervama hra­ne pri Gradskom poglavarstvu u Subotici. Osnovan je Općinski odbor za ishranu. Ovaj je Odbor morao da svakog meseca prikuplja podatke o zalihama stočne i ljudske hrane i potrošnji istih“[98].

– Iako je Kraljevska banska uprava Dunavske banovine pisala da se industrijska preduzeća trebaju pobrinuti da stvore rezerve hrane za podmirenje jednomesečnih potreba stanovništva, Udruženje industrijalaca je to odbilo sa obrazloženjem da Subotica nije mali i siromašni grad, te da je Gradsko poglavarstvo nadležno da se stara o ishrani stanovništva[99].

Privilegovano akcionarsko društvo za izvoz zemaljskih proizvoda Kraljevine Jugoslavije ili skraćeno PRIZAD je često spominjano u periodu 1940/1941.god.

– Ministarstvo unutrašnjih poslova šalje obaveštenje da će Prizad poslati na teren svoje ljude koji će organizovati magacinski prostor za smeštaj hrane[100]. Sa Gradske ekonomije Palić Prizadu se nudi na prodaju 500 kg vune[101].

– I kad je reč o otkupu viška kukuruza, Gradsko poglavarstvo smatra da je Prizad zadužen za viškove i za posredovanje izmedju proizvodjača i potrošača[102]. Zanimljivo je da je dva dana nakon bombardovanja Beograda  stigao dopis Otkupne stanice Privilegovanog izvoz­nog a.d. Subotica upućen Gradskom poglavarstvu: „U vezi vašeg do­pisa od 29.3. o.g. a na osnovu uputstva Privilegovanog izvoznog a.d. iz Beograda, ovim vas izveštavamo da Vam stavljamo na raspoloženje u mlinu Gornjo-Bačkom 100 mtc, i u mlinu „Margit“ 200 mtc jedinačnog pšeničnog brašna. „Tekst je potpisao Josip Rebić[103].

– Ministarstvo unutrašnjih poslova daje objašnjenje da se iznos od 300 kg pšenice ili 240 kg brašna računa po članu domaćinstva od žetve do žetve. „Sav višak iznad ovih količina, kojoj se ima dodati i potrebna količina pšenice za setvu, proizvodjači su dužni prodati Prizadu“[104].

Ministarstvo trgovine i industrije je stavilo pod kontrolu cena i sve sapune osim luksuznih[105]. Ured za kontrolu cena traži da se spreči nelegalna trgovina jutenim vrećama (džakovima)[106]. Ujedno Banska uprava šalje upozorenje da se dosledno sprovodi Uredba o istupnom kažnjavanju lica koja stvaraju poremećaje na tržištu namirnica[107].

Osim institucija koje su učestvovale u organizaciji snabdevanja stanovništva u tom predratnom vremenu u Subotici ističu se : Kraljevska banska uprava Dunavske banovine, Prizad, Odbor za ishranu i Ured sa kontrolu cena. Naravno,u sve su uključena i Ministarstva (unutrašnjih poslova, vojske i mornarice, socijalne politike i narodnog zdravlja, poljoprivrede, snabdevanja i ishrane, trgovine i industrije). Osim navedenih Uredbi (o rezervama hrane, o meljavi i hlebu, o istupnom kažnjavanju lica koja stvaraju poremećaje na tržištu namirnica, o merama u svrhu snabdevanja stanovništva i vojske hlebom) 1941. god. se koristi i Pravilnik o ustanovljenju i radu potrošač­kih zajednica o snabdevanju hranom i ogrevom zaposlenika kod privrednih preduzeća[108]. Važno je istaći da se reč glad ne pojavlju­je ni u jednom dokumentu i to ne zato što su prikrivali istinu, već se stiče dojam da je društvo bilo dobro organizovano i funkcio­nalno. Kratkotrajne nestašice nečega pokrivale su se uvozom ili unutrašnjom preraspodelom. Stalno se govori o kontroli, rezervama ili zalihama, poljoprivrednoj raspodeli, kalkuliše se i ekonomiše.

Zaključak

Ostale se teme Ekonomskoj odelenja Senata odnose na čisto ekonomska pitanja. Sami za sebe kažu da u njihov delokrug rada ula­ze svi predmeti koji su u vezi sa iskorišćavanjem gradskih nepo­kretnih dobara, sa unapredjenjem privrede, zakupima imanja i gradskih zgrada, ubiranjem banovinske pristojbe na lovišta, osiguranjem svih gradskih zgrada, nabavkom stoke, deobom drva iz gradskih šuma i deobom sena, nabavkom odela za gradske nameštenike. Oni sakupljaju sta­tističke podatke o poljoprivredi i izvršavaju sva naredjenja Banske uprave iz Novog Sada i Ministarstva poljoprivrede iz Beograda[109]. Tako je u miru. Taj se organizovani red sruši za čas u poživinčenim  ratnim vremenima.

Kako se za rat priprema pojedinac (ako se uopšte čovek može za to pripremiti!) je individualna i iskustvena stvar svakoga ponaosob. Ali društvo može da bude više ili manje organizovano. Ovo je društvo bilo dobro ustrojeno (ma šta da su nam o tome rekli u školi ili ma kakva da su naša politička ubedjenja!). Takav utisak ostavljaju sačuvani dokumenti, a to bi trebalo da bude jedino merodavno u na­šoj oceni. Da se za rat moglo i trebalo pripremiti i više i bolje uvek se može reći, ali ko može da odredi granice priprema do kojih se ide? I šta je tu dosta, previše ili premalo? Možda je jedino pravo pitanje: Šta učiniti da više nikada ne  dođe  do ra­ta na ovim našim prostorima?

Prodanović Smilja

REZIME

Kroz Ekonomsko odelenje Senata grada Subotice (F: 47. Istorijskog arhiva Subotica) pratimo par godina pre početka Drugog svetskog rata. Zadržali smo se na svega tri teme koje su se nametnule svojom veličinom i značajem: vojska, rad humanitarnih organizacija i snabdevanje stanovništva.

– Vojska je iz godine u godinu postupno obavljala pripreme za rat. Iako se ne bi očekivalo da su u Ekonomskom odelenju prisutni kroz toliki broj predmeta, baš to govori o dobroj komunikaciji vojnih vlasti sa gradom. Nesuglasice su rešavane u hodu na opštu dobrobit.

– U Subotici je u tom periodu delovalo mnogo humanirarnih organiza­cija koje su okupljale veliki broj Subotičana na filantropskoj os­novi. Nisu mogli da reše nagomilane probleme društva, ali su ih ubla­žili svojim radom.

– Od 1935-1938. god. o snabdevanju stanovništva nema podataka u gradji Ekonomskog odelenja Senata. Od tada do početka rata ističu se radom: Kraljevska banska uprava Dunavske banovine, Prizad, Odbor za ishranu i Ured za kontrolu cena. U sve su bila vrlo aktivno uk­ljučena mnoga ministarstva iz Beograda. Gladi nije bilo, a povreme­ne nestašice nekog proizvoda pokrivale su se uvozom ili unutraš­njom preraspodelom.

Sačuvani dokumenti ostavljaju utisak da je ovo društvo bilo dobro ustrojeno i funkcionalno.

Jedino ostaje otvoreno pitanje: Šta učiniti da više nikada ne dodje do rata na ovim našim prostorima?

Smilja Prodanović

Beleške:

[1] Istorijski arhiv Subotica, F:47. 1413 III 58/1938.

[2] 1423 III 682/1941.

[3] 1407 III 220/1935.

[4] 1408 III 1949/1935.

[5] 1408 III 1997/1935.

[6] 1408 III 2184/1935.

[7] 1408 III 2234/1935.

[8] 1408 III 2522/1935.

[9] 1411 III 168/1937.

[10] 1412 III 2209/1937.

[11] 1412 III 1949/1937.

[12] 1412 III 2595/1937.

[13] 1416 III 1549/1938.

[14] 1416 III 930/1938.

[15] 1418 III 1022/1939.

[16] 1418 III 2262/1939.

[17] 1418 III 2302/1939.

[18] 1420 III 998/1940.

[19] 1421 III 1237/1940.

[20] 1419 III 41/1940.

[21] 1419 III 31/1940.

[22] 1423 III 241/1941.

[23] 1423 III 694/1941.

[24] 1423 III 349/1941

[25] 1423 III 667/1941.

[26] 1423 III 239/1941.

[27] 1423 III 284/1941.

[28] 1423 III 284/1941.

[29] 1423 III 210/1941.

[30] 1422 III 13/1941.

[31] 1423 III 275/1941.

[32] 1422 III 77/1941.

[33] 1410 III 2219/1936.

[34] 1412 III 1192/1937.

[35] 1418 III 1961/1939.

[36] 1419 III 12/1940.

[37] 1412 III 2434/1937.

[38] 1420 III 791/1940.

[39] 1408 III 3200/1935.

[40] 1417 III 972/1939.

[41] 1418 III 1450/1939.

[42] 1408 III 1760/1935.

[43] 1410 III 1965/1936.

[44] 1412 III 1382/1937.

[45] 1411 III 241/1937.

[46] 1416 III 2379/1938.

[47] 1421 III 1080/1940.

[48] 1420 III 520/1940.

[49] 1408 III 3672/1935.

[50] 1407 III 1365/1935.

[51] 1418 III 1001/1939.

[52] 1421 III 1298/1940.

[53] 1421 III 1606/1940.

[54] 1421 III 1316/1940.

[55] 1416 III 1082/1938.

[56] 1421 III 1861/1940.

[57] 1407 III 441/1935.

[58] 1408 III 1734/1935.

[59] 1408 III 2357/1935.

[60] 1408 III 3274/1935.

[61] 1409 III 555/1936.

[62] 1410 III 1419/1936.

[63] 1409 III 720/1936.

[64] 1417 III 528/1939.

[65] 1410 III 1835/1936.

[66] 1420 III 279/1940.

[67] 1410 III 4205/1936.

[68] 1416 III 2178/1938.

[69] 1418 III 2174/1939.

[70] 1420 III 460/1940.

[71] 1409 III 931/1936.

[72] 1416 III 2178/1938.

[73] 1417 III 49/1939.

[74] 1423 III 511/1941.

[75] 1410 III 1929/1936.

[76] 1412 III 1727/1937.

[77] 1419 III 196/1940.

[78] 1421 III 2204/1940.

[79] 1413 III 431/1938.

[80] 1413 III 59/1938.

[81] 1422 III 29/1941.

[82] 1418 III 1282/1939.

[83] 1418 III 2394/1939.

[84] 1420 III 908/1940.

[85] 1421 III 1237/1940.

[86] 1421 III 1684/1940.

[87] 1421 III 1777/1940.

[88] 1421 III 2309/1940.

[89] 1422 III 7/1941.

[90] 1423 III 229/1941.

[91] 1423 III 217/1941.

[92] 1423 III 459/1941.

[93] 1423 III 402/1941.

[94] 1423 III 470/1941.

[95] 1421 III 1618/1940.

[96] 1421 III 2343/1940.

[97] 1420 III 711/1940.

[98] 1421 III 1237/1940.

[99] 1421 III 1739/1940.

[100] 1420 III 992/1940.

[101] 1421 III 1290/1940.

[102] 1421 III 1269/1940.

[103] 1422 III 7/1941.

[104] 1423 III 436/1941.

[105] 1420 III 929/1940.

[106] 1421 III 1485/1940.

[107] 1421 III 1959/1940.

[108] 1423 III 371/1941.

[109] 1402 III 3255/1932.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: