Margit mlin d.d.

„MARGIT D.D.“ (Sudarevićeva 50)

stantic mlinn

Tehnički projekat objekta

Mlin na toj lokaciji su osnovali Lajoš Stantić i Gustav Jo (Joo Gusztáv)  još 1885. godine. Objekat je izgoreo je u požaru 1907. godine ( Stantić je  dobio novac od osiguranja i sagradio novi objekat[1] ), da bi  1909. došao u ruke „D.d. sjedinjenih mlinova u Subotici“[2] preko koga  će budimpeštanski kapital, od 1912. preuzeti kontrolu nad ovim mlinom.

Firma, deoničarsko društvo je registrovana u Budimpešti .

Akcionarski kapital je iznosio 100 000 000 kruna.

Filijala u Subotici ubeležena  je 1916. godine. Nakon 1918. godine stavljena je celokupna imovina pod sekvestar, koji je skinut tek 1925. godine. Direktor mlina, od 1916. godine a i pod sekvestrom je bio Oskar Nojman (Neuman).[3]

U prvim posleratnim godinama (1919.) radila  je  za snabdevanje brašnom siromašnih i  neopskrbljenim  građana.[4]

„Deoničarsko društvo za nastavak rada paromlina  Margit  d.d.“, osnovano je sa  ciljem preuzimanja nekretnina mlina u Subotici  i nastavkom rada, u Budimpešti 1924. godine. Od  naredne 1925. godine, registrovano je i u Subotici.[5] Preuzeće  nekretnine z.k. 2506, k.č. 3014/15 na uglu Sudarevićeve (Matije Gupca) i Ljubljanske ulice. Osnivački kapital je bio 500 000 dinara, koji  će 1933. godine biti povišen  na 700 000  dinara. Deonice su imale  nominalnu vrednost od 1000 dinara. Upisano je u sudski registar Ct XII 271. Na zboru akcionara 1926.  godine donešena je odluka da se sedište društva prebaci  u Suboticu.

Akcionari  1926. godine su bili:

Stevan Prodanović sa                                      2000

Borivoj Radosavljević sa                                  1000

Pavle Magarašević sa                                      1000

dr Aleksandar Magarašević[6] sa                        500dr Aleksandar Magarasevic.jpg

Elek Štiglic sa                                                  1000

Josif Stiler  sa i kao zastupnik                          50

Margit parnog mlina iz Budimpešte sa            3550

Dimitrije Živaljević iz Beograda sa                   500

svega                          9600  akcija. ( to  je  bilo  po starom Pravilu ) Tada je izvršena i izmena  Pravila, da  se  osnovni kapital ustanovi na  500  000  dinara,  podeljen  u 500 akcija. Tako su 1929. godine je najveći akcionari bili dr Radivoj Miladinović sa 100 akcija, i Elek Štiglic sa 70.

Najveći akcionari  1933. godine su bili: Aleksandar Šporer[7] sa  200 akcija, Elek Štiglic (Stieglitz) sa 200, Mavro Šporer[8] sa 100, dr Ljubibratić Aleksandar sa 15.

Objekti mlinskih postrojenja su se nalazili  na adresi Sudarevićeva 48-50.(ugao  sa  Ljubljanskom).[9] Pogon 1926. obezbeđuje parna mašina od 110 KS.

Komisijski  pregled  mlina izvršen je 1932. godine. Iz tada nastalog zapisnika saznajemo sledeće podatke; da pogon mlinu obezbeđuje električni motor od 145 KS, da su ostali uređaji 6 duplih  valjaka „šrot“ (od 500 do 800/220 mm ), 5  duplih  valjaka, glatkih  (od 600 do 1000/250 mm ), dva kamena za premeljavanje mekinja, 4  „grispuceraja“, 4 „plasihtera“, 1 „trijer“ i 1 „tarar“. Maksimalni dnevni kapacitet od 26 000 kg je utvrđen probnim radom od 1 1/2 sata. U zaključku komisija navodi: „I  pored velikog  broja valjaka i  dužine istih ne može se dobiti više mliva, pošto je visoko šrotiranje na osam puta, što služi za kvalitativnu izradbu a ne za kvantitativnu izradbu mliva.“[10]

Kapacitet prerade 1938. godine iznosi 3,5 v. Imali su 7 magacina, kapaciteta 700 v.

( Sudarevićeva 54-56,  48 – 50,  66,  Ljubljanska  2, Jukićeva  22, Carinarska  17, Daničićev put 1).[11] Od 1936. godine preduzeće je proglašeno za važno za odbranu zemlje i radilo je i za potrebe vojske ( 80% za njih ).  U 1936. godini dobili su kredit od „Opšte kreditne banke d.d.“  od  350 000  dinara uz zalog  50 vagona pšenice u magacinima.[12]

Aleksa Štiglic je bio direktor 1937. godine. Tada je on imao  375 komada akcija, nominalne vrednosti 375 000 dinara, a  plata mu je iznosila 2500 dinara.[13]

Tokom 1937. godine izvršena je zamena elektromotora  od 148 KS ( godišnja potrošnja 50 000 kw sati) koji je postavljen 1932.  godine, gasnim generatorom.[14]

U 1939. godini zaposleno je 6 kvalifikovanih, 20 nekvalifikovanih radnika i  3 službenika

Uspešnost  poslovanja  bila  je  ograničena  visokim  železničkim tarifama prevoza i uslovima izvoza na inostrana tržišta.  Konkurencija mlinova pored vodnih puteva, koji  su imali 30-40% manje tovarne trokove,  istiskivale je  Margit  mlin  sa tržišta.[15]  „Usled tarifne  politike  željeznice i visoke  cene pšenice u Subotici i okolini nismo više  mogli  konkurisati  na  našim dosadašnjim pijacama, u pasivnim krajevima, pa smo ove poslove  morali prepustiti konkurenciji u krajevima sa jaftinijom pšenicom i mlinovima koji se kod prevoza svojih produkata uglavnom služe vodenim  putevima“ rečeno je skupštini akcionara 1937. godine.[16]

Upravni odbor na  poslednjoj skupštini akcionara  pred rat, 25.5.1940. godine čine:

dr  Aleksandar  Ljubibratić[17] sa                     50 akcija,

Aleksandar Šporer sa                                      150

Aleksandar Štiglic[18]  sa                                  150

Franjo Hermec            sa                                             20

Jovan Lipozenčić sa                                         20

Ozren Pilić sa                                                               20.      [19]

Od avgusta 1941, godine Aleksandar Vaj  (Vay András)  iz Budimpešte je zakupio mlin. Do avgusta 1944. godine samleveno je 2245 vagona žita. Do deportacije su u mlinu radili i Štiglic, kao knjigovođa, i Šporer, kao blagajnik. Poslove upravnika u ratnom periodu obavljao je Stjepan Sedlak.

Od uspostave novih komunističkih vlasti mlin je prvo bio sekvestriran (nalazio se pod upravom UND) da bi zatim bio nacionaliziran.

I 14 1945 Margit memo

Nije nastavio da radi u Subotici, demontiran  je i prenet u Jajce.  Iz Vojvodine  je od   1947. do 1949. godine, u druge delove Jugoslavije prebačeno 25 mlinova.[20]

hp photosmart 720

Objekat „Margit mlina“ (2005.)

[1] Tehnički projekti mlina su u predmetu IAS,F:2.gra.dozvole III/45/1908.

[2] Margit Ferenc, mlinar ( Bácsgyulafalva 1892)  usvojeni  sin  nosi isto ime Ferenc, Ulmer, st.  39.

[3] Oskar Nojman, mađarski državljanin, rođen je 1886. godine u Budimpešti. IAS,F:47.1205. I 67/1922. i F:47.1426. 80-60.

[4] Vladala je nestašica žitarica ali i uglja. Gradske vlasti organizovale  su opskrbljivanju najsiromašnijeg stanovništva.  Tako je  za  njih  bilo obezbeđeno brašno po povoljnim cenama.  Mesečno sledovanje  je  1920. godine iznosilo 15 kg. IAS, F:47.1. 86 P.S. 5211/1920

[5] IAS, F:86.236

[6] Magarasevic AleksandarDr Aleksandar Magarašević, advokat ( Đala  1889 – ?). Od oca Pavla i majke Viducki Danice. Supruga mu je bila Nada  Maksimović. Odvojeno od nje živi od 1929. godine. Imali su dvoje dece, Aleksandra ( r. 1918) i Danicu ( r. 1922). Bio i veleposednik. Na Žedniku je 1940. godine kupio od Josipa Piukovića imanje sa febričkim postrojenjima, od 275 k.jutara,  pa je nastavio da proizvodi mleko (imao  je 55 krava muzara ) i fabrikuje špiritus. IAS,F:47, IV 9944/1940.  Politički angažovan, u predratnom periodu ( 1927. godine) predsednik odbora SDS u Subotici, a nakon rata, do 1946. godine i potpredsednik Gradskog NO. Bio je i mason, član lože „Stvaranje“. Nakon rata je, uz dr Miloša Pavlovića i Kolomana Vidakovića, imao  udela u reaktiviranju masonerije u Jugoslaviji. vidi: Nenezić, nav. delo, st. 512.

[7] Aleksandar (Josipa) Šporer (1883 – 1944) Stradao u Aušvicu. Posedovao je kuće – Daničićev put 42 i Sudrevićeva 33. Supruga mu je bila Klara r. Holender. Njena sestra Ela r. Holender je bila udata za Eleka Štiglica.

[8] Mavro (Salamona)  Šporer, (1876 – 1944.) Sa suprugom Serenom r. Freund stradao u Aušvicu. Imao je kuće Beogradski put 105 i Karadžićeva 8.

[9] Plan, tlocrt u predmetu AJ,F:65.2404.

[10] IAS,F:47.I 4912/1932

[11] IAS, F:57.4634/1938

[12] IAS, F:43.111.Kamata je bila 10%.

[13] IAS, F:47.1265. II 3856.

[14] IAS,F:57.1912/1937.Susedi su podneli žlbu zbog zagađivanja vazduha tim novim pogonom.

[15] AV, F:126 VIII 13777/1934

[16] IAS, F:86, 236.

[17] Dr Aleksandar Ljubibratić je bio direktor Opšte privredne banke d.d. Stanovoe je na Paliću, Horgoški put 57.

[18] To je bio brat blizanac Eleka Štiglica, od 1918. godine nastanjen u Subotici.

[19] AV, F:126,  KBU  VIII, 34786/1940

[20] Dr Jelena Popov, Dislokacija industrijskih postrojenja   iz Vojvodine, Zbornik Matice srpske za istoriju, br 51, st. 42-89, Novi Sad 1995.

 

Advertisements
%d bloggers like this: