CRTICE IZ ŽIVOTA TRI SUBOTIČKE MATICE

dr IVO MILIC muzejska zbirka 2525

prof. dr Ivo Milić

CRTICE IZ ŽIVOTA TRI SUBOTIČKE MATICE

( „Subotička Matica“, „Bunjevačka prosvetna Matica“,  „Matica subotička“ )

Sudeći  prema   broju   registrovanih   prosvetnih, kulturnih,  humanitarno dobrotvornih, sportskih, profesionalnih  i  nacionalnih udruženja i društava, koji se kretao i  do  150[1], Suboticu  u periodu  1918-1941,  karakteriše  vrlo razvijen i razgranat društveno kulturni život. Za grad od preko 100 000   stanovnika, sa  specifičnom nacionalnom  i  nasleđenom   kulturom   strukturom, sa  velikim   brojem školskih institucija[2] ,   od   osnovnih, do fakulteta, sa  relativno  razvijenom  industrijom i građanstvom koje je za sebe tražilo i izgrađivalo specifičan kulturni  milje, to bi se i očekivalo. Međutim, kultura u  gradu,  u  celini,  nije  imala  previše plodno tle za razvoj.“I ako tako brojan i bogat grad, Subotica  ni do danas nije uspela , po pravu svoje snage,  da  bude  značajniji kulturni centar naše otadžbine.“ Kao razlozi za  takvo  stanje  se navodi što  je  „… narodna  većina  našeg  elementa   –   gotovo bezosećajna za pokušaje narodnog prosvećivanja.“[3] „Što se  tiče javnih predavanja, pozorišnih predstava i umetničkih  koncerata  – izgleda da su oni ustupili mesta baru, kafanskom životu i zabavama slične vrste. Svelo se sve na minimum što diže duh  i  povisilo na maksimum  što zadovoljava  telo.“[4]  Ni  strujanja  na   planu  političkog nivoa,  koja su često  kulturu shvatala samo u funkciji  svoje partijske i nacionalne  linije, i dominantno oblikovala i uticala  i na čitavu sferu društvenog i  kulturnog  života,  nisu doprinosila pozitivnom razvoju kulture u Subotici. Među  nizom  društava  sa  kulturno  prosvetnim   ciljevima, nalazile su se i tri  subotičke  Matice. Prvi pomen o  potrebi  stvaranja  prosvetnog  udruženja  pod  tim imenom,  došao  je  od  Vase  Stajića, kao  zamenika  šefa  otseka Ministarstva  prosvete. On je 1919. godine  uputio  predlog   gradskim vlastima za postavljanje sveštenika Ive Matića[5] za staratelja gradske knjižnice,  u  cilju  „jugoslaviziranja“  te ustanove i  istovremeno zamolio gradske oce  da mu  daju pomoć  u njegovin nastojanjima da formira jedno udruženje „srpsku bunjevačku Maticu“ koja bi se  starala o javnim knjižnicama, predavanjima i tečajevima. Senat nije  prihvatio njegovo postavljanje sa obrzaloženjem da jednom  „stranom,  nepoznatom svećeniku“  ne  može poveriti  Biblioteku  koja  predstavlja  ogromnu vrednost.[6] To govori o  postojanju  planova  za  formiranje  Matice,  već u prvom  periodu  života  u  zajedničkoj  državi,  kada  se  u  Subotici izuzetno osećalo nastojanje da se izvrši tzv. „nacionalizacija“ i na  polju kulture. Kratak osvrt na delovanje sve  tri  Matice  u Subotici,  koje  su zaživele u periodu do Drugog svetskog rata, ukazaće na specifičnosti  koje  su  ih karakterisale  i uslove u kojima su stvarane.    „Subotička Matica“ Vanredni profesor subotičkog Pravnog fakulteta – dr Ivo Milić, inicijator je  i  osnivač  prve subotičke Matice. Pravila  su  joj  odobrena rešenjem Ministarstva unutrašnjih dela,  br. 12  232.  od  29.10.1920.godine. Predsednik  je  bio  dr  Milić a tajnik Marko Jakovljević. Kako saznajemo iz njenog Ustava (pravila), zamišljeno je  da ona bude: „…društvo za intelektualno, estetsko, moralno, filozofsko i nacionalno obrazovanje i prosvečivanje svojih članova i  građana Subotice i okoline.“[7]  Predviđeno  da  se  rad  odvija  kroz   „…predavanja za narod i inteligenciju, priređivanje  tečajeva  za nepismene, literarnih i umetničkih produkcija, koncerata,  izložbi, pomaganje materijalno i moralno  svakog  kulturnog  i  nacionalnog rada u Subotici i okolini.“[8] Njenim članom  je mogao  da  postane  svaki državljanin  Kraljevine  SHS,  a  i  svaki  Slaven  ma  i  ne  bio državljanin KSHS. Bila je utvrđena posebna skala članarina, tako je za obične članove ona iznosila 5 dinara, za  osnivače  su  primani oni koji uplate najmanje 1000 din. a za dobrotvore Matice  oni  sa prilogom većim od 2500 din. Planirano je da se  formiraju  sekcije:  za narodno zdravlje i higijenu, za predavanja iz oblasti  ekonomije i sociologije, istorije, filozofije, geografije, poljoprivrede, za  vođenje  i  organizovanje  analfabetskih  tečajeva  i   umetničkih priredbi. Na  čelu  Matice  nalazio  se  predsednik, postojao  je  i Upravni odbor, a kao najviši organ Glavna skupština. Može se  zaključiti  da  je  to  veoma  širok  i  ambiciozno zamišljen front prosvetno kulturnog  delovanja. No  u  praksi  nije bilo mogućnosti da  se  on  realizuje. Matica  nije  izazvala  veće  interesovanje   subotičke   publike, mada   je   održala   nekoliko predavanja.“Subotička  Matica  je  bila  ozbiljniji   podhvat   za narodno prosvećivanje putem  javnih  predavanja,  sa  g. dr. Ivom Milićem na čelu, ali, posle dva održana predavanja, morala  ih  je obustaviti i držati ih s vremena na vreme, jer  nije  imala  svoju publiku. Bila je bez većeg učešća Bunjevaca.[9] Pokušaj dr Ive Milića,  agilnog  javnog  radnika,  saradnika niza novina i časopisa, u to vreme člana Demokratske stranke [10], da oformi jedan  kulturni centar – Maticu, sa  ciljem prosvećivanja stanovništva Subotice, nije dao očekivane  rezultate. Ili  kako  je to  izrazio sam njen začetnik: „Matica  Subotička koja  je činila značajne napore  da usredsredi rad  ovdašnjih  kulturnih  radnika  na prosvećivanju širih masa, izgleda da je ostala štab bez vojske“[11] Bila je  bez  materijalne  podrške  grada,  bez  posedovanja  sopstvenog objekta. Mada u svom programu nije naglašavala ni  jedan  partikularni nacionalni predznak, ipak je ostala i bez većeg učešća  i aktivne uloge Bunjevaca i Mađara, kao većinskog stanovništva. To sve govori da uslovi za razvoj  kulturnih  delatnosti,  na  takvim osnovama još nisu bili sazreli. Ne nalazeći se u fokusu  političkih  moćnika, van direktne političke funkcije, nije ni mogla računati na  pomoć iz krugova  vlasti. Slabo  interesovanje  običnog  subotičkog sveta, koji je morao da izbori za  golu  egzistenciju,  u  uslovima velike skupoće i  nestašica  prvih  posleratnih  godina,  nemajući mogućnosti i interesovanja za kulturno uzdizanje,  značilo  je i osudu  na  neuspeh ove Matice.    

          „Bunjevačka prosvetna Matica“ Bunjevci  su  imali,  još  u  periodu  Monarhije,   nekoliko društava  koja  su  radila  na  kulturno   prosvetnim ciljevima, odnosno  buđenju   njihove   nacionalne   svesti. Najznačajnijom se pokazala „Pučka kasina“[12] U novoj državi javila  su  se  nova društva[13],  a  najveće  uspehe,na  polju  svog   delovanja, postizalo je  „Hrvatsko pjevačko drušvo Neven“[14]. Već iz tog imena, vidljiva je polarizacija koje se javila među Bunjevcima. Oslobodivši  se   pritisaka   mađarizacije, koja  je ostavila velike tragove, pogotovo kod inače malobrojne  bunjevačke inteligencije i u novoj južnoslovenskoj državi, nailaziće  Bunjevci na  nova iskušenja  u  očuvanju  svoje samosvojnosti, iskazivanju  i  emancipaciji  svog  punog  nacionalnog identiteta. Nemajući  kvalitete i atribute priznate narodima[15], biće  sa  jedne strane, pod uticajima da se  priklanjaju  hrvatskom  nacionu i označavaju kao Hrvati  uz  prihvatanje  hrvatskih  kulturnih,  u  prvom  redu  jezičkih  standarda, ali i radićevske  politike  kao oličenja   hrvatskog fronta otpora praksi nacionalne nivelacije. Sa druge strane, dugo uspavljivana nacionalna  svest  uz  nizak  nivo opšteg kulturnog  razvoja  i  faktor  podrške  vladajućih  krugova bunjevačkim poltičkim  vođama  koji  se trude da  ih  što  čvršće vežu uz zvaničnu politiku narodnog i državnog jedinstva, najjasnije  programski  ostvarivanu  u praksi radikala, po kojoj  su  Bunjevci samo  deo  južnoslovenskog naroda, koji  se od Srba razlikuje samo po katoličkoj veri, teraju ih da ostanu u nacionalno  nedefinisanom  položaju – pod  njihovim  etničkim  i  istorijskim  imenom  –  kao Bunjevci. Na  političkom terenu to je  za   većinu  njih značilo i lojalnost  ili  aktivnu ulogu u realizaciji vladine politike, čija je  okosnica   –   sprovođenje  unitarizma, centralizacije i  „nacionalizacije“  Vojvodine.[16] Kod Bunjevaca se posle oduševljenog  prihvatanja  stupanja  u novu  državu,  južnoslovenskih  naroda,  početna, dugo gajena, očekivanja o njihovom ravnopravnom tretmanu,  kao i svih  drugih delova jugoslovenskog  naroda, pretvaraju  u  iluzije. To  je   bila  reakcija  na  krutu  političku  praksu,i  njenu  primenu  u svim društvenim oblastima,posebno na ekonomskom  polju, neproporcionalno velikim  državnim  porezima   razrezanim   za   Vojvodinu, agrarnom  politikom  na  štetu   domaćih   seljaka   bezzemljaša, dovođenjem nekvalifikovanih  činovnika,i  drugim  merama. Deo  bunjevačkih političkih vođa, svesnih tog problema, krenuće ka traženju  rešenja, po obrascima koje nudila opozicija. Od sredine dvadesetih godine će doći do formiranja dva jasno definisana pravca,  dva antipoda, kako  u  političkom,  tako i u kulturnom  životu  subotičkih   Bunjevaca. Jednog  kod  koga  se iskristalisala polazna tačka da su Bunjevci, u nacionalnom pogledu – Hrvati, i koji  je  prema  tome  usklađivao  svoje  delatnosti, na političkom, kulturnom i drugim  javnim  poljima. Ključno  političko pitanje, oblik  državnog   uređenja,oni  su  videli   u   složenoj, federalnoj formi, zalažući  se  za  dobijanje  autonomije, to  jest, slabljenje  nametnute  centralne   vlasti, obrazlagane   činjenicom narodnog jedinstva  kome  odgovara  samo  državno jedinstvo. Drugi je  isticao  kao osnovu svojih  aktivnosti  –  borbu  za  očuvanje bunjevačkog  imena, ali i državnog jedinstva. U praksi je to  bilo povezano i sa  oštrim  negiranjem  hrvatstva Bunjevaca i napadima na pristalice najjače opozicione stranke HSS-a, zbog „separatizma“ njihovih vođa, koja je širila svoj uticaj među njima.[17] Na  političkom nivou će artikulaciju prohrvatskih stremljenja i najsnažniju  opoziciju Beogradu,  voditi  ogranak, filijala Hrvatske seljačke  stranke  u  Subotici, koja  je  nastala fuzijom jednog dela Bunjevačko – šokačke stranke,1926. godine,  sa izrazito  opozicionom  Radićevom  strankom. Bunjevački  političari, koji su prilazili najsnažnijoj, vladajućoj Radikalnoj  stranci, ili njenoj  subotičkoj frakciji  Zemljodilskoj  stranci, predstavljali su  predvodnike  prosrpske, prorežimske  struje  među   Bunjevcima.[18] U fazi zaoštrenih stranačkih odnosa, tokom 1924. godine “  ta strastvena politička borba prijeđe i na prosvetno  polje.“[19] Marko Jurić, najistaktnutiji  subotički  radikalski  prvak[20], Mara Đorđević  Malagurski, supruga  Dragoslava  Đorđevića,  velikog  župana[21],  Antun Vidaković[22], takođe radikal, i  Aleksandar Rajčić bili su grupa utemeljivača „Bunjevačke  prosvetne  Matice“. ( dalje skraćeno BPM)[23] Pravila   Matice   su   potvrđena  i  odobrena  rešenjem Ministarstva  unutrešnjih  dela,  Odeljenja  za  Bačku, Banat i Baranju,  22. 12. 1925. godine.[24] Aktivni  rad  Matica će započeti  tek  od  1.1.1927. U međuvremenu,tokom 1925.i 1926.godine, grupa osnivača, će  raditi  na  obezbeđivanju   prostorija i  drugih matrijalnih preduslova  za  početak  rada. Podneće  molbu  Gradskom Proširenom  Senatu  da   im   se   dozvoli   kupovina   zgrade   u vlasništvu grada.[25] Predlog da se izađe  u susret Bunjevačkoj Matici obrazložen je sledećim rečima:“Na  području  grada  zadnjeg doba osnovala se pod naslovom „Bunjevačka Prosvetna  Matica“  koja po svojim pravilima hoće da  služi  kulturi.  Cilj  je  proširenje prosvete među bunjevačkim narodom i  u  vezi  sa  ovim  razvijanje kulture po celom  gradu. Da  bi  ova  Matica  započeti  mogla  svoj  plemeniti rad – potrebuje prostorije prostorije i iz ovog  razloga prededništvo se obratilo molbom Proširenom  Senatu  da  mu  se  na večito proda zgrada svojina grada u  Paje  Kujundžića  9.“[26] Gradski većnici su jednoglasno  odobrili  Matici  kupovinu  zgrade ( pre rata je tamo bila locirana ženska škola, a danas je to bioskop “Zvezda”. O povijesti te kuće vidi: Josip Temunović, Subotiča matica, Subotica 2002, st. 22 ), po ceni od  50 000  dinara, koju  su  molioci nudili.[27]

iz BsNovina

Došavši  tako  u  posed  objekta,  radiće  na njegovom  pregrađivanju  i  preuređivanju  u  cilju   nove   javne funkcije. Za  obezbeđivanje sredstava za realizaciju tih poslova obratiće se ponovo molbom, 9.3.1926. godine, gradskom Senatu, sledećim rećima: „Bunjevačkoj Prosvetnoj  Matici kao jedinom  kulturnom društvu 70 000 Bunjevaca u Subotici, čast  je  zamoliti  Prošireni Senat, da joj blagoizvoli izglasati jednu svotu kao pripomoć za  gradnju  prosvetnog  doma.“ U  nastavku  kao  cilj  Matice  navode:“  …buđenje i  širenje bunjevačke svesti i slavenstva,  koje  će  postići  prosvećivanjem naroda i ispovedanjem ljubavi i bratske sloge sa braćom  Srbima  i svima ostalim Slavenima, koji se nalaze u našoj  velikoj  i  lepoj otadžbini.“ Gradski oci pozitivno rešavaju i ovu molbu, i odlučuju na sednici 27.3.1927. da Matici dodele sumu od 50 000 dinara.[28] No tu se pomoć grada novoosnovanoj, ali nikako  jedinoj,  kako  je navedeno u molbi, bunjevačkoj kulturnoj instituciji nije završila. Da bi ostvarila cilj „…štampanja poučnih i  korisnih  knjiga  za narod, dodelenje nagrada siromašnim učenicima, održavanje analfabetskih  tečajeva itd.“[29]  BPM  je  zatražila  pomoć  i dobila na korišćenje ukupno 76 kat.  jutara  gradskih  zemaljišta, uz uslov “ …da  može  da  ih  uživa  samo  dotle  dok  u  svojim sadašnjim pravilima ne promeni cilj i naziv „.[30]pecat i JURIC

Takva  velika  pomoć  grada,  jednom  od  mnogih   kulturnih udruženja u Subotici, ne može se razumeti i objasniti, uvažavajući samo kulturne potencijale koje je Matica krila u sebi, nego samo uz sagledavanje   političkih odnosa  tog  vremena   u  gradu i šire. Okretanje  Bunjevaca  Zagrebu, njihovo sve  masovnije izjašnjavanje za deo hrvatskog  naroda, uz prihvatanje   političke platforme Hrvatske Seljačke Stranke, koja je objedinjavala  u sebi  potencijal hrvatskog nacionalnog fronta, uz  sve glasnije  kritike na  račun  domaćih, a  i  beogradskih   radikalskih   političara, iziskivalo je pokretanje jedne akcije među Bunjevcima, koja bi ih i  kulturnim  sredstvima  približavala  vladinoj  politici, odnosno vladinoj listi prilikom izbora.[31]

Rad  BPM je tekao i u 1926.godini kada je na glavnoj skupštini izabrano kovodstvo: Marko Jurić- narodni  poslanik za  predsednika,  Antun Vidaković  i  Mara  Đorđević  za podpredsednike a za sekretara dr Matija Maća Evetović. Skupština je odredila  1.1.1927.godine za osvećenje objekta i simbolični početak rada.“Na Novu godinu  1927. izvršilo  se  svečano  otvaranje  i  osvećenje  doma  „Bunjevačke Prosvetne Matice“ u Subotici. Pre otprilike godinu  dana  pokrenuta je akcija  među Bunjevcima, da se  osnuje  jedan  dom,  gde bi  se  svi Bunjevci mogli okupiti, bez razlike na svoja politička ubeđenja, i gde bi se radilo isključivo na prosvetnom polju.Prvo  i prvo  su napisana  pravila,u kojima  je istaknuto da je jedini cilj  Matice     širenje  prosvete  i  održavanje  nacionalne  svesti  među   širim slojevima  Bunjevaca. No, na  pravi prosvetni rad  nije se moglo ni  pomisliti sve dotle, dok nije bilo doma, potrebnog za to. Zato su  oni ljudi koji su dali inicijativu da se osnuje Matica, obilazili    od kuće do kuće, te  su  najzad skupili potreban novac za gradnju  doma „Bunjevačke prosvetne Matice“.[32] „Sada je tek otpočeo pravi rad. Sva se  bunjevačka  Subotica uzbunila. I pošto se cela svečanost  htela  obaviti  u  bunjevačkom  koloritu, gde bi se sve devojke i mladići Bunjevci imali  obući  u   staru bunjevačku nošnju, prevrtalo se svuda u  bunjevačkim  kućama  po starim „dolafima“, da bi se našle „starovinske“ svilene marame,  suknje i prsluci.“[33]

 

Mara smanjeno

Učesnici  svečanosti otvaranja Matice

Svečanost je otpočela  sviranjem  državne  himne, koju je izveo omladinski orkestar, zatim  je govorio Marko Jurić: „Mi Bunjevci van  Matice  možemo  biti  raznih  mišljenja  i političkih uverenja, ali unutar Matice treba da smo svi jedni,  da    smo  samo  ljudi  prosvete.“Nastavljeno  je  deklamacijom   Jagice    Novajeve, „Pesma o pesmi“ J.Jovanovića  Zmaja. Orkestar Jose Mlinka   i  omladinski  zbor, izveli  su  pesmu  „Jorgovane,   jorgovane…“   Miroljuba Evetovića. Osvećenje je obavio  prečasni  Ljudevit  Nača,    kapelan crkve  Sv. Terezije.[34] „Bunjevački običaji u slikama“ scenski    program koji je napisala Mara Đorđević Malagurski, izveli  mladi  diletanti. Na kraju je bila igranka.[35] Reakcije  subotičke  javnosti  na  delovanje  BPM  su  bile  različite.Tako su „Bunjevačke novine“ 25.3.1927.godine, možda i  nenamerno istakle suštinu cilja  novog  društva: “ BPM  je  okupila  oko sebe najveći deo Bunjevaca, te se ni u  kom  slučaju  ne  može dokazati da je većina Bunjevaca opredeljena  za  Hrvate“  Pokazaće  se u kasnijem periodu da o masovnosti učešća Bunjevaca u Matici ne  može biti govora. Pisalo se da ih je ona u početku okupila oko 500,   ali se  taj  broj  vremenom  smanjivao a članstvo  osipalo.  „Neven“  je  napadao  i  kritikovao   BPM  da  ona   želi  širiti   partijsku a ne  prosvetnu  kulturu. Žestoke  diskusije  o  njoj  su  vođene i u gradskom Predstavništvu (skupštini – prim. autora). Tako je član toga tela – Miško Prćić,  kritikujući „partizanske  režime“  koji su doveli do bednog stanja gradske finansije istakao:“Kako se partizanski i rasipnički gazdovalo sa gradskom imovinom,  najbolji je primer tzv. Bunjevačka Matica. Plac sa zgradom u kojoj  se  ista nalazi,  prodan  je  Matici  za  neznatnu   svotu,   bez   održane licitacije. Ni to nije bilo dosta nego joj je  još  poklonjeno  70 lanaca gradske zemlje.Ta tobože prosvetna institucija  nije  ništa učinila na prosvećivanju  naroda,  nego  se  pretvorila  u  običnu  birtiju, gde su se priređivale partijske večere.[36]  I  Koloman Prćić se  na  istoj  sednici  izjasnio  da  BPM  nije  osnovana  u prosvetne nego partijske svrhe. Spomenuo je da  se  Pučka  Kasina izdržavala iz svojih sredstava i za vreme  Mađara,  i  da  BPM  ne odgovara svojoj deklarisanoj svrsi, da je to  birtaška  Matica, jer bi se inače svi Bunjevci našli na okupu u njoj.[37] Naravno da je bilo većnika, kao na pr. Antun Vidaković, koji kao  osnivač  i  nije mogao da ne brani njen rad.Ostalo je zapisano da je istakao: “ BPM  treba  da postoji i niko je neće ukinuti dok je Bunjevaca u Subotici, u ovoj Bunjevačkoj  Atini,  a ne hrvatskoj kao Neven kaže.“[38]

          U prostorije Matice se 1927. godine  useljava  „Zemljodilska    Kasina“   i   „Francuski   klub“   koji   će   tamo   u   narednom    periodu održavati  svoje sastanke.[39]  Sama  BPM  će  nastaviti    rad  po  sekcijama, od  kojih  je  jedna  od   najaktivnijih   bila    Umetnička, koju je vodila Mara   Đorđević  Malagurski,  kao  njena    predsednica uz sekretara Albu M.  Kuntića.

SRBIN

Albe M. Kuntić popisan kao SRBIN – nakon 1945.

Preseljavanjem  porodice  Đorđević  u  Beograd, početkom  tridesetih godina,  ostaće  Matica    bez jedne  od  najagilnijih   saradnica.“ Pokretna snaga matičinog    rada beše Mara Đorđević Malagurski, ali njenim odlaskom u  Beograd    prestao  je  svaki  ozbiljan  rad   u  Matici“[40]  U  periodu    kada je Matica razvijala svoj rad delovao  je  i  tamburaški  zbor    i diletantska grupa. Česti su bili primeri da se prilozi sakupljeni    na predstavama  ustupaju humanitarnom društvu „Dobro delo“.[41]          Finansiranje rada Matice obezbeđivalo se i na,  za  kulturna    udruženja, dosta neobičan način. Po uzoru  na  privredne  subjekte,   izdate su deonice, u nominalnoj vrednosti  od  500  dinara,koje  su   kupcu obezbeđivale  članstvo  u  BPM.  Sačuvan  primerak   „dionice“   glasi na ime poznatog bunjevačkog javnog  radnika,  pisca, školskog   nadzornika, bibliotekara,Miju Mandića, koji  je  time  „stekao  sva   prava i prednosti“  kao član Matice.[42]

          Matice će, raspolažući sopstvenom zgradom, izdejstvovati  kod    “Opšte privredne banke d.d.” hipotekarni zajam, na  glavnicu  od  280  000    dinara, koji će u 1933. godine  dostići  252  000  dinara.[43] Nejasno  je u koje svrhe je  utrošena  ta  velika  suma.   Jedna od poslednjih akcija  Matice  zabeležena  je  u  1933.    godini kada je  raspisan   konkurs  za  biografiju  biskupa  Ivana    Antunovića. Prva nagrada je  iznosila  5000  dinara.  Po  njegovom    isteku,  1.07.1934.godine, komisija  je  odlučila da  od  samo dva    prispela rukopisa, rad gimnazijskog profesora  Milivoja Kneževića,    tada već  direktora  senćanske  gimnazije,  dobije  drugu,  a  rad    Mije  Mandića treću  nagradu.  U tom periodu će se već voditi pregovori oko prodaje objekta    Matice. Kao zainteresovana strana se  javljaju  braća  Miladinović,    Radivoj  i  Milivoj, koji žele otkupiti zgradu za pevačko društvo    „Graničar“, Rimokatolička  crkva i Trgovački  Lloyd   ( Udruženje    trgovaca), čiji potpredsednik  Imre  Jakobčić  vodi  pregovore  sa    kolegom  po  položaju  u BPM,  dr Dragutinom Stipićem. Tom  prilikom  je  napravljen  i  inventar iz  kojeg  saznajemo  da   je   Matica    raspolagala sa sledećim prostorijama: kafanom  (bifeom), čitaonom,    ženskom  sobom  (lokal Francuskog  kluba), sobom  za glumce, binom,    velikom  dvoranom i kuglanom. Od pokretne imovine su popisane:  2    kožne  fotelje,  6  „Zefir“  peći,  4   kulise,  230   stolica,  5    dugačkih stolova, 30 stolova sa kamenom, 2 stola za bilijar.[44] Zanimljivo je da je cena u  pregovorima  sa  „Lloydom“  bila  375  000 din., a da  je novi vlasnik  postala  Rimokatolička crkva  za cenu od 350 000 din. Pitanje  preuzimanja hipotekarnih dugovanja    Matice, uz druge uslove, verovatno je  odlučilo o prodaji  kupcu   koji  je  nudio  manju cenu.   BPM    će    formalno    nastaviti    svoje     postojanje, zadržavajući „pravo  služnosti“[45] na  jednu  kancelariju  u svojoj dotadašnjoj zgradi do 1938. godine, ali gotovo bez  ikakvih rezultata.  Predsednik  u  toj  završnoj  fazi  će  biti   advokat dr  Babijan Malagurski. Aktivno  delujući  od  1927.  do  1931.godine ona  je   samo    delimično  ispunila  svoju   svrhu. Okupila   je   oko   sebe   deo    bunjevačkih funkcionera-političara, javnih i kulturnih  radnika  i    publike koja je posećivala njene priredbe. Po jednom  izveštaju  o   radu subotičkih društava iz 1933.godine  saznajemo   da  je  imala  163 člana, i da nije održavala  priredbe u prethodnoj  godini.[46] Njen rad nije uspeo  da  objedini  i  okupi  Bunjevce  i  mobiliše    njihove kulturne  potencijale  što  je  bio  jedan  od  planiranih     ciljeva   BPM.[47]   Ona je   ostala  samo  jedno, prosečno  po  broju  članova, vrsti i kvalitetu svojih prosvetno kulturnih aktivnosti kojima  se  bavila, u nizu bunjevačkih kulturnih  društava. Jedan od razloga  za   nepotunu realizaciju  zamišljnog  programa   leži   i   u   slabom  odzivu    inteligencije.   „Sa   materijalne   strane   većma   se   osigurala   „Bunjevačka  prosvetna  Matica“  al  joj  se   pozvana  inteligencija  nije htjela približiti i sada  čeka,  da  se  u nju   ulije duha  koji  bi  zahvatio  cijelu  masu naroda.“[48]     “ Matica subotička „ Vikar Pavao Bešlić je u ime je biskupa  Lajče  Budanovića  i Rimokatoličke crkve, kupio februara 1933. godine objekat  koji  je    do tada koristila BPM. Biće mu  namenjena  slična  svrha,  postaće    sedište nove Matice subotičke. Veza Bunjevaca i Crkve  seže  u  duboku  prošlost. Prožimanje    bunjevštine i katolicizma  je duboko i  potpuno. Čitav  nacionalni    preporod, krajem 19.veka, pokrenula su i gotovo u potpunosti iznela    na svojim plećima  sveštena  lica. I u novoj državi, od  samog  čina    stvaranja, za  sudbinu Bunjevaca, izuzetno  značajnu  ulogu  imaće    visoki katolički kler, kao župnik Blaško Rajić, eksponiran  i  kao poltički vođa te  biskup Lajčo Budanović. Narastanje i profilisanje prohrvatskog krila kod  Bunjevaca,  početkom  tridesetih  godina,jačaće  delovanje  Crkve  u  kulturno   prosvetnim oblastima  društvenog  života. Još  od  vremena  biskupa Antunovića osećala se potreba za objedinjavanja rada na  kulturnom    polju.“Humano-prosvjetni  odbor  katoličkih  crkvenih   općina   u    Subotici“  je  bilo  telo  preko  koga  se  u  novim   okolnostima    pokušava realizovati  taj  cilj. Bačka  Duhovna  oblast,  prijavila    20.jula 1933.godine  Gradskom  Senatu  pod  br.  2581/1933  da  19 katoličkih crkvenih  opština  ima  molbe  prosvetnih  društava  za    saradnju,  pa  je  formiran  i  obrazovan jedan organ za izgradnju    „prosvjetnih potreba  i  zadaća  crkvenih  općina“. Predsednik  tog    Odbora, koji  je  imenovan  od  strane  zajedničkog   Senata   rimo-katoličkih  crkvenih  opština,  je  bio  Blaško  Rajić.  Članovi Odbora,  kome  je   za   cilj   postavljeno unapređivanje kulturno  prosvetnog rada,mogli su biti samo članovi crkvenih  opština i  to katolici  slaveni. Za  mesto svoga rada Odboru je namenjen objekat,    Paje Kujundžića br.  9.   Kupoprodajni ugovor, o prodaji nekretnine k.č. 496, u  ulici Paje Kujundžića br.  9.  je  sklopljen  9.02.1933.godine. Prodavac,    predsednik  BPM   Marko  Jurić  je  prodao  objekat  za  350   000    dinara Rimokatoličkoj crkvi u Subotici. Kupac je uplatio 250 000 na  račun Opšte privredne banke odmah, a preostalih 100 000  na  rate,    sa  kamatom  od  6%  godišnje,do  marta  1938.godine. Prodavacu  je    ugovorom   omogućeno   da    koristi    jednu    kancelariju sa    nuzprostorijama,  a  i celi objekat, uz odobrenje  kupca do isteka    roka otplate. Kupac  je  pruzeo  i  sitni  inventar, a  prodavac  se    obavezao na davanje jedne stipendije bunjevačkom  gimnazijalcu  od  6 000 dinara „Humano prosvjetni  Odbor“  koji  je  dobio  sedište  u  toj  zgradi, pristupiće osnivanju nove  „Matice  subotičke“. Objašnjenje  značaja Matica dali su savremenici sledećim rečima: „Matica znači    ishodište  i  središte; matica  je   polazna   tačka   i povratno kolo; klilo zamisli i sprovedena  snaga  rada;srce,  bilo  i  žila kucavica; uslov života, osovina kod  zamaha i težište pripadnosti i  zajednice.To je Matica u  poslovanju,  u  društvenom poretku  a  ponajviše  u  radu  za  vaspitavanje  naroda. Tako   se nastojalo  kod svakog naroda osnovati i ustaliti ovaku srednju tačku složnog rada. Takvu  zamisao pokazuju „Hrvatska  Matica“,“Srpska Matica“,    „Jugoslavenska Matica“ i druga središta i legla  kulturnog  rada.“[49] O  samom  činu  osnivanja  saznajemo iz prve  publikacije  u  ediciji nove Matice,“Razgovor  o  osnivanju  Matice   subotičke“. U    organizaciji „Humano prosvjetnog Odbora“ održan je 14.01.1934.god. osnivački skup. Prisutni su  bili između ostalih:  Lajčo  Budanović biskup, Blaško Rajić  generalni  vikar, inž.Ivan Ivković Ivandekić gradonačelnik, dr Mirko  Ivković Ivandekić narodni  poslanik,  dr  Matija  Evetović  gradski  senator,dr  Mihovil  Katanec   advokat, Matej  Jankač  advokat, Dragan  Mrljak  direktor  štedionice,  Joso Šokčić novinar, Martin Džavić slikar.[50]

Profesor Ivan Vojnić  Tunić  je proglasio  osnivanje  Matice.“Potrebu jedne centralne  prosvjetne    ustanove,  iz  koje  bi  se  upravljao  i sistematično izvodio rad    u  pogledu  prosvljetljivanja  širih  slojeva  naroda,  spominjali    su nacionalni radnici još prije rata, ali tu  želju  nijesu  mogli    ostvariti iz više razloga. Poslije  rata  osnivali  smo  prosvjetna    društva  jedno  za  drugim  i  razvila  se  borba  među  članovima  pojedinih društava pa čak i mržnja,  jer  nije  bilo  ustanove  po    kojoj bi se ujedinio rad pojedinaca za opće interese svog  naroda. Sa  uzvišenim  ciljevima  osnovana  nekoja  društva   postala   su središte političkih stranaka i rasadišta  bratske  mržnje.Kako  su  ostala prosvjetna društva opetovano zamolila rimikatoličke crkvene općine na saradnju, Senat rimokatoličkih crkvenih općina u Subotici  izaslao je pod predsjedništvom  presvijetlog  gosp.  Blaška Rajića   odbor,koji će obrazovati radne odbore  za  humano-prosvjetni  rad.   Humano prosvjetni odbor  preuzeo  je  zgradu „Bunjevačke prosvetne    Matice“  sa  dužnostima  da  vrši zadaću  Matice  subotičke.[51] U nastavku je otkrivena slika biskupa Ivana Antunovića, rađena  po opisu  očevidaca, rad Marka Horvatskog, profesora,održano predavanje o Antunoviću i izveden umetnički program. Tako će se pod istim krovom naći dve Matice. Obe su imale za    cilj da  oko  sebe  okupe  Bunjevce,ali  na  različitim  osnovama. Jedna, koja  je  pokušavala  da  odigra   svoju   ulogu   negovanja bunjevštine, pretežno   uz oslanjanje na folklorne tradicije, ali uz naglašeno  distanciranje, pokušaje  odvajanje   Bunjevaca   od uticaja  hrvatske kulture, i druga, kojoj  je težište  na  razvoju katoličkog duha, verskoj  propagandi, a u  hrvatstvu  nalazi svoje temelje. BPM  je bila pri kraju svoga puta,  Matica subotička  na početku, u zamahu i snaženjeu svoga uticaja. Oblici delovanja nove Matice su bili različiti. Ustaliće  se javne diskusije „Razgovori“,  koje  su  tretirale  razne  teme  iz kulturnog života, i u kojima je učestvovao veliki broj  bunjevačkih intelektualaca. Bogata je  bila   i  izdavačka  delatnost, kojom  će biti obuhvaćena,  pored  verske,  i  druga  litertura,   književna  i istoriografska dela, kalendar  „Subotička  Danica“, časopis „Kolo mladeži“.[52] U  njenim prostorijama nalaziće se i biblioteka u kojoj  su  bila  sabrana gotova   sva   dela   bunjevačkih pisaca, objavljena ili u  rukopisu. Jedna  od  najznačajnih  izložbi,  koje su se priređivale u Matici je bila „Izložba bunjevačke  prošlosti“ održana 29.09. – 2.10.1935.godine. Izdat  je  i  katalog  izložbe, autora  Ivana  Kujundžića i Ante Kopunović.[53] Tada  je,  pri Matici, formiran i Odbor za otvaranje „Hrvatskog narodnog muzeja“ u Subotici[54], no ta inicijativa nije urodila  plodom. Potreba da se kulturni rad, hrvatskih društava,  organizira  i  koordinira na još  višem  nivou, dovešće  tokom  1936.  godine  do  formiranja „Hrvatske  kulturne  zajednice,   saveza   hrvatskih   prosvjetnih radnika  i  društava  u  Subotici“.   Prva, osnivčka   skupština održana je 08.ožujka.1936.godine  u  prostorijama  Matice,  a  pravila  Zajednice su odobrena tek 25.01.1937. godine. Za predsednika je izabran Blaško  Rajić a  za  sekretara dr Mihovil Katanec.[55] U  njenom  okviru delovaće:  „Humano  prosvjetni  odbor  katoličkih  crkvenih općina u  Subotici“; pri  kojem  je  radila  i „Subotička Matica“, „Hrvatsko  pjevačko društvo Neven“, „Katoličko divojačko društvo“, „Pučka  Kasina“,“Bunjevačko momačko kolo“, redakcije  „Subotičkih novina“ i „Subotičke Danice“. Tako  će  sedište    Matice   postati  centar  okupljanja  i  delovanja niza društava i pojedinaca,  koji  su  imali  zajednički  cilj – razvijati i  negovati  hrvatsku  kulturu  među  Bunjevcima. „Matica  subotička“ je svojim radom u drugoj  polovini  tridestih godina obeležila kulturnu scenu ovih prostora. Bila  je najsnažiji centar  okupljanja Bunjevaca koji su se  osećali Hrvatima.[56]Nacionalne, konfesionalne i političke razlike, prisutne u samoj  strukturi  stanovništva  Subotice,  prožimale  su i rad  kulturnih institucija. „Bunjevačka  prosvetna  Matica“  i  „Matica subotička“, primeri  su  koji  ilustruju  povezanost i zavisnost kulture od politike. Ciljevi iz sfere političke prakse, sublimisali su se i oblikovali na polju kulture,odražavajući  sve  probleme  i napetosti  toga  perioda. Tri subotičke Matice, svojim postojanjem i  radom,  tako  svedoče  ne  samo  o  stanju  kulture,  prosvete, stvaralaštva, nego i o  celokupnoj  društvenoj  klimi   Subotice  u periodu između dva svetska rata.

IV 5362 938 Humani odbor

U Subotici, 1996. (dopunjeno 2005)

Stevan Mačković

 


[1] U  publikaciji  iz  1928.godine  namenjene  za  zvaničnu  upotrebu gradskim  vlastima,  autora  inž. Koste  Petrovića  navodi   se   9     nacionalnih, 11 katoličko – socijalno – prosvetnih, 5 jevrejskih, 6  ženskih dobrotvornih, 5 dobrotvornih i  privrednih,10  prosvetnih,     4  pevačka  udruženja…itd. Kosta   Petrović, Sl.kr.grad   Subotica i  kupalište  Palić,  Subotica,  1928, st   XXX.   Spisak   nastao   u  gradskom   kulturno   socijalnom  odeljenju nabraja  149  društava     i udruženja. Historijski arhivSubotica,dalje HAS, F:47.IV 2808/1937
[2] Od školskih ustanova su radile  82  osnovne  škole  i  zabavišta, 3     građanske  i  3  zanatske  srednje  škole, Učiteljska  i  Trgovačka     Akademija, 2 Gimnazije  Pravni fakultet. osta Petrović, nav. delo,  st.   XXIX.   Podizanje   opšteg    kulturnog    nivoa    redovnim     školovanjem dece  je  bio  ideal  koji  se  nije  ostvarivao  tako     lako. Zbog  nemaštine  i  udaljenosti  škola  veliki  deo  dece  sa     pustara, salaša u okolini  nije bio obuhvaćen školovanjem. Prilikom  jedne   rasprave  na  sednici Gradskog     predstavništva, gradski odbornik Radivoj Lungulov, inače učitelj po struci, je izneo podatke da 2000 dece ne pohađe škole,  jer  nemaju  odela ni obuće, ni novaca da kupe knjige a moraju pešačiti  po  7-8 km do škole.IAS, F:47.  Zapisnik  Gr.  predstavništva,  1929,  30.  sednica G.P. Nepismenost je  inače bila  nasleđeni  problem.Tako  je  1910.godine među Bunjevcima  bilo samo  38,8 %, a  među  Srbima  u   Subotici  54,7 % pismenih. Đorđe Popović Munjatović, Subotica 1922,     st 4.
[3] „Književni  sever“, knj.  1,  sv.  1,  1.04.1925,  st.  35,36. Pisac teksta pod naslovom Subotički anali (1918-1925)  je potpisan  samo     skraćeno Mil. Autor smatra da je verovatno reč o profesoru Milivoju Kneževiću.
[4]    isto
[5]   Ivo  Matić  je  1919. godine postavljen od strane Ministarstva prosvete, na  položaj  referenta  za narodno prosvećivanje u Subotici. IAS, F:47. II 182/1919.
[6] IAS, F:47, I 60/1919
[7] IAS,  F:47.Ured  gradonačelnika 1537/1920 .
[8] isto
[9] „Književni sever“,O Bunjevcima, knj. 3, sv. 3 i 4, st.179.
[10] Dr  Ivo  Milić je rođen 1882. godine u mjestu Kastva na Braču. Bio je  docent do 1922. godine a od tada i  vanredni  profesor  subotičkog  Pravnog     fakulteta. Pored delovanja na profesionalnom planu bio je veoma aktivan  i  u javnom životu,kako na  političkom  planu,  kao  član  Demokratske,   Radikalne, zatim   Samostalne   demokratske   stranke   (od    leta 1928.godine),  tako  i u kulturnom životu grada. Bio je predsednik  „Jadranske straže“ u Subotici, i „Građanske Kasine“, saradnik niza listova  i časopisa.
[11] „Književni sever“ knj. 1, sv. 1, st.35.
[12] „Pučka  Kasina“  je  najstarija  bunjevačka  prosvetno  nacionalna  ustanova.  Osnovana  je  1878.  godine,  a  svrha  joj  je   bila:  „..njegovati naš nacionalan život u svakom pogledu i biti  ustukom   protiv pomađarivanja“ kako to navodi Pekić u navedenom  delu,  st. 299. „Do oslobođenja  i  ujedinjenja,  Pučka   Kasina   je   bila  središte, glava bunjevštine.“ Književni sever“ knj. 3, sv. 3  i 4, st 177.
[13] U novoj državi, neka od društava koja  su   započela  sa  radom  su sledeća: Dobrotvorna  zajednica  Bunjevaka  (1919),   Hrvatsko  prosvjetno društvo Neven ( 1920 ), sa Hrvatskim pjevačkim društvom Neven kao sekcijom, Bunjevačko momačko kolo  (  1920  ),  Hrvatsko akademsko društvo Antunović ( 1924 ),Zemljodilska Kasina ( 1922 ), Bunjevačka prosvetna Matica ( 1925 ), Hrvatsko seljačko prosvjetno društvo Seljačka sloga ( 1927 ), Hrvatski katolički orao ( 1921 ), Hrvatski sokol ( 1925 ).
[14] „Hrvatsko  pjevačko  društvo  Neven  je od  oslobođenja   postiglo     najpriznatiji uspeh  od  svih  hrvatskih  prosvjetnih  društava  u     Vojvodini.“  Pekić, nav. delo, st. 303.
[15] Zvanični stavovi o tom pitanju  su  dovoljno  jasno  izraženi  već     prilikom čina stvaranja nove države  1.  12.  1918.  godine. Regent     Aleksandar u  svom  odgovoru  delegaciji  iz  Zagreba,  proglašava     Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca. Ta tri naroda su jedina bila   priznavana, ali samo kao  delovi  jednog   troimenog,   troplemenog  naroda.   Jugoslovenstvo   koje   je    službeno    uvedeno tek  proglašenjem  diktature,  6.1.1929.godine   nije   bitno   menjalo     ranije stavove  o nacionalnoj  strukturi državne zajednice.
[16] Državna  politika  je  aktivno  radila  na  sprovođenju   planova     za izmenu  etničke  karte  Vojvodine. To je bio  jedan od glavnih i     konstantnih   pravaca   delovanja   u   želji   da   se   zadobije     južnoslovenska većina u njoj. Agrarna  reforma  i  kolonizacija  su     bile  glavne,  ali  ne  i  jedine  poluge  za   ostvarivanje   tog     cilja. Delo Dr. Vladana Jojkića,  Nacionalizacija  Bačke  i  Banata,     Etno – politička studija, Novi Sad 1931., daje  teorijsku  razradu  takvih stremljenja.
[17] Deo lokalne štampe je obilovao vrlo oštrim  napadima  na  Bunjevce     koji   su   se   izjašnjavali   za   Hrvate, na   političke    vođe     Bunjevaca, predvodnike  te  struje  i  vođe  HSS-a,  braću  Radić   kao  neosporne  političke  veličine  i  među  masama   bunjevačkih seljaka  i  građana. Grupa   listova   radikalske   provenijencije,     kao: Bačvanin ( 1921-1923 ), Zemljodilac (1923-1924 ), Borba  (1924),     Bunjevačke novine  ( 1927 ),  Subotički  glasnik  (1925-1927),  Subotičke novine ( 1927 )  se  isticala  po  tome. Tako  „Bunjevačke     novine“,br. 34. od 12.12.1924. u tekstu  pod  naslovom  „Radić  je  neprijatelj Bunjevaca“, optužuju Radića i za boljševizam,uz opomenu  da se Bunjevci opamete i okrenu  Radikalima koji  im  jedini  mogu  pomoći. Isti list u br. 49.  govori  o  novopronađenoj  Hrvatsko –     Frankovačko – Bunjevačkoj naciji i „Nevenu“ kao  njenom  zvaničnom     organu.“Subotički  glasnik“  broj  od  27.03.  1927.   naslovljava    svoju harangu „Iz zagorske torbe“ i istče: „Mi smo stalno tvrdili  da Hrvata u Subotici nema, izuzev onih koji su se posle Ujedinjenja i Oslobođenja doselili u naš  beli  grad.“ Na  drugoj  strani  list „Neven“  je  prednjačio  u  propagiranju  hrvatstva  Bunjevaca   i  predstavljao se kao  brana  njihovog  prevođenja  u  Srbe. Tako je  pišući pod  naslovom  „Iskrena  reč“  17.4.1928.  o  radikalima  i zemljodilcima u Subotici isticao  „…za  jedne  i  druge  vrijedi  političko načelo, da se Bunjevci i  Šokci  ne  smiju  nazivati  ni osjećati Hrvatima, jer po Bogu brate, ta oni  su Srbi.“ Narodni  poslanik  Marko  Jurić,   prednjačio  je u  zalaganju za opravdavanje politike Beograda,  i  u  borbi  protiv  isticanja  hrvatstva Bunjevaca. Tako je 27.02. 1927. u parlamentu održao govor  u kojem „…veli da se među Bunjevcima vrši nasilno pohrvaćivanje,     da Bunjevci nisu Hrvati.“Pekić, nav. delo, st 256.
[18] Nova pošta,6.1.1924,st. 7.“Zemljodilska stranka“. O  razlozima  za  njeno formiranje 1922.  godine se kaže da je  stvorena:  „Kada  se uvidelo da vođstvo Bunjevačko-šokačke  stranke  ne  vodi  politikukoja  bi odgovarala interesima naše države i narodnog jedinstva.“
[19] Petar Pekić,Povijest Hrvata u Vojvodini,od najstarijih vremena  do  1929.godine,st.256.
[20] Marko Jurić,“radikalski harambaša“ kako  ga  naziva  štampa,  imao  je  uspeha  kao  političar. Obavljao  niz  funkcija,  bio   narodni poslanik, banski i gradski većnik. Pored toga silno se obogatio kao  vojni  liferant  za   vreme   rata.V idi: Pro   memoria   9,   Mirko Grlica, Geza Vaš, Subotičko višestranačje, Subotica 1990.
[21] „Mara Đorđević Malagurski je mnogo više radila na društvenom no na   književnom polju. Ona se već prije velikog rata  istakla  u  javnom  delovanju: učestvovala je u svim prosvjetnim i  humanim  pokretima, sarađivala je u Nevenu i poznata je bila kao svijesna  rodoljupka. Nakon oslobođenja nastavi svoj društveno prosvjetni  rad.  Ona  je možda najviše učinila za ostvarenje Bunjevačke Matice.“ Pekić,nav.delo, st 291,292.
[22] Antun Vidaković,istaknuti  član  Narodne  radikalne  stranke.Pored  političkih funkcija, na gradskom i državnom nivou, istaknut i  kao zemljposednik   koji   je   bio   i   odlikovan   za   unapređenje   poljoprivrede.  IAS, F:57.1807/1937. Bio  je i urednik lista Zemljodilske Kasine –  Zemljodilca  (  1924  ).
[23] „Akcija da se osnuje Bunjevačka Prosvetna Matica pokrenuta je još    1924. god. Prvi pokretči akcije bili  su  pok.  Aleksandar  Rajčić,   Marko Jurić, Antun Vidaković  i  mnogi  drugi  ugledni  Bunjevci.“    Kniževni sever, O Bunjevcima,sv.3 i 4, 1927. st. 179.
[24] IAS,F:47. Ured Gradonačelnika 1926/1925
[25] IAS,F:47.Zapisnik Proširenog Senata  1925,  st.  105,275.  i  276.     P.S.  Molba  je  uzeta   u  pretres   po   hitnom   postupku,   na     sednici održanoj 30.12.1925.godine.
[26] isto
[27] Treba istaći da je prodaja  gradskih  objekata  obično  vršena  na     licitacijama.Taj  postupak je ovoga puta izbegnut. Može   se     zaključiti po kasnijem razvoju događaja u  vezi  sa  tom  zgradom,   kada je 1933. godine dobila novog vlasnika  za  cenu  od  350  000 dinara, da je i u tom trenutku, njena  realna cena bila daleko veća.
[28] IAS, F:47. Zapisnik Proširenog Senata 1927., st. 25,68 P.S.
[29] Isto, st 40, 184 P.S.
[30] Isto.Reč je bila o tzv. „peštanskoj zemlji“ kod konjičke  kasarne,     i o bivšoj policijskoj bašti na Bukvaću.
[31] Detaljnije o genezi političkih shvatanje bunjevačkih  političara,i     odnosa  prema  Beogradu, piše dr. Hrabak  Bogumil, Stanovišta     bunjevačkih  političara  o  centralizmu,autonomiji  i  federalizmu   1918-1929, Zbornik  centra  za  društvena  istraživanja  Slavonije i  Baranje, Slavonski Brod 1984, godište 21, br. 1,st. 91-119.
[32] . Književni sever,O Bunjevcima,knj.3.,sv.3-4., Subotica,  1.04.1927.     „Svečano osvećenje  i  otvaranje  Bunjevačke  Prosvetne  Matice  u     Subotici“ st. 181-182.Autoru  članka  kao  da  nije  bilo  poznato   da se radilo samo na pruređivanju postojećeg  objekta,  te  da  je kupoprodajna cena daleko manje od realnih tržišnih u tom trenutku.
[33] isto
[34] „Odbor Bunjevačke prosvetne matice na svojoj velikoj svečanosti nije ima ni kao goste bunjevačke narodne prvake Ljudevita Budanovića, niti Blaška Rajića. To, kao i činjenica da je novi dom posvetio mađarski kapelan, jasno govori koliko je Bunjevačka prosvetna matica doista bila bunjevačka, i koliko su je Bunjevci primili kao svoju.“ Josip Temunović, Subotička matica, Subotica 2002, st. 14.
[35] Književni sever,O Bunjevcima,knj.3, sv.3-4, Subotica,  1.04.1927.   „Svečano osvećenje  i  otvaranje  Bunjevačke  Prosvetne  Matice  u Subotici“ st. 181-182.
[36] IAS, Zapisnik  Gradskog  predstavništva  1929,  155  G.P.  st.122.  Miško Prčić, zemljoposednik, urednik  „Subotičkih  novina“,  bio  je  vođa  jednog  dela, frakcije  Bunjevačko  –  šokačke  stranke, posle  njenog  raspada 1924. godine. Bio je i narodni poslanik, zamenio je pokojnog dr Franju Sudarevića. Za gradskog većnika je imenovan 1929.  godine. Matica se  zaista, po sačuvanoj dokumentaciji,  bavila  točenjem  alkoholnih  pića, ali  samo svojim članovima, pa je dobila i oprost gradske  trošarine na  točenje   alkohola. IAS,F:47. XIII 42/1927.
[37] HAS, isto. Koloman Prčić, obrtnik, za  gradskog većnika je imenovan 1929.god.
[38] HAS, isto
[39] „Zemljodilsku Kasinu“ su 1922. godine osnovali Marko  Jurić,  Ivan Crnković, Đuka Marković, Antun Vidaković  i  drugi. Pekić, nav.delo,  st.305.
[40] Joso Šokčić,Subotica pre i posle oslobođenja,Subotica 1938,  st. 312.
[41] IAS,F:47.XII 213/1930.
[42] Deonica  BPM  je  iz  zbirke  Gradskog   Muzeja,   i   za   njeno pronalaženje zahvaljujem kustosu Mirku Grlici.
[43] IAS,F:235.35.9.
[44] Iz prepisa kupoprodajnog ugovora koji se čuva  u  Institutu  „Ivan Antunović“ u Subotici.
[45] isto
[46] IAS,F:47.IV 3163/1933. U dokumentu se još navodi da  „Pučki  krug“ ima 1439 članova, „Hrvatski prosvetni dom“ – 111, „Pučka kasina“ –  416, „Bunjevačko momačko kolo“ – 137, „Katoličko divojačko društvo – 601, „Hrvatsko pjevačko društvo Neven“ – 140.
[47] Književni sever,O Bunjevcima,knj.3.,sv.3-4., Subotica,1.04.1927. st. 179.
[48] Subotička Danica,1934,st. 60.
[49]Isto
[50] Vidi: Josip Temunović, Subotička matica, Subotica 2002, st. 71-73
[51] Razgovor I o osnivanju Matice subotičke,Subotica, 1934, st. 8-9.
[52] U izdanju Subotičke Matice, od 1934. do  1946.  godine  objavljeno  je više knjiga. Prva je bila gore navedena, a neke od drugih: Prčić  Ive: Subotica  i  Bunjevci  (1936), Razgovor   o   biskupu   Ivanu  Antunoviću (1936), Sekulić Ante: Sin  nizina  (1940), Krešimir  Bunić (Ivan  Kujundžić):  Mihajlo  Radnić,  prvi  bunjevačko  –  šokački     pisac (1945)  isti  autor:  Prilog  povijesti  bunjevačko-šokačkih Hrvata,  ( 1946) i   Moj program ( 1946).
[53] Kopunović A. – Kujundžić I., Smotra  bunjevačke  prošlosti, Katalog     izložbe, izdanje Subotičke Matice, Subotica, 1935.
[54] Subotička Danica ili bunjevačko šokački kalendar za prostu  godinu  1937,izdanje Subotičke Matice,st.70-72.
[55] Prilog Bele Gabrića, U spomen Ivanu Kujundžiću (  1912-1969  ),  u  knjizi Ante Sekulića, Književnost bačkih Hrvata,  posebno  izdanje  „Kritika“, svezak 5, Zagreb, 1970, st. 274.
[56] Bunjevački intelektualci, kulturni  i  javni  radnici  masovno  su  prilazili  Matici. Zanimljivi  su  slučajevi   napuštanja   ranijih  ideološko – političkih stavova  i  okretanje  hrvatstvu,  kao  kod istaknutog  javnog radnika Jose Šokčića ( 1902-1968), koji  svedoče o evoluciji ličnih stavova pod uticajima   šire  društvene  klime. „Vetrovi hrvatštine“, kako to navodi „Narodni glas“,10.12.1939. st. 5, su se snažno osećali u tom periodu i u Subotici.
Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: