O ribarstvu na Paliću (1922-1948)
O ribarstvu na Paliću (1922-1948)
Grad, kao titular,vlasnik, je i u međuratnom periodu imao vrlo razvijenu praksu izdavanja pod zakup; niza svojih objekata, na pr. gradskih najamnih palata, zemalja, ali i prava na obavljanje raznih delatnosti.
Palićko jezero i veduta naselja Szabatske u pozadini, 1697. (načinio kartograf iz logora Eugana Savojskog)
Isto takva situacija odnosila se i na Palić. Izdavane su gostionice i drugi ugostiteljski objekti, pod takvim, zakupnim uslovima je izgrađen i veliki Štrand, da bi od 1927. godine i gazdovanje Kupalištem bilo izdavano pod zakup.
Pravo na izlovljavanje riba, obavljanje ribarstva u privrednom obimu, takođe je bilo predmet zakupa, pod uslovima koje je određivala gradska vlast.Ono se odnosilo na Palićko, Ludoško ali i Kelebijsko jezero.[1]
Do 1922. godine te poslove je organizaovao grad u svojoj režiji, da bi ih od 1923. prepustio najboljem ponuđaču na licitaciji. Tada je pravo na tu delatnost dobila grupa preduzetnika koju su činili drJoca Milekić-advokat, Imre Prokeš-veleposednik, Samuilo Nađ-direktor banke, da bi im se kasnije pridružio i Salamon Gingold“ trgovac ribom i vlasnik “Tvornice za izradu ribljih konzervi Ocean”. Tada je formirano “Palićko ribarsko društvo”.
Oni su ponudili da godišnje plaćaju 112 500 dinara. U ugovor je unešeno i da se ta cena ima usklađivati u slučaju da cena pšenice na subotičkoj pijaci beleži veće oscilacije od 25%. Zakupci su dobili pravo ribolova na Palićkom, Krvavom i Ludoškom jezeru, kao i na izlivu u predgrađu Aleksandrova. Posebnim ugovorom, za cenu od 3600 dinara dobili su pravo ribarstva na Kelebijskom jezaru. Preuzeli su i postojeće zgrade sa zatečenom opremom, namenjene ribolovu, na Paliću, Ludošu i Šandorskim vinogradima. U ribarskoj čardi na Paliću dužni su bili “na zahtev izletnika iz grada ili Palića riblji paprikaš ili pečenje zgotoviti i njim goste poslužiti”. Određeno je i da su obavezni svake godine od 1. do 15. marta vršiti poribljavanje jezera šaranskom ribljom mlađi, i to za zadnje tri godine zakupa u količini od 50 000 kom. za Palićko i 6000 kom. za Ludoško jezero. Korištena je mlađ “zrcalnog” i “jezerskog” šarana. Zakupnik nije smeo da izlovljava i prodaje šarane manje od 0,5 kg. što su nadležne gradske vlastii kontrolisale. Pravo izdavanja dozvola za pecanje udicama zadržala je gradska vlast u svojoj nadležnosti.
Muški Štrand, 1936.
Ugovor je važio do 1933, da bi nakon toga bio produžen do kraja 1937. godine uz sniženje cene na 90 000 dinara. Razlog tome je što više nije bilo dozvoljeno ribarenje u aleksandovačkom izlivu, odnosno, kako to pišu gradske vlasti “bari koja je nastala usled razlevanja glavnog gradskog kanala” a koja je bila “zaražena izmetinama i crkotinama”. Zbog toga je Gradski fizikat 1930. godine proglasio taj teren nepogodnim za uzgajanje riba, pošto nije postojao higijenski minimum da riba odatle bude pogodna za ljudsku ishranu.
1938.
Drugi razlog su bile izuetno loše vremenske prilike. Počelo je sa velikom sušom 1927. godine kada “su velike ribe oslepile i uginule”, da bi se nastavilo tropskim letom 1928. koje je prouzrokovalo da “voda sve više opada a ono malo vode što je usled velike vrućine ostalo,toliko je vrela bila, da su još i oni ostatci riba što su preostali delom uginuli a i ljudi su ih rukama krali, a to su tim lakše činiti mogli što je voda usled velike suše svugde bila pristupačna, a kazne preblage…” Zatim je došla zima 1928/9 koja je donela temperature do – 30 C. Zemlja je bila smrznuta do dubine o 1 metra. I naredno leto 1930. godine donelo je sušu pa je u Paliću “jezerska voda potpuno opala i pojedini delovi potpuno isušili”. Sve to nanelo je velike štete ribama i ribljoj mlađi, pa je “Palićko ribarsko društvo” beležilo stalne gubitke.
U svojoj molbi za prodežnje ugovora oni to detaljno opisuju, čak navode da prilažu i dvadesetak fotografija koje to dokazuju (nažalost u predmetu one nisu sačuvane. prim.aut.). Između ostalog naveli su da je snabdevanje vodom Ludoškog jezera u tim sušnim periodina potpuno obustavljeno, da bi se obezbedilo kupanje na Štrandu, a time je nivo vode padao na 0,50 m. i time ugrozio riblji svet. Zakupnici su ponudili da uz uslov priznavanja troškova izbuše arteski bunar koji bi svežom vodom punio jezero, ali nema tragova koji bi upućivali da je ta ideja i realizovana.
Po podacima iz 1929. godine godišnje su ukupno izlovljavali 40-50 000 kg ribe. Za 1932. postoji podatak o ulovljenih 14 000 kg šarana i 2 500 kg karasa. Zapošljavali su jednog nadzornika ribolava i 5 ribara. Raspolagali su sa 2 nepokretne i 2 pokretne barke, 4 male barke, 3 velika i 3 mala čamca, 2 mreže – jednom od 180 m. i jednom od 160 m. Cena ribe je varirala, 1930. godine je šaran koštao od 8 do 25 dinara, a karas do 20. dinara.
Na novi konkurs, licitaciju za izdavanje prava ribolova, raspisan 31.5.1937, sa rokom prispeća do 26.7. iste godine, koji je objavljen subotičkom “Našem slovu” ali i beogradskoj “Politici” i zagrebačkom “Jutarnjem listu”, stigle su tri ponude.
Stari zakupnik, “Palićko ribarsko društvo”, koga zastupaju Joca Milekić i Gigold Samuel, je ponudio samo 65 000 dinara. Franja Gereg, zemljposednik, sa stanom u ulici Skotus Viatora 83 (čije je ukupno imanje vredelo oko 1 500 000 din.), koji je već imao neka iskustva iz ribarstva, rodbina sa ženine strane se bavila ribarstvom, a i on je proveo neko vreme u Francuskoj proučavajući uzgoj ribe, je nudio 125 000 dinara godišnje zakupnine, u prvoj ponudi, da bi je naknadno na sam dan isteka zadatog roka 26.7. povisio na 165 000. dinara.
Pored toga imao je i jednu izuzetno zanimljivu ideju, pokazao je spremnost da radi na stvaranju jednog ribnjaka-mrestilišta. Plan mu je bio da Krvavo jezero, odnosno površinu od 22 k.j. i 1496 kv.hv, “to močvarno leglo komaraca i žaba”, “koje se inače do sada usled zapuštenosti nije moglo uopšte iskoristiti, isčistim, iskopam i snabdem ga sa potrebnom vodom, koju ću nabavljati iz novih bunara, bilo arteskih ili kopanih.” Time bi se dobila dubina vode od 150-180 cm. Suvišna Palićka voda bi se u slučaju potrebe propuštala. Gereg je nameravao ribnjak i ograditi, te podići jednu stražarsku kućicu. “Na ovaj način celo Krvavo jezero preudesiću za odgajivanje riba tako da će grad usled toga dobiti jedno jezero za gajenja riba.” Plan je predviđao i postavljanje betonskih “žilipa” na Ludoškom jezeru kod Kireša i na mostu kod Nose.Te investicije on procenjuje na čak 1 500 000 dinara.
Julije Malagurski je ponudio 150 000 dinara, i obavezao da će sagraditi “bazen od cigalja i cementom zaliven, za hranjenje riba”. Odlukom Gradskog veća III 1944/1937, odabrana je najviša ponuda, koja je stigla u datom roku, pošto je ocenjeno kao neozbiljno prispeće druge Geregove ponude, na sam dan isteka zadatog roka, i od 1.1.1938. godine izdato je pravo ribolova na Palićkom i Ludoškom jezeru Juliji Malagurskom (privatni činovnik, sa stanom Agina 3), na period od 10 godina, uz godišnju zakupninu od 150 000 dinara.
Maja 1938. novi zakupnik je zatražio i dobio načelno odobrenje da upotrebljava i Krvavo jezero u svrhe ribolova. U tu svrhu je na lice mesta izašla i gradska tehnička komisija i zapisnički konstatovala sledeće stanje. “Sadašnji nivo Palićkog jezera je za 30 cm niži od maksimalnog vodostaja, a da je nivo vode u Krvavom jezeru za 60 cm niži od nivoa u Palićkom jezeru.” Zbog toga je zakupnik dobio dozvolu da postavi branu na na kanalu koji vodi iz Krvavog jezera, te da se pusti voda iz Palića i time podigne nivo u Krvavom jezeru za 50 cm.Time je započela upotreba Krvavog jezera kao ribnjaka- mrestilišta.Već tokom 1938. godine ono je poribljeno sa 750 kg jednogodišnje mlađi “plemenitog češkog šarana”, koja je po komadu u proseku težila 0,10 kg, ali je istaknuto da udesetostručuje težinu u roku od godinu dana.
Ali ni novi zakupnik nije bio pošteđen uticaja vremenskih prilika na uspeh njegovog poduhvata. To saznajemo iz molbe za sniženje zakupa na 100 000 dinara, podnete u 1939. godini.Kao razlog on navodi obilne prolećne padavine – kiše, koje su omogućile da 75% riba iz Palića “ode uz vodu” u gradske kanale. Glavni kanal, koji na koji se uključivala mreža drugih kanala je vodio ulicom Skotus Viatora (danas Prvomajska), pa ispod pruge za Crvenku do ritova u Aleksandrovu. Treba istaći da je taj glavni kanal kao i većina onih u gradu bio otvoren. Navodi da se palićka riba hvatala i u samom centru grada. Pošto su pojedinci hvatali i po 100 – 200 kg ribe, prodavali su je, pa joj je cena pala na 2-3 dinara za kilogram. Gradske vlasti nisu tretirale taj slučaj kao “vis major”, pošto su smatrale da je propust zakupca Malagurskog što nije postavito rešetke na glavni kanal, pa nisu bile spremne da smanje zakup.
Sve to svedoči da je ribarstvo na subotičkim jezerima, u prvom redu Paliću i Ludošu, bilo dosta razvijeno. Ono je daleko odmaklo od prostog iskorištavanja samih prirodnih datosti, vodilo se računa o poribljavanju, a gorući problem snabdevanja Palićkog i Ludoškog jezera vodom želeo se rešiti bušenjem arteskih bunara. Ribarstvo je u prvom redu bilo primamljivo kao izvor profita za određeni krug preduzetnika. Količina godišjeg izlova koja se kretala do – 50 000 kg šarana, koji je gotovo u potpunosti plasiran na subotičko tržište govori da je postojala solidna potražnja za ribom, koja je bila najjeftinija vrsta mesa.
Nakon rata, sa dolaskom novih političkih snaga, kada se sa velikim ambicijama propagiralo “rušenje starog i izgradnju pravednijeg i boljeg društva”, mnogo toga se zaista i izmenilo. Ali neki stari problemi sa gazdovanjam Palićom, odnosno njegovim vodama, a time i ribarstvom su ostali.
Decembra 1944. godine lokalni organ nove vlasti Narodnooslobodilački odbor Subotica sklopio je privremeni sporazum sa grupom ribara. To su bili: Szábo Mihály, Takács István, Harangozo István, Szábo Hangya István, Takács Kírály, Szábo Jozsef, Lovas Matyás, Szábo Jozsef, Kákás Antal, Farkas István i nadzornik ribarstva Slavko Aradski. Oni su trebali da i dalje nastave sa izlovljavanjem ribe na subotičkim jezerima te sa njenom prodajom na pijaci. Mesto prodaje je bila “riblja pijaca” u Štrosmajerovoj ulici. Njihova nagrada je iznosila 35% od čistog prihoda, obračun se vršio svakodnevno.[2] I zaista ribarima je isplaćena suma od 301 519 dinara za period od početka do avgusta 1945. godine. Po mesecima je to činilo: januar – 4963, februar – 2964, mart- 7099, april – 21421, maj – 45509, jun – 97 415, jul – 82 899, i avgust 39 245 dinara.Cena za 1 kg ribe se kretala od 20 do 25 dinara.
Jedan od najveći problema za ribare je bila obaveza da upotrebljavaju sopstvene alate, mreže ali i “vrške”, kojih nije bilo dovoljno. Pored toga oni su brzo habali i kvarili, a mogućnosti za njihovu nabavku bile su slabe, cene su bile visoke, jedna mreža, koju su kupili u leto 1945, koštala je 30 000 dinara. Da bi pomogla, vlast je obezbedila deo sirovina za njihovu popravku; 300 komada bagremovih stubova, dugačkih 3 m. promera 4-5 cm, 20 stubova dugačkih 4 m. promera 12 cm, 4 stuba dugačka 6 m. promera 8 cm. Ona se obavezala i da zabrani bacanje ekploziva u jezero, pošto su ruski vojnici redovno upotrebljavali taj način “ribolova”, da bi se sprečilo potpuno uništenje ribljeg fonda. I zaprežna kola za prevoz ribe, bila su vlasništvo ribara.
Ribari su tokom 1945. formirali “Subotičku ribarsku zadrugu”. Ona je avgusta te godine pisala GNO sa molbom da joj se i dalje dozvoli pravo ribolova. “U prošlosti zakup prava ribolova imali su ljudi kapitalisti, koji su uvek raspolagali potrebnim kapitalom, dok su članovi Zadruge drugovi radnici slabog materijalnog stanja, glave porodica od više članova, koji iz svojih teških zarada izdržavaju sebe i svoje porodice…”. Zadruga koju su činili većinom već pomenuti ribari, zaista je dobila pravo da do daljeg izlovljava ribu.
Međutim priroda im nije bila naklonjena ni leta 1946. godine. Vladala je velika suša i nivo vode u jezerima je vrlo opao. Komisijskim uviđajem u jesen te godine konstatovano je da je stanje najteže u Ludoškom jezeru, gde je uginulo 15 tona ribe. Razlog tome je bio i u prevelikom oticanju vode kanalom u Tisu, pošto je brana na mostu rarušena za vreme rata.
Uređene su i analize vode. Rezultati su pokazivali sledeće. Za Palićku vodu: stepen kiseonika – 6,3; lužine na 100 cm3 – N/10 HCL 16,5cm3; a kod ulaza otpadnih voda – 21,75. Za Ludošku vodu:kiseonik – od 2,8 na sredini jezera do 5,8 na 25 m. od obale; lužina – na 100 cm3 – N/10 HCL – 70 cm3.
Jasno je uočeno pomanjakanje kiseonika u vodi kao i velike količine lužine. Potreba za prečišćavanjem voda koje se ulivaju u Palić, i bagerisanje – vađenje mulja, nuđeni su kao jedini lek za takvo stanje. Međutim zbog nedostatka sredstava nije realizovana izgradnja sedimentacionih jama – za filtraciju, kao ni nabavka ili izgradnja posebnog bagera.
Ipak nešto je preduzeto. Izvršeni su radovi koji su trebali da spreče odlivanje vode iz Ludoša i poboljšaju snabdevanje arteskom vodom Palića. Tako su do 1947, kod izliva na Krvavom jezeru i na mostu na Nosi postavljane rešetke, zatim drveni “šuberi” kojima bi se regulisao vodostaj. Na 2, od 3 aktivna arteska bunara kod “ribarske kuće”, koja se nalazila na istočnoj strani jezera (danas iza brane između 3. i 4. sektora), montirane su elektro-pumpe za crpljenje, kao i cevi koje su vodile do jezera, odnosno do “barke” na vodi. Kapacitet tog vodozahvata je iznosio “400 litara temperirane vode u sekundi”. Pored toga, u skladu sa tadašnjim rezonima, pronađen je i krivac – odgovoran za nastale štete. To je bio nadzornik ribolova Vojnić Ivan. Kažnjen je novčano i otpušten iz službe.
Privremeni sporazum, iz 1944, sa ribarima odnosno “Subotičkom ribarskom zadrugom”, produživan je sve do početka 1948. godine. Od tada, pokrajinske vlasti određuje da poslove oko ribarstva vodi “Uprava Kupatila Palić” (direktor Marko Kopilović), koja će se nadalje javljati kao poslodavac i palićkim ribarima.
Iz podataka za 1948. godinu, koje su slali “Pokrajinskoj direkciji ribarstva” u Novom Sadu, saznajemo da bilo zaposleno 10 do 11 ribara, da su od alata raspolagali sa 130 “vrški”, 2 mreže, 6 čunova i 1 barkom, te da su ulovili ukupno 65 612 kg šarana (najviše je ulovljeno maja – 17 425 kg), 20 431 kg karasa i 123 kg sitne ribe.
Tako je i u novoj državi, Palić, uz Ludoško jezero, ostao jedino ribolovno područje u subotičkoj okolini. U pogodnim klimatsko vodnim prilikama, uz redovno poribljavanje, davao je solidne količine ribe. Ali, pored periodičnih problema sušnih godina, kada je nivo jezera drastično opadao, sve više značaja poklanjano je i pitanju kvaliteta palićke vode, odnosno prečišćavanju otpadnih voda, a tih godina se prvi put javlja i ideja da se vrši bagerisanje palićkog dna, radi izbacivanja velikih količina mulja.
Subotica, oktobar 2000. Stevan Mačković
[1] Građu za tekst pružio je obiman predmet iz Istorijskog arhiva F:47.III 62/1938.
[2] Upotrebljena je građa iz predmeta IAS,F:47. III 38/1941
Subotica nekada 