UVOD

Stevan Mačković

INDUSTRIJA I INDUSTRIJALCI SUBOTICE (1918-1941)

Edicija: POSEBNA IZDANJA

Subotica 2004

Izdavač: Istorijski arhiv Subotica, Historijski arhiv Subotica, Történelmi Levéltár Szabadka

Trg Slobode 1/III

t/f: (+38124) 524/033

e-mail:suarhiv@suonline.net

http://www.suarhiv.co.rs

Za izdavača:

Stevan Mačković

Recenzenti:

Dr Ranko Končar

Dr Slaven Bačić

Lektor:

Katarina Vasiljčuk

Prevod sažetaka na nemački:

Zolna Matijević

Prevod sažetaka na mađarski:

Marta Mačković Papp

Tehnički urednik:

Boris Cupać

Štampa: Čikoš d.o.o., Subotica

Tiraž: 500 primeraka

Nijedan deo knjige ne sme se objaviti bez dozvole izdavača

© Copyright Istorijski arhiv Subotica, 2004.

Objavljivanje ove knjige omogućili su:

SO Subotica, Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje i kulturu,

Fidelinka a.d., Fresh & Co.,

SADRŽAJ:

IZVORI I LITERATURA:                                                                                  1-3

                UVODNE NAPOMENE:

                UVOD – INDUSTRIJA I INDUSTRIJALCI:

               SUBOTICA 1918-1941, DRUŠTVENA I PRIVREDNA KLIMA:

GRAD I NJEGOVA TERITORIJA:

STANOVNIŠTVO:

SAOBRAĆAJ:

KOMUNALNA INFRASTRUKTURA:

ZAKONSKA REGULATIVA:

DRUŠTVENA I PRIVREDNA KLIMA:

ULOGA JEVREJSKE POPULACIJE U INDUSTRIJI SUBOTICE:

GRAĐEVINSKA INDUSTRIJA:

CIGLANE: „MAČKOVIĆ“ :

„MOLCER“:

„KOVAČ“:

„HERMAN“ :

„PROKEŠ“:

„GLID“ ( „STEVAN“):

„LABOR DEONIČARSKO DRUŠTVO ZA PODIZANJE STANOVA“:

„DEONIČARSKO DRUŠTVO ZA PODIZANJE STANOVA“:

„BAČVANSKA TVORNICA CEMENTNE ROBE I GRAĐEVNO D.D“:

„INDUSTRIJA MRAMORA I KAMENOREZA D.D.“:

„TRUD K.D.“:

„PALATINUS“:

            PREHRAMBENA INDUSTRIJA:

KLANIČNA INDUSTRIJA:

„HARTMAN I KONEN D.D.“:

„PRVA SUBOTIČKA FABRIKA SALAMA“:

„PRVA ORTOPEDSKO KOŠERSKA TVORNICA SALAMA“:

„TVORNICA SALAMA KORHEC“:

„GINGOLD SALAMON, TVORNICA RIBLJIH KONZERVI“:

MLINARSTVO:

MLIN CRNJAKOVIĆ IVANA:

„BAČKA“:

„BERGER JAKOBA MLIN“:

„GORNJOBAČKO UDRUŽENO PAROMLINSKO D.D.“ :

„MARGIT D.D.“ :

„MIKUŠKA“:

„VUJKOVIĆ I DRUG“:

MLIN PEIĆ IVANA :

VAJS HUGO MLIN:

VERMEŠ KARLO MLIN:

„OBILIĆ“:

„RAJČIĆ MLIN“ :

MLINOVI  VAN SUBOTICE:

INDUSTRIJSKA PROIZVODNJA HLEBA :

„MARIJA TEREZIJA, TVORNICA HLEBA D.D.“ :

INDUSTRIJA BOMBONA:

„BRAĆA RUF“ :

„PRVA SUBOTIČKA TVORNICA BOMBONA I ČOKOLADE“:

SEMENARSTVO:

„JUGOMUNTNER, PROIZVODNJA I TRGOVINA SEMENA D.D.“ :

FABRIKE SODA VODE:

FABRIKE LEDA :

„DEGE, FABRIKA LIKERA“:

KOŽARSKO-OBUĆARSKA INDUSTRIJA:

                        FABRIKE ZA PRERADU KOŽE:

„SUBOTIČKA INDUSTRIJA KOŽA D.D.“:

„WEITZENFELD I DRUG“:

„DRAGOLJUB MILOJKOVIĆ I DRUG, TVORNICA KOŽA“:

„HOLLÄNDER A.D.“ :

„D.D. ZA IZRADU CREVA“ :

INDUSTRIJA OBUĆE:

„JUGOSLOVENSKA DEONIČKA  TVORNICA OBUĆE“:

„DANICA D.D.“ :

„BON – TON D.D.“:

„GLOBUS K.D.“ :

„SEBRA, FABRIKA CIPELA“ :

 

            HEMIJSKA INDUSTRIJA:

„ZORKA A.D.“:

POGONI ZA PROIZVODNJU ŠTIRKE:

„TVORNICA ŠTIRKA S. KOP I SINOVI D.D.“:

„LÖWY I DRUG“:

„REKORD, FABRIKA ŠTIRKE I ČIRIZA“:

„VIKTORIA, PRVA SUBOTIČKA TVORNICA ŠTIRKA I ČIRIZA“:

„ORIENT, TVORNICA ŠKROBA I NUZPRODUKATA“:

POGONI ZA PROIZVODNJU SIRĆETA:

“KEMENJ”:

„BAČKA, FABRIKA ŠPIRITUSA I KVASCA D.D.“:

“FRANK”:

“PIUKOVIĆ” :

„PATRIA ZAVOD ZA PROIZVODNJU SERUMA“ :

POGONI ZA PROIZVODNJU SAPUNA:

                                                „BEK MANO“ :

„ERIKA“:

“MITLER”:

„NIZZA“:

„PRIMARIUS“:

„GEZA KLEIN (KOMOR) I SINOVI, TVORNICA LAKA I BOJA“:

„LABORATORIJA ZA PROIZVODNJU HEMIJSKIH PREPARATA“:

“ŠVAJGER”:

 

            DRVOPRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA :

                                    „HRAST A.D.“:

„BRAĆA LENARD“ :

„BRAĆA ŠPICER“ :

„BRAĆA PLETL“ :

„BRAĆA ŠIPOŠ“ :

„SENTI I VIRAG“ :

„CIGLER, KAIĆ I DRUG“:

„KAIĆ LAJČO, STOLARSKA RADNJA“ :

„JENE VAJS, TVORNICA ČETAKA“ :

„STUBOŠTIT K.D.“ :

 

            INDUSTRIJA PAPIRNE ROBE I GRAFIČKA INDUSTRIJA :

„ORIENT“:

„INDUSTRIJALNO I KOMERCIJALNO D.D.“:

„UNIO“:

„LIPŠIC  I  LAMPEL“ :

„VAJNHUT I SINOVI“:

ŠTAMPARIJE:

„ERNEST FIŠER“ :

„ŠTAMPARIJA DIREKCIJE DRŽAVNIH ŽELJEZNICA“ :

„BRAĆA FIŠER“ („BRAĆA ČERVIK“) :

„ŠTAMPARIJA SVETOG ANTUNA I KNJIŽEVNO PODUZEĆE KAO

ZADRUGA “ :

„MINERVA D.D.“:

„NARODNA ŠTAMPARIJA“ („GRADSKA  ŠTAMPARIJA“):

„MODERNA TISKARA“  („GLOBUS“, „GRAFIKA“):

„ŠTAMPARIJA JUGOSLOVENSKI DNEVNIK“:

 

 

            METALOPRERAĐIVAČKA INDUSTRIJA:

„FERRUM D.D.“:

„ADIS A.D.“:

„LIVNICA FERRUM A.D.“:

„SEVER D.D.“:

„ZEFIR D.D.“:

„INDUSTRIJA ŽELJEZNOG NAMEŠTAJA I METALA D.D.“:

„HERCOG I GLAS D.D.“ („KONRAT D.D.“):

„CENTRAL“ :

„SAJDNEROVA TVORNICA ŽELJEZNOG I BAKRENOG

NAMEŠTAJA D.D.“:

„BARZEL, TRGOVINA GVOŽĐEM I PROMETNO D.D.“:

„FABRIKA MIRKO ROTMAN“ :

„BRAĆA GOLDNER“ :

„FABRIKA DINAMO MOTORA RAJTER LASLA“:

„JUPITER“:

„FIZI“:

„MEMA“ :

„TVORNICA VAGA ŠEBEŠĆEN I SENEŠ“:

                                                „BORI BELA“:

TRGOVINE GVOŽĐEM:

„KALMAN SENEŠ“:

„PIUKOVIĆ I COMP.“:

„STANTIĆ I LESSNER“  („BRAĆA PLETL“):

„ENERGIA“ :

„ŽIGA FOGEL“ :

„TEHNIČKO PREDUZEĆE“ :

            TEKSTILNA INDUSTRIJA :

„WEITZENFELD I DRUG .D.D.“:

„HERMAN I HAJDUŠKA“:

„LAJČO MONTALION“:

„ĐENO BECK TRIKOTAŽA“:

„KONFEKCIJA ODELA ANTUN KRAMER I DRUG“:

„ARMIN ROTH, TVORNICA ŠEŠIRA“ :

„MERKUR“ :

„NONNENBERG &  SCHODERE, TVORNICA TRAKA I ČIPAKA

D.D.“:

„FAKO D.D.“:

„MEKKA, PREDIONICA  I TKAONICA ISTOČNIH TEPIHA, D.D“:

„ADIN, PRVA JUGOSLOVENSKA TVORNICA KONČANIH

DUGMADI, K.D.“:

„FABRIKA TRIKOTAŽE, OPŠTE KREDITNE BANKE“:

„HYGIEA“:

 

            GRADSKA I DRŽAVNA PREDUZEĆA :

„GRADSKA PLINARA“:

„GRADSKA KLANICA“:

„GRADSKA EKONOMIJA“ :

„SUBOTIČKA  ELEKTRIČNA  ŽELJEZNICA  I  TRAMVAJ D.D.“:

                                                „OBLASNA DIREKCIJA DRŽAVNIH ŽELJEZNICA“:

 

            OSTALE GRANE INDUSTRIJE (PRIVREDE) :

„JUGODROG“:

„AMPULA“:

BIOSKOPI:

„KORZO MOZI  R.T.“  (KORZO BIOOSKOP D.D.):

OSIGURAVAJUĆI  ZAVODI,  AGENTURE,  ŠPEDICIJE

RASADNIK:

BANKE I DRUGI NOVČANI ZAVODI:

ZADRUGE :

JAVNI PREVOZ :

REKLAMA :

PRILOZI:

Spisak priloga:

Prilozi:

REGISTAR:

Imenski:

     IZVORI  Arhivski

Arhiv  Jugoslavije (AJ) , fond:

F:65      Ministarstvo trgovine i industrije Kraljevine Jugoslavije

Arhiv Vojvodine (AV), fondovi:

F:92      Trgovinsko – industrijska i zanatska komora

F:110    Savez industrijalaca Dunavske banovine

F:126    Kraljevska banska uprava, VIII odeljenje

F:138    Udruženje industrijalaca

Istorijski arhiv Subotica (IAS), fondovi:

F:30      Udruženje zanatlija – Subotica (1879-1961)

F:37      Okružni ured za osiguranje radnika – Subotica (1893-1948)

F:39      Električna željeznica i osvetljenje d.d. – Subotica (1898-1944)

F:43      Opšta kreditna banka d.d. – Subotica (1910-1947)

F:47      Senat grada Subotice (1919-1941)

F:51      Udruženje trgovaca za grad Suboticu ( 1921-1946)

F:53      Tvornica električnih strojeva „Sever“ – Subotica ( 1923-1941)

F:54      Automobilski klub Kraljevine Jugoslavije – sekcija  u  Subotici (1925-1945)

F:55      Udruženje ugostitelja za grad Suboticu (1926-1946)

F:56      Udruženje industrijalaca u Novom Sadu – povereništvo  Subotica (1933-1942)

F:57      Sresko načelstvo – Subotica ( 1934-1940)

F:68      Gradski Narodni odbor –  Subotica (1944-1955)

F:70      Okružni narodnooslobodilački odbor – Subotica ( 1945-1946)

F:75      Fabrika  suhomesnatih  proizvoda  „29.  novembar“  –   Subotica (1945-1949)

F:86      Okružni sud Subotica (1945-1959)

F:90      Tvornica čokolade i bombona „Pionir“ – Subotica (1946-1949)

F:235    Udruženje trgovaca i industrijalaca – Subotica ( 1899-1934 )

F:361    Zbirka rukopisa

ŠTAMPA

„Jugoslovenski dnevnik“, Subotica, 1929-1935.

„Trgovački glasnik“, Subotica, 1940-1941.

“Bácsmegyei Napló”, Subotica, 1921-1941.

“Narodni glas”, Subotica, 1933-1935.

“Szambat”, Subotica, 1925.

 ODABRANA LITERATURA

 

– Almanah KSHS za 1924, 2. sv, IV i V deo, Zagreb 1925.

– Adresar sedišta Dunavske banovine, Beograd 1938.

– Dr inž. Avramović Teodor,  Privreda  Vojvodine  od  1918.  do 1929/30. godine  s obzirom

na stanje pre Prvog svetskog rata, Novi Sad 1965.

– Bratstvo Subotica 1886-1986, Subotica 1986.

– Bogojevac Branko, Šematizam  industrije  Dunavske  banovine,  Beograd 1940.

– Brenner János, A kinematográfia úttörője, Subotica 1982.

– Compass 1934, Wien 1934.

– Compass 1935, Wien 1935.

– Compass 1936, Wien 1936.

– Compass 1940, Wien 1940.

– Dr Nikola Gaćeša, Privreda Vojvodine između dva svetska  rata,  Zbornik za istoriju Matice srpske br. 22, Novi Sad 1980, st. 84.

– Iványi István, Szabadka szabad  királyi város története II,  Szabdka 1892.

– Imenik subotičkih Jevreja, žrtava fašističke okupacije 1941-1945, Subotica 1948.

– Izveštaji uprave i nadzornog odbora o radu i stanju  Udruženja i o stanju industrije na

njegovom području u 1934, 1935, 1936, 1937. godini, Udruženje industrijalaca u Novom

Sadu, Novi Sad 1935, 1936, 1937, 1938.

– Jevrejski istorijski muzej – Beograd, Zbornik 5, Beograd 1987.

– Jojkić Vladan, Nacionalizacija Bačke i Banata, Novi Sad 1931.

– Devavari Zoltan, Štrajk u fabrici Fako, Subotica 1958.

– Dr Dimić Ljubodrag, Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918-1941. I,II,III, Beograd

1997.

– Dubajić Milan, Radnički pokret u Subotici od  kraja  1918-1921, Subotica 1966.

– Dr Đurović Smiljana, Državna intervencija u industriji Jugoslavije (1918-1941),

Beograd 1986.

– Istorija bankarstva u Vojvodini, Novi Sad 2001.

– Dr Kecić Danilo, Revolucionarni radnički pokret u Vojvodini  1917-1921, Novi Sad 1972.

– Kolozsi Tobor, Szabadkai sajto (1919-1945), Subotica 1979.

– Dr Kosić Mirko, Privreda Vojvodine u 1929. godini, izdanje Trgovinske i zanatske         komore,  Novi Sad 1930.

– Dr Kukoleča Stevan, Industrija Jugoslavije 1918-1938, Beograd 1941.

– Dr Miladinović Milivoj, Elektricitet i pravo, Subotica 1929.

– Dr Mirković Mijo, Industrijska politika, Beograd 1936.

– Dr Mirković Mijo, Ekonomska historija Jugoslavije, Zagreb 1958.

– Dr Mirković Mijo, Ekonomska struktura  Jugoslavije  1918-1941,  Zagreb 1950.

– Dr Mirković Mijo, Zanatska politika, Beograd 1934.

– Dr Mezei Stevan, Privredne ustanove i organizacije u Vojvodini između dva svetska rata

(1918 – 1941), Novi Sad 1954.

– Nenezić D. Zoran, Masoni u Jugoslaviji (1764-1980), Beograd 1984.

– O proizvodnim snagama Subotice 1964, Subotica 1966.

– Opšta privredna banka, Budimpešta 1942.

– Palić Milenko, Ustanove za zaštitu i osiguranje radnika u Vojvodini 1918- 1941, Novi Sad

1986.

– Petrović Kosta, Kr. slob. grad Subotica i kupalište Palić,  Subotica 1928.

– Popović Munjatović Đorđe, Subotica 1922, Subotica

– Pedesetogodišnja istorija Opšte privredne banke deoničarskog društva u Sabadki 1892-1942, Budimpešta 1942.

– Pekić Petar, Povijest oslobođenja Vojvodine, Subotica 1939.

– Protić Marko, Zlatni dani Subotice od oslobođenja 13. novembra do potpisa mira 4. juna

1920, Subotica 1930.

– Položaj radničke klase, Privredne i socijalne prilike radnika u Vojvodini – Poslovanje

Privremene Radničke komore za Vojvodinu u 1926-27. godini, Novi Sad 1927.

– Dr Ranko Končar, Opozicione partije i autonomija Vojvodine 1929-1941, Novi Sad 1995.

– Stanojlović Aleksandar, Damjanović Milan, Industrija Vojvodine, Zagreb 1924.

– Sigma 1923 – 1983, Subotica 1983.

– Spomenica  povodom  pedesetogodišnjice  rada  Udruženja trgovaca za grad

Suboticu, Subotica 1932.

– Spomenica oslobođenja Vojvodine 1918, Novi Sad 1939.

– Szabadka – Palicsfürdó utmutotoja, Subotica 1943.

– Dr Šandor Mesaroš, Položaj Mađara u Vojvodini 1918-1929. godine, Novi Sad 1981.

– Dr Šandor Mesaroš, Mađari u Vojvodini 1929-1941, Novi Sad 1989.

– Ulmer Katarina, Mlinarstvo u Subotici od 1868. godine, Subotica 1968.

– Ulmer Gašpar, Mlinarstvo u Subotici (1867-1941), Subotica 1968, rukopis

– Vrkatić Lazar, Pojam i biće srpske nacije, Novi Sad 2004.

– Vojvodina 1944-1954, Almanah povodom  10-ogodišnjice oslobođenja, Novi Sad 1954.

– Zbornik br.5, Jevrejski istorijski muzej,  Beograd 1987.

– 222 godine Udruženja zanatlija, Subotica 1986.

– 40 godina rada ‘’Severa’’ 1923-1963, Subotica – Beograd

– 65 godina „Pionira“ (1917-1982), Novi Sad 1982.

– 125 godina štamparstva u Subotici (1844 – 1969), Subotica 1970.

– „Zorka“ – 75 godina rada, 1904-1979, Subotica 1979.

– Žombor Sabo, Stepski grad, Subotica 2002.

SKRAĆENICE:

BBB     –    Baranja, Bačka i Banat

hl.         –    hektolitar

JVO     –    Jevrejska veroispovedna opština

KBU    –    Kraljevska banska uprava

k.         –    kruna

k.č.       –    katastarska čestica

k.j.        –    katastarsko jutro

m. kv.   –    metar kvadratni

MUD   –    Ministarstvo unutrašnjih dela

NO       –    Narodni odbor

NOO    –    Narodnooslobodilački odbor

sf         –    švajcarski franak

SPCO   –    Srpska pravoslavna crkvena opština

t.          –    tona

TIiZK   –    Trgovačko-industrijska i zanatska komora

UND    –    Uprava narodnih dobara

v.         –    vagon

q.         –    metrička centa

U V O D N E    N A P O M E N E

Kraj dvadesetog veka i ulazak u novi milenijum prigodna je prilika za svakog pojedinca, ali i širu zajednicu, da se osvrne i pokuša  da napravi bilans – šta nam je doneo protekli period? Trenutna situacija pokazuje da je naša Državna Zajednica, pa time i Srbija a i Subotica, dospela na samo dno evropske liste po ukupnim privrednim, ali, nažalost, i širim društvenim, civilizacijskim rezultatima i pokazateljima, da ukupno zaostajanje za modernim evropskim  državama i gradovima, pa i onima u neposrednom okruženju, postaje zabrinjavajuće veliko. Nakon izvršenih društveno-političkih promena u smeru demokratizacije i ulaska u proces tranzicije, koje nakon pola veka opet nagoveštavaju pravac razvoja građanskog društva, privrede kapitalističkog tipa, a kada se polažu  nade u brz industrijski i celokupni društveni oporavak, kada se dešavaju procesi vlasničke transformacije, privatizacije,  pretvaranja državnih i društvenih firmi u privatne, smatrali smo da se i na polju lokalne istoriografije, nakon talasa revolucionarno-klasnih, pa zatim romantičarsko-nacionalnih tema, treba okrenuti i fokusirati u pristupu i istraživanjima na druge socijalne staleže i drugačije oblasti ljudskog života, proizvodnju, vlasničke odnose, istaknute preduzetnike – industrijalce, čija bi valjana obrada pomogla u boljem razumevanju prošlosti perioda kada je ekonomija i privreda bila zasnovana na – privatnom vlasništvu, preduzetničkoj inicijativi, sličnim temeljima koji se pokušavaju obnoviti.  Time bi se dao i doprinos  jasnijem shvatanju tog doba ali i sadašnjosti, kao i razumevanju puteva koji vode razvoju ove sredine.

Izabrali smo fokusiranje na položaj subotičke industrije i industrijalaca  između dva svetska rata, od 1918. do 1941. godine, taj kratki istorijski period izgradnje građanskog društva u okvirima jugoslovenske državne zajednice.

Domaća istoriografija je pružala sliku dugotrajnog zapostavljanja izučavanja oblasti ekonomske istorije novijeg perioda, to jest jugoslovenske države, u korist rada na istraživanjima događajne i političke istorije. I po tome je naša istoriografija  zaostajala za modernim svetskim trendovima.[1]

Istorijske sinteze su kod nas po pravilu struktuirane  po kriterijumima političke istorije. Uočeno zaostajanje u civilizacijskom razvoju jugoslovenskih zemalja početkom ovoga veka, tako je samo konstatovano – bez ulaska u objašnjavanje uzroka tih pojava. Olako se prebacivala „istorijska krivica“ na nasleđe iz prošlosti i „dugovekovnu  potčinjenost  neprijateljima Slovena  na Balkanu“. [2]

Čak ni uticaj analitičara iz apsolutno-sociološke škole, koja je metodološki i teoretski afirmisala presudni značaj ekonomskog faktora u razvoju društva, a koji se osećao  na istoriografiji u Jugoslaviji, nije bitnije doprineo jačanju istorijsko-ekonomskih istraživanja.

Mnogo gora je situacija sa lokalnom istoriografijom, gde se u čitavom XX veku pojavilo nekoliko dela sa obradom prošlosti Grada, pretežno fokusiranih na događajnu, političku istoriju, zatim niz manjih studija parcijalnih tema, ali nije nastala ni jedna celovita, naučno argumentovana, monografska obrada prošlosti Grada.

Za predmet proučavanja je izabran položaj subotičke industrije i uloga vlasnika takvih firmi – industrijalaca u njenom razvoju. Segmenti te teme su do sada naišli samo na sporadnične pokušaje obrade, većinom prigodne – prilikom obeležavanja godišnjica preduzeća, ili su posmatrane iz perspektive radničkog pokreta.

Težište hronoloških odrednica je period od 1918. do 1941. godine, odnosno vreme postojanja Kraljevstva (Kraljevine) Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS), odnosno Kraljevine Jugoslavije, uz osvrt i preplitanje sa vremenom s kraja XIX veka, kada se utemeljuje većina  subotičkih fabrika, kao i praćenje prvih godina nakon II sv. rata, tog završnog perioda egzistiranja industrije u vlasništvu privatnih lica.

Rad je podeljen na poglavlja u kojima se obrađuju pojedine industrijske grane.

Prilozi su odabrani deo izvora – građe koji su korišćeni pri pisanju.

Prikaz i analiza subotičke industrije i najistaknutijih subotičkih industrijalaca, vlasnika ili većih akcionara industrijskih preduzeća u periodu između dva svetska rata, pokušaj je da se osvetli jedan deo privredno-ekonomske i socijalne prošlosti Subotice, oblasti koja je inače nedovoljno tretirana u delima zavičajne istoriografije, isto kao i u obradama širih prostornih okvira, a čije upoznavanje i razumevanje, smatramo da treba da predstavlja temelje za dalje i dublje istorijske sinteze. Nadamo se da će ovaj rad poslužiti tom cilju.

U V O D

 

                        I N D U S T R I J A   I   I N D U S T R I J A L C I

U latinskom jeziku pojam „industria“ ima dosta opšte i široko značenje – marljivost, vrednoću, staranje,  radinost. Ipak, u novije doba, industrijom se označava jedna posebna vrsta privredne delatnosti – fabrička proizvodnja.

Industrijalizacija u modernom obliku, svojom pojavom na istorijskoj sceni početkom  19.veka, i efektima koje je izazvala, postala je i potvrdila se kao jedan od glavnih zamajaca i  pokretačkih snaga napretka i razvoja država i društvenih zajednica u kojima je našla uslove za razvoj. Ona je bila  preduslov za rast nacionalnog bogatstva, socijalnu stabilnost društva, međunarodnu ulogu zemlje i celokupni materijalni i kulturni napredak.

„Industrija je proizvod zapadnoevropske kulture, rezultat duhovnog razvoja i materijalne civilizacije zapadnoevropskih naroda.“ pisao je polovinom tridesetih godina dr  Mijo Mirković ( 1898-1963), profesor  na subotičkom Pravnom fakultetu, jedan od vodećih ekonomskih istoričara Jugoslavije.[3] „Industrijalizacija  je tako postala sudbina naroda čovečanstva, jer se u njoj nalazi osnova za privredni napredak zemalja, a privredni napredak postaje potreban radi održavanja  stanovništva,  odbrane nacionalne  nezavisnosti i narodne kulture, održanja državnog aparata.“[4]

Složen i kompleksan proces industrijalizacije, zahtevao je postojanje čitavog niza preduslova iz materijalne, ali isto tako i duhovne, idejne sfere.

O tom problemu i privrednom zaostajanju južnoslovenske države zanimljive su i karakteristične ocene i stavovi citiranog autora dr Mirkovića o postojanju „protivindustrijske filozofije“ kod slovenskih naroda. On je smatrao da su južnoslovenski narodi van zapadnoevropskog kulurnog kruga i da je za agrarne zemlje, u kojima oni žive, karakteristična dominacija agrarističke ideologije u istorijskoj svesti ljudi, kao i „antiindustrijska filozofija“.[5]

Već u svojoj doktorskoj disertaciji dr Mirković je analizirao uslove za privredni razvoj, kako prirodne – tako i ljudske, koji su, po njegovom mišljenju, odlučujući determinirajući faktor. Duhovna struktura Slovena – „slovenska duša“, pod nizom uticaja, u prvom redu religije, nije dozvoljavala razmah moderne industrije, i kao reakciju rađala je „nacionalizam protivzapadnjački, protivracionalni i protivkapitalistički. On znači negaciju individualizma, liberalizma  i građanskog društva.“ U razradi te teze dalje ističe: „Slovenofilska filozofija i politički ciljevi doveli su sve slovenske  narode  do precenjivanja svojih snaga. Sa visine gleda slovenski čovek na ekonomski rad  i materijalnu  kulturu zapadne Evrope.“[6]

Sam proces industrijalizacije je neodvojiv i od konkretnih ličnosti, glavnih nosilaca, kreatora i inicijatora proizvodnje – industrijalaca. Oni su, živeći i delujući u konkretnim  istorijskim okolnostima, u društvima gde kao principi dominiraju ustanova privatne svojine i ideja slobodne konkurencije, vođeni njima, a raspolažući finansijskim, tehničkim, poslovnim i drugim neophodnim preduslovima za određenu vrstu proizvodnje, davali i svoj lični pečat privrednoj delatnosti, često  obeležavajući time čitave periode.

Tako je za praćenje i analizu razvoja industrije u Subotici neophodno imati u vidu i ličnosti subotičkih industrijalaca, njihov socijalni, politički, nacionalno konfesionalni, porodični, odnosno sveukupni društveni položaj.

Ko je sve činio taj socijalno privredni segment – industrijalce u međuratnom periodu? Koga svrstati pod odrednicu  – „subotički industrijalci“. Odgovor je na prvi pogled lak – vlasnike industrijskih preduzeća na teritoriji grada Subotice. No, put do njega nije tako lagan. To je samo jedna od grupa pitanja, na koja će ova studija pokušati da pronađe odgovore.

Treba imati u vidu da ni savremenici nisu uvek imali tačne definicije, odnosno zakonske regulative, šta tačno spada pod industriju. Pored toga, u identifikaciji vlasnika, od nekoliko oblika firmi, nešto je lakša varijanta kod onih inokosnih, a mnogo teža u akcionarskim društvima, gde je vlasništvo podeljeno u nekoliko stotina ili hiljada akcija (deonica), glasećih na donosioca. Tako o preduzećima – akcionarskim društvima „Trgovačka i industrijska komora“ iz Novog Sada daje 1933. godine ovu ocenu: „Osim toga akcionari i broj akcija mogu svakog dana da se menjaju prema volji akcionara. Jednako ni jedan akcionar nije suvlasnik dotičnih preduzeća, jer u akcionarskim društvima nema uopšte „suvlasnika“. Vlasnik svakog takvog preduzeća jeste društvo, kao firma koja je protokolisana“.

Industrija se u Austro-Ugarskoj brzo razvijala od osamdesetih godina  XIX  veka,  mada je ona poslednja od velikih zapadno-evropskih država započela industrijalizaciju. “Poslednja decenija XIX veka se smatra najznačajnijim i najintenzivnijim razdobljem uspona kapitalizma u Ugarskoj,…”[7] Država je u velikoj meri i svojim zakonodavstvom pomagala industrijalizaciju. “To je bilo karakteristično za države koje su kasnile sa industrijalizacijom. U vreme dualizma doneto je  ukupno četiri zakona za pomaganje zanatsko-industrijske proizvodnje i to 1881, 1890, 1899 i 1907. godine. Ovi zakoni su regulisali i podsticali priliv stranog kapitala u privredu Ugarske, pospešivali su unutrašnju akumulaciju, pojedince ili grupe su podsticali na osnivanje: radionica, fabrika, deoničarskih društava uz pomoć subvencija, poreskih olakšica, oslobađanja od raznih državnih i lokalnih taksi, dodele zemljišta za izgradnju zanatsko-industrijskih objekata, itd.“[8]

Periferni položaj Subotice, uz njen dominantno poljoprivredni profil, uslovio je i da postane eksportna baza žitarica i drugih zemljoradničkih proizvoda. ”Neki delovi današnje Bačke, pre svega Potisje, bili su toliko čuveni po proizvodnji pšenice, da su imali poseban tretman na budimpeštanskoj berzi poljoprivrednih proizvoda.”[9]

Druga polovina 19. veka doba je kada se javljaju prvi začeci industrije u Subotici. Talasi velikih privrednih promena zapljuskuju i Monarhiju, pa i ove njene periferne krajeve. Od Nagodbe 1867. godine, i u Subotici se može pratiti snaženje zanatstva,[10] i prvi koraci u industrijalizaciji koja se oslanja na poljoprivredu. To se ogledalo u osnivanju mlinova i narastanju mlinarstva, koje je bilo izvozno orijentisano.

Ukidanjem cehovskog organizovanja 1872. i donošenjem Trgovačkog zakona 1875. godine stvaraju se pravni osnovi za dalji put i razvoj industrijsko-manufakturne proizvodnje.

Tek tada se stiču temeljni preduslovi: finansijski – koncentracija kapitala, tehnički – razvoj niza sredstava za proizvodnju, saobraćajni – izgradnja železničke mreže, tržišni – nove potrebe kod populacije, socijalni  – snaženje građanskog sloja i niz drugih, prvenstveno na nivou lične inicijative, koji otvaraju mogućnosti ka bržoj industrijalizaciji.

Sama struktura prvih  fabričkih pogona, koju 1875. godine čine mlin, 5 sirćetana, ciglana, fabrika sode (fabrika za dobijanje sode je izgrađena na Paliću 1782. godine),  štamparija, dovoljno govori o njihovoj vezanosti i upućenosti na poljoprivredu.

Zanatstvo i trgovina su u Subotici imali dugu tradiciju. Te privredne grane su od polovine XIX veka predstavljale stepenice kojima će, uz druge faktore, privreda Subotice ići  ka razvoju industrijskog kapitalizma.

„Jedna od osnovnih karakteristika mađarske građanske revolucije 1848 – 49. u odnosu na Suboticu je okolnost“ – što ističe i Ištvan Ivanji (Iványi István) u svojoj monografiji[11]  – „da je trgovina prešla isključivo u ruke Jevreja“. Ta osobenost  subotičke trgovine, tada, posle poljoprivrede, vodeće privredne grane u gradu, zadržala se uz neznatna odstupanja, koja nisu narušavala suštinu stanja sve do aprila 1941.“[12]

„U poslednjoj deceniji XIX veka Subotica stupa u razdoblje kapitalističkog  ekonomskog uspona, dojučerašnje seosko naselje počinje oživljavati, niču fabrike, izgrađuju  se   javne zgrade, pojedinci zidaju palate, a u mračnim ulicama pale se plinska svetla.“[13]

I u ovoj sredini su se zapažale jasne suprotnosti između zemljoposedničke oligarhije i preduzimljivih trgovaca, zanatlija i fabrikanata.

Industrijski razvoj, temelj i preduslov za izgradnju kapitalističkog društva, kao  dominantna pojava u širim razmerama zahvatila je u drugoj polovini 19. veka i Suboticu. Time će se, i pored zaostajanja za najrazvijenijim  zapadnim  zemljama, a i drugim razvijenijim delovima Monarhije, ova sredina uključivati  u  moderne privredne  i  civilizacijske  tokove. Promene, koje  će se dešavati pod tim uticajima, će biti duboke i višeznačne. Jedna od njih je i proces dugog  trajanja – prerastanje karaktera grada i njegovog stanovništva iz  polupoljoprivrednog u pravi urbani. Procenat stanovništva Subotice, koje se bavilo poljoprivredom 1900. godine, iznosi 59,4, a 1910. godine se smanjuje na 53,5, da bi tek 1927. godine pao  na  manje  od  polovine populacije i iznosio 44.609 stanovnika ili 49 % od ukupnog broja. Broj onih koji se bave zanatstvom i industrijom je te  godine  dostigao  16.233 ili 17,8%. I na nivou Jugoslavije dominiralo  je  poljoprivredno stanovništvo.To potvrđuju podaci  popisa  stanovništva 1921. godine, po kojima je ta kategorija  iznosila čak 79,50%  od  ukupnog broja stanovnika.

Kraljevina SHS je bila izrazito agrarna  zemlja i stepen industrijskog  razvoja  je  u celini bio veoma nizak. Političko ujedinjenje je dovelo do stvaranja konglomerata  privrednih celina.[14] Delovi iz sastava bivše Monarhije – Vojvodina, Slovenija i Hrvatska prednjačili su po razvijenosti industrije, zanatstva, trgovine i bankarstva,  odnosno  gradova  kao okruženja u kojem se stiču uslovi za takve privredne delatnosti. Tako je i Subotica, unoseći u Kraljevinu SHS gotovo  potpuno očuvane predratne privredne resurse, spadala u  red  razvijenijih  i većih gradskih  centara. Ona je bila među tri jedina  grada, sa Beogradom i Zagrebom, koja su premašivala broj od 100.000 stanovnika.

Nasleđena relativno razvijena, i u ratnom periodu (1914-1918) očuvana, industrija i zanatstvo, predstavljaće solidne preduslove za dalji razvoj privrednih potencijala i u novoj državi.

Subotica je po mađarskom državnom popisu iz 1910. godine  imala 18 industrijskih preduzeća sa 940 radnika, i 3.380 zanatskih radnji sa 6.399 zaposlenih. U zanatstvu je daleko nadmašivala druge vojvođanske gradove. Novi Sad je u 24 preduzeća imao 1.175 radnika,  a Budimpešta (pravi industrijski centar) čak 1.296 preduzeća sa 128.358 radnika.

Podaci tog popisa jasno ukazuju na zaostajanje Vojvodine, pa time i Subotice,  po stepenu razvoja industrije u Ugarskoj. Ali i sa tim i takvim razvojem, ove teritorije će nakon 1918. godine u novoj državi imati privredno-ekonomske pokazatelje znatno iznad proseka u odnosu na celinu države.[15]

Šta je od industrijskih pogona (i  manufaktura) velikih zanatskih radionica, koje će nastaviti da se razvijaju, nasleđeno iz ranijeg, ugarskog perioda, a šta je osnovano u novoj državi? Po industrijskim granama to izgleda ovako.

U hemijskoj grani 50% preduzeća je osnovano pre rata, u prvom redu fabrika sumporne kiseline „Klotild“, i nekoliko manjih pogona: 2 štirkare, 1 sirćetana, 1 pogon za proizvodnju špirita  i 4 za izradu sapuna.

U građevinskoj grupi sve ciglane datiraju iz ranijeg perioda, isto kao i industrija mramora, te 1 kamenorezački pogon. Nakon 1918. godine zaživele su: 2 firme za gradnju stanova, 1 fabrika cementne robe, te 2 manja pogona za preradu asfalta.

Drvna industrija gotovo da nije imala predstavnike pre rata, izuzev 2 veće stolarske radionice, a u kasnijem periodu osnovano je 6 preduzeća te struke.

Suprotna je situacija u grafičkoj grupi. Čak osam štamparija, osnovanih u Monarhiji, radilo je i u novoj  Kraljevini. Pored njih uspostavljene su i 4 nove.

I većina mlinova (66%) datira od pre 1918. godine, a nakon toga osnovana su samo 2 nova. Obe fabrike za izradu čokolade i bombona rade od pre rata, kao i izvozna klanica. Novi su  bili pogoni 3 mesarsko-kobasičarska preduzeća, od kojih je samo jedno opstalo na tržištu.

Kod tekstilne grupe, od 11 firmi, 4 osnovane ranije, nastavile su da rade i u novim državnim okvirima. Bile su zanatsko-manufakturnog karaktera i bavile su se izradom odela, zatim preradom kudelje i izradom džakova, tkanjem i proizvodnjom šešira. Većina novoosnovanih, bavila se trikotažom ili izradom čarapa i imala je karakteristike prave industrije – bogat, mada ne baš i najmoderniji, mašinski park i veliki broj radnika.

Pored jednog od pionira u metalskoj grupi, livnice i fabrike železnog nameštaja (Rotman) osnovane 1888. godine, samo je mali pogon za izradu elektromotora (Reiter) imao korene u ranijem periodu. Deset novih preduzeća, sa relativno velikim kapitalom, osnovanih nakon toga, samo svedoče o konjukturi koja je vladala za robama takve vrste.

S U B O T I C A     1918-1941,

                        D R U Š T V E N A   I  P R I V R E D N A  K L I M A

Jesen 1918. godine, kraj četvorogodišnjeg ratnog sukoba, čije su linije borbi i frontova bile udaljene od Subotice, a koji ipak nije poštedeo ni ovaj region gubitaka, kako u ljudskim žrtvama tako i materijalno-ekonomskim, donosi splet vojnih, političkih, diplomatskih, državno pravnih  akcija, izraslih na talasu poraza Centralnih sila, raspada Austro-Ugarske Monarhije, a usmeravanih težnjama sila pobednica da uspostave novu geopolitičku kartu i ovog dela Evrope, koje će bitno odrediti i dalju sudbinu ovih prostora.

Jedna od njih je i ulazak srpske vojske u Suboticu 13. novembra 1918. godine, samo nekoliko časova pre potpisivanja Beogradskog ugovora o primirju (između mađarske vlade i komandanta savezničkih snaga), te uspostavljanje demarkacione linije prema Mađarskoj od strane snaga Antante, čime se stvara  na ovom području vrlo složen državnopravni provizorijum. Događaji koji su usledili nakon toga, Velika narodna skupština u Novom Sadu – 25.11.1918. godine i njene odluke o otcepljenju i pristupanju Kraljevini Srbiji, te formiranje nove južnoslovenske državne zajednice, Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca – 1.12. iste godine, označili su, usmerili i odredili dalju sudbinu  Subotice, baš kao i drugih delova teritorija “zemalja krune Sv. Stefana” u južnoj Panoniji, koje prelaze u novu sferu uticaja ulazeći u “srpski imperium”[16], a zatim i u jugoslovensku državu.

Time u Subotici započinje jedan novi istorijski period, koji će biti omeđen novouspostavljenim državnim okvirima, obeležen novim ideološko-političkim i nacionalnim smernicama, pa time i iziskivati prilagođavanje svih društvenih faktora, kako političkih tako i privrednih,  uslovima koji su zavladali. A oni će se, sa aspekta subotičkih privrednika,  pokazati bitno drugačijim no u prošlim vremenima. Od perifernog položaja u Monarhiji grad dospeva u sam pogranični region Kraljevine SHS, gubeći zaleđe sa kojim je do tada bio povezan. Iz sredine u kojoj je po stepenu industrijskog razvitka bio relativno slabo rangiran, prelazi u položaj da se nađe među teritorijama (pored delova Hrvatske i Slovenije) t.j. mestima koja su prednjačila po dometima industrijalizacije. Prilike da realizuju date prednosti u tom privrednom okruženju, uspešno je koristila  grupa subotičkih industrijalaca.

Posle Prvog svetskog rata privreda Vojvodine se našla u nesređenom stanju, koje se može nazvati i haotičnim. Glad za robom je posle rata došla do punog izražaja, špekulacija je carevala, pojedinci su se preko noći obogatili.

Špekulanti su deficitarnu robu  krijumčarili  u  Mađarsku,  odakle su donosili obezvređene, jeftine krune. Vladala je inflacija, novčana i kreditna kriza. Da bi se tome stalo na kraj, započelo se sa žigosanjem krunskih novčanica (koje je u Subotici počelo januara 1919, a okončano je februara naredne godine), a zatim i sa markiranjem. Prelazak na jedinstvenu monetu – dinar usledio je polovinom 1920. godine. Krunske novčanice su se menjale u odnosu 4:1. Takva zamena je rezultirala realnim gubitkom za vlasnike krunskih novčanica od čak 76%.[17]             

Krajem 1918, i u 1919-20. godini u Subotici, kao i u široj regiji, vladala je nestašica  hrane, uglja, drva, gasa, petroleja, benzina, industrijskih proizvoda – šećera (od marta do oktobra 1920. nije ga bilo gotovo uopšte). Veoma je bio veliki broj „neopskrbljenih“ o kojima se starala „Gradska aprovizicija“. U 1919. bilo ih je 24.013, a u 1920. godini 18.477.[18] Vlasti su imale pravo da rekviriraju hranu za zbrinjavanje stanovništva. Ta Naredba Ministarstva za ishranu i obnovu zemlje važila je do 19.3.1920. godine. Imale su i poseban gradski fond iz koga se kupovala, ali cene, na pr. žitarica, su brzo rasle. Tako je Senat plaćao maksimiranu cenu od 120 k, za m. centu žita, a na crno je ona dostizala cenu od 800 k. Hleb, čija je maksimirana cena novembra 1919. godine bila 6 k., u aprilu 1920. godine dostiže  cenu od 14 k.[19] Oskudica najsiromašnijih slojeva je bila izrazita. Iz  izveštaja senatora  za ishranu  – Aleksandra  Suvajdžića, iz  1920. godine, saznajemo da niko nije hteo da predaje hranu, da su se velike količine žitarica izvezle u pasivne krajeve i inostranstvo.[20] Cene žitarica su rasle, a taj trend je, dobivši zamah polovinom dvadesetih godina, potrajao sve do prvih godina trećeg desetleća.

Tabela rasta cena hleba

Artikal 1 kg Datum Cena
Hleb mart 1919. 3 krune
april 1920. 6 kruna
maj 1920. 14 kruna

„Vojvođanska privreda 1919. godine doživela je oštru prekretnicu, za koju nije, iz sasvim razumljivih razloga, bila pripremljena.“[21] Ona se ogledala u kidanju mreže uhodanih poslovnih veza sa srednjom Evropom i preorijentacije na tržište nove države.

Jedan od argumenata za stvaranje zajedničke države bila je i mogućnost bržeg  ekonomskog  prosperiteta. Očekivalo se da će stvaranje jedinstvenog državnog  područja,  sa  stvaranjem šansi za ubrzani kapitalistički razvoj, objediniti ekonomska bogatstva jugoslovenskih zemalja.

U pogledu periodizacije privrednog života Kraljevine, mogu se izdvojiti tri perioda. Prvi – od 1918. do 1929. godine tretira se kao period privredne konjunkture, drugi – od 1930. do 1934. godine kao period privredne depresije, a treći – od 1935. godine karakteriše stabilizacija uz jačanje državne intervencije.

Po statistici iz 1921. godine od ukupnog broja stanovnika Subotice,  u industriji i zanatstvu je radilo 16.233 (17,80%), u zemljoradnji  49%, trgovini 6,6%, činovnika i slobodnih profesija je bilo 9,4% i 17,2% u ostalim strukama. To  potvrđuje pretežno zemljoradnički karakter grada.

Na  razvijenoj poljoprivredi Vojvodine, razvijala se prvenstveno snažna industrija  u  organskoj vezi sa njom. I to kao industrija bazirana na sirovinama iz poljoprivredne  proizvodnje – kao mlinarske i druge prehrambene struke, ili u vlasništvu razvlaštenih agrarnih velikoposednika.

„Osim poljoprivredne, u Vojvodini je prilično razvijena i ostala industrija. Njeno razvijanje izazvale su potrebe jako razvijene poljoprivrede, i isto tako jako  razvijene  potrebe  života i konfora vojvođanskog stanovništva. Zanatstvo je takođe jako razvijeno, stoji na visokom stepenu tehnike, i ima dobru i staru tradiciju. Bez potrebnih neposrednih izvora sirovina za preradu i uglja, ovako razvijena industrija i zanatstvo dokaz su i snažnog pregalaštva,…“[22] U relacijama novonastale države, stepen razvijenosti čitave industrije Vojvodine je bio iznad proseka.  „Industrija je poglavito u rukama agilnih i okretnih Jevreja, kao i u Mađarskoj, kojoj je do 1918. pripadala i Vojvodina. Ovi su je umeli prilagoditi potrebama Vojvodine  i  uzdići je na zavidan stepen.“[23] Stanje u gradu Subotici se u tom  pogledu nije bitno razlikovalo, i ovde su upravo privrednici jevrejskog porekla držali najveći deo industrijskih postrojenja.

„Privredne novine“ br. 561 od 30.8.1925. godine donose vest o  II kongresu privrednika Vojvodine, koji je održan u Subotici ( I  kongres je održan u Novom Sadu 21.11.1924, a II u Subotici 30.8.1925. godine ). Privrednici su jasno uviđali neophodnost privrednog razvoja, koji  je po njihovom mišljenju preduslov i za rešavanje nagomilanih političko-nacionalnih problema zemlje. U rezoluciji usvojenoj tom prilikom oni ističu:“… jer uopšte sve što se pre kod nas rešavalo, činilo  se samo  sa političkog i partijskog stanovišta ne vodeći računa da će samo  zdrava i dobro rešena privredna konsolidacija sigurnije, trajnije i mnogo pre dovesti i do plemenskog jedinstva kao i do blagostanja države.“[24]  Jedan od ključnih zahteva privrednika bio je i smanjivanje poreskog opterećenja Vojvodine, koja je “ iscrpljivana kao obični limun“ (po podacima iz “Privrednih novina”[25] u 1925. godini od Srbije sa Crnom Gorom je naplaćeno manje od polovine sume sa kojom je Vojvodina doprinosila budžetu države neposrednim porezima). Sličnim tonovima prožeta je i „Rezolucija privrednog staleža Subotice“ doneta 14.2.1926. godine, u kojoj se ističe da je poresko opterećenje  Vojvodine  najveći uzrok privredne propasti.[26]

Kao jedan od uzroka tako velikog poreskog opterećenja Vojvodine navodi se i da ljudi u Poreskim upravama poznaju Vojvodinu tek od juče, te su: „Oni iz neupućenosti i nepoznavanja prilika  načinili u roku od nekoliko godina pravi haos u vojvođanskoj privredi.“[27]

Zanimljiva je i inicijativa organizacije „Narodna odbrana“ koja poziva na borbu protiv  skupoće i nepotrebnog luksuza, tako da se bojkotuju trgovci određenim robama. [28]

  Cene  nekih artikala 1931. godine

struja, kw-čas                6,80 din. za privatnike

5,00        za reklame firmi

5,20        za individualnu pot. (do 200 kw)

od 1,3 – do 2,00 za velike potrošače

šećer                1 kg                  12,00 din.

kafa                              1 kg                  40,00 din.

pirinač              1 kg                  10,00 din.

hleb                              1 kg       3,50-4,00 din.

govedina           1 kg                  14-16,00 din.

slanina suva      1 kg      22-24,00 din.

kobasica suva   1 kg      28-30,00 din.

Plate nekih kategorija radnika:

16 din. na dan, metlar u gradskoj službi

22 na dan, kočijaš u gradskoj službi

1.300 mesečno, limar u gradskoj službi

1.400 mesečno, šef odeljenja u gradskoj administraciji[29]

Cene nekih usluga:

(u dinarima)                  1938.         1939. godine

____________________________________________

lekarski pregled               30            50

plombiranje zuba             60            60

meni ručak                       10            12

„a la carte“                       20            22

bioskopska ulaznica         8,5          8,5

okopavanje 1 č.               16           16

(bez hrane)

Rast cena u 1939. godini:

(u dinarima)        1.9.1939.   9.12. 1939

_____________________________________________

hleb luksuzni                  3           3,25

hleb crni                        2           2,25

hleb ražani                    2,50      3,00

jaja                               0,60      1,25

petrolej                         6           10,0

Indeks cena na veliko (1929 = 100)

1938. – 78, januar 1940. – 93, decembar 1940. – 143

U sistemu organizacije lokalne vlasti u Subotici (kao i u ostalim delovima koji su pripadali Monarhiji) još dugo nakon ulaska u novu  južnoslovensku  državu,  zadržaće  se forme i neki stari obrasci pravnog i administrativno-teritorijalnog ustrojstva nasleđenog  iz  pređašnje države. Tako je za Suboticu zadržan naziv „Slobodni kraljevski grad“, ali više samo kao jezička oznaka, bez realnih oblika bilo kakve „slobode“ odnosno „samouprave“ u odnosu na centralne beogradske vlasti. Svi lokalni organi vlasti, počevši od gradonačelnika do odbornika u predstavničkom telu – Proširenom senatu ( Gradskom odboru od 1929, Gradskom veću od  1934.), kao i čelni ljudi gradskih insitucija u kulturi, prosveti, zdravstvu i gradskom redarstvu (policiji), bili su imenovani od strane beogradskih vlasti, putem Ministarstva unutrašnjih dela.

Na čelu glomazne gradske administracije, koja se sastojala od 13 odeljenja, sa ukupno nekoliko stotina službenika (1924. ih je bilo 516), nalazio se gradonačelnik. Pored njega do 1931. godine postoji i mesto velikog župana, kao direktnog predstavnika centralnih vlasti.

            U 1934. godini dolazi do formiranja subotičkog sreza, čija se teritorija poklapala sa opštinskom. Srez je bio potčinjen Kraljevskoj banskoj upravi ( dalje KBU) u Novom Sadu, odnosno centralnim vlastima, Ministarstvu unutrašnjih poslova. Time se jedan deo ingerencija gradskih vlasti premešta na novouspostavljeno telo – Sresko načelstvo. Njega je vodio postavljeni državni funkcioner – sreski načelnik.[30]

            Jedini lokalni izbori održani su novembra 1927. godine. Na njima je svoju listu istaklo i Udruženje industrijalaca – Lloyd[31]. Broj osvojenih glasova doneo im je 5 gradskih odbornika u predstavničkom telu koje je tada imalo 100 mesta.

Gradske vlasti vodile  su  evidencije privrednih subjekata i izdavale obrtnice zanatlijama (od 1874. se vode evidencije o zanatlijama). Od 1934. godine, kada  je  i  formirano,  Sresko  načelstvo  preuzima  i nastavlja da vodi taj obrtni odsek koji se bavio tim evidencijama.

Okružni sud je vodio protokole firmi, upisivao i registrovao radnje – trgovačke, zanatlijske, industrijske. Vođene su posebne knjige za inokosne (Ce)  i  društvene (Ct) firme.[32]

GRAD I NJEGOVA TERITORIJA

                                                S U B O T I C A

položaj, veličina, podela

Opština grada Subotice u međuratnom periodu prostirala se na površini od 140.611  k.j. što odgovara 809,166 km². Od ove površine unutrašnji grad je zauzimao 1.992 k.j, kupalište Palić 1.812 k.j., a pustare – t.j. periferija grada Subotice (salaši) zauzimale su površinu od 136.807 k.j. Od toga je:

ziratno zemljište        – 107 262 k.j.

vinogradi                  –     5 995

livade                      –     2 827

šume                                   –     8 044

pašnjaci                     –     2 257

ritovi                        –     1 569

jezera                      –     1 676

unutrašnji grad

i putevi, groblja         –    10 978

———-

140 611 k.j.

„Subotica je jedan od glavnih privrednih centara Jugoslavije, a što se tiče poljoprivrede, može se mirne duše reći da je glavni centar, jer se u Subotici od  21.283  gazdinstava (prim.aut.- domaćinstava), 10.641 bavi prvobitnom proizvodnjom.[33] Zemljoradnja u Subotici, kao i u celoj Vojvodini, sačinjava bazu, na kojoj se razvijaju skoro sve ostale grane privredne delatnosti.“ [34]

Februara 1919. godine gradu Subotici pripadalo je 50.813 k.j. – od  toga obradivog zemljišta 20.633 k.j. da bi, nakon razgraničenja sa Mađarskom, ostalo samo 29.441 ukupnog, a obradivog 16.333 k.j.[35] Od tog dela za agrarnu reformu 1921. godine oduzeto je 7.368 k.j. Ukupno je za te svrhe od gradske zemlje eksproprisano 15.618 k.j.[36] Sve je to uticalo na opadanje prihoda grada, pošto je tu zemlju Grad ranije izdavao pod zakup ili eksploatisao na drugi način.[37]  Isto tako, Subotica povlačenjem novih granica beleži i demografske gubitke od oko 10.000 stanovnika.

Gradske vlasti su često isticale da je gubitak gradske zemlje izazvao krah gradskih finasija. To je posebno bilo izraženo 1932/1933. godine, kada je čitava zemlja bila zahvaćena  recesijom, posledicama velike ekonomske krize. Za taj problem vrlo je ilustrativan Memorandum donet na sednici gradskog zastupništva 18.12.1932. godine, u kome se iznosi teško stanje, i moli od Kraljevske vlade odobrenje zajma od 35 miliona dinara. U tom dokumentu je navedeno i sledeće: „Opština grada Subotice postala je potpuno nelikvidna, te je tako došla u najteže finansijsko stanje.“ te dalje: „Grad Subotica je u istinu bio bogat grad, jer  je imao 8.000 jutara bačke oranice prvoga reda, imao je mnogo šuma, oranica, pašnjaka i ritova. U posedu navedenih nekretnina proračun gradski nije se morao opteretiti velikim finasijskim prirezom. Grad je iz svojih redovitih prihoda zidao škole, kasarne i puteve i udovoljavao ostalim ekonomskim, kulturnim, zdravstvenim i socijalnim zahtevima jednog lepog i velikog grada.“ Istaknuto je i da je grad primao subvencije od države, da je bio oslobođen samoupravnih prireza, ali u ovo doba kada gradske imanja „…skoro više i ne postoje, jer su sve velike oranice  oduzete po agrarnoj reformi, a veliki deo ostalog imanja  prilikom  razgraničenja pripao je Mađarskoj. Ovako je preostala opštini od nekadašnjeg velikog bogatstva  samo uspomena.“   Sve to je nametalo povišenje opštinskog prireza i uvođenje novih dažbina, trošarine,  luksuznog poreza, itd. Time su dodatno opterećeni stanovnici, u prvom redu „zemljoradnički stalež“, a pošto su cene njihovih proizvoda drastično padale, mnogi nisu  bili u stanju da udovaljavaju  tim  obavezama. Paralelno sa tim rasla su i izdvajanja za državu, koja inače nije redovito izmirivala svoje obaveze prema gradu na ime oduzetih gradskih objekata, namenjenih za srednje škole,  vojsku, za stanove državnih činovnika.

Grad je u tom vremenu raspolagao sa 12.000 k.j., ali od toga samo 330 k.j. oranica, a ostalo su bili pesak, pašnjaci, šume i ritovi, koji nisu donosili dovoljno prihoda. Broj “domova, kuća i drugih zgrada za stanovanje” iznosio je po popisu iz 1931. godine 19.098.[38]

  S T A N O V N I Š T V O

Tabela broja stanovnika Subotice:

godina   broj stanovnika

1850 –  49 958

1857 –  53 499

1869 –  56 323[39]

1880 –  61 367[40]

1890 –  72 683[41]

1900 –  82 122

1910 –  93 232

1919 – 101 286

1921 –  90  961

1931 – 100 058

Rast broja stanovnika u periodu od 1850-1910. imao je dosta ujednačen i pravilan tempo. Subotica je u ugarskim okvirima po ukupnom broju stanovnika zauzimala visoko mesto, od 1857. do 1900. godine bila je treća, odmah iza Budimpešte i Segedina. I u jugoslovenskim relacijama je predstavljala treći grad po veličini, iza Beograda i Zagreba.

Godine 1870. kada je  Subotica imala 56.323  stanovnika, od toga broja 15,2% je znalo čitati i pisati (8.517),  2,68% je znalo čitati, a čak 82,2%  je bilo nepismeno. U 1880. godini procenat onih koji su čitali  i  pisali bio je 21,29 (12.951).[42]

Broj nepismenih je bio velik. Tako 1880. godine čak 75% ili 45.994 spada u tu grupu, da bi se taj parametar spustio ispod 50% tek 1910. godine, kada je nepismenih bilo 45.537 ili 48,8% od ukupnog stanovništva.[43] Treba istaći da je gledajući konfesionalnu pripadnost, među Jevrejima bilo najviše pismenih, a najmanje među rimokatolicima.[44] Po službenoj statistici od 1921. godine u Vojvodini je bilo 76,69% pismenih stanovnika. Tada je u Subotici bilo 24.534 nepismenih (računajući samo starije od 6 godina), ili 29,85%.[45]

Slovenija, delovi Hrvatske i Vojvodina,  teritorije koje su pripadale bivšoj Monarhiji,  prednjačile su po ulasku u novu jugoslovensku državnu zajednicu po stepenu industrijskog  razvitka. Bačka, Banat i Baranja, po rezultatima  popisa  iz 1921.  godine, imale su i najveći procenat gradskog stanovništva – 30,68. Subotica je bila jedan od najvećih gradova u novoj državi. Lokalni popis obavljen  1919. godine za  potrebe Pariske  mirovne  konferencije, daje  podatke o ukupno 101.286 stanovnika. Bunjevaca – 65.135, Srba – 8.737, Mađara – 19.870, Nemaca –  4.251 i Jevreja – 3.293.[46]  Po prethodnim rezultatima državnog popisa od 1921. godine[47]  Subotica broji 101.857 (ili po drugom izvoru 101.709, 49.024 muških i 52.685 ženskih. Broj zanatlija je iznosio 2.060, a  broj  radnika  8.519.  IAS, F:47, II 44/1928), a po konačnim 90.961. Razlika se delimično objašnjava smanjivanjem  teritorije  grada, gubitkom delova Tompe i Kelebije.

Po podacima ureda gradonačelnika, na osnovu državnog popisa  1931. godine, u Subotici je bilo 100.058 stanovnika (48.703 muških, i 51.355 ženskih),[48] a po podacima inženjerskog ureda i Sreskog načelstva 102.133.[49] Pored nje, 1921. godine samo Beograd i Zagreb prelaze broj  od 100.000 stanovnika. [50]U Evropi je  početkom 19. veka bio svega 21 grad sa više od 100.000 stanovnika, krajem tog veka 145, da bi ih 1930. godine bilo  255. Te godine su Švedska, Austrija, Mađarska, Grčka i Jugoslavija bile zemlje sa  po  3 grada  u  toj grupi. [51] Mada je ukupno stanovništvo Subotice vrlo specifično teritorijalno raspoređeno,  polovina u užem gradu, sa naznakama karakteristika građanskog sloja, a druga polovina na okolnim mestima i salašima, sa osobinama bližim stanovništvu sela, ipak je ta velika brojnost predstavljala jedan od elemenata za razvoj i jačanje privrednih potencijala.

     SAOBRAĆAJ

Železnički

 

Jedan od osnovnih preduslova za razvoj  privrede je svakako i dobro organizovan putnički i teretni saobraćaj. Bez blizine plovnih i kvalitetnih drumskih puteva, za Suboticu je izgradnja prve železničke pruge Segedin – Subotica – Vinkovci (1864-1869), kao dela tzv. Alfeldske pruge, predstavljala izuzetno važan momenat za njen ukupan razvoj, a posebno za  napredak  trgovine i industrije. [52] Daljom izgradnjom železničke mreže[53] postićiće se, da  po ulasku u novu državu, Bačka bude na prvom mestu u zemlji po gustini i dužini pruga, a Subotica jedna od važnijih  železničkih  raskrsnica sa veoma intenzivnim saobraćajem.

„Sve su pruge u Vojvodini izgrađene pre rata, i trasirane u vezi sa izvesnim privrednim centrima od naročitog značaja, a prema politici predratne državne uprave u Vojvodini.“[54]

Problemi nakon rata, i pored toga što nije bilo ratnih razaranja pruga, bili su u održavanju, kako pruga, tako i lokomotiva i vagona. Železnička mreža u Bačkoj (i u celoj Vojvodini) je bila relativno najgušća u novoj državi – 8,6 km na 100 km². Subotica  je igrala veoma važnu ulogu u železničkom pograničnom saobraćaju, u prometu svake vrste. Preko ove stanice 1928. godine otpremljeno je ukupno 816.219 putnika i 82.096 tona robe.

Vojvođanska železnička mreža spadala  je u delokrug  Oblasne Direkcije državnih željeznica u Subotici (tu su bile uključene i slavonske pruge: Dalj-Vinkovci-Osijek).  Činile su je 41 pruga normalnog, i 3 uzanog koloseka. Četiri najvažnije pruge koje  su prolazile kroz grad bile su:

1. Subotica – Kelebija (državna granica) – Budimpešta

2. Subotica – Dalj – Zagreb

3. Subotica – Horgoš (državna  granica)

4. Subotica – Novi Sad – Beograd

Pored toga tu su bile i vicinalne pruge Subotica – Bogojevo, Subotica – Crvenka, Subotica – Senta. Subotička Direkcija je imala u 1928. godini ukupno 10.056 zaposlenih, od čega je u samom gradu bio manji deo (oko 400).

Vodeni

 

Za Suboticu su bili značajni i vodeni, rečni odnosno kanalski putevi. Na kanalski  saobraćaj subotički „Llojd“ (Udruženje trgovaca i industrijalaca) ima 1929. godine  primedbe – da se kanali ne čiste, da se inostrani šlepovi ne puštaju u Bački kanal, te da su pristaništa neupotrebljiva. U Bačkoj su (1929) bila samo dva uređena pristaništa  („Umschlag“) – Novi  Sad i Apatin, gde je pristanište povezano sa železničkim  kolosekom. Za Suboticu  je bilo najvažnije apatinsko pristanište.[55] Tim načinom transporta, iz Subotice i okoline najviše su se izvozile žitarice, a uvozio ugalj i drvo.

Poštanski

 

Prvi privatni telefon je u Subotici postavljen još 1886. godine u kući vlasnika livnice Mirka Rotmana.[56] Ovo svedoči o prihvatanju tog noviteta u svetu komunikacija upravo od istaknutih pripadnika privrednog staleža. Odluka o uvođenju i izgradnji telefonske mreže doneta je 1892. godine.

„Pošte sa telegrafom i telefonom jesu presudni faktori  u savremenom privrednom životu i radu. Stanje pošta iza rata bilo je užasno.“ pisao je 1930. godine dr  Mirko Kosić glavni sekretar Trgovačko – industrijske i Zanatske komore u Novom Sadu. [57] Problemi sa ovim sistemom u Vojvodini, poticali su od toga što je on bio u ranijem  periodu povezan  sa  Mađarskom, međunarodne linije su išle preko Segedina i Budimpešte, a preorijentisanje na nove državne centre išlo je sporo.

Direkcija pošta je tokom 1920. godine bila prebačena iz Velikog Bečkereka u Suboticu. Gradske vlasti su na zahtev da se pronađe odgovarajuća zgrada za njen smeštaj, koji je uputilo Ministarstvo pošta, donele odluku o ustupanju, uz zakup, zgrade tzv. „Kakaš“ škole i Više ženske škole, za te namene.[58]

Teškoće u dobijanju međugradskih i međunarodnih telefonskih veza, osećale su se u  čitavom međuratnom periodu. U Subotici je jedna od poštinih investicija bilo proširivanje postojeće centrale sa 900 na 1.200 brojeva tokom 1929. godine. Ipak, u gradu je 1930. godine bilo samo 665 telefonskih pretplatnika.

Industrijalci, kojima je od izuzetne važnosti bila mogućnost uspostave što boljih, bržih i  sigurnijih  veza i  komunikacija  sa mestima u zemlji, a pogotovo u inostranstvu, s pravom su se  žalili  na slabosti u telefonskom i  poštanskom  saobraćaju. U gradu su 1927. godine radile samo dve pošte: u centru – Vilsonova 27 (Maksima Gorkog) i kod železničke stanice. Osećao se veliki manjak linija za inostranstvo, a i međugradske veze su bile opterećene. Na tim poslovima je radilo samo 14 službenika, a poštonoša je  bilo samo 13.[59]

Radio-aparate je 1930. godine imalo samo 2.480 subotičana.[60]

Kolski

Kroz Suboticu je prolazilo 10 važnih puteva. Svi su oni bili u prilično lošem stanju, samo delimično nasuti tucanikom, popločani ciglama od „keramita“ (žuta kocka) ili malim kockama od bazaltnog kamena.[61] Zimi je saobraćaj na svim putevima, a pogotovo na tzv. “letnjim” (zemljanim), bio izuzetno otežan.

Po jednom izveštaju gradske uprave iz 1931. godine u Subotici je bilo, računato u dužini, 34% izgrađenih kolnika, a 66%  neizgrađenih. Izraženo kroz površinu puteva, taj  procenat je još lošiji: 17,3% neizgrađenih, a samo 82,7% izgrađenih. [62]

      Putevi (sa stanjem 1930)

1.  „Horgoški put“ Subotica – Horgoš (nasut tucanikom)

2.  Subotica – Bačka Topola (nasut tucanikom)

3.  „Majšanski put“ (delimično izgrađen „klinkerom“)

4.  „Halaški put“ (delimično izgrađen „klinerom“)

5.  Subotica – Čikerija „Bajski put“ (delimično izgrađen tucanikom)

6.  Subotica – Bajmok (delimično izgrađen tucanikom)

7.  Subotica – Senta (delimično izgrađen tucanikom, slabo održavan)

8.  Subotica – Čantavir (delimično izgrađen tucanikom)

9.  Subotica – Pačir (manjim delom izgrađen tucanikom)

10. “Gornjetavankutski put” (manjim delom izgrađen tucanikom)

Izgradnja modernog asfaltnog puta Beograd – Subotica (Horgoš), kao dela međunarodnog pravca Kale – Istanbul, dovršena je tek 1937. godine. „To je ujedno jedini  put  te vrste izgrađen u Jugoslaviji od 1918-1941. godine.“[63] Poslove je organizovala  firma  „Labor – tehničko preduzeće za gradnju modernih puteva“. Jugoslovenska i subotička organizacija „Rotari club“ znatno je doprinela da trasa tog puta prolazi upravo kroz Jugoslaviju.[64]

Broj prevoznih sredstava u Subotici je 1929. godine iznosio: 73 osobnih zaprežnih kola, 7.800 teretnih, 1.886 bicikala, 35 motocikala, 160 automobila, 61 teretnih automobila i 9 autobusa.[65]  Uočava se dominacija zaprežnih kola, a mali broj motornih vozila. Zanimljivo je poređenje sa Novim Sadom, koji je tada imao znatno manje zaprežnih (2.740 ukupno), ali  više motornih – 270 osobnih i 70 teretnih.[66]

Broj vozila 1932. godine bio je sledeći: 32 motocikla, 63 fijakera, 23 taksi automobila, 4 autobusa, 55 luksuznih automobila i 24 traktora.[67] Poljoprivrednici su držali najveći broj zaprega, a privrednici, bankari, trgovci, snažnije zanatlije i, naravno, industrijalci bili su ti koji su posedovali većinu automobila i kamiona.[68] Pored automobila, ipak se kod određenog dela tog sloja, zadržao običaj držanja luksuznih zaprega – karuca i fijakera.

    KOMUNALNA INFRASTRUKTURA (vodovod, kanalizacija)

Grad nije imao svoj vodovod. Stanovništvo se snabdevalo sa pedesetak javnih bunara. Kanalizacija je izgrađena samo delimično. Gradski odvodni kanali su bili u prvo vreme otvoreni. Tek  početkom tridesetih godina pristupa se gradnji zatvorenih kanala i njihovom povezivanju  u kolektorsku mrežu. Tako je 1933. godine bilo 22.964 m otvorenih jendeka i kanala, 21.064 m kanala građenih od cigle, 9.821 m kanala od betona ili cevi, 703 m drvenih kanala, dok je 85.497 m predstavljalo dužinu ulica bez ikakve kanalizacije.[69]

Potrošnja vode je bila u Subotici minimalna, a po proceni inž. Otona Tomandla (od 1935. godine menja prezime u Tomanić) kretala se samo oko 30 litara po glavi stanovnika.[70]  Procena je bila u izveštaju Tomandla o poseti „higijenskoj izložbi u Drezdenu“. Pored nedostatka vodovoda, navodi još niz velikih urbanističkih komunalnih problema – preterano širenje grada, loše puteve, previše prašine, nezdrave uslove stanovanja nekih slojeva stanovništva, uz zaključak da bi Grad morao za podizanje opštih higijenskih uslova da investira mnogo više sredstava.

Većina industrijskih postrojenja imala je sopstvene bušene bunare, za upotrebu u  proizvodnji ili samo za piće. Po podacima jedne ankete iz 1934. godine saznajemo da je „Samuel Gingold“ u  svojoj fabričkoj zgradi u Nikolićevoj ulici 7 imao 35 m dubok  bušeni bunar, „Braća Goldner“ bunar od 40 m, „Gradska klanica“ 2  bunara, „Industrija mramora i kamenoreza d.d.“ imala je 48 m dubok arteški  bunar, a „Merkur“ nije imao bunar sa pitkom vodom – snabdevali su se sa  najbližeg javnog ( arteškog) bunara.[71]

Ilustraciju komunalnih  problema vezanih za snabdevanje vodom i njenim odvođenjem daje 1930. godine gradski odbornik Ago Fister, koji piše Senatu: „U našem gradu jedva se nalazi nešto kanalizacije, a o vodovodu ni traga ni glasa. Koliko je žalosno i netrpljivo ovo stanje, imam da primetim, da ne samo u zapadnim kulturnim državama jedva da se nalazi i jedna varošica, koja ne bi imala vodovod i potpuno  izgrađenu  kanalizaciju, već i u našoj domovini se nalaze tako po broju  stanovništva, kao po veličini površine znatno manje varošice, koje su snabdevene sa vodovodom i izgrađene su sa potpunom  kanalizacijom. Usled malene i nepotpune naše kanalizacije vlada u našem gradu tako loše  zdravstveno stanje da od dana do dana dopunjava svoje guste i bedne redove strahovita tuberkuloza, a manjkavost vodovoda preti u  slučaju  požara prilikom većeg vetra, da će izgoreti cele ulice, štoviše i celi delovi našeg grada.“[72]

Paralelno sa procesima jačanja privrede, posebno industrije,  sve će biti očitiji i dublji uticaji kojima se menja prirodno okruženje. Sa napretkom proizvodnje, u prvom redu fabričke – industrijske, javljaće se sve veći broj negativnih posledica u prirodi. Zagađivanje voda će biti samo jedan vid takvih delovanja. Većina podzemnih  i površinskih  voda  sa  područja  grada, uz otpadne vode  odvođene  kanalizacionom mrežom, slivala se u prirodni vodeni rezervoar i  prijemnik – Palićko jezero.

Gradske vlasti su problem izlivanja otpadnih voda u jezero prvi put razmatrale  1904.  godine, ali zbog nedostatka sredstava nisu preduzete nikakve mere na  njihovom prečišćavanju, pa su i dalje išle direktno u Palić. Gradska kanalizacija, čija dužina krajem tridesetih godina iznosi preko 30 km, koja je u prvo vreme odvodila  samo vodu iz domaćinstava, a zatim i iz industrije, znatno ubrzava prirodni proces odumiranja jezera, menjajući karakteristike vode i čineći je zasićenom sulfatima.[73] Tek 1938. godine subotička opština u planovima za ulaganja u narednom periodu, predviđa i izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. [74]Ni ovaj  put takvi planovi, koji su uviđali dalekosežne štete od zagađivanja Palića i predlagali mere za njegovo svođenje na najmanju meru, zbog približavanja ratnog vihora nisu bili realizovani. Hemijska i biološka ravnoteža jezera, i pored svih negativnih uticaja, još nije tada bila toliko alarmantno narušena, da bi onemogućila funkcionisanje Palića kao turističkog mesta.

Kraljevska banska uprava uputila  je 10.6.1939. godine, u vezi donošenja Zakona o slatkovodnom ribarstvu, subotičkom Sreskom načelstvu dopis u kome traži spisak  preduzeća  koja upotrebljavaju vodu, sa podacima odakle je dobijaju, gde i kako ispuštaju otpadne vode i da li poseduju postrojenja za njihovo prečišćavanje. Načelstvo je 23. juna iste godine odgovorilo jednim tabelarnim spiskom. U njemu je navedeno 15 subotičkih preduzeća, sa traženim  podacima.[75] Sva su se snabdevale vodom  sa vlastitih bunara, a većina je gradskim  javnim  kanalima ispuštala otpadne vode direktno u Palićko jezero.  Od navedenih 15 preduzeća, 10 je ispuštalo otpadne vode direktno u kanalizacionu mrežu, odnosno u Palić. Najveći  zagađivači su bili – crevara, fabrika sapuna i posebno 2 fabrike štirke, koje Sresko načelstvo u svom dopisu ističe kao one koje ispuštaju „prljavu vodu“.

     ZAKONSKA REGULATIVA

Na teritoriji BBB važi Zakon o zanatima i trgovini iz 1884/čl. XVII, a Zakon o osnivanju akcionarskih preduzeća donosi se 1922. godine.

Kralj je proglasio 5.8.1932. Zakon o radnjama. „Ovim Zakonom likvidira se dosadašnje partikularističko zakonodavstvo o radnjama, koje  je  bilo krupna smetnja za pravilan razvitak privrednog rada…“

Formirano je i prinudno Udruženje industrijalaca, a članovi imaju biti svi imaoci industrijskih radnji.

*

“Osnovne pretpostavke nacionalizacije proizašle su iz činjenica da je Kraljevina SHS bila jedna od država naslednica Austro-Ugarske Monarhije, da je Kraljevina SHS bila u ratu sa Austro-Ugarskom, da je pripadala pobedničkom bloku i na osnovu toga imala određena prava prema imovini poražene strane i njenih podanika. Pravnu osnovu za ovo pružale su odredbe mirovnih ugovora, kojima je ratno stanje okončano, a koji su predstavljali deo versajskog mirovnog sistema: Sanžermenskog sa Austrijom i Trijanonskog sa Mađarskom – potpisanih 19. septembra 1919, odnosno 4. juna 1920. godine.”[76] Prva mera države u vezi sa tim bila je stavljanje imovine stranih državljana pod sekvestar. Tom merom je ta imovina bila pod državnom kontrolom.

Odnos državnih vlasti i javnosti prema stranom kapitalu, odnosno strancima kao njegovim predstavnicima je bio dvojak. “U jugoslovenskoj državi su se društvene snage konfrontirale: za i protiv stranog kapitala.”[77]  U početku se generalna politika svodila na pokušaje “nacionalizacije” domaće privrede. “U vezi s time donet je Zakon o nacionalizaciji privrednih objekata državljana neprijateljskih država. Taj Zakon, međutim, nije sproveden u celosti u delo, s obzirom na to da su Trijanonski i Sanžermenski mirovni ugovori predvideli odredbe po kojima se austrijski i mađarski državljani kao vlasnici izuzimaju iz nacionalizacije, ukoliko se radi o teritoriji koja je pripadala Austro-Ugarskoj. Pa tamo gde je ta nacionalizacija preduzeća sprovedena, ona je bila fiktivnog karaktera, jer je samo nominalno došlo do promena, a stvarno ti objekti su ostali i dalje u svojini starih vlasnika.”[78]

U publikaciji „Privredno osvajanje Vojvodine“ (pseudonim autora Dobrurad), Novi

Sad 1921, nalazimo na  ilustraciju takvih gledanja na pitanje zatvaranja domaće industrije za strani kapital i stranu robu. „Industrijaliziranje Vojvodine je na pragu. Zbog njenog otcepljenja od Austro-Ugarske, nije više korisno donošenje industrijskih proizvoda iz fabrika, koje su nas dosad snabdevale, a prerada naših sirovina ovde biće od najveće koristi. Što  manje  našeg novca izlazi iz naše države u druge – tim ćemo biti  imućniji, a  što više budemo izrađivali svoje potrebe u našoj državi – tim će više biti rada i zarade za naše ljude.“ (st. 25) Pošto takve mere nisu donosile napredak u toj oblasti, stvarnost, a i glasovi pojedinih političara i ekonomista su upućivali na preku potrebu angažovanja takvog kapitala, koji već od kraja 1921. godine prodire na ovo tržište. Tako se 1924. godine javlja  i konstatacija:  “Usled nepoverenja inozemstva prema nama strani je kapital, privučen velikim kamatnjakom, počeo dolaziti samo preko Beča i Pešte, i to na taj način što su naša preduzeća prodavala svoje udele i deonice, tako da je industrija, koja je već bila nacionalizirana, opet počela  da se otuđuje, i to po ceni koja je niža od njene  unutarnje vrednosti.“[79]

O odnosu prema strancima dobru ilustraciju daje i jedan dopis ministra trgovine i  industrije iz 1922. godine: „Mi imamo i suviše stranog  elementa  u  Vojvodini,  Hrvatskoj,  Sloveniji i Bosni i Hercegovini i dokle mi taj strani elemenat ne svalimo i dok on ne dobije naš mentalitet, dotle ne treba puštati strance  u  našu zemlju, do najređeg izuzetka. Mi imamo  u zemlji 156.000 Jevreja, najmanje, i svaki i najmanji priliv smatramo kao škodljiv  po  narodno jedinstvo i gazdinstvo. Samo eventualno da posluže kao  učitelji pri podizanju industrije i to samo u preduzećima gde  mi  imamo  većinu kapitala“[80] To jasno pokazuje tendenciju isključivanja stranog kapitala iz učešća u domaćoj privredi. Ali konkretna situacija u subotičkim fabrikama od kraja dvadesetih godina, svedoči da je strani kapital sve više prodirao i na ovo tržište. On se morao prilagođavati i pridržavati okvira, da njegovo učešće ne bude većinsko, te se u mnoštvu izveštaja subotičkih firmi višim nadzornim državnim telima javlja popis vlasnika akcija, njihove nacionalnosti i državljanstva, sa ciljem pravdanja da stranci nemaju većinsko vlasništvo.[81]  „Za  unapređenje  naše  industrijske  radinosti  od   prvostepene važnosti je sigurno potreba za dovođenjem u zemlju stranog  kapitala.“ jasno je uočavao dr Kosić. [82]

“Kraljevina SHS je imala razvijen sistem deoničarskih društava u industriji i novčarstvu, a institucija akcionarskih društava omogućavala je često stranom kapitalu da se infiltrira u privredu pod zvučnim nacionalnim imenom i s uticajnim političkim ličnostima kao članovima uprave”.[83]

U gradu se (još 1919. godine) uvodi poseban porez na strance, koji će, pored posebnih dozvola za rad, opterećivati u čitavom periodu boravak takvih lica u zemlji. U subotičkim fabrikama ipak su česti primeri da stručne poslove, koji iziskuju obučenu i kvalifikovanu radnu snagu, obavljaju radnici – stranci.

Naredba o izgonu ratnih doseljenika, Ministarstva unutrašnjih dela (Odseka za BBB), onih koji su se u Subotici naselili u periodu od 27.7.1914. godine, pogađala je veliki broj stanovnika (Sačuvana građa svedoči o blizu 1.000 pokrenutih  postupaka za iseljavanje. IAS, F:47. XIX, 80). Ona je obrazložena nedostatkom stambenog prostora. Međutim, mnogi koji  su njome bili zahvaćeni posedovali su sopstvene stanove i kuće. Većina trgovaca i  fabrikanata ipak je uspevala da izbegne iseljavanje, obraćajući se Ministarstvu unutrašnjih dela u Beogradu, koje im je omogućavalo da ostanu,  pozivajući  se  na potrebe privrednog razvoja.

Godine 1920. doneto je na državnom nivou rešenje, kojim je bio dozvoljen bescarinski uvoz mašina, alata, sirovina za industriju, čime se znatno doprinelo industrijskom poletu. Nekoliko subotičkih firmi (na pr. Ferrum) koriste takve uslove i povoljno uvoze mašine. Sa druge strane, sistemom carinskih zaštita, domaćem tržištu je bilo omogućeno da se razvija bez uticaja jake konkurencije.

     DRUŠTVENA I PRIVREDNA KLIMA

Od stabilizacije domaće valute u 1925. godini, u privredi se osećala stalna nestašica  novca i kredita, koja je otežavala već inače poljuljani položaj domaće industrije. “Bez potrebne materijalne stabilnosti industrija u Vojvodini vrlo osetljivo je reagovala na svaki, pa i najmanji, potres koji je izazivao nepovoljne reperkusije. To je omogućilo lakše prodiranje stranog kapitala. Strani kapital je prodirao u ekonomski najrentabilnije grane industrije.”[84]

Posle Prvog svetskog rata opada vrednost novca u svim državama, osim u SAD. Smanjenje vrednosti novca će  tako  u  Jugoslaviji  1925. godine iznositi 1.522%, u Rumuniji  4.386%, u Francuskoj 275%.[85] U 1931. godini nastaje izrazita finansijska kriza. Banke  imaju  uloženih 15 milijardi, a u opticaju je samo 5 milijardi. Zabrinuti građani povlače uloge iz banaka.

U nedostatku kapitala  rad  velikog  dela  industrije  zavisio  je  od reparacija.

„Najnapredniji segmenti jugoslovenskog društva nalaze se 1918.  godine u procesu druge industrijske revolucije, tj. uvođenja električne energije u industrijsku proizvodnju kao pogonske snage.“[86]

U Subotici je 1938. godine čak 12.500 domaćinstava, ili čak oko 50%  (broj domaćinstava po popisu 1931. iznosio je 24.466) koristilo petrolej  za osvetljenje, i trošilo 300.000 kg tog  goriva. Za 154 automobila potrošnja je iznosila – 211.750 kg, a za 40 teretnih vozila – 110.074 kg dizel goriva.[87]

*

Po  sumarnoj evidenciji „Udruženja  zanatlija“, u Subotici  je bilo 27  fabrikanata.[88]  Oni su upisani kao jedna od ukupno 73 vrste struka – delatnosti. Najbrojnije zanatlije su bile  cipelari – 242, i berberi – 214. U 1921. godini bilo je  2.000 zanatlija, od toga 1.500 – 1.600 Mađara, 400 Bunjevaca (od tog broja 90 %  su „mađaroni“) i tek 60-70 Srba, saznajemo iz dopisa gradskih vlasti  Komori u Novom Sadu.[89]  U 1935. godini bilo je 1.642 zanatlija. [90] Zanatlije su radi zaštite svojih interesa od države tražili, pored zaštite i poboljšanja svoga položaja, i mere protiv  konkurencije „velike industrije“.[91]

Broj fabrika u Subotici je 1921. godine  iznosio 21, od toga je bilo 12 u obliku deoničkih društava i 9 u inokosnom vlasništvu.[92]

Njihov broj (industrijskih  preduzeća) je 1933. godine  povišen na 66, a od toga je bilo: 9 mlinova, 12 štamparija, 2 parna kupatila, 4 ciglane i 39 firmi drugih struka.[93]

Za 1935. godinu postoje podaci o 61 fabrici.[94]

Zanatskih radnji je 1937. godine bilo – 1.726, a trgovačkih i ostalih – 1.184. Broj  subotičkih fabrika je 1921. godine iznosio – 21, 1933. – 66, a 1938. godine – 53. Razvijenost poljoprivrede je uslovljavala upućenost industrije na nju, kao sirovinsku bazu i konzumenta gotovih proizvoda. Mlinarstvo se isticalo još u periodu Monarhije, a u novim državnopravnim i privrednim okvirima od 1918. godine je bilo čak predimenzionirano. Na poljoprivredu se u najvećoj meri oslanjala i razvijena prehrambena industrija, zatim  proizvodnja štirke i lepila, kao i veštačkih đubriva. Od ukupnog  broja iskazanih  fabrika  1938. godine bilo je:

13 mlinova

4 štamparije

2 pogona za izradu proizvoda od papira

4 fabrike štirke

2 fabrike sapuna

2 fabrike čokolade  i konditorskih proizvoda

7 metaloprerađivačke  struke

2 drvoprerađivačke

6 tekstilnih fabrika

2  za obradu  kamena i izradu cementnih roba

1 elektrana

1 hemijska  fabrika

1 crevara

1 pekara

1 serum zavod

1 klanica

1 ciglana

1 fabrika ribljih konzervi

1 fabrika za izradu celuloidne robe

1 trgovina i pogon za sastavljanje radio-aparata

U 1938. godini u gradu rade 53 industrijska preduzeća sa 4.286 radnika.[95]

*

Poreskom politikom države Vojvodina je bila mnogo više opterećena nego drugi delovi. Ovde su bila uvedena 22 poreza i prireza. Posebnu teškoću je predstavljao ratni porez, uveden oktobra 1919. godine, a koji je važio narednih devet godina.

Zbor subotičkih privrednika povodom poreza na dohodarinu i ratnih poreza (na ratnu  dobit za godine 1917-1920) održan je 16.4.1923. godine. Na njemu su oni istakli svoje nezadovoljstvo, te da je takav način oporezivanja pogrešan sa stanovišta narodne privrede, da su imovna stanja  poreskih obveznika preterano uveličana.[96]

Problemi koje taj stalež naglašava 1934. godine, vide se iz dopisa Trgovačko zanatske  komore Udruženju industrijalaca.[97] Oni su bili sledeći: bankarstvo ne daje kredite, a inače su kamate visoke – 12%, sa još 2%  za zakašnjenja, građenje je stalo zbog trošarine od 35%  vrednosti cementa,  koji  je skoro postao luksuzna roba, samoupravne trošarine su počinjale  da imaju karakter srednjovekovnih međugradskih carina.

I dokument Udruženja  industrijalaca, Novi Sad[98], iz 1936. godine daje ilustraciju o aktuelnom stanju i problemima vojvođanske privrede. U njemu se navodi da postoje sledeći porezi:

Državni

a) skupni porez na poslovni dohodak

b) porez na luksuz (mnoge robe danas više nisu luksuz)

c) tečevina

d) društveni porez (slobodno ga utvrđuju porezni organi i to često

loše i pogrešno )

e) posebni poreski dodatak

Samoupravno finansiranje – opštinski porezi

a) trošarina

Kao otežavajuće okolnosti za poslovanje ističu da su železničke tarife prevelike  i da vlada nedostatak povoljnog kreditiranja. Ističu da: „…kredit oživljava i održava privrednu   radinost“, i nastavljaju:  „Kod nas se s jedne strane neopravdano i ničim dokumentovano (samo na osnovu nacionalno – političkih romantičarskih fraza) vodi kampanja i borba  protiv  stranog  kapitala, ali se istodobno ne pomažu domaća preduzeća, jeftinijim kreditima.“ Na području Udruženja bilo je tada 353 industrijska  preduzeća sa 48.143 radnika (bez mlinova). Od toga ih je u Subotici bilo 40.

Sličan je i izveštaj Upravnog odbora Udruženja industrijalaca u Beogradu, takođe iz 1936. godine. [99] „Najveći pritisak osećala je industrija od raznovrsnih dažbina, kojima je njen rad opterećen. To je čitav jedan konglomerat raznih poreza, prireza, doprinosa, taksi, trošarina, dodatnih poreza, vanrednih doprinosa, luksuznih poreza, skupnih poreza, komunalnih, opštinskih, banskih i državnih poreza. Treba biti zaista odličan stručnjak pa se snaći u celom tom krstopletu dažbina i odgovoriti tačno svakoj na vreme.“

I pojedini subotičani, članovi tog Udruženja, žalili su se na to stanje. Tako vlasnik mesarskog pogona Đula Korhec [100] ističe da je u neke gradove zbog visoke trošarine izvoz robe gotovo nemoguć, da su gradovi obrazovali carinska područja, gde su zastupljeni i uski lični interesi.

Novi gradski namet – trošarina, koja se uvodi početkom 1930. godine [101] radi popunjavanja deficita gradskog budžeta, predstavljala je veliku teškoću za poslovanje svih  subotičkih privrednika, a posebno industrijalaca. Njome je predviđeno plaćanje po posebnim tarifama  za svu robu koja se unosi u grad. Time su opterećene i neke sirovine  i poluizrađevine, koje fabrikanti nabavljaju van subotičkog trošarinskog regiona. Doduše, predviđeno je vraćanje dela uplaćene sume za proizvedenu robu, koja se izveze iz Subotice, ali to je bilo skopčano sa nizom poteškoća.

Zbog tih razloga i problema „Lloyd“  je već  17.2.1930. godine organizovao posebnu sednicu sa tom temom, sa koje je upućena žalba gradskim vlastima na predlog o uvođenju trošarine, navodeći niz okolnosti koje će otežavati trgovinu i samu proizvodnju, i ugroziti opstanak mnogih firmi. Pored zajedničke žalbe u predmetu su sačuvane  žalbe  pojedinih firmi: „Hartman i Konen“, „Gingold Salamon“ i drugih, kao i strukovnih sekcija: ciglara, obućara, šeširdžija…  Pored  toga, u njoj se naglašava i da je: „Subotica jedan grad sui generis, ili još bolje rečeno: „najveće selo sveta“, kako se naš sadašnji gradonačelnik g. Selimir Ostojić [102] veoma karakteristično izrazio. To selo se proteže na pr. prema Bačkoj Topoli  3 – 33  km.“[103]

*

Privrednici su ekonomsku krizu osećali još znatno ranije. Subotički Poreski odbor još 1927. doneo je  sledeće  zaključke u kojima ističe da je: „…ekonomska kriza dostigla  svoju  kulminaciju“,  ali i delimično pokušava da objasni neke od razloga teškog položaja Subotice:

„Ekonomske i privredne prilike na teritoriji grada Subotice od otcepljenja bajskog trokuta, koji je sa svojim bogatim stanovništvom bio stup trgovine i industrije, i prirodno zaleđe ovog mesta, s dana na dan se pogoršavaju, i Subotica, kao centar trgovine i industrije negda bogate Bačke, ide u susret lošoj budućnosti. Ona je osuđena inicijativu da preda u ruke Novom Sadu. Jugoistočni delovi Bačke gravitiraju  Novom Sadu, a jugozapadni povukli su se u Sombor.  Subotica  je  upućena  na samu sebe.“[104]  O težini situacije u kojoj su se tada našle zanatlije, a tako i ostali privrednici, govori i istupanje Age Fistera, zanatlije – stolara, gradskog odbornika, na sednici gradske skupštine 1930. godine, gde je izneo da od 2.200  subotičkih  zanatlija „…danas barem 1.600  nisu uopšte zaposleni“.[105]

U 1931. godini „Lloyd“ odgovara na jednu anketu KBU i navodi, koje bi se mere trebale preduzeti za smanjivanja posledica  krize. Na  prvom mestu traže da izdavanje pasoša privrednicama ide brže i da putna isprava važi na duži rok, zatim – snižavanje, a ne povećavanje državnih poreza, i u vezi s tim da se u Subotici, a ne u Somboru,  uspostavi reklamacioni odbor „…kako naši privrednici ne bi bili primorani ići u Sombor i podvrgnuti se oceni takvih ljudi, kojima ovdašnje  prilike uopšte nisu poznate“, da se ukine gradska trošarina i da se omogući zapošljavanje neophodnim stranim radnicima.[106] Od 1932. godine, sa izmenama u privrednom zakonodavstvu, uspostavljen je i reklamacioni odbor u Subotici.

Iz rezolucije, koju januara 1932. godine donosi konferencija sazvana da raspravlja o pitanju zbrinjavanja nezaposlenih, saznaje se da ih je u Subotici bilo ukupno oko 13.000 i to:  2.000 zanatsko-industrijskih, 1.000 običnih, i 10.000 poljoprivrednih (od kojih jedan deo, doduše, samo u sezoni nalazi posla). To je, uz članove njihovih porodica, značilo da 1/3 građana Subotice  „… usred  najjače zime besposlicu trpi bez dovoljno sredstava za  život.“[107] To je bila situacija koju subotička sredina još  nije nikada imala. Pored Berze rada, sindikalnih,  staleških  i   humanitarnih  organizacija, i Grad će davati pomoć u svrhe  zbrinjavanja nezaposlenih i siromašnih – osnivanjem udruženja „Dobro delo“.

Krajem 1931. godine, kao ilustracija krize, služi i podatak da „Lloyd“ izveštava da mnogi privrednici pokušavaju da rasprodaju svoje automobile, ili ih čak uništavaju, jer se porez  plaćao samo na upotrebljiva vozila. Tada se auto, vrednosti 40 – 50.000, mogao kupiti za samo 8 – 10.000 dinara.[108]

*

Subotičko „Udruženje trgovaca i industrijalaca“ uputilo je ministru finansija aprila 1923. godine rezoluciju, u kojoj se žali na  visoke  poreze na ratnu dobit, za protekle godine (1917–1920). Isto Udruženje organizovalo je zbor privrednika 26.6.1924. godine, na kome su  dotakli i pitanja  poreza deoničarskih  društava.  Zahtevali su  reviziju postupka njihovog oporezivanja: „Postoji fakat, da je prema akcionarskim društvima uveden neprijateljski sistem oporezivanja, koji ne samo da uzima  sav prihod, već nosi veliki deo glavnice. Dokazano je, da  preduzeće  sa jednim milionom prihoda,  plaća jedan i po milion na ime raznih poreza.“[109]

Jedan od najvećih protesta održan je  14.2.1926. godine, takođe u organizaciji „Udruženja trgovaca i industrijalaca“. To je bio „zbor svih privrednih organizacija i staleža.“  Na  njemu su učestvovali: Pučka Kasina, Zemljodilska Kasina, Radnički sindikat, Trgovačka omladina,  Savez  gornjobačkih industrijalaca, Subotičko obrtničko udruženje i Udruženje gornjobačkih  gostioničara, koje je bilo i organizator manifestacije.[110] Dr Ivan Brankovan je na sednici gradske skupštine  zahtevao da se rezolucija sa tog zbora iznese pred  vladu,  što je  i prihvaćeno, i određeno je posebno izaslanstvo za to.[111] U rezoluciji je pored ostalog naglašeno: „…glavni uzrok našoj, već očiglednoj, ekonomskoj propasti leži u teškom i neujednačenom oporezivanju Vojvodine.“

*

Subotička javnost  reagovala  je  izražavanjem  nezadovoljstva  i protivljenjem na glasove o  premeštanju  državnih  ustanova (Oblasne željezničke direkcije, Pravnog fakulteta, Komande potiske divizije) iz Subotice, koji  se  pronose  već  od  sredine  dvadesetih godina (TZ komora iz Novog Sada napisala je 1929. godine ministru saobraćaja   zahtev da Direkcija ostane).

Iz Subotice su do 1936. godine već preseljene sledeće institucije: Vojni okrug –  u  Stari  Bečej,  Državna učiteljska škola – u Sombor,  Konjička podoficirska škola i Učenički eskadron te Advokatska komora – u Novi Sad.

Jedan od takvih primera je i predlog Kraljevskoj vladi, koji su doneli  gradski većnici 1936. godine.[112] U  njemu se ističe da se oni protive preseljenju bilo koje državne ustanove  iz Subotice, te da bi takvi potezi naneli veliku štetu na privrednom, kulturnom ali i nacionalnom polju. Dalje se navodi da Subotičani očekuju barem ravnopravan tretman  sa  drugim  gradovima, i da bi trebalo ići na osnivanje novih, a ne na oduzimanje postojećih državnih nadleštava. Poseban naglasak je stavljen na potrebu osnivanja Poljoprivrednog  fakulteta,  kao najviše odgovarajućeg fakulteta za ovaj kraj, gde većina stanovništva živi upravo od poljoprivrede, pa bi njenom unapređenju to dalo izuzetan doprinos.

Dalje je navedeno da je dotadašnje stanje u vezi tih pitanja, vešto koristila revizionistička propaganda: „Ovo stvara, pored ostalog, jednu psihozu neverice i malodušnosti, i kod našeg nacionalno svesnog življa, prema našoj državi.“ Dalje je navedeno: „U Subotici, koja plaća najviše poreza od svih gradova, nestaće dobrih i sigurnih  poreskih  subjekata.“

Bez  obzira  na  te manifestacije neslaganja, 1939.godine iseljena je  iz Subotice „Oblasna Direkcija  državnih  željeznica“, koja  je  tada  imala 380 – 400 radnika, a uz nju i „Glavna radionica“ (Glavna radionica je bila  u sklopu  Mašinskog odeljenja Generalne direkcije u Beogradu), koja je zapošljavala oko 300 radnika.

Od 1923. u okviru Direkcije je radila i posebna Telegrafska radionica. Do 1925. godine je imala desetak radnika, da  bi 1940. zapošljavala čak 180.[113]

*

Glavna carinarnica je izgrađena 1931. godine. To je bila jedna od većih  državnih  investicija  u Suboticu, u izgradnju objekata i infrastukture oko njih –   kaldrme, kanalizacije i gvozdenog pešačkog mosta preko teretne stanice, u šta je uloženo 14 miliona dinara.

*

„I subotički  sajam  i  izložba“ održan je avgusta 1925. godine. Izlagači su bili iz zemlje, ali i iz inostranstva. Izlagali su u kasarni 3. konjičkog puka[114] i vestibilu Gradske kuće. Najzapaženijima su dodeljene posebne diplome.

U  Subotici  se  od  1929. godine, u prvoj polovini oktobra održavala manifestacija  „Subotička jeftina nedelja“, gde su privrednici (poljoprivrednici, vinogradari, trgovci, zanatlije, fabrikanti itd.) iz  grada i zemlje  izlagali svoje proizvode. Bila je praćena kulturnim i sportskim  programima – koncertima, trkama biciklista, mačevalačkim nadmetanjima i fudbalskim utakmicama.[115]  Od 1934. godine nosi naziv „Subotička privredna nedelja  i izložba“.

*

Industrijalci Subotice su imali do 1932. godine dva svoja strukovna udruženja:

„Savez gornjobačkih industrijalaca“ – osnovan 1921. godine, koji je 1927.godine, kada mu  je na čelu bio Dušan Manojlović, imao 32 člana[116] ; i „Udruženje trgovaca  i industrijalaca“ (poznato i kao „Lloyd“) – čiji temelji sežu još u 1899. godinu, koje je bilo znatno brojnije – imalo je do 700 članova.[117] Spajanjem tog udruženja sa „Jugoslovenskim  Lloydom“[118] tokom 1921. godine (predsednik u tom periodu je bio Antun Bešlić, direktor banke) nastaće „Udruženje trgovaca  i industrijalaca u Subotici“. U 1923. godini je imalo  750 članova („…iz krugova ovdašnjih najuglednijih predstavnika trgovine, industrije i novčanih zavoda.“), u 1928. – 332, u 1929. – 626. Od toga je bilo: 430 trgovaca, 60 industrijalaca i zanatlija i 136 posednika, advokata,  lekara i drugih  profesija. Tada je predsednik bio dr Vladislav Manojlović,  potpredsednici  Imre Jakobčić i Geza Komor, a direktori Dušan Manojlović i Lajčo Šreger.

Sekretar  tog Udruženja do 1925. godine je bio  Aleksandar  Rajčić, podgradonačelnik,[119]a zatim Milan Damjanović.[120] Dr Pavlović Miloš je vršio sekretarske poslove od 1928. godine. Tada mu je ugovorom određena ukupna mesečna plata od 4.000  dinara, pored određenog procenta od ostalih poslova koje je vršio za  stranke.[121]  Ugovorom mu je zabranjeno da se  politički eksponira i vrši agitacioni rad. Zanimljivost je da se za taj  položaj interesovao veliki  broj  ličnosti iz Subotice, iz ostalih delova zemlje, ali i iz  inostranstva, kao na pr. Vasa Dolinka iz Apatina, dr Marko Žužić iz Zagreba, prof. Ljubomir Kosier, koji se tada nalazio u Berlinu, dr Ivo Rafaeli (Raffaelli) iz Trsta.[122]

Od 1932. godine na osnovu Zakona o radnjama (donešenog 5.11.1931.), koji predviđa  formiranje prinudnih  udruženja, dolazi do razdvajanja „Udruženja trgovaca i industrijalaca u Subotici“ na dva udruženja: „Uduženje trgovaca“[123] i „Udruženje industrijalaca u Novom Sadu, povereništvo u Subotici“, kojem je pripojeno i „Udruženje gornjobačkih  industrijalaca“.[124]  Prvi predsednik tog novog udruženja (1932-1938) je bio dr Žiga Litman (Littman),  a zatim (1938-1940) Dezider Rot i  Gabor  Bela (od septembra 1940). Zanimljivo je da je mesto sekretara  bilo rezervisano za dr Miloša Pavlovića[125].  Udruženje  je radilo („iako u vrlo skromnim okvirima“[126]) sve do 15.3.1942. godine.

Jedna epizoda iz rada „Udruženja trgovaca i industrijalaca“ u 1925. godini, vezana je za ime dr Mirka Kosića [127], tada sekretara „Trgovačko zanatske komore u Novom Sadu“. Njemu, tada subotičko, Udruženje upućuje posebne izraze zahvalnosti, pošto se zalagao i davao nagoveštaje da će se u Subotici otvoriti ekspozitura novosadske Komore, što je bio stari zahtev  subotičkih privrednika.[128] Ipak, sticajem niza okolnosti, do tog koraka nije došlo. Ličnost dr Kosića je uveliko vezana za Suboticu. Ovaj priznati stručnjak je nakon studija u Strasburgu, Ženevi i Cirihu doktorirao pravne i filozofske nauke. Od 1925. godine redovni je profesor za predmet politička ekonomija na subotičkom Pravnom  fakultetu. Ostavku na državnu službu (nastavničku)  podneo je 1931. godine, pod pritiskom posledica afere koju je izazvalo njegovo angažovanje upravo u Trgovačkoj komori. U subotičkoj javnosti i štampi bilo je iznošeno da je to mesto u Komori nespojivo („inkompatibilno“)  sa položajem redovnog profesora Pravnog  fakulteta. Po tim navodima ono mu je donosilo 10 -15.000 dinara mesečno! („Subotički glasnik“ 21.2.1926.) Decembra 1930. godine, Disciplinski odbor Komore osudio ga je zbog niza  nepravilnosti u radu, stupanja u nekoliko Upravnih odbora akcionarskih društava, čime je i materijalno naneo štete Komori.

Pored tih, u Subotici su postojala još neka privredna udruženja: „Udruženje ugostitelja“ (1905-1948), te „Udruženje zanatlija“ (1886-1950). Ono je već 1885. godine imalo 704 člana. Nastavilo je da radi i nakon 1932, kada je donet Zakon o radnjama.

*

Stalež industrijalaca, kao jedan od delova subotičke društvene elite, angažovao se i u čitavom nizu van strukovnih društava i organizacija, kao što su bile masonske lože, Rotari klub, razna sportska, humanitarna ili dobrotvorna društva.

Privrednici, a posebno industrijalci, činili su tako i znatan deo članstva u slobodnim  zidarskim ložama u Subotici. Iz perioda Monarhije, postojala je loža  „Alkotás“ (Stvaranje). Od 1929. godine javlja se i loža „Stella Polaris“ (Sjeverna zvijezda), da bi se 1934. godine javila i jedna čisto jevrejska – „Matuad Jad“.

U loži „Alkotás“ (Stvaranje) bili su: Arnold Balog, Đorđe Bondi, Šandor Farago, dr Jako Fišer, dr Andrija Frankl, Vuktor Grim, Adam Gutvajn, dr Emil Havaš, dr Elemer Kalmar, Ernest Komor, Ilija Lepedat, Mavro Levi, dr  Geza Levi,  Jovan Levi, Franjo Levi, Aleksandar Lifka,  dr  Aleksandar Magarašević, Cvetko Manojlović, inž. Milan Manojlović, Samu Nađ, Franjo Denegri, dr  Miloš Pavlović, Kosta Petrović[129], Lajčo Polak, Mihajlo Prokeš,  Dezider Rot, Josip Ruf, Iso Štrasburger, Nikola Švajgler, Stevan Vaci, Julije Vali, Kertes Samu[130] ličnosti koje su bile akcionari ili vlasnici u nizu subotičkih preduzeća. U „Sjevernoj zvijezdi“ su bili: Franjo  Vukić, Adam  Gutvajn, Konen Vilim Jakobčić, Miloš Kurteš, Ilija Lepdat, Cvetko Manojlović, dr Mijo Mirković, dr Miloš  Rafajlović,  Aleksandar  Suvajdžić.[131]

U Subotici  je od 1928. godine postojao[132] i Rotari klub (Rotary club). Njegovi osnivači i članovi su bili i neki od istaknutijih industrijalaca – Vilim Konen Jakobčić, Dezider Rot, Viktor Grim, dr Miloš Pavlović. Rotari su bili organizacija elite, u svoje redove primali su samo najistaknutije predstavnike pojedinih profesija.

Vlasnici industrijskih preduzeća su organizovali i neka sportska udruženja ili klubove pri svojim fabrikama. Tako su sportske sekcije imale: Minerva, Ferum (Ferrum, šport klub), Električna centrala (Elektrik, šport klub električne centrale). Drugi su se  angažavali  u radu uprava već postojećih sportskih društava. Tako je predsednik (u 1927. godini) Hakoaha – jevrejskog kulturnog i športskog udruženja bio Marsel Kop, a S.A.N.D.-a Subotičkog atl. nogometnog društva  i Subotičkog društva za mačevanje Dušan Manojlović.

Industrijalci su bili članovi i drugih subotičkih društava ili udruženja, kasina, lovačkih udruženja,[133] Automobilskog kluba[134] i drugih.

                                                            *

I u humanitarno-dobrotvornom radu imućniji stalež, pa tako i industrijalci, davao je svoj veliki doprinos, dajući značajne donacije postojećim udruženjima i ustanovama (Dobro delo, Dobrotvorna zajednica Srpkinja, Dobrotvorna zajednica Bunjevaka, Crveni krst, Uboški dom, Kolevka, itd.). Pored toga, neke ličnosti iz toga kruga su se posebno isticale i svojim ličnim angažovanjem na tom polju. Kao dobrotvorka  ostala je zapamćena supruga Rafaela Hartmana – Terezija Šreger.

              Industrijalci – Jevreji koristili  su priliku da se angažuju i u svojim posebnim verskim ili društvenim udruženjima – Mesnoj cionističkoj organizaciji (osnovanoj 1927), Svetom društvu Chevra Kadischa (osnovanom 1890), udruženju Talmud Tora,  Udruženju milosrđa dr Bernard Singer.

*

Privrednici i gradski političari posećivali su i velike  svetske privredne manifestacije, pokušavajući tako da ostvare  kontakte  sa privrednicima iz sveta.

U organizaciji subotičkog  „Udruženja industrijalaca“  („Lloyda“), tako je od 21.4. do 14.5.1925. godine, organizovana poseta sajmovima u Milanu, Bazelu i Parizu. Predviđeno je da na put krene delegacija od 23 člana iz čitave zemlje. Subotičane je predvodio  gradonačelnik Albe Malagurski sa suprugom Amalijom. Pored njih, tu su bili i Žiga Ajzler sa suprugom, lekar i direktor Gradske  bolnice dr Paja Ivandekić, dr Radivoj Miladinović,  Mirko  Rotman,  dr  Cvetko Ognjanov, veleposednik  Milan  Damjanović,  sekretar  „Lloyda“  Miško Pančić, trgovac i novinar Friđeš Farkaš[135].

*

Pored velikog broja (od 700 do preko 1.000) trgovačkih radnji, u Subotici je postojalo samo nekoliko firmi koje su se bavile trgovinom na veliko i ostvarivale zavidan promet. U tu kategoriju su kao najistaknutije spadale: “Trgovačko  prometno d.d. za Vojvodinu” i “Emil Lederer”, koji su se bavili uvozom i izvozom žitarica i prehrambenih proizvoda,  te trgovine metalnom robom – “Barzel”, „Koloman Senes“ i „Piuković & Co.“, kao i 3 trgovine kolonijalnom robom: “Postoje tri velika trgovca kolonijalnom  robom koju direktno uvoze iz prekomorskih krajeva.”[136] To su bili: “Klajn Geza”, “Nemenji i drug” i “Trafikant Gabor”.

 

*

Forma akcionarskih (deoničarskih) društava preovladavala je i u subotičkim privrednim firmama, koje su se mogle svrstati u industrijske. Osnovna je definicija akcionarskog društva – da se ono određuje kao društvo, koje se osniva sa unapred utvrđenom glavnicom, koja je razdeljena u određen broj akcija (deonica) jednake vrednosti i u kojem učesnici  sudeluju i odgovaraju svojim ulozima. Ono nije skup lica, već pravno lice – udruženje kapitala izraženog u nedeljivim jedinicama, koje se nazivaju akcije i koje su alikvotni delovi cele glavnice. Akcije glase na donosioca, mada su mogle glasiti i na ime. Osnovni organi takvog društva su: upravni odbor, nadzorni odbor, prokuriste, zbor akcionara, računopolagači.

O statusu akcionara u firmama u obliku akcionarskih društava, kao i nadležnostima Komora i drugih tela i udruženja  nad njima, dobar opis daje TIiZ komora koja piše 1931. godine u jednom odgovoru  subotičkom „Lloydu“ [137]. U tom predmetu se  radi o traženju  odgovarajućeg uverenja (potvrde) da je Ferdinand  Štamberger, akcionar „Industrije željeznog nameštaja“, a kojom bi se produžila njegova dozvola boravka. U odgovoru se iznosi: „…ali  ona ne može da izda od Vas traženo uverenje za g. Štambergera, jer  niko ne vodi evidenciju o akcionerima i o broju njihovih akcija u pojedinim preduzećima. Osim toga, akcioneri i broj akcija mogu svakog dana da se, prema volji akcionera, menjaju. Jednako ni jedan akcioner nije suvlasnik dotičnih preduzeća, jer u akcionarskom društvima nema uopšte „suvlasnika“. Vlasnik svakog akcionarskog društva jeste društvo, kao firma koja je protokolisana.“

*

Poslodavci industrijalci su svoje radnike uobičajeno isplaćivali nedeljno. U 1934. godini čak se vodila anketa o tome – koji je dan najpodesniji za isplate, te da li i to treba  zakonski  regulisati. Razlozi za pokretanje tog pitanja bili su socijalne prirode –  mnogi radnici, koji bi dobili novac u subotu, potrošili bi ga još te večeri u kafanama. Subotičko udruženje industrijalaca daje sledeći odgovor: „Po mišljenju naših članova pojava – da pomoćno osoblje  svoju, u subotu  primljenu, platu potroši još iste večeri ili u nedelju, ne zavisi od struke, nego prvenstveno od  karaktera  pojedinca.“ [138] Iz odgovora pojedinih fabrika, saznaje se da su mnoge, ipak, već od  ranije pomerile dan isplate sa subote na druge dane. „Zorka“  kaže  „…već prije 10 godina opazili smo da je isplaćivanje našeg radništva  krajem nedelje (subotom) štetno po njih, odnosno po njihove porodice, pa  već kroz 9 godina isplaćujemo zarade krajem dekade, t.j. 11,21,30  ili  31 svakog mjeseca.“, „Rotman“ je isplaćivao  četvrtkom,  pošto  je  petak veliki pijačni dan, itd.[139]

Okružni ured za osiguranje radnika (OUZOR)  ima 1928. godine,  po podacima gradskih vlasti oko  19.000 članova – osiguranika.[140]U 1933. godini, po podacima samog OUZOR-a, bilo je  17.035 članova, i to: iz industrije –  4.838, iz trgovine 2.605, kućne posluge – 2.630, zanatlija – 4.014,  itd.[141]  Broj osiguranika je u 1936. iznosio 21.668. [142]

Dragutin Gingold, industrijalac[143], 1936. godine kao delegirani član (od  strane industrijalaca)  u Nadzorni odbor ove ustanove, zalagao se za racionalizaciju rada ove ustanove i ukazivao na to da isplate osiguranicima iznose samo 21%, a izdržavanje ustanova  radničkog osiguranja 50% ubrane sume na godišnjem  nivou. Prihod  OUZOR-a  je  u 1935. godini bio 6.771.827 dinara.[144]

Od 1920. godine radila je u Subotici i Javna berza rada. Tada se nalazila u prostorijama u Harambašićevoj 31.[145] Na tom mestu ostaje do 1934. godine, kada se preseljava u Ulicu Paje Dobanovačkog 1 (ugao Ulice Borisa Kidriča i Engelsove ulice). U 1934. godini gradske vlasti su donele odluku i dozvolile da se na uglu Zmaj Jovine  započne sa podizanjem nove zgrade za tu ustanovu kao i za Radnički dom.[146] Gradnja je završena tek 1939. godine.

U svojoj delatnosti bavila se posredovanjem pri pronalaženju radnih mesta za radnike, koji su se nalazili u njenoj evidenciji, a davala je i razne vrste pomoći nezaposlenim radnicima – obezbeđivala je ishranu i prenoćište[147], povlašćeni prevoz, itd.

Specifičnost ovih ravničarskih prostora  sa aspekta nezaposlenosti, ogledala se u tome da je veoma veliki deo nezaposlenih radnika tražio, a u sezoni poljoprivrednih radova i nalazio, posao upravo u tim delatnostima. Broj industrijskih nezaposlenih radnika bio je znatno manji. Isto tako, od ukupnog broja onih u evidenciji Berze, većinu su činili radnici koji su dolazili iz drugih krajeva. Ukupan broj onih koji su tražili posao 1933. godine bio je 8.393, a broj uposlenih 1.233. Čak 6.636 nezaposlenih radnika je “otputovalo i otpalo” te ih je krajem godine u evidenciji ostalo samo 502.[148]

*

U drugoj polovini 1939. godine javlja se ratna psihoza koja, dolazeći iz Evrope, zahvata i naše društvo. Ona se osećala u svim segmentima života, pa tako i u privredi.

U snabdevanju malih potrošača dolazi do nestašica soli,  petroleja,  špiritusa,  čaja,  pirinča,  kakaoa, kafe, itd. Vršene su velike nabavke,  šire se pokušaji špekulacije. Vlada je donela Uredbu o suzbijanju skupoće i nesavesne špekulacije. Sresko načelstvo nadzire trgovinu i industriju. [149]Državni monopoli ne dostavljaju redovno ni so ni šibice. Cene niza proizvoda (na pr. sapuna) su maksimirane. „Erika“ 1940. godine tako  prodaje 1 kg tzv. narodnog sapuna  za 14,80 dinara.[150]

Industrijska preduzeća se nalaze u krizi, sve teže se snabdevaju sirovinama, pogotovo iz uvoza, a i gotove proizvode prodaju i naplaćaju uz poteškoće.  Zbog učešća radnika na vojnim vežbama 1940. godine mnoga  preduzeća  još dodatno smanjuju kapacitete. „Štirak,  Marcel  Kop“ šalje dopis: “Opaža  se strahovita apatija i rad bez ambicija.“  “Električna željeznica“  kaže  da se: “primećuje selenje industrije i trgovačkih radnji iz Subotice. „Zorka“ je smanjila  proizvodnju na minimum. Mlinovi nemaju sirovina. Nedostatak je gorivog materijala i sirovina iz uvoza. Nedostatak je deviza za uvoz iz neklirinških  zemalja,   ograničeni su kontigenti uvoza kod Narodne banke.

Preduzeća su trebala da preduzimaju odgovarajuće mere u skladu sa Vladinom “Uredbom o zaštiti od napada iz vazduha”, koja je doneta  1939. godine.[151]  U  1940. godini stupa na snagu “Uredba o ograničavanju prodaje tečnog goriva”. Otežan je čitav promet i saobraćaj.

„Uredba o Jevrejima – imaocima radnji koje obavljaju promet sa hranom  za  ljudsku  upotrebu“, donešena  je  5.10.1940. godine, i predviđala je postavljanje posebnih državnih komesara na  čelo  uprave jevrejskih radnji. To je bio jasan uticaj  novih  rasističkih  zakona, koji su se širili Evropom. Time je toj grupi onemogućen dalji promet  hranom  sa zemljama fašističkog bloka.

*

Sloj bogatijih građana – advokata, lekara, trgovaca, veleposednika i industrijalaca, jasno se izdvajao od većine stanovništva i po načinu života (radnom angažovanju i privređivanju, stanovanju, odevanju, putovanjima, higijenskim i kulturnim potrebama), koji je često bio veoma luksuzan. Kod industrijalaca je prva velika razlika bila u pogledu načina sticanja sredstava za život. Oni su se, kao vlasnici, bavili samo organizacijom proizvodnje i ubiranjem profita. Nisu učestvovali u fizičkom radu, koji su proleteri, kao svoju jedinu vrednost, prodavali na tržištu za minimalne nadnice. Oni nisu bili nastanjeni u skromnim kućicama od naboja bez osnovnih higijenskih preduslova, već je većina od njih posedovala objekte za stanovanje, koje su savremenici nazivali palatama – sa kupatilima i engleskim toaletima. Mnogi su imali vile ili letnjikovce na Paliću, kuće i stanove u drugim gradovima u zemlji, ali i u inostranstvu. Dok je većina Subotičana bila bez ikakvog prevoznog sredstva, dobar deo “salašara” i poljoprivrednika sa zaprežnim kolima, koja su teškim uslovima prohodnosti lokalnih puteva i bila najsigurniji prevoz, a samo retki sa kočijama, motociklima, biciklima ili skromnim automobilima,  industrijalci su  bili vlasnici raznih luksuznih automobila (Rols Rojs, Kadilak), a imali su i privatne šofere. Od njih je potekla i inicijativa za osnivanje  „Automobilskog  kluba“,  koja je išla preko „Lloyda“. Većina članova, koji su mu pristupili, bila je upravo  iz  redova „Lloyda“, odnosno industrijalaca.[152]

Dok mnogi nisu tokom čitavog života napuštali svoje mesto stanovanja i opštinu[153], subotički industrijalci su putovali po Evropi, ali i drugim kontinentima, što poslovno, što kao pravi turisti.

ULOGA  JEVREJSKE POPULACIJE U INDUSTRIJI SUBOTICE

Lokalna štampa, gotovo u čitavom  periodu  od  1918.  do  početka rata,  obilovala je antisemitskim člancima. Jevreji  su  optuživani  da privredno  i  finansijski  pokoravaju  zemlju.[154]

Učešće   Jevreja   u industriji   Subotice,   daleko   nadmašuje njihovu  procentualnu  zastupljenost   u   stanovništvu   grada.   Svi vlasnici fabrika 1921.  godine  su  bili  Jevreji,  a  u  akcionarskim društvima drže većinski deo  akcija.  Sličan   odnos  se  zadržava  u čitavom međuratnom periodu. Od 14 preduzeća sa više od 50 radnika (1931. godine), Jevreji su vlasnici 8 inokosnih firmi, a u 6 deoničkih društava su zastupljeni  u visokom procentu vlasništva akcija. Subotička populacija Jevreja beleži relativnu  brojčanu  stabilnost  u čitavom periodu 1910-1934. (za koje postoje  statistički  podaci). Po popisima  stanovništva 1910. ima 3.508 Jevreja (4,20% od ukupnog broja stanovnika Subotice), 1919. – 3.293, 1921. – 3.905 (4,29%), 1931. – 3.758, 1934. – 3.739. U odnosu na čitavu Vojvodinu, to je velika  koncentracija, pošto Jevreja, po popisu iz 1921. godine, ima tek 1,4 %.

Po zadnjem popisu u  okvirima  Austro-Ugarske  Monarhije iz 1910. godine, grad Subotica ima 83.436 stanovnika, od toga 34.553 Južnih Slovena (41,41%), Mađara  46.757  (56,03%),  Nemaca  1.780  (2,13%),  a Jevreja je bilo 3.508 (4,20%). Po  prvom  popisu  stanovništva iz 1921. obavljenom u novoj državi, odnosno konačnim rezultatima, grad Subotica brojao je 90.961 stanovnika, od  toga  Jevreja  3.905  (4,29%), Južnih Slovena 60.930 (66,98%), Mađara 26.749 (29,40%), Nemaca  2.475 (2,72%). Po konfesionalnoj pripadnosti bilo  je  rimokatolika 89.107,  pravoslavaca  6.835,  i  izraelita  3.883. Iz   navedenih podataka  zapaža se da  jevrejska  populacija  u  Subotici  u  periodu 1919-1921, nije prelazila 5% celukupnog stanovništva. U čitavoj  Bačkoj je 1921. bilo ukupno 13.995 Jevreja, što je  u  odnosu  na  1910. bilo manje za 964.  Grad Subotica je za taj period  imao  397  Jevreja manje, što predstavlja relativno veliku razliku  i  govori  o  odlasku Jevreja iz grada. Po literaturi iz 1928.  zabeleženo  je za Jevrejsku crkvenu opštinu da ima 5.040  duša,  a  Ortodoksna  jevrejska veroispovest 480 duša.  Gradske vlasti za  1934.  godinu raspolažu  podacima da grad ima 102.133 stanovnika, a od  toga  3.739  Jevreja. U unutrašnjem delu grada ima 3.640 Jevreja i 99 na vanjskoj teritoriji grada, a da po veroispovesti ima 3.685 „Izraelićana“ na  unutrašnjem  delu  i  102  na spoljašnjem. I za ovaj period, Jevreji, tek po jednom izvoru, dostižu učešće  od 5 %  ukupne  populacije  u  Subotici. Na  teritoriji  čitave Vojvodine u 1921. godini ima tek 1,4% Jevreja, i beleže opadanje  od 0,2%  u odnosu na popis iz 1910. godine.

Subotička jevrejska populacija je činila osnovu privrednika industrijalaca, od začetaka industrijalizacije u drugoj polovini XIX veka, do ratnih godina 1942/3, kada dolaze pod udare rasno-diskriminatorskih zakona i akcija njihovog masovnog fizičkog deportovanja – uništavanja. Jedna od karakteristika, koja se zapaža u njihovom privredno-finansijskom usponu, je generacijska (vertikalna) povezanost, a sa druge strane oslonjenost na rodbinske i bračne (vertikalne) odnose. Od očeva, koji na temeljima zanatstva i  manufaktura izgrađuju i utemeljuju fabrička postrojenja, koristeći pri tome i čvrstu strukturu svoje nacionalne zajednice, stvarajući tesne poslovno – porodične odnose, do dece – naslednika, koji nastavljaju i usavršavaju poslovanje porodičnih firmi, i dalje se povezujući uspostavljanjem novih familijarnih veza.

Socijalna struktura subotičkih Jevreja je po podacima dr Šandora Štajnfelda [155] bila sledeća: u njihovoj radno aktivnoj populaciji bilo je 3 – 10% veleposednika, industrijalaca, bankara; 30 – 35% intelektualaca, službenika i slobodnih profesija; 50 – 55% zanatlija i trgovaca, i svega 1 – 5% industrijskih radnika. “Jevreji su preko uloženog kapitala i preko rukovodećih položaja u subotičkoj industriji, bankama i veletrogovini bili zastupljeni sa 80 –  90%. Sa 60 – 70% držali su trgovinu na malo, veće i srednje zanatske radionice, a sa oko 40 –  50% su sačinjavali grupu intelektualaca i lica slobodnih profesija,…”[156]

Rezultati te male zajednice u domenu modernizacije proizvodnje, celokupnih ekonomsko privrednih dostignuća, kao i doprinosa celokupnom društvenom razvoju grada – nezaobilazni su.

Njihove fabrike, pogoni i druge  nekretnine, tehnologija i obučena radna snaga, biće  osnova  subotičke  privrede i u novom društvenom  periodu od 1945. godine. Preživeli industrijalci Jevreji, koji su se vratili u Suboticu nakon ratnih  strahota,  naišli  su  na nove političko-ekonomske  odnose,  razvlašteni  su  i  većina  ih  se odlučila za selidbu u Izrael.

U 1953. godini, krojač Stevan Kalmar u svojoj molbi za  smanjenje poreza, navodi da je u Subotici ostalo  samo  2-300  Jevreja.[157]

SZABADKA GYÁRIPARA ÉS A GYÁRTULAJDONOSOK (1918-1941)

BEVEZETÉS

Az ötven év megtorpanás után bekövetkezett, a demokratizálódás irányában és a tranziciós folyamatok felé megtett társadalmi és politikai lépések után, ismét körvonalazódni kezdtek azok a teendők, melyeket a polgári társadalom és a tőkés gazdálkodás elérése érdekében el kell végezni. A gyors gazdasági fellendülés és az általános társadalmi jólét reményében, a tulajdonjogi változások, magánosítási folyamatok, az állami és tarsadalmi vállalatok magánkézbe való kerülése folyamatának  árnyékában úgy véltük, hogy a helyi történetírást a forradalmi és osztályjellegű munkák hulláma, valamint a nemzeti-romantikus témák után, egy más irányba kell terelnünk. Úgy gondoltuk, egy olyan szociális rétegről kell szólnunk, az emberélet azon területeire kell vonatkoztatnunk, és abból a nézőpontból kell megközelítenünk a történéseket, ahol a termelés, a tulajdonjogi viszonyok, a kiemelkedő gyárosok-gyártulajdonosok bemutatása segítene az elmúlt idők megismerésében, amikor is a gazdaság a magántulajdonon, a vállalkozószellemen alapult, olyan momentumokon, melyek felelevenítésén ma is fáradoznak. A két világháború közötti éveket, az 1918-1941 közötti időt vettük figyelembe, azt a rövid történelmi időszakot a jugoszláv állam keretein belül, melyben a polgári társadalom kialakulása megkezdődött. Kutatásaink tárgya a szabadkai gyáripar helyzete és tulajdonosainak szerepe ennek fejlődésében. Az események időrendjének súlypontja, mint már említettük az 1918-1941 közötti időszak, vagyis a Szerb-Horvát-Szlovén Királyság, illetve Jugoszláv Királyság fennállásának ideje, azzal, hogy visszahajlunk a 19. század végéhez, mint a szabadkai gyárak többségének megalakulásának idejéhez. A II. világháború végét követő néhány évre is kitérünk, mikor a gyárak többé nem lehettek magántulajdonban. A munka fejezetekre tagolódik, ahol egy-egy fejezet egy-egy iparágat mutat be. A mellékleteket a rendelkezésünkre álló levéltári anyagból válogattuk össze. A gyáripar megjelenése a történelem színpadán a 19. század elejére tehető. Megjelenése olyan következményeket váltott ki a befogadására hajlandó államok és társadalmi közösségek életében, melyek a fejlődés fellendítői és mozgatóerői lettek. Előfeltétele lett a nemzeti jólétnek, a társadalom biztonságának, egy ország nemzetközileg elismert szerepének és az általános anyagi és kultúrális fejlődésnek. Az ipari fejlődés, mint a kapitalista társadalom kialakulásának előfeltétele, Szabadkán a 19. század második felében vett nagyobb lendületet. Ezzel, igaz a fejlettebb nyugati államokhoz képest, és a Monarchia fejlettebb területeihez viszonyítva lemaradással, de ez a terület is bekapcsolódott a korszerű gazdasági és civilizációs folyamatokba. A folyamatok hatására létrejött változások tartósak és több szempontól is jelentősek. Egyik ilyen jellemző a városiasodás hosszantartó folyamata. Az 1921-es népszámlálás adatai szerint Szabadka összlakosságának 17,80%-a (16 233 lakos) dolgozott a gyáriparban és kisiparban, 49%-a földműveléssel, 6,6%-a kereskedelemmel foglalkozott. Hivatalnokból és szabad foglalkozásúakból 9,4% volt, egyébb foglalkozású pedig a lakosság 17,2%-a. Ezek az adatok a város földművelő jellegéről tanúskodnak. Az aránylag fejlettként megörökölt, a háborús időkben pedig sikeresen megőrzött gyár- és kisipar olyan szolid alapként szolgál az újonnan alakult államközösségben, melyre építeni lehet. 1921-ben a gyárak száma Szabadkán 21, ebből 12 részvénytársaság formában működött, 9 pedig magántulajdonban volt. 1933-ban a gyárak száma már 66, ebből 9 malom, 12 nyomda, 2 gőzfürdő, 4 téglagyár és 39 más tevékenységet folytató gyár. Az adópolitika Vajdaságot sokkal jobban súlytotta, mint más területeket. Itt 22 féle adót és pótadót vezettek be. Külön nehézséget jelentett a hadiadó, mely 1919-ben lépett életbe és az elkövetkező 9 évben volt érvényben. A gyárosok rétege, a szabadkai társadalmi előkelőségek egy csoportjaként, olyan nem szakmai csoportosulások és szervezetek egész sorában tevékenykedett, mint a szabadkőműves páholyok, a Rotari klub, különböző sportszervezetek, jótékonysági és emberbaráti szervezetek. A gyáriparhoz sorolható gazdasági vállalatok többsége Szabadkán is részvénytársaságok formájában működött. A zsidók részvételi aránya Szabadka gyáriparában messzemenően túlszárnyalta a város lakosságának számához viszonyított létszámukat. 1921-ben minden gyártulajdonos zsidó volt, a részvénytársaságokban pedig a részvények többsége az ő tulajdonukban volt. Ez az állapot szinte az egész vizsgált időszakra jellemző.  A szabadkai zsidóság képezte a gyáriparosok társadalmának tengelyét a kezdetektől – a 19. század második felétől, egészen a háborús évekig, 1942-43-ig. Ekkor a faji megkülönböztetésen alapuló törvények meghozatala után, tömeges kitoloncolásuk és végső megsemmisítésük is bekövetkezik. E kis közösség jelentősége megkerülhetetlen, akár a termelés korszerűsítésében, akár az elért gazdasági teljesítmények nagyságában, vagy a város egész fejlődésében játszott szerepét vesszük figyelembe. A zsidók tulajdonában levő gyárakban, üzemekben, más ingatlanoknál alkalmazott technológia és a képzett munkaerő lesz az alapja a gyáripar további alakulásának az új társadalmi berendezés idején, 1945-től is. A háború borzalmait túlélő, és Szabadkára visszatérő zsidó gyárosok új gazdasági-politikai körülmények közepette találták magukat. Hatalomfosztottak lettek, nem egyet meghurcoltak. Többségük az Izraeli kivándorlás mellett döntött.

    INDUSTRIEWESEN DER STADT SUBOTICA (1918-1941)

EINLEIUNG

Nach der Periode gesellschaftlich-politischer Verwandlungen in der Richtung der Demokratie und der Transition, wurde die Entwicklung einer bürgerlichen Gesellschaft mit kapitalistischer Wirtschaft angekündigt. Die schnelle industrielle und gesellschaftliche Genesung,

Privatisationsprozesse, Besitztumstransformation, der Übergang staatlichen Besitzes ins Privatbesitz- all das beeinflusste die Einstellung, wonach die lokale Geschichtsschreibung sich ändern und andere Richtung nehmen sollte. Um das bessere Verständnis der Vergangenheit-ihrer Ökonomie und Wirtschaft zu ermöglichen, sind andere soziale Klassen, andere Lebens- und Produktionsgebiete, Besitztumsverhältnisse, bedeutende Unternehmer zu ihrem Forschungsgebiete geworden.

Das Thema dieser Forschung waren industrielle Verhältnisse der Zwischenkriegsperiode 1918-1941, der Ausbau einer bürgerlichen Gesellschaft im Rahmen des Königreiches Jugoslawien, bzw. während des Königreiches der Serben, Chroaten und Slowenen mit einem Rückblick auf das Ende des XIX. Jahrhunderts, auf die Zeit als die Mehrzahl städtischer Fabriken gegründet wurden und inbegriffen die ersten Jahre der Nachkriegsperiode, als die Privatbesitz- Industrie  aufgehört hat zu existieren.

Die Arbeit ist auf Kapitel, jedes mit einem beschriebenen Industriezweig, aufgeteilt.

Die Beiträge sind Quellenmateriale. Die industrielle Entwicklung ist die Basis und Voraussetzung für den Ausbau der kapitalistischen Gesellschaft; als eine dominante Erscheinung erlangte sie Subotica in der zweiten Hälfte des 19. Jh-s .Obwohl sie hinter dem Westen und sogar hinter anderen entwickelten Gebieten der Monarchie zurückblieb, konnte sich diese Stadt trotzdem in die modernen Wirtschafts- und Zivilisationsprozesse einschalten. Die dadurch entstandenen Veränderungen waren tief und verschiedenartig. Eine davon war die Charakterverwandlung der Stadt und ihrer Bewohner vom halblandschaftlichen zum städtischen. Nach der Statistik aus dem Jahre 1921. arbeitete von der Gesamtzahl der Bewohner  in Subotica 16.233 (17,80%) in der Industrie und im Handwerk, 49 % in der Landwirtschaft, 6,6 % im Handel, 9,4 % im Beamtenwesen und freier Profession und 17,2 % in anderen Fächern. Die geerbte, relativ entwickelte und in der Kriegsperiode 1914-1918 nicht zerstörte Industrie und Handwerk machten für die Entwicklung der Wirtschsftsmöglichkeiten im neuen Staat eine solide Basis aus.  Im Jahre 1921. betrug die Zahl der Fabriken in Subotica  21, 12 davon waren Aktiengesellschaften und 9 im Privatbesitz. Im Jahre 1933. stieg diese Zahl auf 66 und zwar: 9 Mühlen, 12 Druckereien, 2 Dampfbäder, 4 Ziegelfabriken und 39 Firmen in anderen Zweigen. Die Steuerordnung des Staates belastete Vojvodina mehr als die anderen Gebiete. Hier wurden 22 Steuer- und Gebührenarten bezahlt. Besondere Schwierigkeiten verursachte das im Jahre 1919. eingeführte Kriegssteuer, welches sich folgende 9 Jahre erhielt. Die Industriellerklasse engagierte sich als Bestandteil gesellschaftlicher Elitte  der Stadt auch in einer ganzen Reihe anderer öffentlichen Tätigkeiten: Freimaurerlogen, Rotari Klub, verschiedene Sport- und humanitäre Vereine.Die Mehrheit der Wirtschaftsfirmen in Subotica waren Aktiengesellschaften. Der jüdische Einsatz in der Industrie der Stadt war zu ihrer prozentuellen Bewohnerzahl unproportionell. Im Jahre 1921. waren alle Fabrikinhaber jüdischen Herkunfts und hielten in den Aktiengesellschaften den Grossteil der Aktien. Solche Verhältnisse behielten sich auch während der ganzen Zwischenkriegsperiode. Die jüdische Population in Subotica machte die Basis für wirtschaftliche Industrie aus, von dem Anfang der Industrialisierung in der 2. Hälfte des XIX. Jh-s bis zu den Jahren 1942/43, als sie auf Grund rassistischer Diskriminierungsgesetze deportiert und hingerichtet wurden. Diese kleine Populationsgruppe spielte in der Modernisierung der Produktion, der ökonomisch-wirtschaftlichen Ereignissen als auch des gesamten Entwicklungsprozesses der Stadt eine entscheidende Rolle.

Ihre Fabriken, Anlagen und andere Immobilien, ihre Technologie und die angelernte Arbeitskraft bedeutete eine Basis auch für die Wirtschaft in der neuen gesellschaftlichen Periode nach dem Jahre 1945. Die überlebenden Industriellen jüdischen Herkunfts, die nach den schrecklichen Kriegsjahren zurückkehrten, fanden neue politisch-ökonomische Verhältnisse, blieben ohne ihr Besitztum, so dass der Mehrheit von ihnen nichts anderes zurückblieb als nach Israel auszuwandern.


[1] ”U ovom pogledu istorijska nauka u Jugoslaviji je u evidentnom zaostajanju za svetskim trendovima, u  kojima  se od  kongresa  u Bernu 1986. oseća predominacija ekonomsko-istorijskih istraživanja. Veliki talasi ekonomsko-istorijskih istraživanja počinju da zapljuskuju i svetske kongrese istoričara, pa  i poslednji u Madridu (1990).” Smiljana Đurović, O uzrocima zaostajanja Jugoslavije u ekonomskom   razvoju početkom 20. veka, Istorija 20. veka, Beograd 1991, st. 170.

[2] isto, st.170.

[3] Dr Mijo Mirković, Industrijska politika, Beograd 1936, st.50. Mijo Mirković je rođen 1898. godine u  Raklju, Istra ( koja je tada pripadala Italiji), u zemljoradničkoj  porodici. Posle  osnovne škole odlazi  u  Moravsku, gde maturira. Fakultet za ekonomske  i socijalne nauke pohađa u Frankfurtu na  Majni. Diplomirao je 1920, a već 1923. godine uspešno brani doktorsku tezu: „O glavnim  uzrocima male gospodarske efikasnosti  slovenskih  naroda“ (pisanu pod uticajem dela Maksa Vebera) kod  čuvenog profesora F. Openheimera, poznatog marksiste. Zanimljivo je da ona nikada nije bila objavljivana, mada je Mirković u drugim  svojim knjigama koristio delove, osnovne teze iz  nje. Nastavničku službu je započeo 1925. godine na Trgovačkoj akademiji  u Osijeku, nastavio na Pomorskoj akademiji u Bakru, da bi  1928. godine bio  postavljen  kao docent na Pravnom fakultetu u Subotici, za ekonomsko  finansijsku grupu predmeta.Vanredni profesor postaje 1933, a redovni 1938. godine. Od 1939. je predavao  i na  Ekonomsko-komercijalnoj  školi u Beogradu, a posle rata  na Ekonomskom fakultetu  u Zagrebu. Učestvovao je u delegaciji FNRJ na konferenciji ministara u Londonu i Parizu 1945-46, i na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Bio  je član  JAZU.  Preminuo  je 1963. godine  u Zagrebu. Vidi: Liberalna misao u Hrvatskoj, Prilozi povijesti liberalizma od kraja 18. do sredine 20. stoljeća, Zagreb 2000.

[4] Dr  Mijo Mirković, Industrijska politika, Beograd 1936, st.64.

[5] Vidi: Dr  Smilja Đurović, O  uzrocima zaostajanja  Jugoslavije  u ekonomskom  razvoju početkom 20. veka, „Važnost  ekonomsko-istorijskih istraživanja  Mije Mirkovića  za  istoriografsku  sintezu (analitička istraživanja)“  u časopisu Istorija 20. veka, br.1-2, 1991, Beograd, st.170 – 180.

[6] Istorijski arhiv Subotica (dalje IAS), F:228.77.1119/1927. U  predlogu redovnog profesora subotičkog Pravnog fakulteta dr Mirka Kosića i vanrednog profesora dr Fedora Nikića Fakultetskom savetu za izbor dr Mije Mirkovića u zvanje docenta, dotaknute su osnovne teze iz disertacije dr Mirkovića. IAS, F:228.77. 1119/1927.

[7]  Istorija bankarstva u Vojvodini, Novi Sad 2001, st. 154.

[8]  Isto, st. 155.

[9]  Isto, st.158.

[10] U 1868. godini zabeleženo je 276 zanatlija. Laslo Mađar, Istorija Subotice do 1918, rukopis.

[11] Iványi István, Szabadka szabad királyi város története I, II, Szabadka, 1886, 1892.

[12] Rukovet 4-5, Subotica 1994, Dušan Jelić, Kratak pregled istorije subotičkih Jevreja i njihovog doprinosa razvoju grada, st. 22.

[13] isto

[14] Smilja Đurović, O uzrocima zaostajanja  Jugoslavije  u  ekonomskom razvoju početkom 20. veka,  Istorija  20.  veka,  god.  IX,  br.  1-2, Beograd 1991, st. 170-175.

[15] Vidi: Avramović Teodor, Privreda Vojvodine od 1918. do 1929/30. godine s obzirom na stanje pre Prvog svetskog rata, Novi  Sad 1965.

[16] Iz govora na svečanoj sednici Senata povodom 15 godina od oslobođenja Subotice.IAS, F:47. Zapisnik Senata 1933. g.

[17] Đurović, nav. delo, st. 2. Po drugim procenama takvom zamenom Prečani su oštećeni čak za 1,4 milijarde dinara. Lazar Vrkatić, Pojam i biće srpske nacije, Novi Sad 2004, st. 344.

[18] Aprovizacija je  vodila poimenične spiskove, radi dodele pomoći u brašnu.  IAS,  F:47.1199.  I 129/1919, XXIII 101/1920.

[19] Cene drugih artikala su decembra 1919. godine bile ovakve: 1 kg slanine 30 k, šunke 40 k, putera 50 k, limun – komad 3 k.

[20] IAS, F:47. XXIII 96/1920.

[21] Nikola Gaćeša, Privreda Vojvodine između dva svetska  rata,  Zbornik za istoriju Matice srpske br.22, Novi Sad 1980, st.84.

[22] Položaj radničke klase, Privredne i socijalne prilike radnika u Vojvodini – Poslovanje Privremene Radničke komore za Vojvodinu u 1926-27. godini, Novi Sad 1927, st. 35.

[23] isto, st. 35.

[24] Primerak tih novina (br. 561, od 30.08.1925.) je sačuvan u predmetu IAS,  F:235.21.685/1925.

[25] isto

[26] IAS, F:47.Zapisnik 1926 3 P.S.

[27] „Subotički glasnik“, br. 11. 14.2.1926, st. 1. članak pod naslovom „Poreski tereti i narodna privreda“.

[28] U članku  u listu „Sloga“, br. 11-12, 18 – 25.3.1922,  st.1. poziva se na bojkot kupovine, kao metod u borbi protiv velikih cena razne luksuzne robe, piva, itd.

[29] IAS, F:47.XII 47/1931

[30] Vidi: Stevan Mačković, Sresko načelstvo Subotica (1934-1941). Ex Pannonia 3-4, Subotica 2000, st. 23-43.

[31] Nosilac te liste bio je dr Vladislav Manojlović.

[32] IAS, sumarni inventar fonda F:86.

[33] Po podacima iz 1941. godine,  bilo je 18.926 gazdinstava, sa 12.504 k.j. poseda, od čega su Mađari

(7.808 posednika) imali u svojim rukama 39.781 k.j, Bunjevci (9.948) – 73.365, Srbi (727) 7.188, Nemci (318) 1.697 i Jevreji (125)  2.934 k.j. Szabadka Palicsfürdő Útmutatója, Szabatka 1944.

[34] IAS, F:47. III 58/1938. Izveštaj  Centralnom  presbirou. Prinosi pšenice po tom izveštaju su  bili  236.960  mtc,  kukuruza u zrnu – 829.949, krompira – 650.800, šećerne repe – 81.000 mtc, itd.

[35] Razgraničenjem Grad je izgubio 17.555 k.j i 11 kv. hvati zemljišta. IAS, F:47. III 620/1939. U predmetu se nalazi i specifikacija toga zemljišta, oranica – 5.176 k.j, vrtova 6 k.j. itd.

[36] IAS, F:47. I 1216/1936.

[37] IAS, F:47. III 654/1927. Po drugim podacima iz kasnijih godina: „Opština grada Subotice imala je svega 44.485 k.jutara zemlje, od ove zemlje pripalo je pod Mađarsku usled razgraničenja 16.300  k.j., palo je pod udar Agrarne reforme 14.417  k.j.  …“ IAS, III 3193/1934. Po gradskim evidencijama iz 1938. godine, od zemalja u vlasništvu grada oduzeto je za potrebe agrarne reforme 21.665 k.j. Isto tako,  od veleposednika je u te svrhe oduzeto 6.000 k.j.

[38] IAS, F:47. I 558/1931.

[39] Koreni, svedočenje vekova, pravni položaj i stanovništvo Subotice 1391-1828, Subotica 1991, st 29.

[40] Po nacionalnom sastavu tada je bilo 30.075 Mađara, 24.189 Bunjevaca, 2.448 Srba, 1.479 Nemaca i 325 Slovaka (Tót).

[41] Te 1890. godine u gradu je bilo 5.708, a na salašima 5.355 kuća. Žombor Sabo, Stepski grad, Subotica 2002, st. 105.

[42] Gašpar Ulmer, Mlinarstvo u Subotici, rukopis, st.2.

[43] Mirko Grlica, Stanovništvo Subotice 1867-1914. godine, Muzeîon, Subotica 2002, st. 213.

[44] Tako 1900. godine ima 39,3% pismenih među rimokatolicima, 75,7% među reformatima, 49,5% među pravoslavnima i 83,4% među Jevrejima.

[45] IAS,F:22 I Prosvetni odeljak 110/1937.

[46] IAS,  F:47.  I  22/1919.

[47] Prethodni rezultati popisa stanovništva u Kraljevini Srba, Hrvata i  Slovenaca  31.januara 1921, Beograd 1924.

[48] IAS,  F:47. Ured gradonačelnika, 853/1931.

[49] IAS, F:57.6135/1938.  i  F:275.50. Tabela o stanju stanovništva.

[50] Subotica je 1910. godine imala 94.610 stanovnika i time  je  tada  bila najveći grad od svih koji će  ući  u  buduću  novu  jugoslovensku državu, pošto je Beograd tada imao 89.876, a Zagreb 79.038 stanovnika.

[51] Dr Mijo Mirković, Industrijska politika, Beograd 1936, st. 61.

[52] Laslo Mađar, Izgradnja železničke pruge Segedin – Subotica ( 1864 – 1869  ), Ex Pannonia 1, Subotica 1996, st. 111- 128.

[53] Već 1870. godine zaživela je železnička veza Subotice sa Segedinom, preko Horgoša, 1882/3. godine izgrađena je pruga Budimpešta – Kelebija – Subotica – Zemun, 1885. Subotica – Baja, 1889. Subotica – Senta i 1908. godine Subotica – Crvenka – Bogojevo.

[54] Kosić, nav. delo,st.176.

[55] IAS, F:235.29.513/1929.

[56] Mađar Laslo, Istorija Subotice do 1918. godine, rukopis.

[57] Kosić, st. 191.

[58] IAS, F:47. 1202. I 93/1920.

[59] IAS, F:235.31.570/1931.

[60] IAS, F:47. I 123/1931.

[61] IAS, F:47. XVI 54/1925.  Grad je do 1925. godine izvršio popravke trotoara i puteva i to: asfaltom na površini od 16.000 m2, bazaltnim kockama – 1.500 m2, lomljenim bazaltnim kamenom – 15.400 m2, i sa običnim lomljenim kamenom 2.800 m2.

[62] IAS, F:47. I 123/1931.

[63] Avramović,  st.  249.

[64] vidi:Stevan Mačković, O radu Rotari kluba u 1936. godini, Rukovet,…

[65] Kosić, st.80-81.

[66] isto.

[67] IAS, F:47. VI 1165/1932. Spisak vlasnika vozila, sa naznačenim tipom i markom vozila, koji  su opterećeni porezom.

[68] Organi vlasti su nekoliko puta sprovodili postupak protiv firme „Hartman i Conen“, navodno zbog bespravnog prevoza robe.

[69] IAS,F:47.1571. 1/934.

[70] IAS, F:47.II  37/1930.

[71] IAS, F:56.5.233/1934.

[72] IAS. F:47. XVI 29/1930.

[73] Đula Seleši, Jezero Palić, Odumiranje i  sanacija,  Subotica  1973, st. 23.

[74] IAS,F:47. 5419/1936.

[75] IAS,F:57.5545/1939.

[76] nav. delo, Istorija bankarstva, st. 276.

[77] Đurović, nav. delo, st. 43-45.

[78] Avramović, nav. delo, st. 148.

[79]Arhiv Vojvodine (dalje AV), F:110.6. Savez industrijalaca Dunavske banovine piše centrali industrijskih korporacija  1924. godine.

[80] Dopis  ministra  trgovine  i  industrije od 29.8.1922. Arhiv Jugoslavije (dalje AJ), F:65.2410.1426

[81] U nekim slučajevima firme su angažovale i neke domaće državljane, tzv. “štromane”, koji su samo formalno bili predstavljani kao vlasnici kapitala, akcija, dok je stvarni vlasnik ostajao neevidentiran.

[82] Kosić, nav. delo, st. 269.

[83] Đurović, nav. delo, st. 39.

[84] Avramović, nav. delo. St. 127.

[85] Smiljana Đurović, Državna intervencija u industriji Jugoslavije ( 1918-1941 ), st.22.

[86] isto, st 24.

[87] IAS, F:57. 4308/1939.

[88] IAS, F:30.174. Imenik  po strukama 1918-1941. Udruženje zanatlija  osnovano je  1886. godine.

[89] AV F:92.2709/1921.

[90] IAS, F:30. 211.1378.

[91] IAS, F:30.211.1704. Rezolucija  zanatlija  grada Subotice 1.XII 1936, povodom proslave ‘’Zanatskog dana’’.

[92] IAS,F:235.18.88/1921.

[93] IAS F:47.I 1587/1933.

[94] IAS, F:47.IV 2808/1936.

[95] IAS, F:57.6135/1938.

[96] IAS, F:235.17. Zapisnik 1923.

[97] AV, F:138, III 2008/1934.

[98] AV, F;126, VIII 7963/1936.

[99] AV,  F:138,  III  2135.

[100] AV, F:138, III 2187

[101]  Sednica Gradskog predstavništva 4.2.1930. IAS, F:47.9. 4 G.P. 795/1930.

[102]  Selimir Ostojić, brigadni đeneral, (Beograd 14.10.1875 – 19.10.1931) gradonačelnik 1929-1931.

[103] IAS,  F:235.30.78/1930. Upotreba tog  termina, koji se do danas izlizao od upotrebe, poprimaće kasnije i krajnje neodgovarajuće, negativne konotacije.

[104] IAS, F:235.25.358/1927.

[105] IAS, F:47.9. 87 G.P.

[106] IAS, F:235.32.112/1931.

[107] IAS,F:235.33. 38/1932.

[108] Posebne komisije su davale ocenu da je  vozilo neupotrebljivo, ako bi opravka koštala više od polovine vrednosti automobila. IAS, F:235.33.688/1931.

[109] IAS, F:235.20.537,623/1924.

[110] IAS,F:235.17.5.

[111] IAS,F:47.5. 3. P.S. 3030/1926.

[112] IAS, F;47.12. 187 G.V. II 1133/1936.

[113] Sigma, nav. delo, st. 10. Ta Radionica je bila osnov za nastanak preduzeća „Sigma“.

[114] Komanda kasarne izašla je u susret organizatorima, ustupiviši deo svojih objekata, a oni su se obavezali da će za vreme njenog održavanja svim vojnicima davati po 1 lit. vina. IAS, F:47. Gr. 690/1925.

[115] IAS,  F:51.83.1. Sačuvana je prepiska vezana za organizovanje tog sajma, od 1933 -1938.

[116] Kosta Petrović, Subotica i kupalište Palić,Subotica 1928, st.73.

[117] IAS, F:235. Sumarni inventar. Osnovano je 5.11.1899. godine kao Udruženje trgovaca, tvorničara i velikih obrtnika – industrijalaca  iz Subotice i Bač-Bodoške županije ( „A szabadkai és  Bács-Bodrogh  megyei kereskedök,  gyárosok  és nagyiparosok térsulotánakczime Szabadkai kerskedelmi egyesület“).

[118] „Jugoslovenski Lloyd“  je osnovan 19.9.1920. godine. Imao je 116  osnivača,  gotovo  svih  slovenske nacionalnosti. Predsednik mu je bio Miloš Gavanski, a Mirko Stipić i Marko Jurić, potpredsednici. IAS,  F:235.17.

[119] Aleksandar Rajčić  (1884 – 1926). Javlja se i kao  urednik “Nevena” i “Danice”, funkcioner u upravi banaka, gradski finansijski senator.

[120] Milan Damjanović je bio i član Proširenog Senata. Kada je  preminuo  1927. godine, „Lloyd“ je organizovao i poseban  skup i sakupljanje priloga za  njegovu  udovicu.  IAS, F:235.27.277/1928.

[121] IAS, F:235.27.286/1928.

[122] IAS, F:235.27.306/1927.

[123] IAS,F:51

[124] IAS,F:56

[125] IAS, F:56.4.

[126] IAS, F:56.14.1/1945.

[127] Dr Mirko Kosić ( Vel. Kikinda 1892 – ? ), profesor subotičkog Pravnog fakulteta, sociolog, pokretač i saradnik nekoliko listova i časopisa. vidi:  dr Dušan Popov, Srpska štampa u Vojvodini 1918-1941, Novi Sad 1983.  Supruga  mu  je bila subotičanka Serena Piuković.

[128] IAS, F:235.22.859/1925.

[129] O posvećenosti i upućenosti inž. Koste Petrovića u masoneriju, govori i to što je on  napisao, a lože „Stvaranje“ i „Stella polaris“ objavile 1933. godine, njegovo delo – Sistemi masonerije. Knjižicu je štampala Gradska štamparija i knjigoveznica Subotica.

[130] On je autor i knjižice o istoriji i radu subotičkih masona – „Alkotás“ – „Stvaranje“ t. és t. szak. páholy alakulásának és müködásánek törtenete 1909 – 1934″, koju je izdala subotička masonska loža „Alkotás“ – „Stvaranje“,  1935. godine.

[131] Nenezić, nav. delo,st. 584 – 587.  Dati  su poimenični spiskovi članova loža. U loži „Sjeverna zvijezda“ ih je pobrojano 45, a u loži „Stvaranje“ 95. Pojedinci su prelazili iz jedne lože u drugu.

[132] Klub je po rotarijanskim pravilima zaživeo, registrovao se tek 1930. godine.

[133] Vidi: 135 godina organizovanog lovstva u Subotici, u dosluhu s prirodom, Subotica 2003. U 1934. godini u Subotici je bilo 834 izdatih dozvola za nošenje oružja. Pored lovačkog naoružanja industrijalci su posedovali i lično oružje – pištolje i revolvere. Tako Vilim Konen Matija ima dozvolu za pušku od 16 mm, Gonda Alfred za revolver od 6,35 mm, dr Litman Sigmund za revolver od 6,35 mm, (a i „Zorka“ je imala 2 revolvera), Arpad Huter  za revolver od 6,35 mm, Julije Huter za revolver od 6,35 mm, Mirko Hiter za revolver od 6,35 mm, Josip Ruf  za revolver  od 6,35 mm, Aleksandar Lenard za revolver od 6,35 mm, Marcel Kop za revolver od 6,35 mm, Mirko Jakobčić za  2 puške i revolver, Aleksandar Rosenfeld Aleksandar za revolver od 6,35 mm.IAS, F:47. I 3641/1934.

[134] Tatjana Segedinčev, Automobilski klub Subotica 1925-1945, Ex Pannonia 5-6-7, Subotica 2003, st. 32-46.

[135] IAS, F:235.21.348/1925.

[136] IAS, F:235. 35. Geza Klajn, koji je vodio firmu sa razgranatom delatnošću, od trgovine osnovnim prehrambenim proizvodima, preko proizvodnje i prodaje boja, lakova i benzina, do zastupanja “Forda”,  imao je u 1930. godišnji  promet  3 miliona dinara. Tada je zapošljavao  10 radnika.

[137] IAS, F:235.33.621/1931.

[138] IAS, F:56.5.220/1934.

[139] isto

[140] IAS, F:235.26.74/1928. Bilo je 5 takvih ureda u Vojvodini.

[141] IAS. F:56.7.  387/1936.

[142] IAS,F:56.9.449/1937.

[143] Dragutin Gingold, vlasnik firme „Adin, tvornica končanih dugmadi“. vidi: Prehrambena industrija.

[144] IAS, F:56.7.170/1936.

[145] IAS, F:47. II 112/1920.

[146] IAS, F:47. II 4656/1938. Plac za te namene Grad je ustupio besplatno.

[147] Podružnica Javne berze rada u Subotici je tako tokom 1933. godine izdala 2.138 ručkova, i obezbedila u Radničkom azilu 3.349 dana prenoćišta. IAS, F:47. IV 257/1934.

[148] isto.

[149] AV, F:126, VIII, 323/1941.

[150] AV, F;126, VIII 31 540/1940.

[151] IAS, F:56.11.310/1939.

[152] Tatjana Segedinčev, Automobilski klub Subotica 1925-1945, Ex Pannonia 5-6-7, Subotica 2003, st. 32-46.

[153]  “Podaci popisa iz 1931. godine govore da je 76,4% celokupnog stanovništva nastavljalo da živi u istoj opštini u kojoj se i rodilo, 83,4% u istom srezu, 92,4% u istoj banovini.” Dimić, nav.delo,I, st. 56.

[154] „Neven“   10.09.1919, Čifutski kapitalizam, st.2. vidi: Jevrejski istorijski muzej- Beograd, Zbornik 5.

[155] Jevrejski istorijski muzej- Beograd, Zbornik 5, Jelić, Kratak pregled istorije subotičkih Jevreja i njihovog doprinosa razvoju grada, st. 137.

[156] isto

[157] IAS, F:68. VI 3550/1953.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: