Felsóbásckai Egyesült Gázmalmi R.t. Gornjebačko udruženo paromlinsko d.d.

Patria na karti 1928

Od 1906. godine novi vlasnici tada sagrađenog mlina, koji će u narednim godinama biti osnova za formiranje deoničkog društva, su Gabor Smolenski (Szmolenszky Gábor), iz Budimpešte i Mihajlo Muić, kojeg će zameniti Biro Herman iz Budimpešte. Firma „Szmolenszky és Muity“ je registrovana 1907, (Ct  V 4) a brisana 1908. godine. To je  bio početak ulaska budimpeštanskog kapitala i u ovaj  mlin,  što  će  se završiti njegovim pretvaranjem u filijalu društva, koje je: „Osnovano 1916. godine u Budimpešti kao Felsóbásckai Egyesült Gázmalmi R.t., sa  filijalom  u Subotici.(  Gornjebačko udruženo paromlinsko d.d.“,III krug, Beogradski put 120.) Pored  Subotice,  imali  su  mlinove  i u Baji, Bajmoku i Novom Sadu. Kapital  je iznosio 2 miliona kruna, 5000 komada nominalne vrednosti 400 kruna. Nakon 1918. uvodi se sekvestar nad firmom, koji će biti  skinut  1922. godine. (Odlukom Ministarstva Pravde br. 3036/1922) Uslovi su  bili da  plati sve troškove, da podnose dokaze o plaćenom porezu i prirezu  za 1921. godinu, da 4 700 akcija deponovanih  kod „Opšte privredne banke d.d.“ iz Subotice preda Narodnoj banci KSHS, i da nekretnine ne može otuđivati  u narednih 5 godina.[1]

Funkciju direktora od 1917. do 1919. godine obavljao je Bela Majer (Mayer Béla ). On je bio rodom iz Temišvara. U  Suboticu  je došao maja 1917. godine, iz Baje. I on je dobio odluku Senata o izgonu,  zbog  nedostatka  stanova, kao „ratni doseljenik“. Pošto je istupio iz službe u firmi i započeo sopstveni trgovački posao bez većeg kapitala a  nemajući vlastitu kuću, nije mu pomoglo ni pozivanje na ranije usluge koje je  činio  Gradu. „Još  u svojstvu  ravnatelja mlina više puta sam gradu velike usluge činio, naročito u ono vreme, kada je za brašnom velika oskudica bila, da se javna ishrana  bez smetanja osigurati i nastaviti može. Više puta sam  gradu  po veću količinu brašna u formi zajma na raspolaganje stavio.“[2]

U 1921. godini  se sedište  firme registruje u Subotici.[3] „Društvo želi da započne nacionalizaciju i kao prvi korak  rešilo je zboru akcionara održanom 9.7.1921. da premesti glavno sedište društva u Suboticu, gde se faktično preduzeće i nalazi. Teškom mukom uspelo je društvo da za ovo premeštanje sedišta, uz plaćanje užasnih dažbina  i poreza, dobije odobrenje ugarske vlade.“

Akcionari januara 1923. i maja iste godine su bili:

januar             maj 1923.

Opšta privredna banka d.d.“ sa        1000 akcija      —

dr Radivoj Miladinović                        350                  350

dr Josip Kiš                                                     10                    10

Josip Rajčić                                                     200                  200

dr Kosta Plavšić                                  50                    50

Miloš Lepedat                                      50                    50

Marko Protić                                       50                    50

Stevan Prodanović                              10                    10

Arnold Balog                                       10                    10

Ludvig Gotfried MÏhle                      2950                   2950

(koga zastupa Arnold Balog )                                             50

dr Al. Magarašević

——-            ——                                                                                                                                   4680             3750

Ali  na  januarskom  skupu akcionara „usled nacinalizovanja preduzeća“ postavljena i  nova uprava. Tako su  članovi Upravnog odbora postali:

Ime i prezime,                          Mesto stanovanja         Nacionalnost

Žika Amđelković, inspektor      Beograd                       Srbin

Emil Bacher, direktor               Bratislava                     Čeh

Arnold Balog, direktor             Subotica                       Jevrej

dr Josip Kiš, direktor               Subotica                       Mađar

Felix Paloc, direktor                Bratislava                     Slovak

Mateja Popović,

nar. poslanik                            Tuzla                           Srbin

Marko Protić, paroh                Subotica                       Srbin

Antun Valenta                          Bratislava                     Slovak

 

a članovi  Nadzornog odbora:

 

dr Kelemen Ljubibratić,           Subotica                                   Srbin

penz. zamenik gradonačelnika

Franjo Hermec, prokurista     Subotica                       Slovak

Stevo Prodanović, prokurista     Subotica                                Srbin

 

( Sastav Uprave nije menjan tokom 1924, 1925, 1926. i 1927. godine )

Tada je konstatovan dobitak za godine 1918, 1919, 1920, 1921, ukupno od 2 187 572 krune.

Na majskoj skupštini akcionara osnovni  kapital – 2  miliona kruna, nakon pretvaranja u dinare 500 000 dinara, je povišen  na 1,5 miliona dinara, u 15 000 akcija. Uslov je bio da naši državljani moraju imati 55% akcija i da  čine  2/3  Upravnog  odbora. (Po naređenju Ministra Trgovine i Industrije) U 1923. godini, kada se već ispoljava kriza. „Visoke unutrašnje žitne cenene  samo da su sprečile export brašna, nego su pripomogle importiranje,tako da su pasivni krajevi naše države, Hercegovina, Dalmacija,  Crnagora i Krajina,  sa strane Talijana samlevenim amerikanskim žitom namirili svoje potrebe. Doprinela  je krizi  još  i opšta oskudica u novcu, u našem gradu pak sputava osnovu bića  sviju preduzeća ogromni opštinski prirez.“ Preduzeće  je počelo da beleži gubitke.

Bio je među najvećim milinovima u Subotici, dnevni  kapacitet  mu je bio 6 vagona. Zgrada mlina u Subotici, na tri sprata, građena 1906. godine, bila je dužine 40,5, širine 12,7, visine 14  metara. Pored nje su se nalazile i zgrade građene isto 1906,  strojarnica, kovačnica   i kotlovnica, magazin za brašno, magazin za žito, zatim objekti građeni 1916. godine: magazin za žito, zgrada za vagu i stražaru,  i sporedno objekti. Imao je i svoj industrijski kolosek u dužini od 900 metara, od stanice Bolnice do mlina, koji je otvoren 1918. godine. Dimnjak je 1921. godine  delimično srušen  (do 22. metra), pošto  je bio nakrivljen i iznova sagrađen. Mašinski uređaj je pokretala parna mašina od 220 KS.

Na tom mestu već 1891. godine podigao je mlin First (Fürst) Laslo[4]. Objekat je izgoreo u požaru 1901. godine.

Deoničko društvo je imalo filijalu u Bajmoku, koja je radila do 1926. godine. Ta zgrada je namenski sazidana  još  1892. godine. Pogon je davao parni stroj od 120 KS. I taj  mlin  je  imao  svoj  industrijski kolosek dužine 80 metara. Na skupštini akcionara  1927. godine. „Usled potpunog prestanka  izvoza, prinuđeni  smo bili obustaviti pogon našeg bajmočkog mlina, te osoblje otpustiti. Objekat  je  prodat u 1936. godini za 650 000 dinara.[5]

Procene vrednosti oba mlina, 1927. godine je bila  5 700  000 dinara. U 1928. godini povišen je osnovni kapital na 3 miliona dinara. Do 1926. godine izvozio je u Autriju, ehoslovačku i Nemačku. Nakon završetka krize, od 1938. godine izvoziće pretežno u Nemačku. Akcionari 1929. godine su bili:

dr Borivoj Miladinović  sa                   400

dr Radivoj Miladinović  sa                   450

dr Josip Kiš  sa                                                50

Arnold Balog sa                                   10

Stevan Prodanović sa                          10

Franjo Hermec sa                                50

Klimentije Ljubibratić sa                      10

Borivoj Radosavljević  sa                     20

dr Aleksandar Ljubibratić sa                           100

Herman Štajn sa                                  150

zastupnik Ludviga Gotfrida

                        Arnold Balog  sa                                              2950

—–

4200 kom. akcija

Kapacitet (dnevni) mu je tada iznosio 6 000 q.

 

U 1932. godini radio samo sa 31% kapaciteta. Preradio je 45 v. za ušur i 490 v. trgovačke meljave. Time je u toj poslovnoj godini zabeležen gubitak od 843 416 dinara. U tom periodu  najveći  akcionari su bili Julije Čadi[6]dr  Đorđe Bondi (Bondy)[7]. Kao  prokurista se javlja Herman Štajn  (Stein).[8]

Mlin je 1933. godine preradio  506  v.,  od  toga  388  trgovačke meljeve, 120 ušurne meljave, i time iskoristio samo 28% kapaciteta. Direktor je 1926. godine bio Elek Štiglic,  Slovak, Čehoslovački državljanin.[9] Od 1927. godine direktor je bio Arnold Balog.[10]

Najveći broj zaposlenih je dostizao 70, a u 1939. godini je bilo 45 zaposlenih radnika.

U „Compasu“ iz 1940. godine navedeno je da je predsednik  društva Josip Piliš, a u Upravnom odboru su pored njega bili još: dr Đorđe Bondi (Bondy), Arnold Balog, koji je bio i tehnički direktor i Herman Štajn (Stein) koji je vršio poslove prokuriste. Dividende  u  periodu 1937-1938. godine nisu deljene. Osnovni kapital je iznosio 3 000 000 dinara  u 5000 akcija. Tada je zapošljavalo 37 radnika.

«Mlin je bio nadaleko čuven zbog samlevenog brašna koje je imalo neverovatno belu boju, ali svoje proizvode nije mogao da plasira, pošto su režije bile velike  tako da su manji mlinovi mogli da prodaju svoje proiyvode po nižoj ceni od Gornjobačkog mlina», stoji u izjavi jednog od svedoka u krivičnom postupku 1947. godine.[11]

Radio je i tokom rata, kada je prešao u vlasništvo grofa Jožefa Venkhajma iz Budimpešte, da bi 1944. mašinerija bila demontirana  i prenešena u Mađarsku, u  Bekeščabu. Konfiskacija je izvršena 1947. godine.

 

 

[1] IAS, F:65.248.1424

[2]IAS, F:47.  XIX 80- 65/1920

[3]Promena  je ubeležena i u budimpeštanskom  registru  firmi.  AJ, F:65.2408.1424. Prepis.  IAS, F:86.219.

[4]  Projekat mlina je u predmetu IAS,F:2. gr.doz. III krug 8/1890.

[5] Ulmer, nav. delo, st.90.

[6] Julije Čadi (Horne-Saliby (Čehoslovačka) 1985 – ?), Od 1923. godine je u Subotici. Bio je činovnik u toj firmi.

[7] Dr Đorđe Bondi (Bondy György) (Segedin 1892-Aušvic 1944).

[8] Herman Štajn je rodom iz Stare Pazove, školovao se i oženio u Novom Sadu,a u Suboticu  je  sa porodicom došao 1915. godine. Radio je kao glavni knjigovođa u „Gornjobačkom udruženom paromlinsko  d.d.“.I  njega je zahvatila  uredba  o izgonu ratnih doseljenika, ali nakon pozitivno rešeneih žalbi MUD, ipak je uspeo  da obezbedi ostanak u Subotici. IAS, F:47, XIX 80-41

[9] Štiglic Elek je rođen je 1893. godine u Čehoslovačkoj, u mestu Kežmarak. Dolazi u Suboticu 1918. godine. Stradao je maja 1945. godine u logoru Bergenbelzen.

[10] Arnold Balog je rođen  1873. godine. U  Suboticu  je došao 1908. godine.  Mobiliziran  je  1914,  da  bi  dospeo  u  rusko zarobljeništvo, odakle se vraća 1918. godine.  Tek  nakon  žalbe  MUD, omogućen mu je 1920. godine, stalni boravak u Subotici. Optiranjem je  1923.  stekao  naše državljanstvo.Završio je Trgovačku Akademiju. Žena Melanija Vitenberger, sin Andrija. IAS,F:47.I 45/1926. Izbran je 1932. godine na funkciju člana u upravi „Udruženja industrijalaca u  Novom Sadu“.IAS, F:56.4.

[11] IAS, F:86 K4/1947

%d bloggers like this: