SALAMON GINGOLD, tvornica ribljih konzervi

S GING Subotica i kupaliste Palic-80

K. Petrović, Subotica i kup. Palić, 1927

F 86 242 Ce VI 170„GINGOLD SALAMON, TVORNICA RIBLJIH KONZERVI“

Osnivač ove firme, koja se bavila preradom i konzerviranjem ribe i bila jedina te vrste u Subotice i okolini, bio je Salamon (Samuilo, Šulem) Gingold.   U poslovanju se koristio svojim porodičnim vezama u drugim delovima zemlje i inostranstvu. Osnivačev sin će voditi firmu od 1935. godine.

Salamon je u Apatinu, u periodu pre rata, držao u zakupu ribnjak nadhercega Fridriha, i bavio se, u prvo vreme trgovinom, a zatim i preradom (konzerviranjem) ribe. Obrtnicu za preradu ribe dobija 1915. godine u Apatinu. Zbog trgovačkih poslova sa dunavskom ribom u Suboticu povremeno navraća, počev od 1912/13. godine. „Iz ovog sam razloga  još pre mobilnog doba, liferovanu artiklu u Subotici razpakovao i ponovo u led stavio i takvo je ova artikla stavljena  na uporabu, odnosno je bila na ovakav način  liferovana.“ Predmet se odnosi na odluku gradskih vlasti 4799/1920 gr.sen. o izgonu porodice Gingold kao ratnih doseljenika, na koju Salamon ulaže niz priziva (žalbi).  Godine 1916.  stalno se nastanjuje u Subotici. „Kao ribogojac, po umerenoj ceni razprodajem ribu u Subotici i sa ovim unapređavam snabdevanje ovoga grada. Inače sam nameran ustanovit fabriku za konzerviranje riba čim bi raspolagao sa dovoljnim lokalom.“  O potrebi njegovog ostanka u gradu Ministarstvu socijalne politike piše sledeće: „Slobodan sam navesti, da kada u ovim teškim socialnim vremenima silni radenici stoje bez zarade, nije opravdana odluka senata onda kada sam ja izabrao Suboticu, istina za vreme rata, da stvorim fabriku, kakve u Jugoslaviji nema i da na ovaj način, dam posla mnogim ljudima, koji sada stoje bez  posla  zbog nestašice fabrika ovoga faha. Izabrao  sam Suboticu,  jer saobraćajni položaj  je najpodesniji za brzo i svestarno  odliferovanje  ovog materiala“, i nastavlja:  „…ipak se ne smije izgnati čoveka, koji spoznavši duh današnji vremena, hoće sa svojim znanjem i kapitalom da pomogne kod konsolidovanja nove države s jedne strane radništvu, a  s druge pak tako rekuć hoće da pomogne državi kod  podizanja  industrije koja je tako rekuć još u koljevci.“  I zaista, Senat nakon cirkularnog dopisa Ministarstva za socijalnu politiku br. 13 033/1920, u kojem se ističe da doseljenicima  „ne  bi  trebalo  praviti smetnje u pogledu nastanjivanja  u mestima gde doduše od pre nisu imali svoje redovno prebivalište, ako u istom kane podići kakovo industrijsko ili obrtno preduzeće“ , povlači svoju  raniju odluku i omogućava Gingoldu da osnuje svoju fabriku: „Pošto je njegov boravak ovde, od koristi iz narodno gospodarskih obzira“. Odluku o dozvoli za boravak Salamonu Gingoldu potpisuje 4.1.1920. godine i tadašnji gradonačelnik Andrija Pletikosić.

Time je omogućeno ovom poslovnom čoveku da nastavi sa svojom delatnošću u Subotici. Od  trgovine ribom razviće pogon za njeno konzerviranje i preradu.

U početku je, do 1925. godine, uspostavio svoju fabriku ribljih konzervi u Ulici Skotus Viatora (2016. – Prvomajska)  12 .

Dozvolu za gradnju novog pogona na adresi Nikolićeva 17 (danas Nade Dimić) dobija 1924. godine.  Tako će naredne (1925) godine biti završen objekat u kome će nastaviti da radi na dotadašnjim poslovima, ali pod imenom  – „Ocean“. U toj radionici će imati kompletnu instalaciju za izradu limenih kutija (konzervi), koju  je 1922. godine kupio u Magdenburgu.

U 1939. godini pogađa ga sistem dozvola za uvoz iz neklirinških zemalja. On je, inače, uvozio do 10.000 kg ribe iz Holandije, Norveške, Nemačke i Engleske.  Pošiljke haringi su stizale i vodenim putem. Tako  je 1938. godine stigla u Bezdan pošiljka haringi u salamuri iz Ostendea (Belgija). Preuzimanje je teklo uz probleme, zbog naplate carine. Država je pokušavala da zaštiti domaće, morsko ribarstvo visokim carinama za tu vrstu ribe, što, naravno, pogađa Gingolda. On se žalio da domaće sardele ni u kom slučaju ne odgovaraju za svrhu mariniranja, te da samo uvozne haringe omogućavaju njegovu proizvodnju.

Broj radnika:  1934. godine  20-40 u sezoni, leti 10-20

Maksimalni kapacitet prerade je u 1934. godini iznosio:

20.000 kg marinada haringi                proizvedeno – 9.000 konzervi

50.000 kg rusli                                    proizvedeno – 8.000 staklenki


2.000 kg kozervi slatkovodne  ribe

Kapacitet je bio iskorišćen sa 30%.

Nadnice radnika su 1939. godine bile 24-35 din, a radnica  20-30 din.

Gingold je bio član i apatinske firme „Gingold,  Salzmann, Ellenbogen“ (Ellenbogen je devojačko prezime Gingoldove supruge. To upućuje da je i ta firma bila porodičnog  karaktera, a pošto je on došao u Suboticu upravo iz Apatina, sigurno je, pored  rođačkih, zadržao i dobre poslovne veze u tom mestu), koja se isto bavila poslovima prerade i izvoza ribe.

Od 1930. godine ta firma će izvoziti svežu ribu u Poljsku.  Izvoz je išao iz Apatina i  Subotice. Riba se izvozila u vodi (posebnim vagonima) ili smrznuta na ledu. Gingold se interesovao za izvoz u Poljsku još 1927. godine. Zahtevao je uspostavljanje telefonskih veza  sa Varšavom i Katovicama. U jednom dopisu navodi da bi mogao nedeljno da isporučuje 10.000 kg ribe.

Gingold se priključio grupi preduzetnika, koja je početkom dvadesetih godina dobila  pravo zakupa ribolova na Paliću i Ludošu. Godišnja zakupnina je iznosila 112.500 dinara. Nju su činili dr Joca Milekić – advokat, Imre Prokeš – veleposednik i Samulo Nađ – direktor banke. Oni su dobili pravo privrednog ribolova na licitaciji 1922. godine. Ta grupa je formirala „Palićko ribarsko društvo“ i, uz redovno poribljavanje šaranskom mlađi, godišnje je izlovljavala do 50.000 kg šarana. Zakup, koji je važio 10 godina, produžen je na njihovu molbu do 1938. godine – zbog izuzetno loših vremenskih prilika (suše 1927/8, velikih mrazeva 1928/9, i opet sušne 1929. godine).   Time je Gingold osnažio svoje pozicije kao glavni snabdevač grada svežom ribom.

Jedna od otežavajućih okolnosti za plasiranje ribe na subotičkom tržištu bila je gradska trošarina. Za ribu iz uvoza na pr. jednog vagona, koji je koštao 25.000 dinara, trebalo je da se za trošarinu plati 10.000 dinara.

Sin osnivača Dragutin (Karlo) vodi 1935. godine preduzeće za preradu ribe, a kao suvlasnik i „Adin, prvu jugoslovensku tvornicu končanih dugmadi“ (Skotus Viatora 12).

Za vreme rata Salamon je deportovan u logor i nije se vratio. Sin Karlo i njegova supruga Alisa  takođe se nisu vratili iz logora. Njihove nekretenine su prešle u državnu svojinu (za Gingold Salamona i Alisu 1948. uknjižene su nekretnine z.k. 8228 u korist opštenarodne imovine).

Objavljeno u: Naslovna st

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: