IZVEŠTAJ VOJNOJ OBAVEŠTAJNOJ SLUŽBI O BUNJEVCIMA, IZ 1934. GODINE

IZVEŠTAJ  VOJNOJ  OBAVEŠTAJNOJ   SLUŽBI O BUNJEVCIMA, IZ 1934. GODINE

Bunjevci Subotice i okoline, samom svojom  brojnošću, čineći  većinu južnoslovenskog nacionalnog korpusa u Subotici i okolini[1], na severu nove  državne  tvorevine,  Kraljevine  SHS, odnosno  Jugoslavije, u periodu 1918-1941, predstavljali su stalni predmet  interesovanja  za vladajuće  krugove u Beogradu. Gledajući  sa izrazitim nepoverenjem  na  sve  neslovenske  narode   Vojvodine, planirajući  i realizujući, s tom determinantom i krupne projekte agrarne  reforme i kolonizacije, kojima se uticalo i na  izmenu  etničke  slike  jedne od najbogatijih i najrazvijenijih istorijskih pokrajina,  koja  je  i  u novonastaloj istorijskoj situaciji, posle 1918.   zadržala veliki broj stanovnika neslovena, u prvom redu Mađara i Nemaca,  režim pored  Srba računa,  barem  u  prvom periodu  i  na Bunjevce,  kao  južnoslovensku protivtežu  neslovenskim  narodima.I ta nacionalizacija Vojvodine,  se uklapala u rezultate vladajuće ideologije jugoslovenstva. Smatrajući da postoje 3 imena jednog,jugoslovenskog naroda, Srbi, Hrvati i Slovenci, ostale  nacionalne  individualnosti  nisu  ni  priznavane. Tako  se za Bunjevce  govorilo da  su na pola puta  između  Srba  i  Hrvata,  most između   ta   dva  naroda . Kruti  centralizam  i   unitarizam  u rukama    vladajućih    srpskih stranaka, ličnosti i  dvora, pokušavao je  da pod  tim jugoslovenskim plaštom  obezbedi   dodminaciju, i  nad svim   neslovenskim   narodima  Jugoslavije,  ali  i  svim   nesrpskim narodima. Tako su  i Bunjevci ubrzo  uvideli,  da treba da posluže kao most između dva najveća  jugoslovenska naroda, ne  da  bi ih   spajali, mego samo da bi po njima gazili, kako  je  to  primetio  i  slikovito opisao, Petar Pekić,najistaknitiji bunjevački historiograf  toga vremena.[2]

F 28 ak 8 57 1929 Petar nudi

Od oduševljenog prihvatanja i učestvovanja u činu  ujedinjenja  sa Srbijom, novembra 1918, zaneseni idejama da će steći sva  ona  prava  i slobode koja su im Mađari uskraćivali, Bunjevci ubrzo počinju odstupati od bezrezervne podrške Beogradu.Uvideli su da  metode  centralističkog državnog uređenja i integralnog  jugoslovenskog  unitarizma, oličene  u prvom, Vidovdanskom ustavu i  mnogo  više  u političkoj  i  celokupnoj društvenoj  praksi  u  kasnijem  periodu, samo   jačaju   hegemoniju Srba, odnosno njihovih vladajućih struktura.[3]

Predvođeni delom svojih političkih snaga, i  nizom javnih radnika, oni već početkom  dvadestih  godina  jasno  izražavaju  nezadovoljstvo politikom koja se vodi na štetu Bunjevaca. To će dovesti  do  stvaranja jedne političke linije koja  će  evoluirati  ka  pravcu  opozicije, pristajući  od  1926. uz  najsnažniju   opozicinu   stranku,  Hrvatsku seljačku stranku, nastavljajući  proces diferenciranja  u nacionalnom pogledu ka hrvatstvu.[4]

Period  diktature, suspenzije  parlamentarnog  režima  i  naredni pseudo parlamentarni period, do  1935. karakterišu  politički  procesi daljeg zaoštravanja  između  centralističko  unitarističkih  snaga,  i njihovih kritičara. Najveću političku težinu su imali   zahtevi za promenu državnog uređenja, na  novim, federalističkim  osnovama, koji dolaze iz Hrvatske, iz redova  Radićeve, odnosno u ovom periodu Mačekove  stranke – HSS,  koja  poprima oblike  jedinstvenog nacionalnog fronta.

Nakon donošenja Oktroisanog  ustava  1931. godine, gotovo svi problemi u jugoslovenskoj  državnoj   zajednici,nastavljaju  da  čekaju   svoja razrešenja. Privredno   ekonomski   kolaps celokupne  jugoslovenske privrede, kao posledica velike svetske  krize, nagoveštavao je  period nestabilnosti i u  društveno političkim sferama. Nacionalno pitanje, prelomljeno  kroz  prizmu  suprotstavljenih  nacionalnih   ideologija, zauzimalo je ključno mesto.Srpsko – hrvatski odnosi, bili su u  korenu tog pitanja i jedino je njihovo rešavanje davalo šanse  za  izlaz  iz krize.

Rezolucija  Seljačko  demokratske  koalicije, koju  čine   Hrvatska seljačka  stranka  i  Samostalna   demokratska   stranka,poznata  kao Zagrebačke punktacije, iz  novembra  1932.,i  odmah  zatim  Vojvođanska rezolucija,  koju  donose  grupe  opozicionih   radikala,demokrata   i samostalnih demokrata,u Novom Sadu,decembra iste godine, predlagale su neka rešenja bazirana na novom državnom uređenju,uvođenju federalizma kao leka za narasle probleme. Dobar prijem  tih  političkih  platformi, koje  sadrže  kritiku  centralizma, i  nude  preuređenje   državnog uređenja na bazi davanja širokih autonomija, kod  većine opozicionih političara, pa i  bunjevačkih, prohrvatske  orijentacije,naišao  je  na dobar  prijem. To  će  izazvati,u  narednom  periodu  žestoke  napade prorežimske propagande na njihove tvorce i sve ostale koji su pokazali spremnost  da  prihvataju temeljne stavove iznesene u njima.[5]

NEVEN

U takvim uslovima nastaje i juna  1934. godine  vojni  izveštaj  o „hrvatskoj akciji među Bunjevcima“. Treba naglasiti da  je  vojska  bila jedan od najsigurnijih oslonaca vlastodržaca u Beogradu. Ona je  svojim delovanjima i postupcima gotovo u  celini  bila  okrenuta  izvršavanju zadataka na unutrašnjo političkom planu,očuvanju vlasti snaga oličenih u monarhiji.[6]

Tekst izveštaja  se  prezentira  u  celini[7],  uz  autorove primedbe i objašnjenja koja se daju u napomenama.

Subotica,12.06.1934.

Načelniku Obaveštajnog odeljenja glavnog đeneralštaba đeneralštabnom brigadnom đeneralu gosp. Vuk. Aračiću, Beograd

s molbom na uviđaj

Gospodine đenerale:

O hrvatskoj  akciji  među  Bunjevcima,čiji  uspesi  danas  postaju očevidni, podnosim sledeći izveštaj: Oslobođenje  i  ujedinjenje  je  zateklo   Bunjevce  u  sledećoj situaciji: veliki deo inteligencije je osetno mađarizovan i  ima  malo kontakata sa širokim masama. Narod je sačuvao svoj jezik uglavnom, ali dosta protkan  mađarskim izrazima,što je posledica  pohađanja  mađarskih  osnovnih  škola.  Kao ubeđenim sledbenicima katoličke vere i njenim  fanatičnim pristalicama, njima je svaki pripadnik te vere – bez obzira kom narodu pripada – bliži od pravoslavnih Srba. Prvih godina posle  oslobođenja  se  situacija  toliko  menja,  da inteligencija pokazuje jaku volju za saradnju sa Srbima. Kod masa se to takođe u velikoj meri oseća. U isto vreme počinje se osećati i  akcija Hrvata, da bunjevačke mase pridobiju za sebe. Nju vode  –  svakako  po direktivama iz Zagreba – ono  nekoliko  desetina Hrvata, koji  se  u Suboticu  naseljavaju  kao  činovnici ili predstavnici  slobodnih profesija.[8] Ubacuju  se  lozinke  da  Srbi  žele  da postanu predominantni  i  u ovoj  varoši i ukazuje se na konkretne činjenice, (veliki  broj  Srba  u opštinskoj administraciji,gradonačelnik Srbin, veliki župan   Srbin, narodni  poslanici  mahom  Srbi  itd.) i  njima se veruje.[9] Zajednička rimokatolička vera  je  zajednička  platforma na kojoj  se  oni nalaze. Radićeva stranka, ne kao seljačka nego kao hrvatska  ima  zbog toga u  poslednje  doba  parlamentarnog  režima velikog  uspeha  među masama, i ako je katoličko sveštenstvo tada u glavnom indiferentno.[10] Posle  6.  januara 1929.  zamenjuje  se politička  akcija kulturnom. Subotički istaknuti  Hrvati kao: dr  Katanec i Jankač  – advokati, Mrljak i Mažgon, direktori banaka, sa drugima i sa  nekoliko već hrvatiziranih Bunjevaca[11], rade sistematski, skoro neprimetno, agituju  i  organizuju,  neumorno  i ubedljivo. Oni   imaju   uspeha blagodareći nebrizi i  inertnosti  Srba  i  to  kako  domaćih  tako  i doseljenih. Ne čini se nikakav pokušaj od strane Srba, da  se  Bunjevci privuku, dok ima vrlo mnogo incidenata koji ih ne samo odbijaju,  nego i stvaraju ono psihičko raspoloženje mađu njima,  koje  akciji  Hrvata ide direktno na ruku i unapređuje je. Pored toga se stvara –  opet  iz  sitnih  događaja  –  naka  vrsta antagonizma između katoličkog sveštenstva i naših građanskih i  vojnih vlasti. On počinje i javno da se manifestuje u njihovoj upadljivoj apsistenciji prilikom raznih  verskih  svečanosti,  što  mase  vide  i osećaju. U društvenom životu kontakt između Srba  i  Bunjevaca  svakodnevno slabi, dok ga između Srba i Hrvata skoro nikako  ni  nema.Pada  u  oči apstinencija Bunjevaca i Hrvata u nacionalnim organizacijama  kao  što je Narodna odbrana, Soko, Četničko udruženje itd. i ako  se  od  strane Srba čini sve što je moguće da se oni privuku.[12]  Međutim,  razne neoprezne izjave pojedinaca Srba, koje se rđavo shvataju i zlonamaerno interoretiraju, čine zlo još većim. Gradonačelnik je poslednje dve godine, istina Bunjevac[13], ali su  mu zato mnogi referenti Srbi. Šef policije i svi njegovi pristavi (izuzev jednoga), polovina redara i detektiva su  Srbi, što Bunjevcima bode oči, jer paritet nije zastupljen. Sve te činjenice i mnoge druge bivaju iskorišćene od strane Hrvata sa velikim uspehom. Oni  danas mogu  da  gledaju  na  sledeće  velike uspehe:

1. Da je katoličko sveštenstvo u Subotici,  Bajmoku,  Somboru,  sa biskupom na čelu, potpuno hrvatski orijentisano i stavilo se potpuno u službu širenja hrvatske ideoligije među Bunjevcima.[14]

2. Da se danas skoro sva bunjevačka univerzitetska mladež  školuje u Zagrebu, gde oni postaju hrvatski šovinisti i prenose ta  shvatanja, sa uspehom, u bunjevačke mase.

3. Osnovali  su  Hrvatski  dom  u  Subotici,  koji  je  ekskuzivno hrvatski i rasadnik je te ideologije među Bunjevcima.[15]

4. Sa Hrvatskim domom sarađuju:

Gr 567 1926

Pravila Hrvatskog pjevačkog društva Neven, 1926.

a) Hrvatsko pevačko društvo  Neven  ( pretsednik  dr  Katanec, horovođa advokat Jankač ) koje je tehnički odlično, jako, apsolutno hrvatski nacionalno,  sa oko 100 članova, velikim delom  Bunjevaca. Ono je prošle godine  napravilo  veliku  pevačku  turneju  po hrvatski krajevima naše države (  Hercegovina,  Dalmacija,  Lika,  Zagreb)  i držanje na tom putu mu je bilo takvo da je palo u oči našim  vlastima. Hrvatsko-šovinistički duh, koji su oni doneli sa tog puta,  osetio  se među bunjevačkim masama.[16]

Dr Mihovil Katanec

zadnja

Zadnja strana odobrenja Pravila

b) Bunjevačka  matica,  koja  je  danas  potpuno   u   rukama sveštenstva. Zgradu je kupio biskup, uredio je  tamo  jednu  kapelu. Osnovano je jedno crkveno pevačko društvo, koje tamo  peva. Nedeljom  i praznikom su prostorije te zgrade zborište  svih  onih  Bunjevaca, koji se hrvatski osećaju, a njih je svakodnevno sve više.[17]

v) Pučki krug i Katoličko  momačko  društvo  su  danas  hrvatsko katoličke organizacije sa vrlo jakim uticajem na široke mase.

5) Mlađa bunjevačka književna generacija se  danas  može  smatrati hrvatskom.  Tako na  primer  književnik  Pekić  je  napisao  Istoriju Bunjevaca, pre 3 godine, koja je štampana od Matice hrvatske, ali su je vlasti morale zabraniti jer širi plemenski separatizam.[18]

6) Postoji namera kod biskupa Budanovića, da posle odlaska u  Novi Sad kupi zgradu subotičke železničke direkcije i da je učini središtem hrvatsko-katoličke akcije u Subotici i na severu države.

7) Da danas mađu Bunjevcima ima ljudi koji su spremni i na najveće materijalne žrtve za hrvatstvo i katolicizam, pokazuje primer dr Karla Stipića, advokata i bivšeg gradonačelnika.[19] Pored toga što  on  već sada materijalno potpomaže akcije Bunjevačke matice, on  je  pre  neki dan izjavio da će testamentarno  ostaviti  ceo svoj  imetak   (kuću, zemlju,dosta gotovine, oko 4000 komada obveznica ratne štete) svakako vrlo veliki, za hrvatsko katoličku akciju.

Opaža se  u  poslednje  vreme,  da  ovdašnji  Hrvati  vrlo  vredno posećuju mise i sve katoličke verske priredbe i da je njihova saradnjasa sveštenstvom ne samo savršena, nego da je ono  potpuno  pridobiveno za njihove svrhe.Tako na pr. pada u oči  da  advokat  Rude  Pjecki  iz Bajmoka, pri svakom dolasku u Suboticu, a to je skoro  svaki  dan,  sa jutarnjeg voza odlazi pravo na misu u katoličku crkvu i tek posle toga obavlja  svoje  ostale  poslove. U samom  Bajmoku  je  sa  tamošnjim sveštenikom Hegedišem nerazdvojni prijatelj.

8)  I u sportskom pogledu ovdašnji Hrvati  se  trude  da  dobiju  u svoje ruke  vođstvo  pojedinih  sportskih   klubova  i  da im  udare hrvatski pečat.

25 godina FK Backa iz Subotice - 25-year Jubilee of Bacska Szabadka Football Club - YouTube32

Bačka, početak utakmice, turnira 1926.

To su samo oni upadljivi simptomi, koji  padaju  u  oči. Daleko  je međutim, moćnija ona sitna hrvatsko-katolička propaganda koja se  vodi od strane  pojedinaca  mađu  bunjevačkim  masama  na  raznim  kućevnim sastancima, večerama, domaćim priredbama itd. ne samo u varoši nego  i po salašima, sa ogromnim uspehom.

Uspesi tog svake pažnje vrednog rada nekolicine Hrvata, za ovih 15 godina u Subotici, Žedniku, Bajmoku, Tavankutu, Somboru itd. su  danas ti, da je sva bunjevačka  inteligencija  i  najmanje  80%  bunjevačkog naroda potpuno hrvatski i strogo katolički, ne samo orijentisana, nego i oduševljeno zadahnuta.

Na severu naše države gde je pre  15  godina  bilo samo nekoliko ljudi Bunjevaca, koji su se osećali Hrvatima, mi imamo danas 100  000 novih Hrvata, što je sve posledica upornog, sitnog, sistematskog, marljivog  i  neobično   predanog    rada    nekih   20-30 hrvatskih intelektualaca, koji su se ovamo doselili, te  prema  tome  bili  samo presađeni.

Obaveštajni oficir, Pešadijski potpukovnik, /potpis nečitak/

Treba  istaći  da  se  u  periodu  1918-1934,  u lokalnoj štampi, novinama  i  časopisima,  publicističko –  naučnim  delima, pisalo relativno mnogo  o  Bunjevcima. Obrađivane  su  teme  o  bunjevačkoj prošlosti, poreklu, običajima, aktuelnim političkim događanjima.[20]

Vrednost i zanimljivost ovog izveštaja leži prvenstveno u njegovoj provenijenciji, poreklu. Nastao  za   potrebe obaveštajne  službe generalštaba Kraljevske vojske Jugoslavije, pisan rukom visokog oficira stacioniranog u Subotici, on pruža  i  manje  upućenima,jasnu  sliku  o temama i oblastima iz života Bunjevaca  u  tom  periodu,  na  koje  su vojni pa i vladini krugovi fokusirali svoju pažnju.

U navedenom  izveštaju  je jasno  uočena prohrvatska orijentacija dela Bunjevaca, koja se objašnjeva samo delovanjem  doseljenih Hrvata, aktivnih u  kulturnim i političkim sferama. Time  se skriva, nesumnjivo postojanje i dubljih uzroka takvih  pojava. Taj  proces,  u političkoj sferi, dobijaće  i  u  narednom  periodu  potvrdu, kao   na sledećim  parlamentarnim  izborima, 5. 05. 1935. godine, kada    mesni kandidat, na  listi Udružene opozicije, čiji je nosioc  bio dr Vladimir Maček, zemljoposednik, aktivni javno politički radnik,  Josip Vuković – Đido osvaja, i  pored  evidentnih  pritisaka inepravilnosti prilikom (javnog) glasanja, nadpolovičnu  većinu  glasova u  Subotičkom izbornom okrugu,i dobiva poslanički mandat.[21]

Čitav  izveštaj se  može  bolje  razumeti  i  kao  upozorenje   u pripremama za predizborne aktivnosti, pošto su vladini krugovi,  prema do  tada  postojećim  informacijama  mogli  pretpostavljati,  izrazitu naklonost  biračkog   tela   Subotice   –  najsnažnijoj   opozicionoj grupaciji, HSS, odnosno  Udruženoj  opoziciji. Petomajski  izbori  1935. godine, potvrdili su široko  rasprostranjeno  neslaganje    Bunjevaca, dotadašnjom    političkom    praksom    vladajućih    krugova,    koje je  uspešno  bilo  kanalisano  masovnim   opredeljivanjem   za   listu Udružene opozicije čiji je nosioc bio dr Maček, vođa  HSS-a, odnosno  za kandidata sa te liste u  Subotici Josipa Vukovića Đidu.

                                                                                                                                             Stevan Mačković


[1]  Po  zadnjem  popisu   u  okviru   Austrougarske   države  1910. godine, može se indirektnim putem doći do podataka da je Bunjevaca  bilo 33 208, dok je broj Mađara  54 626,  Srba 3 371, a   Hrvata   20.Ukupan  broj stanovnika  grada  Subotice  je  iznosio 92 232. (Milan Dubajić, Radnički pokret u Subotici od kraja  1918 – 1921, god., Subotica, 1966, st.8.) Po podatcima gradskog Senata iz 1919, (Historijski  arhiv Subotica, dalje HAS, F:47. I 22/1919) dobivenim  na osnovu lokalnog  popisa te godine, vršenog za potrebe  mirovne  konferencije u Parizu, broj Bunjevaca  je  izuzetno  povećan,  i iznosio je 65 135,Srba je bilo 8 737, a Mađara   19 870 od ukupno 101  286. To se može objasniti i velikim izjašnjavanje dotadašnjih „Mađara“ za „Bunjevce“.Za 1934. godinu  jedna tebela  Inžinjerskog   gradskog ureda, daje  sledeće  podatke o  stanovništvu   Subotice. Ukupno  je bilo  102 133  stanovnika,  od toga  Bunjevaca 44 892, Srba 10 054,  Mađara 39 108, Hrvata  900. (HAS,F:275.50) Državni  popisi  vršeni 1921. i 1931. godine kao ni  raniji, nisu   predviđali mogućnost izjašnjavanja  i upisivanja Bunjevaca pod tim imenom.

[2] „Isticanje hrvatstva u Subotici nije godilo ni Srbima ni vladinim krugovima. Oni su htjeli da Bunjevci i nadalje ostanu most  između  Srba i Hrvata za  stvaranje  Jugoslovenstva. Međutim  Bunjevci  su vidjeli da od njih hoće da naprave most zato da gaze  po  njemu. I zato  još  većim  žarom  prigrle  Hrvatstvo  što  opet  razljuti njihove  protivnike te  ih  počnu  nazivati separatistima, mađaronima, itd.“Petar Pekić Povijest Hrvata u Vojvodini,  Zagreb, 1930, st.256.

[3] „Prvi  ustav   u  novoj   državi  sankcionisao  je  princip nacionalnog i  državnog  unitarizma. Prevedeno  na jezik  ondašnje  političke prakse, to je  u stvari  značilo  ozakonjenje  političke  hegemonije građanskih vrhova  Srbije na čelu sa monarhijom.“ Todor Stojkov, Građanska  opziciona  vođstva u  vreme   šestojanuarske diktature (1929-1935), Istraživanja, 1, Novi Sad, 1971, st. 118. Bunjevci  su  jedno  od  prvih  velikih  političkih  razočarenja doživeli prilikom posete njihove deputacije Ministru  predsedniku      Vesniću i Ministru prosvete Pribičeviću, kada je Vesnić izjavio da  ne priznaje Bunjevce za  narodnost, optužujući  ih  da  šuruju  sa   Mađarima, kako saznajemo iz lista „Neven“ od 19.12.1920. br. 279.U      odgovoru Ministru, u „Nevenu“ od 27.12.1920. autor izjavljuje  da  će takvo postupanje naterati Bunjevce da prelaze  u  Hrvate. Smene  bunjevačkih gradskih funkcionera, početkom 1921.  nastavljaju  da      pružaju dokaze o  načinu  vladavine  radikala,što  izaziva  dalje  nezadovoljstvo kod Bunjevaca, pa čak i članova Radikalne stranke,  kao  primer  Ivana  Crnkovića,  narodnog    poslanika,  radikala, koji zbog  zapostavljanja   Bunjevaca  najavljuje  istup  iz  te stranke.“Neven“, 9.01.1921.

[4] Vođe i članstvo Bunjevačko -šokačke stranke izvršili su fuziju sa   Hrvatskom  seljačkom  strankom   27.06.1926. godine.Petar  Pekić,  nav. delo, st.256.

[5] „Vlada je proglasila da je Seljačko demokratska koalicija „listom  separatistička“ i „antidržavna“.U  zemlji su  učestala  politička  ubojstva, pojavile su se i prve  ustaške grupice  koje  su  vršile  diverzije, a vlada  je  nastavila  prijašnji  kurs, pa  je  čak  i  uhapsila Mačeka i osudila ga na tri godine strogog zatvora.“Dušan  Bilandžić, Historija SFRJ, Glavni procesi 1918 – 1985, Zagreb, 1985,  st.24.

[6] Upravo zbog tako postavljenih ciljeva i svrhe vojne  organizacije,  u njoj je zastupljenost  Srba, na  komandujućim  položajima  bila  izuzetno velika. Dušan Bilandžić u navedenom delu, st. 161, navodi  da je od 1918-1929. procenat Srba ministara vojnih bio 100%, a u  generalskom koru 92%.

[7] IAS,F:176.I-9/339. Radi se o prepisu dokumenta, koji je napravljen  na osnovu orginala, dokumenta kucanog  pisaćom  mašinom, ćirilicom  koji se nalazi u Istorijskom arhivu CK SKJ, br 18554/generalštab.

[8] To je ujedno i najbolja pohvala dalekovidnosti i uspješnosti poteza, koji je krajem 1918. i 1919. godine načinjen iz Zagreba, kada je Stjepan Radić uputio niz mladih ljudi, uglavnom slobodnih zvanja, u Bačku, gdje su se zdušno uključili u društveni rad bačkih Hrvata u Subotici, Somboru i drugim naseljima. Ante Sekulić, Hrvati iz južnougarskih područja u godinama od 1918. do 1920., Pro historia croatica 1, Zbornik uz 70. godišnjicu života Dragutina Pavličevića, Zagreb 2002, str. 311. To jezgro aktivista na planu širenja hrvatstva na ovim prostorima činili su: Mihovil Katanec, Ladislav Vlašić, Vinko Žganec, Stjepan Gabrić, Dragan Mrljak, Miroslav Mažgon i drugi. Utvrditi tačan broj  doseljenih  Hrvata  je  praktično  nemoguće. Pored izvesnog broja radnika, među  njima  je  bilo  i  advokata,  industrijalaca, akcionara,  lekara, itd. koji  se  javljaju  i  u  javnom; kulturnom, privrednom ili političkom životu  Subotice,  te ih tako možemo pratiti. Tako se među privrednicima  ističu:  inženjer  Zvonimir  Stilinović, direktor električne centrale, dr Ante Čičić,  veterinar, (Kreševo,1895.) direktor  Gradske  klaonice.

[9] Događaji   oko   smenjivanja   jednog    istaknutog   gradskog  funkcionera,   Dragoslava   Đorđevića,daju   dobru    ilustraciju   nezadovoljstva  i  čak ogorčenosti   dela   bunjevačkih  masa,  politikom nametanja nekih srpskih poltičara na vodeće položaje  u  gradu. On je bio gradonačelnik od 1926. a pre toga, od  1924.  je   bio  Veliki  župan. Njegova  nepopularnost  među  Bunjevcima je  bila izuzetno velika,  pa je 1927. prilikom  njegovog  odlaska sa  funkcije, grad  doživeo najveće manifestacije, izlive  radosti, gde se okupilo  više hiljda  građana. Tom  prilikom  su  „Subotičke novine“, 13.05.1927. na 1. stranici donele  članak  pod  naslovom „Novo oslobođenje“ u  kome se  ističe da  je „…Đorđević nametnut  protiv božjeg i ljudskog prava, da su Srbijanci koji dolaze  ovamo  kolonijalisti  i grabljivci, stručno i  moralno  nekvalifikovani, siledžije, pokvarenjaci i zabušanti“.

[10] Na parlamentarnim izborima  11.09.1927.  u  subotičkom  izbornom  okrugu istaknuta je i lista HSS,čiji je nosioc bio Stjepan Radić. Rezultati  su  za  pristalice  ove  političke  stranke   bili  razočaravajući. Ona je dobila  4  107  glasova  i  nije  uspela da osvoji ni jedno poslaničko mesto. Na  nivou  cele  zemlje, HSS  je isto tako ostvarila slabije rezultate od očekivanih, dobila je  61 poslaničko  mesto a  u prethodnom  sazivu parlamenta je imala 67.  Lokalni , opštinski izbori 6.11.1927. su samo delimično  potvrdili  jačanje HSS u Subotici. U toj borbi za gradsku vlast, od predviđenih  100  mandata  za  gradsku upravu ova stranka je dobila  16 i time  se  našla odmah  iza Narodne radikalne stranke, koja je osvojila  27  mesta u  gradskom Senatu. Videti: Mirko Grlica, Geza Vaš,   Subotičko  višestranačje 1919-1929, Pro memoria, 9, Subotica, 1990.  Parlamentarni izbori 8.11. 1931. godine  onemogućili su isticanje  „plemenskih“ lista, postojala je samo jedna – Zemaljska kandidatska  lista, sa  nosiocem  generalom Petrom Živkovićem, na  kojoj  su  za   Suboticu bila 3 kandidata. Borba se vodila između  dva  bunjevačka   političara, advokata dr Mirka Ivković Ivandekića,  koji  je  dobio 11  664  glasa i  bio  izabran,  te   beležnika  dr  Andrije Pletikosića. IAS, F:176.I-8/299.    Navedeni  rezultati   HSS,  pogotovo  u  Subotici, ne  mogu  se  okarakterisati kao veliki uspesi, ali su očigledno  bili  dovoljno  uočljiv signal da se ta politička opcija razvija i jača.

[11] Matej Jankač, pravnik, rođen je 1881. godine u mestu  Bistra. Od  1920. se  nalazi u Subotici, prvo kao gradski beležnik a zatim kao advokat. Jedan je od osnivača „Hrvatskog  pjevačkog  drušva  Neven“, gde su  i  njegovi  sinovi  Milivoj i  Zvonimir, takođe advokati,  bili  kasnije angažovani. Dr Mihovil  Katanec,( Karlovac, 1893 – Zagreb, 1973.)  pravnik,  advokat, isto je  imao  značajnu   ulogu  u   radu pevačkog društva ali i  nizu  drugih  bunjevačkih   društava  kao i lista „Neven“, čiji je urednik i izdavač bio od 1930. godine. Dragan  Mrljak (Osijek,1891 – ?) je bio direktor  „Prve  Hrvatske štedionice,   podružnice Subotica“,  i  akcionar  u  nizu  subotičkih firmi, kao i Miroslav  Mažgon  (akcionar  „Industrije  željeznog  nameštaja   d.d.“, i dr.).

[12] Zastupljenost Bunjevaca je bila najveća  u  Sokolskom  društvu, u   čijem je članstvu, pa i na rukovodećim mestima bilo i   pripadnika  drugih nesrpskih nacionalnosti, Mađara, Jevreja, Nemaca. Sokolske čete su bile formirane i po okolnim bunjevačkim naseljima, kao na  pr.u Tavankutu, gde su radile čak 4 čete. Statistike Društva  nisu  doduše iskazivale članstvo po nacionalnosti, nego  samo  po  polu, profesiji, itd. Tako saznajemo da sokola 1935.ima 825 u  gradu, a 3 000 u  celoj sokolskoj  župi.Najbrojniji  u  gradu   su   bili  nastavnici-129, đaci, studenti –126 i državni činovnici -120. Izveštaj   o radu Sokolskog društva Subotica za godinu 1935, Subotica,  1936.

[13] Penzionisanog  konjičkog brigadnog  generala  Selimira  Ostojića,  koji je  bio gradonačelnik od 20. 02. 1929, zamenio je na tom  položaju  31. 03. 1933.  godine  inženjer  Ivković  Ivandekić  Ivan, geometar.  Usponu  na  to  mesto  nesumnjivo  je  doprinelo,  omogućilo njegovo  istupanje  iz  članstva  HSS-a  a  pristupanje  provladinoj   JRZ  (Jugoslovenskoj radikalnoj  zajednici).  IAS, F:57.8637/1937

[14] Lajčo Budanović ( Bajmok, 1873-1958 ) je 1.05.1927.god. posvećen  za prvog biskupa bačke biskupije. Isticao se i radom  na  kulturno  prosvetnom  planu. Mnogo više od  njega  je  bio   angažovan   u   političkom  životu , još od  perioda  mađarske  vladavine, župnik  Blaško  Rajić, ( 1878 – 1951 )  koji  je  bio i narodni   poslanik do  6.  XI 1924.godine.

[15] „Hrvatski  Prosvjetni  Dom“  se  osniva   8.03.1926. godine   kao udruženje za prikupljanje priloga za gradnju jednog monumentalnog  objekta, u  kome  bi  se smestila većina subotičkih bunjevačko –  hrvatskih udruženja. Petar Pekić, nav.delo, st.256. Prvi predsednik je  bio dr Stipan  Vojnić Tunić. Planovi za gradnju se  nisu uspeli  realizovati, zbog  pomanjkanja  sredstava, pa je  udruženje našlo   rešenje  1934. godine smeštajem  u adaptiranom   postojećem  objektu, u  Hambašićevoj 4. IAS, F:47. Inženjerski  ured, 4033/1934.

[16] „Hrvatsko  pjevačko  društvo  Neven“  je  1933.godine  pokrenulo  akciju za postavljanje spomen ploče na izvorištu reke Bune. Krajem  godine  je  i  predvodilo  delegaciju  bunjevačkih   društava u  Hercegovinu,  gde je i postavljena ploča,u zid blagajske crkve, sa  prigodnim natpisom. Tom prilikom je  i  održana  turneja  pevačkog  društva, koje je nastupilo i u  Sarajevu, Splitu, Zagrebu  i  drugim  mestima. Petar Pekić, Spomenica  pohoda  Bunjevaca  u svoju  staru  postojbinu, Subotica, st.25-55.

[17]  „Bunjevačka Prosvetna Matica“ je osnovana 1925. godine od strane   najistaknutijih predstavnika prosrpske  struje  među  Bunjevcima,  Marka  Jurića,člana  Narodne  Radikalne stranke, Mare   Đorđević  Malagurski, supruge  Dragoslava  Đorđevića,  Antuna   Vidakovića,  takođe  radikala. Cilj  toga  društva  je  bio  širenje   kulture,  bunjevačke svesti i slavenstva. Uživalo je obilatu pomoć  gradske,  i blagonaklonost centralne  vlasti. Tako  je  dobilo  od  gradskog  Proširenog senata, sumu od 50 000  dinara,  i 52  jutra  gradskih   zemljišta  na  uživanje, kao pomoć  za  svoj  rad. Pored  toga  omogućeno mu je da  kupi  zgradu, ( za  50  000  dinara ) koja  je do tada bila u vlasništvu  grada,  Paje  Kujundžića  9,  ( danas  bioskop „Zvezda“) i da tamo organizuje svoj Dom.1933.god. je  taj  objekat promenio vlasnika, za sumu od blizu 400 000  dinara. Kupac   je bio biskup Lajčo Budanović,odnosno Rimokatolička crkva. Od tada  će postati Dom novoutemeljenog društva „Subotičke Matice“.

[18] Petar  Pekić (rođen 1896.god.  u  Gornjem  Svetom  Ivanu , okolina  Baje), publicista, povjesničar, književnik, jedno je od najistaknutijih imena  među bunjevačkim  intelektualcima  u  međuratnom  periodu.  Za  njegovu bibliografiju videti: Krešimir Bunić, Prilog kulturnoj  povijesti Bunjevačko-šokačkih Hrvata, Subotica, 1946, st.51-53.

[19] Dr. Dragutin Karlo Stipić, rođen  17.01.1883.  godine  u  Subotici, odvjetnik. Do  1926. godine  je radio u gradskoj   službi   kao  „nadodvjetnik“, kada   je  postavljen  za  Velikog  župana, a  na  mjestu  gradonačelnika  ( 1927-1929.) je zamenio Dragoslava  Đorđevića. Bio je jedini gradonačelnik čiji je  položaj   potvržen  i izborom, kada ga je Gradsko predstavništvo,  na  sednici  9.12. 1927. godine izabralo  na  tu  funkciju.

[20] Ivan   Kujundžić, Izvori  za  povijest  bunjevačko – šokačkih  Hrvata,  Zagreb, 1968.

[21]   Od ukupno 32 475 glasača, u  subotičkom  izbornom  okrugu je tom  prilikom glasalo 17 941  (  55%). Lista  Josipa  Vukovića  – Đide   (Subotica,1890-1950) saradnik a lista „Neven“, člana deputacije na  mirovnoj konferenciji  u  Parizu, aktivn og  u kulturno  društvenom  životu, je dobila  9  818  glasova  ili  55 %. To  je  bio i  najveći parlamentarni uspeh   HSS  ( u  ovom  slučaju   kao  dela  Udružene opozicije) u Subotici. Na nivou  čitave zemlje je  vladina  lista osvojila  60,64%  datih glasova, a lista udružene  opozicije 37,36 %. Statistika izbora narodnih poslanika Kraljevine Jugoslavije koji su održani 5.05.1935., Izdanje Narodne skupštine, st. 135.

One Response to IZVEŠTAJ VOJNOJ OBAVEŠTAJNOJ SLUŽBI O BUNJEVCIMA, IZ 1934. GODINE

  1. Povratni ping: Aleksandar Raič: Poriklo i formiranje identiteta bački Bunjevaca: domašaji i ograničenja vlaške hipoteze | Bunjevački književni klub

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: