MIRKO ROTMAN i BELA GAJGER (fabrika bicikala PARTIZAN)

MIRKO ROTMAN (Imre Rothmann, Senta 1855 – Subotica 1929) i BELA GAJGER/ GABOR BELA

 

Mirko Rotman (Imre Rothmann, Senta 1855 – Subotica 1929) još 1888. godine osnova fabriku kao livnicu gvožđa i fabriku opruga i metalnog nameštaja. Od 1913. godine se nalazi upisana u sudskim registrima (Ct VII, st. 9) kao društvo za zajedničku korist. Tada je kao ortak bio upisan zet porodice Rotman – Bela Gajger (Geiger Béla), koji uskoro menja  prezime u Gabor (Gábor),[1] što je od 1917. godine i zavedeno u registru firmi. On je bio u braku  sa kćerkom osnivača, Jelenom (Ilonom)  Rotman.[2]  Od 1929. godine, nakon što je preminuo osnivač – Rotman, koji nije imao  muškog naslednika, firmu će nastaviti da vodi njegov zet. Bela Gajger (Gabor) je bio po narodnosti Jevrej. Završio je Višu komercijalnu školu u Beču, i govorio je 8 jezika. U Subotici  se nalazi od 1913, a jugoslovensko državljanstvo dobija 1924. godine. Iz braka sa Jelenom Rotman imao je sina Đorđa. Bio je član „Rotary cluba“, a od 1940. godine predsednik subotičkog „Udruženja industrijalaca“.

Preduzeće, koje se bavilo proizvodnjom metalnog nameštaja i livenjem gvožđa, nalazilo se u VII krugu, Cara Lazara  br. 7. Ali, od druge polovine dvadesetih godina, vlasnici pokazuju  želju da fabriku prenesu na novu lokaciju – pošto nisu uspeli da dobiju dozvolu za rušenje stare i oronule fabričke radionice i podizanje nove.[3] Postojeće zgrade su 1928. godine bile komisijski pregledane, pošto su uočeni izvesni tehnički nedostaci. Ustanovljeno je da su sve u dobrom stanju – sem livnice, koja je bila u dvorišnom delu. To je bio objekat 18 x 18 m, i na njemu  je  popustila krovna konstrukcija.[4] Uslovi za preseljenje su obezbeđeni tek 1930. godine, kada Beli Gaboru biva uvažena molba upućena gradskim vlastima, u kojoj moli da mu se dodeli plac za gradnju novih pogona. Senat je doneo odluku[5] da se toj firmi dodeli gradsko zemljište na Daničićevom putu, u blizini škole. Zauzvrat, grad dobija Rotmanov stari plac (k.č. 6327/1 i 6328/1),[6] a u  cilju otvaranja budućeg Radijalnog puta. Ta odluka nije doneta jednoglasno.  Jedan od onih, koji su imali zamerke, bio je i odbornik Antun Vidaković. Između ostalog, u obrazlaganju svog stava, on je rekao: „Trebalo bi besplatno davati kućišta siromašnim ljudima, a ne jednom fabrikantu, koji je bogat čovek.“ Ipak, većina je glasala – za, i ostalo je samo da se odrede uslovi za gradnju nove fabrike. Oni su bili – da bude minimalno 400 m.kv, sa livnicom od minimalno 300 m.kv.

Radnici u pogonu

Radnice u pogonu galvanizacije, 1934.

Te, 1930. godine se i započinje sa gradnjom na novoj  lokaciji – Daničićevom putu (gde se i danas nalazi fabrika bicikala). Vlasnik „Rotmana“ je od grada dobio 1 k.j 180  kv.hv. (z.k. 30315 top.br. 15344/3), a deo zemljišta od 220 kv.hv. (z.k. 30315  top.br. 15344/1) kupio je od grada za  20.000 dinara (to je bio ugao Natoševićeve i Palićkog puta). Gradnja je završena iste, 1930. godine.[7]

Dobru ilustraciju položaja preduzeća u novoj državi daje sam Rotman, koji je 17.3.1926. godine pisao molbu ministru trgovine i industrije dr Ivanu Krajaču. U njoj navodi sledeće: „U godini 1918. postojao sam sa svojim starim preduzećem cca 40 godina sam u našoj državi, i u mom preduzeću je tada bilo zaposleno oko 2.000 radnika. Od tog vremena u našoj Kraljevini osnovano je još 10 fabrika željeznog nameštaja, čiji su radenici  i  činovnici većim delom bili moji nameštenici. Ali i pored svega toga, sa obzirom na poverenje, koje sam uživao među svojim starim mušterijama, ipak sam postigao veliki obrt i bio sam u stanju da zaposlim u svom preduzeću 150-180 radenika, i samo sam tako bio u stanju udovoljiti velikim poreskim dužnostima. Ali, na žalost, zbog opće poslovne i finansijske krize, dalje zbog nesolidne konkurencije, bio sam prinuđen da u poslednje vreme otpustim veći broj svojih radenika, tako, da sada u ovoj varoši ima cca 150 nezaposlenih stručnih radenika. Da bi pomogao ovim radenicima i nabavio istima ponovo posla, odlučio sam se da svoj  posao  proširim izradom robe za eksport, kao što sam kadgod, još pre rata, radio. Moja firma je ranije bila dobro poznata u Bugarskoj, Turskoj,  Egiptu, Palestini itd. tako, da su moji proizvodi u tim zemljama imali osobitu prodaju. I danas ima mnogo firmi iz tih zemalja, koje mi se obraćaju i traže oferte za moju robu, ali, na žalost, pod današnjim  prilikama, kada su željezničke i parobrodske tarife previsoke, nemoguće mi je eksportirati sve donde, dok se ove prilike ne promene, t.j. sve donde, dok nadležni ne uvide da se na svu industrijsku robu, koja je namenjena eksportu ne bude primenjivala naročita snižena  saobraćajna tarifa, kao što to čine sve ostale zemlje u Evropi. Posle ovoga, slobodan sam zamoliti Vas gospodine ministre, kao čoveka kome na srcu leži razvitak naše domaće industrije, da mi pomognete i omogućite eksport.“ Dalje je naveo da je posebne saobraćajne povlastice uživao i  pre rata, i da je ta molba i u ime svih industrijalaca eksportera. [8]  detalj sa memoranduma.

Radnici Rotmana u 1939.

Nakon Rotmanove smrti, kao vlasnik firme prvo je upisana  njegova udovica Nika Rozental Rotman, a od 1930. godine njeno mesto zauzima Gabor Bela, koji u tom vremenu upotrebljava i novo ime – Vojislav.[9]

Fabrika je zapošljavala 240 radnika u 1914. godini, 1918. samo 50, 1923 – 150, 1931 – 80, 1938 – 100, a 1940 – 112. Kod „Rotmana“ su 1924. godine bila zaposlena i 3 stranca. Zanimljivo je što su to bili Rusi – Nina Volkov, Fedor Petrenko i Gustav Hofman.[10]

Proizvodila je metalni nameštaj od gvožđa i mesinga, koje je obrađivala u sopstvenoj livnici. Mašinski pogon obezbeđuju električni motori od 85 KS. Sirovo gvožđe nabavlja iz Vareša, kameni ugalj uvozi iz Tate (Mađarska), koks iz Moravske Ostrave (Čehoslovačka), ulje za mazivo iz zemlje, mesingane i čelične cevi iz Austrije, staklenu i gumenu robu iz Nemačke. Topljenje metala vršeno je u kupolnim pećima. Nedeljno se lilo jednom, po potrebi dva puta – oko pola vagona liva bruto. U 1930. godini proizvela je 2.190 kreveta, 3.650 umivaonika, 2.190 noćnih ormarića, 1.825 čiviluka, a u livnici 146.000 kg gvožđa.[11]

Lokacija tvornice na karti 1928.

Roba iz ove fabrike je nalazila kupce i u zemlji i u inostranstvu – Bugarskoj, Turskoj, Egiptu. Na privrednim izložbama u Budimpešti, Temišvaru, Segedinu, Novom Sadu,  dobijala  je nagrade za svoje proizvode.[12] Prvi vlasnik, osnivač Rotman, odlikovan je ordenom Sv.Save III i V reda. On je bio i dugogodišnji predsednik „Gornjobačkog  udruženja industrijalaca“.[13] Pored kuća u gradu (Bene Sudarevića 31, Cara Lazara 5 i 7), imao je i vilu na Paliću.[14] Firma je imala kamion „Fiat“, a Rotman je 1927.  posedovao i 2 putnička automobila – „Dedium Bauton“ i „Citroen“.

Rukovodioci pojedinih  pogona su bili stručnjaci: Ferenc Boroš, Andor Lang , Alfred Mah (Mach) – jevrejske narodnosti.[15]

Sa proizvodnjom bicikala firma kreće u drugoj polovini tridesetih godina. Sirovine i delovi za tu vrstu proizvodnje uvoženi su iz Nemačke.

Struktura zaposlenih, u periodu pred izbijanje rata u zemlji, dobro govori o vrsti i načinu proizvodnje. U 1940. godini zaposleno je bilo 112  radnika: 10 na izradi nameštaja, 5 na izradi lekarskih instrumenata, 5 na izradi sablji, mamuza i bodeža, 2 su radila žičane uloške, bilo je 6 mašinskih bravara, 5 strugara, 4 na izradi svetlećih tela, 7 bravara  za mesing, 2 potiskivača, 10 brusača, 6 farbara, 17 livaca, 4 „trčala“, 1 ložač, 1 magacioner, 5 pakera, 1 stolar, 1 noćni čuvar, 6 činovnika, 3 radnika za izradu velosipeda i 22 učenika.

Po uvođenju mađarske vojne uprave, fabrika je prinudno pretvorena u komanditno društvo i za minimalnu cenu izdata u zakup licima mađarske nacionalnosti. [16]Preduzeće  je nastavilo da  radi proizvodeći oficirske sablje, noževe,  bajonete, mamuze, popravljajući[17] i izrađujuć i bicikle, kao i sitne poljoprivredne mašine.

U 1945. godini nove vlasti navode  sledeće podatke o kapacitetu izrade gotovih proizvoda: 7.000 kreveta, 2.000 malih  poljoprivrednih  mašina (krunjač, rezač za repu, meljač kukuruza), 1.200 bicikala, ili 240 t železnog liva godišnje.[18]

Bela Gabor i supruga su u junu 1944. deportovani u Nemačku, odakle se nisu vratili. Njihov sin Đorđe Gabor[19] poveo je 1945. godine postupak  za nasleđivanje oca  i majke, koji su proglašeni mrtvim, ali nije  uspeo  u tome.[20]

Konfiskacijom (Vp.801/1946)[21]  i nacionalizacijom pretvara se u državnu fabriku, da bi 1949. godine dobila  ime „Partizan“. U novoformiranu  fabriku ušlo je i preduzeće „Zmajevac“. Pogon livnice je 1947. godine  demontiran i prenet u Sarajevo.

---

[1] Promena prezimena Gajger Bele u Gabor,  izvršena je na osnovu naređenja mađarskog Ministarstva unutrašnjih  dela  br.36344/VI. Bela je rođen u Pešti 5.VII 1874. godine. U Subotici je nastanjen od 1913, a zavičajnost je stekao 1917. godine. Jugoslovensko državljanstvo Gabor Bela dobija na osnovu 62. člana Trianonskog ugovora o miru, rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova br. 7556/1924. Stradao je u Aušvicu 1943. godine.

[2]Kćerka osnivača firme je bila Jelena  (Ilona) Rotman (1880 – 1944 Aušvic).

[3] Molbu su podneli još 1921. godine i ona je odbijena sa obrazloženjem da se u “I građevnom kotaru ne dozvoljava podizanje fabrika”, a pored toga preko tog  zemljišta je predviđeno i otvaranje Radialnog puta prema Dudovoj šumi. IAS, F:47 III 525/1921.

[4]IAS, F:47. III 184/1928.

[5]IAS, F:47. IAS, Zapisnik  1930,  st 164. 111 G.P.

[6]IAS, F:47. III 3517/1936.

[7]IAS, F:47. III  455/1930. Tehnički planovi su sačuvani u tom predmetu.

[8]IAS,F:235.27.

[9]IAS,F:86.Ce VII/520

[10]IAS, F;235.20.541/1924.

[11]IAS,F:47.2. 1911/1931.

[12]„Szombat“ 8.XII 1925,st.71.

[13]isto

[14]Dobio je 1922. godine dozvolu da na Paliću, kod svoje vile, umesto drvene postavi metalnu ogradu.

[15]„Szombat“ 8.XII 1925,st.71.

[16] U dokumentima iz predmeta Okružnog suda K 35/1946 saslušavani svedoci navodili su da je vlasnik Gabor Bela izdao preduzeće zakupcima, licima mađarske nacionalnosti, njegovim prijateljima, koji su bili direktno pod njegovom kontrolom.

[17] Desetak radnika je čak poslato uNovi Sad upravo da bi radili na popravci oko 2.000 bicikala za honvedski biciklistički odred.

[18]IAS, F:70. UND, Državne napuštene fabrike.

[19] Đorđe Gabor (Subotica 1912- ?). Bio je u braku sa Jelenom Galfi i imali su dvoje dece. Prekršten je, i prešao je u rimokatoličku veru tokom 1942. godine.

[20]IAS,F:70. 157.8. Kao naslednica figurirala je i Cecilija  Rotman, koja je 1944. stradala u logoru.

[21]IAS, F:68. Nac. 355. U predmetu se nalazi i inventar celokupne fabrike, mašina, uređaja i ostalog  na dan 30.7.1945.