Malo zemlje a mnogo dece (Crtice iz demografske istorije međuratnog perioda)

Malo zemlje a mnogo dece (Crtice iz  demografske istorije međuratnog perioda)

„Centar Subotice imade karakter grada, dok okolina ovog centra  i priferija imaju sve osobine sela.“ pisao  je  gradski  inženjer  Kosta Petrović, 1927. godine u  svom  delu  „Subotica  i  kupalište  Palić„. Raskošne palate,  popločani  putevi,  mnogobrojne  radnje  i  fabrike, stajale  su  nasuprot  pustara  i  naselja  punih  raštrkanih  salaša, povezanih lošim zemljanim putevima

Stanovništvo u unutrašnjem delu grada ( od I do XI kruga ) činilo je približno polovinu od ukupnog  broja  populacije.  Tu  su  pretežno živeli industrijalci, trgovci, radnici. U okolini grada, u naseljima i salašima  raspoređenim oko njega, živela je druga polovina. U ogromnoj većini  oni  su se  bavili i živeli od poljoprivrede, zadržavajući mnoge tradiconalne, patrijahalne  karakteristike, odolevajući naletima modernizacije koja je brže i lakše prodirala  kod stanovništva koje je živelo u centru grada.

Pored niza drugih, jedna od demografskih karakteristika  porodica na salašima i okolnim naseljima bio je i veliki broj dece. Brojnost  porodice  bila je u obrnutom   srazmeru  sa progresom, urbanizacijom i modernizacijom  sela. U  Dunavskoj  banovini,  gde je od 1934. pripadala i Subotica, bilo  je  samo 1,6%  porodica  sa  više  od  10 članova. Najviše, 35,7% porodica je imalo  3  do 4  člana. Nestajanjem tradicionalnih porodičnih zadruga, smanjivao se broj članova porodice. Poljoprivrednici u okolini grada,  prednjačili  su  po  broju  dece  u svojim porodicama.

U Subotici se broj novorođenih, u periodu  1900-1947, ( Po izvoru IAS,F:68.V. 139/1948, dopis Ministarstvu socijalne  politike) kretao od – 1361, koliko je zabeleženo 1918. godine do – 3952 u 1909. godini. Najveći priraštaj – 1207 je zabeležen 1901. godine, kada  je bilo 3533 rođenih a 2326 umrlih.Najmanji broj rođenih je bio  1918.  godine  – 1361, što je uz 3021 umrlih činilo najveću negativnu stopu rasta od  – 1660.

Po  podacima  iz  1936.  godine  ( M.  Ambrožić,  Mortalitet   i morbiditet dece u Jugoslaviji, Beograd, 1936, st. 19-21  )  mortalitet dojenčadi,  na nivou države, je bio među najvišim  u  Evropi,  iznosio je 16,4% sve živorođene dece. Smrtnost te kategorije dece  u  Engleskoj je bila 6,7%, u Švedskoj 6%, a u Švajcarskoj i Holandiji samo 5%. Nizak opšti civilizacijski, kulturni i  zdravstveni  nivo,  nedostatak lekara i babica  na  selu,  nestručni  porođaji,  infekcije,  slaba  i neodgovarajuća ishrana majki i dece, samo su  neki  od  uzroka  takvog stanja.

Primeri dve porodice, poljoprvrednika sa Hajdukova i Bukvaća, pružaju  ilustraciju  o  broju  dece  koja se  rađala  ali  i o njihovoj  velikoj smrtnosti. Sabo Josip, zemljoradnik, sa suprugom Karolinom, rođenom Škrbin, imao je 15 dece. Stanovali su na Čavolju , br.215,  u  blizini  vojnog strališta. Bili su siromašnog stanja. Kuću su sagradili i obrađivali 1 lanac zemlje, na parceli uzetoj pod zakup od Grada.  Rođenje  petnaestog  deteta  ( nema  podataka  o  broju živih potomaka), devojčice,  1933. godine, dobilo  je izuzetan publicitet u javnosti. Kada se čak Kralj Aleksandar I primio kumstva, mogli su očekivati i neku vrstu materijalne pomoći od Grada.

„Csavoj“

Kraljev  zastupnik,   konjički   potpukovnik   Stjepan   Dolezil, prisustvovao je krštenju koje se održalo  u  franjevačkoj  crkvi.  Sam gvardijan  Klement  Veren  krstio  je  devojčicu,  davši  joj  ime po kraljevskom paru: Aleksandra – Marija. Organizovana je prava svečanost, kojoj je prisustvovala masa od 10 000 subotičana.

Da im se pomoglo, gradski Senat im je darivao zemljište  koje su obrađivali. Kovač Jovan (Kovács Jánós), rođen 1897. godine, bio je stanovnik Hajdukova ( br. 358 ). Bavio se zemljoradnjom. Oženio se 1917. godine sa Reginom Ezveđ (Özvedy). Iz tog braka se rodilo  čak  20  dece.  O njihovoj porodici je, nakon što je februara 1938. godine, Regina donela na svet dvadeseto dete, koje nije preživelo prvi mesec,  pisala i inostrana štampa, na pr. čehoslovački list  „Die Morgenpost“.

Dirnut tužnom sudbinom, koja je u toj porodici ostavila u  životu samo troje dece, Rozu (rođenu 1917.), Margitu  (1928)  i  Josipa (1935),  čehoslovački  državljanin  Njemec Karlo, uputio im je svoju skromnu pomoć, od 50 kruna. Koliko je ta suma pomogla Kovačevima koji su posedovali samo pola motike peske na kojoj su imali skromnu kućicu, nije nam  poznato,  ali svedoči o dobroj volji, koja je izostajala kod domaćih nadležnih tela.

Poljoprivrednici,bezzemljaši  i sitni posednici,  izuzeti od mogućnosti dobijanja  zemlje  oduzete  agrarnom  reformom,  živeli  su izuzetno teško. Ali u mnogim  njihovim  porodicama,  i pored  velikog siromaštva rađao se veliki broj dece.

 

U Subotici, 24.12.1998.                                                                                    Stevan Mačković