CIGLANA „MAČKOVIĆ“
Stevan Mačković, viši arhivist za Subotičke novine, 2008.
CIGLANA „MAČKOVIĆ“
Ciglana inženjera Titusa Mačkovića[1] izgrađena je 1879, a 1893. godine pretvorena je u deoničarsko društvo[2] i od tada nosi ime „Első szabadkai géptégla és cementáru gyár Rt.“ (koje je posle 1918. godine izmenjeno na „Prva subotička parna ciglana i tvornica cementne robe d.d.“). Titus Mačković, inženjer arhitekta, rođen je 15.03.1851, a umro je 17.09.1919. godine. Studirao je u Beču, Ahenu i Cirihu, ali nije stekao diplomu. Nakon okončanja studija stupio je u gradsku službu, ali ne zadugo. Kao slobodni arhitekta daće svoj puni doprinos u izgradnji grada. Projektovao je više od 300 objekata, od kojih su neki značajni kulturno-arhitektonski spomenici. Bio je i odgovorni nadzornik gradnje Gradske kuće. Napisao je i objavio niz stručnih dela. On je smatrao da grad treba da se izgrađuje isključivo od tvrdog materijala, što je i predložio gradskim vlastima. Kao doprinos toj ideji osniva prvu ciglanu u Subotici, pored koje je izgradio za sebe zamak-kulu.
http://www.gradsubotica.co.rs/vila-titusa-mackovic-ceka-novog-vlasnika/
Rasprostranjenost objekata građenih od tvrdog materijala je bila mala u doba krajem 19. i početkom 20. veka, kada je delovao Titus Mačković. Menjanje takvog stanja, zatečenog iz perioda pre 1918. godine, teći će veoma sporo. „Inače su kuće u Subotici i okolini, uračunavajući i salaše, većinom od naboja (3/4 od 15.520) i pokrivene trskom (10.488, crepom samo 2.725, šindrom 2.307).” [3]
Lokacija ciglane na karti grada iz 1928.
Već u prvim godinama svoga postojanja nailaziće na teškoće u poslovanju i beležiti gubitke. Posle smrti osnivača i glavnog akcionara Titusa Mačkovića, septembra 1919, kada ciglana nije radila, naslediće ga sestra Leontina i preuzeti vođenje nad Upravnim odborom. Poslovni direktor ciglane biće njen sestrić Beno (Benedek) Mačković, inženjer. U novoj državi će ova firma biti stavljena pod sekvestar kao imovina neprijateljskih podanika. [4] Sa radom će započeti tek 1923. godine, pošto je dobila zajam od Narodne banke (450.000 dinara) na osnovu zaloga kod Opšte privredne banke iz Subotice, za pokretanje proizvodnje. Time će, posle duže pauze, biti započet rad ciglane, ali će pozitivni rezultati izostati. Sukobi akcionara i uprave, afere koja će uslediti nakon toga, označiće i početak kraja najstarije subotičke ciglane. [5] Tom prilikom proizveden je 1 milion cigala i prodat Leontini za sumu od 933.600 dinara. Preduzeće je bilo prezaduženo, zgrade oronule, mašine neupotrebljive, zemljište na placu ciglane nepogodno za dalju fabrikaciju cigala, Leontina optuživana od ostalih akcionara da je nestručno vodila poslovanje – bio je to put u likvidaciju koja je započela 1931. godine. [6]
Grupa akcionara je, potaknuta izuzetno lošim finansijskim stanjem ciglane – koja je raspolažući glavnicom od 38.600 dinara beležila gubitak od 592.900 dinara u 1924. godini, od 1921. godine vodila akciju za spovođenje stečaja firme. Optužbe na račun uprave od 8 članova i same Leontine Mačković, protiv koje je bila podneta i krivična prijava, bile su stalne od toga perioda. „Svi znamo da poduzećem rukovodi jedna, za ovo, neovlašćena i neodgovorna osoba, te ga je dovela do ivice propasti“ – reči su trgovca Vujković Đure, jednog od akcionara, na skupštini deoničara 1924. godine.
Sama Leontina Mačković je bila prinuđena da rasproda celokupnu svoju imovinu, a svoj uloženi kapital – akcije, nisu u potpunosti spasili ni drugi deoničari, između ostalih: Beno Mačković, inženjer; Imre Prokeš, zemljoposednik; dr Jovan Milekić, advokat; dr Deneš Sterlicki, advokat; dr Aron Sekelj, advokat; dr Jako Fišer[7], advokat i tridesetak drugih sitnijih akcionara.
Spisak akcionara, 1933.
Ciglana je bila podignuta na delu grada poznatom kao Bajnat, pored Senćanskog groblja, na površini od preko 16 jutara.
Kapaciteti pogona su bili 3.000.000 komada cigala godišnje uz rad 150 zaposlenih. U 1927. godini radila je sa 10% kapaciteta.
Nakon izrečene likvidacije, svi objekti ciglane su porušeni[8] i upućena je molba za parcelizaciju zemljišta, da bi se placevi mogli prodati. Molba je odbijena, pošto su vlasti ocenile da lokacija nije pogodna za širenja grada, odnosno da zemljište ne odgovara za izgradnju objekata za stanovanje. [9] U obrazloženju za odbijanje molbe navodi se da je tlo bivše ciglane za 6 metara niže od senćanskog groblja, te da bi troškovi nasipanja bili veliki. Pozivanje molilaca na činjenicu da su tamo već izgrađene neke stambene zgrade (kula bivšeg vlasnika Mačkovića, kuće za radnike ciglane) i žalbe višim instancama vlasti, nisu donele rezultata.
[1] Vidi: Viktorija Aladžić,Titus Mačković kao graditelj secesije, Rukovet 4-6,1998, Subotica, st.67-71.
[2] Odluka da se dozvoli izgradnja prve ciglane, doneta je na gradskoj skupštini 1878. godine. IAS, F:2.XX 39/1897.Registarcija deoničarskog društva je ubeležena u registru društvenih firmi Ct II 68-69,11.11.1893. godine. Glavnica je iznosila 400.000 kruna. Prve gubitke ciglana je počela da beleži već 1895. godine, pa je vrednost deonica snižena sa 100 na 50 kruna, tako da je osnivački kapital tada iznosio 156.000 kruna i bio podeljen u 3.088 akcija. Osnivač Titus Mačković je raspolagao sa 1.700 akcija koje je posle 1920. godine nasledila njegova sestra Leontina Mačković.
[3] Đorđe Popović Munjatović, Subotica 1922, st.10. Primer da su i novogradnje samo delom građene od cigala, svedoči o tome. Gradske vlasti su za period od 1.10.1920. do 30.9.1921. godine izdale dozvole za 232 objekta, od kojih je 106 bilo izgrađeno od naboja. IAS,F:47.III 563/1921.
[4] Sekvestar je dignut tek posle 7 godina, 1925. godine.
[5] AJ, Ministarstvo industrije F:65,a.j. 2409,fasc. 1425.
[6] isto
[7] Dr Jako Fišer ( Senta 1868 – Subotica 1939), advokat, Jevrej. Sa suprugom Anom Poper (Segedin 1879) imao je troje dece: Gizelu (1890), koja je bila udata za dr Artur Gabora, dr Andriju Tisu (r.1903), advokata (i nakon rata imao je u gradu advokatsku kancelariju) i Anu (1905), koja je bila udata za Bogdana Stevanovića. Dr Jako se javlja kao akcionar i član uprava u više subotičkih akcionarskih društava: „Hartman i Conen“, „Favorit“, „Labor“, „Industrija željeznog nameštaja“, „Bačka tvornica cementne robe i građevno d.d.“, „Minerva“, „Industrija mramora i kamenoreza d.d.“, „Labor d.d.“itd. Pored toga je bio član masonske lože „Alkotás“, u kojoj je vršio i funkciju starešine.
[8] IAS, F:47. III 389/1930. Radove oko rušenja nadzirao je inž. Beno (Benedek) Mačković.
[9] IAS, F:47. III 630/1930.
