Felsóbásckai Egyesült Gázmalmi R.t. Gornjebačko udruženo paromlinsko d.d.
Od 1906. godine novi vlasnici tada sagrađenog mlina, koji će u narednim godinama biti osnova za formiranje deoničkog društva, su Gabor Smolenski (Szmolenszky Gábor), iz Budimpešte i Mihajlo Muić, kojeg će zameniti Biro Herman iz Budimpešte. Firma „Szmolenszky és Muity“ je registrovana 1907, (Ct V 4) a brisana 1908. godine. To je bio početak ulaska budimpeštanskog kapitala i u ovaj mlin, što će se završiti njegovim pretvaranjem u filijalu društva, koje je: „Osnovano 1916. godine u Budimpešti kao Felsóbásckai Egyesült Gázmalmi R.t., sa filijalom u Subotici.( Gornjebačko udruženo paromlinsko d.d.“,III krug, Beogradski put 120.) Pored Subotice, imali su mlinove i u Baji, Bajmoku i Novom Sadu. Kapital je iznosio 2 miliona kruna, 5000 komada nominalne vrednosti 400 kruna. Nakon 1918. uvodi se sekvestar nad firmom, koji će biti skinut 1922. godine. (Odlukom Ministarstva Pravde br. 3036/1922) Uslovi su bili da plati sve troškove, da podnose dokaze o plaćenom porezu i prirezu za 1921. godinu, da 4 700 akcija deponovanih kod „Opšte privredne banke d.d.“ iz Subotice preda Narodnoj banci KSHS, i da nekretnine ne može otuđivati u narednih 5 godina.[1]
Funkciju direktora od 1917. do 1919. godine obavljao je Bela Majer (Mayer Béla ). On je bio rodom iz Temišvara. U Suboticu je došao maja 1917. godine, iz Baje. I on je dobio odluku Senata o izgonu, zbog nedostatka stanova, kao „ratni doseljenik“. Pošto je istupio iz službe u firmi i započeo sopstveni trgovački posao bez većeg kapitala a nemajući vlastitu kuću, nije mu pomoglo ni pozivanje na ranije usluge koje je činio Gradu. „Još u svojstvu ravnatelja mlina više puta sam gradu velike usluge činio, naročito u ono vreme, kada je za brašnom velika oskudica bila, da se javna ishrana bez smetanja osigurati i nastaviti može. Više puta sam gradu po veću količinu brašna u formi zajma na raspolaganje stavio.“[2]
U 1921. godini se sedište firme registruje u Subotici.[3] „Društvo želi da započne nacionalizaciju i kao prvi korak rešilo je zboru akcionara održanom 9.7.1921. da premesti glavno sedište društva u Suboticu, gde se faktično preduzeće i nalazi. Teškom mukom uspelo je društvo da za ovo premeštanje sedišta, uz plaćanje užasnih dažbina i poreza, dobije odobrenje ugarske vlade.“
Akcionari januara 1923. i maja iste godine su bili:
januar maj 1923.
„Opšta privredna banka d.d.“ sa 1000 akcija —
dr Radivoj Miladinović 350 350
dr Josip Kiš 10 10
Josip Rajčić 200 200
dr Kosta Plavšić 50 50
Miloš Lepedat 50 50
Marko Protić 50 50
Stevan Prodanović 10 10
Arnold Balog 10 10
Ludvig Gotfried MÏhle 2950 2950
(koga zastupa Arnold Balog ) 50
dr Al. Magarašević
——- —— 4680 3750
Ali na januarskom skupu akcionara „usled nacinalizovanja preduzeća“ postavljena i nova uprava. Tako su članovi Upravnog odbora postali:
Ime i prezime, Mesto stanovanja Nacionalnost
Žika Amđelković, inspektor Beograd Srbin
Emil Bacher, direktor Bratislava Čeh
Arnold Balog, direktor Subotica Jevrej
dr Josip Kiš, direktor Subotica Mađar
Felix Paloc, direktor Bratislava Slovak
Mateja Popović,
nar. poslanik Tuzla Srbin
Marko Protić, paroh Subotica Srbin
Antun Valenta Bratislava Slovak
a članovi Nadzornog odbora:
dr Kelemen Ljubibratić, Subotica Srbin
penz. zamenik gradonačelnika
Franjo Hermec, prokurista Subotica Slovak
Stevo Prodanović, prokurista Subotica Srbin
( Sastav Uprave nije menjan tokom 1924, 1925, 1926. i 1927. godine )
Tada je konstatovan dobitak za godine 1918, 1919, 1920, 1921, ukupno od 2 187 572 krune.
Na majskoj skupštini akcionara osnovni kapital – 2 miliona kruna, nakon pretvaranja u dinare 500 000 dinara, je povišen na 1,5 miliona dinara, u 15 000 akcija. Uslov je bio da naši državljani moraju imati 55% akcija i da čine 2/3 Upravnog odbora. (Po naređenju Ministra Trgovine i Industrije) U 1923. godini, kada se već ispoljava kriza. „Visoke unutrašnje žitne cenene samo da su sprečile export brašna, nego su pripomogle importiranje,tako da su pasivni krajevi naše države, Hercegovina, Dalmacija, Crnagora i Krajina, sa strane Talijana samlevenim amerikanskim žitom namirili svoje potrebe. Doprinela je krizi još i opšta oskudica u novcu, u našem gradu pak sputava osnovu bića sviju preduzeća ogromni opštinski prirez.“ Preduzeće je počelo da beleži gubitke.
Bio je među najvećim milinovima u Subotici, dnevni kapacitet mu je bio 6 vagona. Zgrada mlina u Subotici, na tri sprata, građena 1906. godine, bila je dužine 40,5, širine 12,7, visine 14 metara. Pored nje su se nalazile i zgrade građene isto 1906, strojarnica, kovačnica i kotlovnica, magazin za brašno, magazin za žito, zatim objekti građeni 1916. godine: magazin za žito, zgrada za vagu i stražaru, i sporedno objekti. Imao je i svoj industrijski kolosek u dužini od 900 metara, od stanice Bolnice do mlina, koji je otvoren 1918. godine. Dimnjak je 1921. godine delimično srušen (do 22. metra), pošto je bio nakrivljen i iznova sagrađen. Mašinski uređaj je pokretala parna mašina od 220 KS.
Na tom mestu već 1891. godine podigao je mlin First (Fürst) Laslo[4]. Objekat je izgoreo u požaru 1901. godine.
Deoničko društvo je imalo filijalu u Bajmoku, koja je radila do 1926. godine. Ta zgrada je namenski sazidana još 1892. godine. Pogon je davao parni stroj od 120 KS. I taj mlin je imao svoj industrijski kolosek dužine 80 metara. Na skupštini akcionara 1927. godine. „Usled potpunog prestanka izvoza, prinuđeni smo bili obustaviti pogon našeg bajmočkog mlina, te osoblje otpustiti. Objekat je prodat u 1936. godini za 650 000 dinara.[5]
Procene vrednosti oba mlina, 1927. godine je bila 5 700 000 dinara. U 1928. godini povišen je osnovni kapital na 3 miliona dinara. Do 1926. godine izvozio je u Autriju, ehoslovačku i Nemačku. Nakon završetka krize, od 1938. godine izvoziće pretežno u Nemačku. Akcionari 1929. godine su bili:
dr Borivoj Miladinović sa 400
dr Radivoj Miladinović sa 450
dr Josip Kiš sa 50
Arnold Balog sa 10
Stevan Prodanović sa 10
Franjo Hermec sa 50
Klimentije Ljubibratić sa 10
Borivoj Radosavljević sa 20
dr Aleksandar Ljubibratić sa 100
Herman Štajn sa 150
zastupnik Ludviga Gotfrida
Arnold Balog sa 2950
—–
4200 kom. akcija
Kapacitet (dnevni) mu je tada iznosio 6 000 q.
U 1932. godini radio samo sa 31% kapaciteta. Preradio je 45 v. za ušur i 490 v. trgovačke meljave. Time je u toj poslovnoj godini zabeležen gubitak od 843 416 dinara. U tom periodu najveći akcionari su bili Julije Čadi[6] i dr Đorđe Bondi (Bondy)[7]. Kao prokurista se javlja Herman Štajn (Stein).[8]
Mlin je 1933. godine preradio 506 v., od toga 388 trgovačke meljeve, 120 ušurne meljave, i time iskoristio samo 28% kapaciteta. Direktor je 1926. godine bio Elek Štiglic, Slovak, Čehoslovački državljanin.[9] Od 1927. godine direktor je bio Arnold Balog.[10]
Najveći broj zaposlenih je dostizao 70, a u 1939. godini je bilo 45 zaposlenih radnika.
U „Compasu“ iz 1940. godine navedeno je da je predsednik društva Josip Piliš, a u Upravnom odboru su pored njega bili još: dr Đorđe Bondi (Bondy), Arnold Balog, koji je bio i tehnički direktor i Herman Štajn (Stein) koji je vršio poslove prokuriste. Dividende u periodu 1937-1938. godine nisu deljene. Osnovni kapital je iznosio 3 000 000 dinara u 5000 akcija. Tada je zapošljavalo 37 radnika.
«Mlin je bio nadaleko čuven zbog samlevenog brašna koje je imalo neverovatno belu boju, ali svoje proizvode nije mogao da plasira, pošto su režije bile velike tako da su manji mlinovi mogli da prodaju svoje proiyvode po nižoj ceni od Gornjobačkog mlina», stoji u izjavi jednog od svedoka u krivičnom postupku 1947. godine.[11]
Radio je i tokom rata, kada je prešao u vlasništvo grofa Jožefa Venkhajma iz Budimpešte, da bi 1944. mašinerija bila demontirana i prenešena u Mađarsku, u Bekeščabu. Konfiskacija je izvršena 1947. godine.
[1] IAS, F:65.248.1424
[2]IAS, F:47. XIX 80- 65/1920
[3]Promena je ubeležena i u budimpeštanskom registru firmi. AJ, F:65.2408.1424. Prepis. IAS, F:86.219.
[4] Projekat mlina je u predmetu IAS,F:2. gr.doz. III krug 8/1890.
[5] Ulmer, nav. delo, st.90.
[6] Julije Čadi (Horne-Saliby (Čehoslovačka) 1985 – ?), Od 1923. godine je u Subotici. Bio je činovnik u toj firmi.
[7] Dr Đorđe Bondi (Bondy György) (Segedin 1892-Aušvic 1944).
[8] Herman Štajn je rodom iz Stare Pazove, školovao se i oženio u Novom Sadu,a u Suboticu je sa porodicom došao 1915. godine. Radio je kao glavni knjigovođa u „Gornjobačkom udruženom paromlinsko d.d.“.I njega je zahvatila uredba o izgonu ratnih doseljenika, ali nakon pozitivno rešeneih žalbi MUD, ipak je uspeo da obezbedi ostanak u Subotici. IAS, F:47, XIX 80-41
[9] Štiglic Elek je rođen je 1893. godine u Čehoslovačkoj, u mestu Kežmarak. Dolazi u Suboticu 1918. godine. Stradao je maja 1945. godine u logoru Bergenbelzen.
[10] Arnold Balog je rođen 1873. godine. U Suboticu je došao 1908. godine. Mobiliziran je 1914, da bi dospeo u rusko zarobljeništvo, odakle se vraća 1918. godine. Tek nakon žalbe MUD, omogućen mu je 1920. godine, stalni boravak u Subotici. Optiranjem je 1923. stekao naše državljanstvo.Završio je Trgovačku Akademiju. Žena Melanija Vitenberger, sin Andrija. IAS,F:47.I 45/1926. Izbran je 1932. godine na funkciju člana u upravi „Udruženja industrijalaca u Novom Sadu“.IAS, F:56.4.
[11] IAS, F:86 K4/1947
