BELEŠKE O GRADSKOJ PLINARI I ALFONZU SEEREINERU

 

Počeci formiranja fabrike plina u Subotici sežu u 1886. godinu kada je odobren ugovor gradskih vlasti i jedne privatne firme za njeno podizanje.  Koncesija za nju izdata  je 1888. godine. No kao – Gradska Plinara osnovana je tek 1890. godine, kada je i započeto sa polaganje gasovodne mreže   Sa radom je otpočela 1891. godine.[1]

5-melleklet-tervezett-gazgyar-sztl-f-275-37

F:275.37.

3 melleklet gazvilagitas terv SzTL F002-14021-polg1886 copyProcesom suve destilacije od uglja proizvodila je plin i kao nuzprodukte drveni ugalj i katran.   Pored ostalih uređaja imala je retortne peći za proizvodnju, tri velika rezervoara za plin i centrifugalne pumpe za vodu. Adresa njenih pogona u međuratnom periodu je glasila Put Oslobođenja 75 (danas Senćanski put), (na uglu sa Lošinjskom ulicom). U prvo vreme najveći deo proizvodnje je bio nemenjen u cilju osvetljavanja ulica a tek manji deo za potrebe domaćinstava.  gázlámpa u

Na početku XX veka čelnu funkciju ima Karlo Zambeli, kao direktor gradske plinare. U kasnijem periodu, nakon rata, sa uvođenjem elektrifikacije i u javno osvetljenje, sve manje će proizvoditi za te potrebe, a pošto nije raslo interesovanje ni kod drugih potrošača, radiće neekonomično sa minimalnim kapacitetima. U 1922. Godini u Subotici će početi da radi i Plinara Državne Železnice čija je proizvodnja[2] bila namenjena osvetljavanju vozova.

180

Gradska Plinara, 1942/3

Za vreme rata, 1917. godine, izvršen je njen otkup od strane privatnika, da bi se od 1923. godine opet našla u posedu gradskih institucija.U periodu 1914-1923. godine bila je slabo održavana. Situacija zatečna u njoj 1918. godine govorila je da je bila posve zapuštena. I pored toga postoji interesovanje kod privatnika da je uzmu u zakup.  Tako su Marko Jurić i Bela Stantić tražli mogućnost da je dobiju  u zakup, ali ih Senat odbija.[3] Pritužbe na slab rad gasnog osvetljenja bile su česte. Tako je svoje zapažanje “…da mnoge ulične lampe vrlo neredovito gore” izneo i Veliki kapetan.[4] Povodom toga od direktora[5] Plinare zatražen je izveštaj. U njemu on opravdava loše stanje i navodi da je materijal – staklo lampi slabo, da se uništi za nekoliko dana, da “…između lampašarima ima ne uredni ljudi, ali ovi je teško u redu držati jer slabu plaću dobivaju (mesečna plata D. 270.-)…”, a da je najveća “…falinka da tvornica ne ima kola…” a peške bez kola pregledati 70 km ulica je nemoguće.

Plinara      U prvim posleratnim godinama  u zemlji nije bilo odgovarajućeg visokokaloričnog uglja, koji je bio potreban za njenu proizvodnju. Količina od 30 vagona je bila potrebna na mesečnom nivou. Baš zbog toga je u periodu 1923-1924 preuređena je da radi i sa mrkim ugljem. Ta odluka je bila plod rezultata stručne inspekcije, koju je tražila i dovela gradska vlast. Početkom 1923. godine, angažovani su istaknuti tehnički stručnjaci iz te oblasti, inž. Rada Vrbanić, direktor Električne centrale iz Zagreba, inž. Franja Kronja, upravnik zagrebačke Plinare i Franja Policer upravnik Plinare u Osijeku. Oni su dali predloga za njen dalji opstanak, pošto su izračunali da je ekonomičnija njena rekonstrukcija od potpunog gašenja. Predložili su nabavku postrojenja koja bi omogućila upotrebu domaćeg uglja u sistemu „Dopelgasanlage“. Tim planom, koji je i usvojen, Plinara bi i dalje obezbeđivala plin za osvetljenje ulica i druge potrošače. Investicijom od 2 000 000 dinara, u realizaciji tog cilja, Gradska štedionica će aprila 1923. godine i preuzeti na sebe upravljanje Plinarom. Bilo je predviđeno da Plinara godišnje proda 500 000 m³ plina, od čega bi Grad za svoje potrebe utrošio 400 000 m³ a privatnici 100 000 m³. Čitav naredni period rada Plinare, koji je bio zasnovan na tom „amortizacionom planu“[6], usled nemogućnosti da Grad konzumira navedenu količinu gasa (umesto 500 000 koristili su samo 300 000 m³) i plati određenu cenu za njega, doveden je u pitanje. Gomilali su se dugovi, u 1925. godini su iznosili preko 1 000 000 dinara, a Plinara „svakim danom sve više propada“[7]Gr 832 1922

Prozvodila je samo plin koji smrdi (karbonizovan). No, zbog jake zime 1928. godine došlo je do  izbijanja plina u temelje kuće u Tolstojevoj  i Rajićevoj ulici što je izazvalo smrt porodice Völgyi u Sudarevićevoj ulici. Po zaključku komisije koja je to ispitivala, došlo se do saznanja da su oni osetli smrad u svojoj kući nekoliko nedelja pre tragičnog događaja, ali kako to nisu nikome iz Plinare prijavili, krivica za stradanje snose oni sami.

Tehnički direktori Plinare su bili (do 1923. godine) inž. Alfons Serajner (Seereiner), a zatim (do 1941.godine) Adam Gutvajn[8] (Guttwein) mašinski inženjer. Za Serajnera je vezana i jedna od mnogobrojnih gradskih afera. Gradska Štedionica je aprila 1923.  preuzela upravljanje Plinarom.  Tom prilikom je izvršen  pregled poslovanja i računovodstva Plinare i utvrđen niz mahinacija u periodu 1919.-1922., “ zloupotreba i velikih prevara” za koje je odgovrnost snosio dotadašnji upravnik Alfons Serajner[9]. Zbog svega toga on je bio prinuđen da podnese ostavku na taj položaj.Resenje

            Alfons Serajner (Alfonz Sereiner) je po struci bio mašinski “inžinjir” . Već u 1920. na njega se žali Izidor Šrejer (Schreyer), majstor za gas, pošto ga je Alfons otpustio iz službe.[10]

Protiv njega je 1924. godine sprovedena disciplinska istraga i utvrđeno je da je „nesavjesno vodio gradsku plinaru, učinio velike prevare i zloupotrebe – naročito špekulacijom sa valutama i time nanio ogromnu štetu plinari“. O ukupno nanetim štetama govori podatak da je na ime odštete Serajner izrazio spremnost da uplati 175 000 dinara  Plinari što je i učinio.[11]  Zbog svega toga, on i njegova porodica se iseljavaju iz grada.  Nastavio je službu u Budimpešti.

IV 664 930

U 1925. godini grad je na ime osvetljenja plaćao Plinari 900.000 dinara. Javno osvetljenje se sastojalo od 900 komada plinskih lampi od kojih je jedan deo montiran prethodne godine. Radi uštede, 1925. godine je donesena odluka da 130 lampi svetli čitavu noć, a 770 samo pola noći.  Veliki problem je predstavljalo i uništavanje ulične rasvete. „U poslednje vreme sve češće se događa, da se ulične lampe polupaju, pa i da se iz temelja sruše“ – pisala je Gradska štedionica, apelujući na gradske vlasti da počinioce („pijane i nemarne ljude“) najstrožije kažnjava.

U daljem radu Plinare zabeležen je i jedan incident sa žrtvama kod korisnika plina. Zbog  izuzetnih  hladnoća, februara  1928. godine, oštećen  je gasovod u Tolstojevoj, Rajićevoj i Sudarevićevoj  ulici. Mada je proizvodila ( upravo radi sigurnosti) tzv.  Smrdljivi – karbonisani plin, tada je zabeležen i nesrećni slučaj – smrt trovanjem porodice Velđi (Völgyi). Oni su,  po tvrdnjama Plinare, osetili neprijatan  miris nekoliko nedelja ranije pre tragičnog događaja, ali pošto nisu  to prijavili,  Plinara  je prebacila odgovornost na njih.[12]  Sudar ulica

Posle toga  popravljeno je 2.000 m. vodova. Ukupna dužina mreže je premašivala 70 km.

Za prva 4 meseca 1930. godine proizvedeno je 174.000 m³ plina. Tada je od javnog osvetljenja bilo u gradu  911 plinskih i 137 električnih svetiljki.Proizvodni pogon se sastojao  baterije peći  sa horizontalnim retortama.

Od 1934. godine, zbog elektrifikacije gradskog osvetljenja, radi samo za privatne konzumente.[13]

Nadležne vlasti – Sresko načelstvo i Kraljevska Banska Uprava vode 1935-1936. godine postupak protiv Gradske plinare (i Gradske klaonice) zbog neposedovanja odgovarajućih ovlašćenja i registracije, i zbog tih nedostataka izriču novčanu kaznu Opštini Subotica.  Te 1937.  godine, u procesu proizvodnje gasa potrošila  je 142.900 kg plinskog uglja, 44.800 kg koksa i 8.300 kg drva. Proizvela  je u procesu suve destilacije 45.792 kubna metra plina (maksimalni kapacitet  je bio 800.000 m³), 90.030 kg koksa, 7.510 kg katrana i 1.830 drvenog uglja.  Iste godine je novosadskoj plinari prodala neke delove  svoje opreme – 700 m livenih plinskih cevi, 30 kandelabera i 30 gasnih lampi.

I  posle 1945. bila je u funkciji, ali mreža  je na više mesta bila oštećena u bombardovanjima, a sam pogon vrlo slabo održavan. Ipak saznajemo da je i u 1952. godini imala 60 km mreže i snabdevala 800  potrošača, proizvodeći 1.200 m³ plina.  Godine 1951, kao i druge plinare u Jugoslaviji, pregledao ju je francuski stručnjak  iz Ujedinjenih nacija  i dao sugestije za unapređenje proizvodnje. Ali umesto takvih planova došlo je do njenog gašenja. Proizvodnja je prekinuta 1964. godine, kada je jedan deo građevina porušen, a preostali deo predat transportnom preuzeću Dinamotrans.

 

—-

[1] https://suistorija.wordpress.com/2012/03/07/magyarul/  Fábián Bórbála, Térajz a gázvilágítás bevezetéséről Szabadkán

[2] Maksimalni dnevni kapacitet je bio 600 m³.

[3] IAS, F:47. XVI 46/1919

[4] Na dužnosti prvog policajca grada tada je bio Gavra Karakašević (1888 – 1924) koji je preuzeo dužnost 21.7.1921. od Dušana Manojlovića.

[5] Direktor je bio Alfonz Seereiner.

[6] IAS, F:47. XVI 80/1925. Cena kubnog metra gasa je tada iznosila 4 dinara.

[7] isto

[8] Inž. Adam Gutvajn je rođen 1892. godine  u Crvenki.  Nemačke narodnosti, evangelista  po  veroispovesti. Od  1920.  godine   bio  je zaposlen je u gradskom tehničkom odeljenju.

[9] IAS, F:47.3. 63 P.S. 9766/1923

[10] IAS, F:47. XVI 16/1920

[11] IAS, F:47. Gr.1541/1927. Suma od 175 000 je u tom trenutku bila pravi kapital. Prosečna godišnja plata stručnog radnika je iznosila 10-15 000 dinara.

[12] IAS, F:47.Gr. 755/1929. Porodica Velđi  je  stanovala  u  Sudarevićevoj ulici.

[13] IAS, V 5419/1936.

Advertisements
%d bloggers like this: