PORODICA INGUS, vlasnici tvornice tepiha MEKKA

     „MEKKA, predionica i tkaonica istočnih tepiha,d.d.“

Osnivač ovog preduzeća je bio Aleksandar Ingus (Sándor Ingusz)[1]. Zanimljivo je da je i njegov otac Lipot Ingus (Leopolod Ingusz)[2] po dolasku u Suboticu krenuo  u  preduzetničke  vode, ali sa slabim uspehom. Tek će sin sa svojim  industrijskim  pogonom  – tkaonicom, postati uspešan i cenjen fabrikant.

Lipot sa suprugom dolazi u Suboticu 1915. godine i ubrzo  postaje vlasnik kuće u VII krugu, ErdÎs ulica 68 ( od 1922. Jugovićeva 20). Njihov sin se tada već nalazio u gradu.[3]

U 1920. godini Lipot je sa Mirkom Halbrorom  (Imre Halbrhor)   i Aleksandrom Frenkelom upisan kao osnivač „Prve tvornice salama“.

Međutim, gradske  vlasti  su donele  odluku  o njegovom izgonu, jer se u Suboticu naselio za vreme rata – 1915. godine. Ratni doseljenici  morali  su  da napuste grad, mada je većina ulagala žalbe  Ministarstvu  socijalne politike i dobijala dozvole za boravak u gradu.Tako je i ova porodica  izdejstvovala dozvolu nastanjivanja u Subotici.

Predionica pod imenom „Mekka, predionica i tkaonica istočnih tepiha“ registrovana je 1924. godinne kada je i  započela  sa radom. Protokolacija je izvršena kod gradske obrtne vlasti  pod brojem F 26/1924, a obrtnica  je upisana u sudki registar Ce VII . Kao  vlasnici navedeni  su  Aleksandar Ingus sa suprugom  Margitom Goldštajn (Goldstein).

U dvorištu na adresi Aleksandrova 9   tako  će  biti zaživeti pogon, radionica, koja će se baviti proizvodnjom – u početku  samo  tepiha, staza i sličnog, da bi kasnije  prešla  i na fabrikovanje  vrlo specifičnih  izrađevina tekstilne struke – vunenih mazalica  za lokomotive.

Tada su bile instalirane eledeće mašine:  „1 Vulc  mašina, 1  Pelc mašina, 1 mašina za prešnicu sa 54  špindla,  1  Wolf  mašina“ a  kao pogon  je služio elektromotor od 2 KS.[4]

Prosperitet firme doći će tek početkom tridesetih godina, nakon preseljenja  u Kumičićevu ulicu 25,27, u kuću  koja je kupljena  od udove Međanski[5]. Ona će biti preuređena, za potrebe proizvodnje i biće  instaliran  još  bogatiji mašinski park  nego  u dvorišnoj radionici u Aleksandrovoj ulici.

U tom periodu proizvodni program se sastojao od tepiha ( od 60 do 600  cm širina), tepiha tzv. „laufer“ ( širina 70-120  cm), rukom tkanih tepiha  od kudelje i vune tzv. „persijskih“ ( 60-300 cm širine), ćebadi ( širine 140 cm ), muškog štofa  ( 140 cm) i prediva od vune, odnosno  mazalica za lokomotive  za  potrebe železnice. I ova firma je nastojala da se ne vodi  kao industrija, odnosno da ne plaća relativno veliku članarinu  subotičkom Povereništvu Udruženja industrijalaca.[6] Tako je dug  za neuplaćenu članarinu, koji  je početkom 1933. godine iznosio 2 430 dinara, naplaćen zaplenom stvari iz fabrike, koje su potom prodate na licitaciji.[7]

U narednom periodu beleži izuzetno  dobu uposlenost. O tome svedoči izveštaj Udruženja industrijalaca iz 1936. godine o iskorištenosti  kapaciteta, koji su  u  periodu   1934-1936. godine bili iskorišteni  sa 100%. [8]

Godine 1937.je preneta u registar društvenih firmi (CT  XII  164) i registrovana kao deoničko društvo. Najviše akcija držali su  članovi porodice Ingus.

Radila je poslove za  Državne  železnice. Izrađivala  je  vunene jastučiće za mazalice vagona, koje ni jedna druga fabrika u zemlji nije pravila. Time, praktično nije  imala konkurenciju  na licitacijama za snabdevača  Državnih železnica  mazalicama. Ponuda za izradu 80 000 mazalica, na licitaciji 1929. godine bila je 1 milion dinara.[9]

U  sklopu preduzeća postojale su sledeće celine: predionica, mehanička tkaonica, sa 4 mašinska razboja, farbarnica sa  4  kotla, koja je proširena u 1938. godini, kada se povećava i broj radnika, ručna tkaonica sa 44 razboja. Pokretačku snagu obezbeđivalo je 10 elelktro  motora, ukupne snage 24 KS.  Sirovine nabavlja i u inostranstvu. Anilinske  boje  su kupovane  u Nemačkoj,  vuna  je nabavljana iz Makedonije i Vojvodine. Broj zaposlenih se u 1939. godini kretao od 100 do 120.

O pokušajima osvajanja novih tržišta govori i to što je firma 1939. godine  učestvovala  i  na  jednoj izložbi u Njujorku.[10]

Proširenje objakta radionice Kumičićeva 25-27 ( koji se nalazio na uglu Kumičićeve i ulice Paje Kujundžića)[11] je izvršeno  1937. godine.[12]

Fabrika je radila i tokom rata, sa 40-60 radnica. Kao  suvlasnik, akcionar sa 50% akcija,  tada se javlja segedinski  stanovnik dr Mihalj Nađ (Nagy Mihaly).[13]

Nakon rata, sinovi Aleksandra, Đorđe (Gyula) i Petar (Lipot), januara 1946.  godine  molili su ali naravno  bezuspešno, povratak fabrike njima kao naslednicima, pošto se njihovi roditelji, Aleksandar i Margita, nisu vratili iz deportacije[14]. Đorđe će 1946. godine biti i zaposlen u fabrici kao tekstilni inženjer. Na osnovu odluke Sreskog Narodnog suda Vp. 800/1946, izvršena je konfiskacija  fabrike  ( tada je upisana adresa Paje Kujundžića  82)  u  korist države,  koja će se  od  1950.  voditi  pod imenom  „Jovan Mikić, fabrika tepiha i vunenih mazalica“.[15]

Đorđe Ingus se nakon toga iselio iz zemlje da  bi  preko  Izraela dospeo u

Dominikansku Republiku  „…gde je  preneo  bogato  porodično iskustvo  tekstilnih  proizvođača“.[16]

 

---

[1]Aleksandar Ingus, (Nađbaračka (Nagybaracska) 1897 – Stradao na prinudnom radu u Rusiji 1942.) Supruga mu  je  bila  Marga (Margita) rođ. Goldštajn ( Goldstein ) (1900 –  Aušvic  1944) sa kojom je imao dva sina, Đulu i Aleksandra. U Prvom svetskom  ratu je bio je na ruskom frontu gde se istakao  i bio odlikovan.

[2] Lipot Ingus (Nađbaračka (Nagybaracska) 1860-?) od oca  Ignatza  i majke Rozi Lošic (Loschitz). Supruga mu je bila Katalin Polak (Pollak) (1860). Imali su sina Aleksandra i kćerku Margitu  ( 1902 – 1944 Aušvic). Ona je bila udata za posednika iz Iloka Huga Langa. U Hajdukovu je živeo njegov imenjak – Lipot Ingus (verovatno brat u drugom kolenu) rođen u Bačalmašu  1878.  On će  se sa suprugom Klajn Justinom i sinom Aleksandrom ( Madaraš 1907) baviti vinogradarstvom.

[3] Aleksandar je 1920. radio kao  poštanski službenik u gradskoj pošti.

[4] IAS, F:47. III 1194/1928

[5] IAS, F:47. III 131/1924

[6] Veliki broj subotičkih preduzeća pokušavao je u tom periodu da dokaže kako nisu industrijska. Zanimljivo da čak i „Hartman i Konen“ vode prepisku sa Povereništvom navodeći  niz svojih argumenata koji bi trebali dokazati da ne spadaju u industriju.  Građa F:56, kutije 4 i 5. obiluju građom koja se odnosi na tu problematiku.

[7] IAS, F:56.4.213/1933

[8] IAS, F:56.7.446

[9] IAS,F:235.29

[10] IAS, F:56.11.319/1939

[11] U predmetu  F:68.273. su tehnički planovi proširenja

[12] IAS, F:57.9834/1937

[13] IAS,F:68. Nacionalizacija 273. Kao vlasnik se javlja Dr Nađ Mihalj, stariji advokat iz Segedina, ali i njegov naslednik – njegov sin istoga imena, također advokat, koji je  pobegao pred dolazak partizanskih snaga. Bio je osuđen u odsustvu a preduzeće je konfiskovano.IAS, F:86. K 280/1946

[14] Deportovani su tokom 1942. godine I nisu preživeli. IAS, F:70.28750/1946. Braća Ingus  su bila 1923. godine akcionari i  u Upravnom odboru tvornice hleba „Marija Terezija“, koju  će kasnije  voditi,  preuzeti Ilija Šibalić.

[15] IAS, F:68, I 817/1952.Sačuvani su tehnički planovi objekata, IAS, F:68, Nac. 273. Imovina Aleksandra Ingusa, na Trgu  fra Jese 12 ( gradilište  ) nacionalizovana je 1950. IAS, F:68, XVI 547/1950.

[16] Dušan Jelić, Kratak pregled istorije subotičkih Jevreja i njihovog doprinosa razvoju  grada, Zbornik  br. 5, Jevrjski Istorijski muzej Beograd, Beograd  1987, st.177.