Margit mlin d.d.
„MARGIT D.D.“ (Sudarevićeva 50)
Tehnički projekat objekta
Mlin na toj lokaciji su osnovali Lajoš Stantić i Gustav Jo (Joo Gusztáv) još 1885. godine. Objekat je izgoreo je u požaru 1907. godine ( Stantić je dobio novac od osiguranja i sagradio novi objekat[1] ), da bi 1909. došao u ruke „D.d. sjedinjenih mlinova u Subotici“[2] preko koga će budimpeštanski kapital, od 1912. preuzeti kontrolu nad ovim mlinom.
Firma, deoničarsko društvo je registrovana u Budimpešti .
Akcionarski kapital je iznosio 100 000 000 kruna.
Filijala u Subotici ubeležena je 1916. godine. Nakon 1918. godine stavljena je celokupna imovina pod sekvestar, koji je skinut tek 1925. godine. Direktor mlina, od 1916. godine a i pod sekvestrom je bio Oskar Nojman (Neuman).[3]
U prvim posleratnim godinama (1919.) radila je za snabdevanje brašnom siromašnih i neopskrbljenim građana.[4]
„Deoničarsko društvo za nastavak rada paromlina Margit d.d.“, osnovano je sa ciljem preuzimanja nekretnina mlina u Subotici i nastavkom rada, u Budimpešti 1924. godine. Od naredne 1925. godine, registrovano je i u Subotici.[5] Preuzeće nekretnine z.k. 2506, k.č. 3014/15 na uglu Sudarevićeve (Matije Gupca) i Ljubljanske ulice. Osnivački kapital je bio 500 000 dinara, koji će 1933. godine biti povišen na 700 000 dinara. Deonice su imale nominalnu vrednost od 1000 dinara. Upisano je u sudski registar Ct XII 271. Na zboru akcionara 1926. godine donešena je odluka da se sedište društva prebaci u Suboticu.
Akcionari 1926. godine su bili:
Stevan Prodanović sa 2000
Borivoj Radosavljević sa 1000
Pavle Magarašević sa 1000
dr Aleksandar Magarašević[6] sa 500
Elek Štiglic sa 1000
Josif Stiler sa i kao zastupnik 50
Margit parnog mlina iz Budimpešte sa 3550
Dimitrije Živaljević iz Beograda sa 500
svega 9600 akcija. ( to je bilo po starom Pravilu ) Tada je izvršena i izmena Pravila, da se osnovni kapital ustanovi na 500 000 dinara, podeljen u 500 akcija. Tako su 1929. godine je najveći akcionari bili dr Radivoj Miladinović sa 100 akcija, i Elek Štiglic sa 70.
Najveći akcionari 1933. godine su bili: Aleksandar Šporer[7] sa 200 akcija, Elek Štiglic (Stieglitz) sa 200, Mavro Šporer[8] sa 100, dr Ljubibratić Aleksandar sa 15.
Objekti mlinskih postrojenja su se nalazili na adresi Sudarevićeva 48-50.(ugao sa Ljubljanskom).[9] Pogon 1926. obezbeđuje parna mašina od 110 KS.
Komisijski pregled mlina izvršen je 1932. godine. Iz tada nastalog zapisnika saznajemo sledeće podatke; da pogon mlinu obezbeđuje električni motor od 145 KS, da su ostali uređaji 6 duplih valjaka „šrot“ (od 500 do 800/220 mm ), 5 duplih valjaka, glatkih (od 600 do 1000/250 mm ), dva kamena za premeljavanje mekinja, 4 „grispuceraja“, 4 „plasihtera“, 1 „trijer“ i 1 „tarar“. Maksimalni dnevni kapacitet od 26 000 kg je utvrđen probnim radom od 1 1/2 sata. U zaključku komisija navodi: „I pored velikog broja valjaka i dužine istih ne može se dobiti više mliva, pošto je visoko šrotiranje na osam puta, što služi za kvalitativnu izradbu a ne za kvantitativnu izradbu mliva.“[10]
Kapacitet prerade 1938. godine iznosi 3,5 v. Imali su 7 magacina, kapaciteta 700 v.
( Sudarevićeva 54-56, 48 – 50, 66, Ljubljanska 2, Jukićeva 22, Carinarska 17, Daničićev put 1).[11] Od 1936. godine preduzeće je proglašeno za važno za odbranu zemlje i radilo je i za potrebe vojske ( 80% za njih ). U 1936. godini dobili su kredit od „Opšte kreditne banke d.d.“ od 350 000 dinara uz zalog 50 vagona pšenice u magacinima.[12]
Aleksa Štiglic je bio direktor 1937. godine. Tada je on imao 375 komada akcija, nominalne vrednosti 375 000 dinara, a plata mu je iznosila 2500 dinara.[13]
Tokom 1937. godine izvršena je zamena elektromotora od 148 KS ( godišnja potrošnja 50 000 kw sati) koji je postavljen 1932. godine, gasnim generatorom.[14]
U 1939. godini zaposleno je 6 kvalifikovanih, 20 nekvalifikovanih radnika i 3 službenika
Uspešnost poslovanja bila je ograničena visokim železničkim tarifama prevoza i uslovima izvoza na inostrana tržišta. Konkurencija mlinova pored vodnih puteva, koji su imali 30-40% manje tovarne trokove, istiskivale je Margit mlin sa tržišta.[15] „Usled tarifne politike željeznice i visoke cene pšenice u Subotici i okolini nismo više mogli konkurisati na našim dosadašnjim pijacama, u pasivnim krajevima, pa smo ove poslove morali prepustiti konkurenciji u krajevima sa jaftinijom pšenicom i mlinovima koji se kod prevoza svojih produkata uglavnom služe vodenim putevima“ rečeno je skupštini akcionara 1937. godine.[16]
Upravni odbor na poslednjoj skupštini akcionara pred rat, 25.5.1940. godine čine:
dr Aleksandar Ljubibratić[17] sa 50 akcija,
Aleksandar Šporer sa 150
Aleksandar Štiglic[18] sa 150
Franjo Hermec sa 20
Jovan Lipozenčić sa 20
Ozren Pilić sa 20. [19]
Od avgusta 1941, godine Aleksandar Vaj (Vay András) iz Budimpešte je zakupio mlin. Do avgusta 1944. godine samleveno je 2245 vagona žita. Do deportacije su u mlinu radili i Štiglic, kao knjigovođa, i Šporer, kao blagajnik. Poslove upravnika u ratnom periodu obavljao je Stjepan Sedlak.
Od uspostave novih komunističkih vlasti mlin je prvo bio sekvestriran (nalazio se pod upravom UND) da bi zatim bio nacionaliziran.
Nije nastavio da radi u Subotici, demontiran je i prenet u Jajce. Iz Vojvodine je od 1947. do 1949. godine, u druge delove Jugoslavije prebačeno 25 mlinova.[20]
Objekat „Margit mlina“ (2005.)
[1] Tehnički projekti mlina su u predmetu IAS,F:2.gra.dozvole III/45/1908.
[2] Margit Ferenc, mlinar ( Bácsgyulafalva 1892) usvojeni sin nosi isto ime Ferenc, Ulmer, st. 39.
[3] Oskar Nojman, mađarski državljanin, rođen je 1886. godine u Budimpešti. IAS,F:47.1205. I 67/1922. i F:47.1426. 80-60.
[4] Vladala je nestašica žitarica ali i uglja. Gradske vlasti organizovale su opskrbljivanju najsiromašnijeg stanovništva. Tako je za njih bilo obezbeđeno brašno po povoljnim cenama. Mesečno sledovanje je 1920. godine iznosilo 15 kg. IAS, F:47.1. 86 P.S. 5211/1920
[5] IAS, F:86.236
[6] 
Dr Aleksandar Magarašević, advokat ( Đala 1889 – ?). Od oca Pavla i majke Viducki Danice. Supruga mu je bila Nada Maksimović. Odvojeno od nje živi od 1929. godine. Imali su dvoje dece, Aleksandra ( r. 1918) i Danicu ( r. 1922). Bio i veleposednik. Na Žedniku je 1940. godine kupio od Josipa Piukovića imanje sa febričkim postrojenjima, od 275 k.jutara, pa je nastavio da proizvodi mleko (imao je 55 krava muzara ) i fabrikuje špiritus. IAS,F:47, IV 9944/1940. Politički angažovan, u predratnom periodu ( 1927. godine) predsednik odbora SDS u Subotici, a nakon rata, do 1946. godine i potpredsednik Gradskog NO. Bio je i mason, član lože „Stvaranje“. Nakon rata je, uz dr Miloša Pavlovića i Kolomana Vidakovića, imao udela u reaktiviranju masonerije u Jugoslaviji. vidi: Nenezić, nav. delo, st. 512.
[7] Aleksandar (Josipa) Šporer (1883 – 1944) Stradao u Aušvicu. Posedovao je kuće – Daničićev put 42 i Sudrevićeva 33. Supruga mu je bila Klara r. Holender. Njena sestra Ela r. Holender je bila udata za Eleka Štiglica.
[8] Mavro (Salamona) Šporer, (1876 – 1944.) Sa suprugom Serenom r. Freund stradao u Aušvicu. Imao je kuće Beogradski put 105 i Karadžićeva 8.
[9] Plan, tlocrt u predmetu AJ,F:65.2404.
[10] IAS,F:47.I 4912/1932
[11] IAS, F:57.4634/1938
[12] IAS, F:43.111.Kamata je bila 10%.
[13] IAS, F:47.1265. II 3856.
[14] IAS,F:57.1912/1937.Susedi su podneli žlbu zbog zagađivanja vazduha tim novim pogonom.
[15] AV, F:126 VIII 13777/1934
[16] IAS, F:86, 236.
[17] Dr Aleksandar Ljubibratić je bio direktor Opšte privredne banke d.d. Stanovoe je na Paliću, Horgoški put 57.
[18] To je bio brat blizanac Eleka Štiglica, od 1918. godine nastanjen u Subotici.
[19] AV, F:126, KBU VIII, 34786/1940
[20] Dr Jelena Popov, Dislokacija industrijskih postrojenja iz Vojvodine, Zbornik Matice srpske za istoriju, br 51, st. 42-89, Novi Sad 1995.
