CIGLANA „MAČKOVIĆ“

Stevan Mačković, viši arhivist za Subotičke novine, 2008.

CIGLANA „MAČKOVIĆ“

Ciglana inženjera Titusa Mačkovića[1]  izgrađena  je  1879, a 1893. godine pretvorena je u deoničarsko društvo[2]  i  od  tada nosi ime „Első szabadkai géptégla  és  cementáru  gyár  Rt.“ (koje je posle 1918. godine izmenjeno na „Prva  subotička  parna  ciglana  i tvornica cementne robe d.d.“). Titus Mačković, inženjer arhitekta, rođen je 15.03.1851, a umro je 17.09.1919. godine. Studirao je  u  Beču,  Ahenu  i  Cirihu, ali nije stekao diplomu. Nakon okončanja studija stupio je u  gradsku službu, ali ne zadugo. Kao slobodni arhitekta daće svoj puni doprinos u izgradnji grada. Projektovao je više od 300 objekata, od kojih su  neki značajni kulturno-arhitektonski spomenici. Bio je i odgovorni nadzornik gradnje Gradske kuće. Napisao je i objavio niz stručnih dela. On je smatrao da grad treba da se izgrađuje  isključivo od tvrdog  materijala, što  je  i  predložio  gradskim  vlastima. Kao doprinos toj ideji osniva prvu ciglanu u Subotici, pored koje je izgradio za sebe zamak-kulu.

http://www.gradsubotica.co.rs/vila-titusa-mackovic-ceka-novog-vlasnika/

Rasprostranjenost  objekata  građenih  od  tvrdog  materijala  je bila  mala  u  doba  krajem  19.  i  početkom  20.   veka,   kada   je delovao Titus Mačković. Menjanje takvog stanja, zatečenog iz perioda pre 1918. godine, teći će veoma  sporo. „Inače su kuće u Subotici i okolini, uračunavajući i salaše, većinom od naboja (3/4 od 15.520) i pokrivene trskom (10.488, crepom samo 2.725,  šindrom  2.307).” [3]

Lokacija ciglane na karti grada iz 1928.

Već u prvim godinama svoga  postojanja  nailaziće  na  teškoće u poslovanju i beležiti gubitke. Posle smrti osnivača i glavnog akcionara Titusa Mačkovića, septembra 1919, kada ciglana nije radila, naslediće ga sestra Leontina i preuzeti vođenje nad Upravnim  odborom.  Poslovni direktor ciglane biće njen sestrić Beno (Benedek) Mačković, inženjer. U novoj  državi  će  ova  firma  biti  stavljena   pod   sekvestar   kao imovina neprijateljskih  podanika. [4] Sa radom će započeti tek 1923. godine, pošto je dobila zajam od Narodne banke (450.000 dinara) na osnovu   zaloga kod Opšte privredne banke iz  Subotice, za pokretanje proizvodnje. Time će, posle duže  pauze,  biti  započet  rad ciglane, ali će pozitivni rezultati izostati. Sukobi akcionara i uprave, afere  koja  će  uslediti  nakon  toga, označiće i početak   kraja najstarije subotičke ciglane. [5] Tom prilikom proizveden je 1 milion cigala i prodat Leontini  za  sumu od 933.600 dinara. Preduzeće je bilo prezaduženo, zgrade oronule, mašine  neupotrebljive, zemljište na placu ciglane  nepogodno  za  dalju  fabrikaciju  cigala, Leontina  optuživana od  ostalih  akcionara  da  je  nestručno  vodila poslovanje – bio je to put u likvidaciju  koja  je  započela  1931. godine. [6]

Grupa  akcionara  je, potaknuta   izuzetno   lošim finansijskim stanjem ciglane – koja  je  raspolažući  glavnicom  od  38.600 dinara beležila gubitak od 592.900 dinara  u  1924.  godini,  od 1921. godine vodila akciju za spovođenje  stečaja  firme.  Optužbe  na račun uprave od 8 članova i same  Leontine  Mačković, protiv  koje  je bila podneta i krivična prijava,  bile  su  stalne  od  toga  perioda. „Svi  znamo da  poduzećem  rukovodi jedna, za ovo, neovlašćena   i neodgovorna osoba, te ga je dovela do ivice propasti“ – reči su trgovca Vujković Đure, jednog  od  akcionara, na  skupštini  deoničara  1924. godine.

Sama Leontina Mačković je  bila  prinuđena  da  rasproda celokupnu svoju imovinu,  a  svoj  uloženi kapital – akcije, nisu u potpunosti spasili ni drugi deoničari, između ostalih: Beno Mačković, inženjer; Imre Prokeš, zemljoposednik; dr Jovan Milekić, advokat; dr Deneš Sterlicki,  advokat; dr Aron Sekelj, advokat; dr Jako Fišer[7], advokat i tridesetak drugih sitnijih akcionara.

Spisak akcionara, 1933.

Ciglana je bila podignuta na delu grada poznatom kao Bajnat, pored Senćanskog groblja, na površini od  preko 16  jutara.

Kapaciteti pogona su bili 3.000.000 komada cigala godišnje uz rad 150 zaposlenih. U  1927.  godini  radila je sa 10%  kapaciteta.

Nakon izrečene likvidacije, svi objekti ciglane su porušeni[8]  i upućena  je molba za  parcelizaciju zemljišta, da bi se placevi mogli prodati. Molba je odbijena, pošto su vlasti ocenile da lokacija nije pogodna za širenja grada, odnosno  da  zemljište ne odgovara za izgradnju objekata za stanovanje. [9]  U obrazloženju za odbijanje molbe  navodi se da je tlo bivše ciglane za 6 metara niže od senćanskog groblja,  te da bi troškovi nasipanja bili veliki. Pozivanje molilaca na  činjenicu da su tamo već izgrađene neke stambene zgrade (kula bivšeg  vlasnika Mačkovića, kuće za radnike ciglane) i žalbe višim  instancama  vlasti, nisu donele rezultata.

---

[1] Vidi: Viktorija Aladžić,Titus Mačković kao graditelj secesije, Rukovet 4-6,1998, Subotica, st.67-71.

[2] Odluka  da  se  dozvoli  izgradnja  prve  ciglane,  doneta  je  na gradskoj skupštini  1878.  godine.  IAS,  F:2.XX  39/1897.Registarcija deoničarskog društva je ubeležena u registru društvenih  firmi  Ct  II 68-69,11.11.1893.  godine. Glavnica je iznosila  400.000  kruna. Prve gubitke ciglana je počela da beleži već 1895. godine, pa  je  vrednost deonica snižena sa 100 na 50 kruna, tako da je  osnivački  kapital tada iznosio 156.000 kruna i bio  podeljen  u  3.088  akcija. Osnivač  Titus Mačković je raspolagao sa 1.700  akcija  koje  je  posle  1920.  godine nasledila njegova sestra Leontina Mačković.

[3]  Đorđe Popović Munjatović, Subotica 1922, st.10. Primer da su  i  novogradnje samo delom građene od cigala, svedoči o tome. Gradske vlasti su za period od 1.10.1920. do 30.9.1921. godine izdale dozvole  za  232 objekta, od kojih je 106 bilo izgrađeno od naboja. IAS,F:47.III 563/1921.

[4]  Sekvestar je dignut tek posle 7 godina, 1925. godine.

[5]  AJ, Ministarstvo  industrije F:65,a.j. 2409,fasc.  1425.

[6] isto

[7] Dr Jako Fišer ( Senta 1868 – Subotica 1939), advokat, Jevrej. Sa suprugom  Anom Poper (Segedin 1879) imao je troje dece: Gizelu (1890), koja  je  bila udata za dr Artur Gabora, dr Andriju Tisu (r.1903), advokata  (i  nakon rata imao je u gradu advokatsku kancelariju) i Anu (1905), koja je bila udata za Bogdana Stevanovića. Dr Jako  se javlja kao akcionar  i član uprava  u više subotičkih akcionarskih društava: „Hartman i Conen“, „Favorit“, „Labor“, „Industrija željeznog nameštaja“,  „Bačka tvornica  cementne robe i građevno d.d.“, „Minerva“,  „Industrija mramora  i  kamenoreza d.d.“,  „Labor d.d.“itd. Pored toga je bio član masonske lože „Alkotás“,  u  kojoj  je vršio i  funkciju  starešine.

[8] IAS, F:47. III 389/1930. Radove oko rušenja nadzirao je inž.  Beno (Benedek) Mačković.

[9] IAS, F:47. III 630/1930.