Subotičke fabrike – zagađivači Palića u 1939. godini
Subotičke fabrike – zagađivači Palića u 1939. godini
Industrijski razvoj Subotice, koji je pun zamah dobio u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka, a nastavljen i u kasnijem periodu, dovodi do niza promena, od kojih su najuočljivije one u sferi socijalnih odnosa ali i brze izmene urbanističke slike grada. Paralelno sa tim procesima, jačaju i uticaji kojima se menja prirodno okruženje. Sa napretkom proizvodnje, u prvom redu fabričke, industrijske, javljaće se sve veći broj negativnih posledica u prirodi. Zagađivanje voda će biti samo jedan vid takvih delovanja.Većina podzemnih i površinskih voda sa područja grada uz otpadne vode odvođene kanalizacionom mrežom slivala se u prirodni vodeni rezervoar i prijemnik – Palićko jezero.
Specifični hemijski sastav jezerske vode, alkalni sa velikom koncentracijom soli, dovešće vrlo rano do njene upotrebe u svrhe lečenja a zatim i njenog korištenja u privredne svrhe – dobijanja sode.[1] Prirodne pogodnosti, lekovito blato i voda uz prijatnu klimu i izgradnju komunikacija sa gradom, dovešće do toga da Palić u drugoj polovini 19. veka počne da izrasta u pravi turistički banjski centar.
Gradske vlasti su problem izlivanja otpadnih voda u jezero, prvi put razmatrale 1904. godine ali zbog nedostatka sredstava nisu preduzeli nikakve mere na njihovom prečišćavanju, pa su one i dalje direktno išle u Palić. Gradska kanalizacija[2], čija dužina krajem tridesetih godina iznosi preko 30 km, koja je u prvo vreme odvodila samo vodu iz domaćinstava a zatim i industrije, znatno ubrzava prorodni proces odumiranja jezera, menjajući karakteristike vode, čineći je zasićenom sulfatima.[3] Tek 1938. godine, subotička opština u planovima za ulaganja u narednom periodu, predviđa i izgradnju postrojenja za prećišćavanje otpadnih voda.[4] Ni ovaj put,takvi planovi koji su uviđali dalekosežne štete od zagađivanja Palića i predlagali mere za njegovo svođenje na najmanju meru, zbog približavanja ratnog vihora, nisu bili realizovani. Hemijska i biološka ravnoteža jezera, pored svih negativnih uticaja, još nije tada bila toliko alarmantno narušena, da bi onemogućila funkcionisanje Palića kao turističkog mesta.
Zanatstvo i trgovina su u Subotici imali dugu tradiciju. Te privredne grane su po brojnosti prednjačile i krajem tridestih godina. Zanatskih radnji je 1937. godine bilo – 1726 a trgovačkih i ostalih – 1184.[5] Broj subotičkih fabrika je 1921. godine iznosio – 21, 1933. – 66 a 1938. godine – 53. Razvijenost poljoprivrede je uslovljavala upućenost industrije na nju, kao sirovinsku bazu i konzumenta gotovih proizvoda. Mlinarstvo se isticalo još u periodu Monarhije a u novim državnopravnim okvirima od 1918. godine je bilo čak predimenzionirano. Na poljoprivredu se u najvećoj meri oslanjala i razvijena prehrambena industrija, zatim proizvodnja štirke i lepila kao i veštačkih đubriva. Od ukupnog broja iskazanih fabrika 1938. godine bilo je: 13 mlinova, 4 štamparije, 2 pogona za izradu proizvoda od papira, 4 fabrike štirke, 2 su proizvodile sapun, 2 čokolade i konditorske proizvode, 7 ih je bilo iz metaloprerađivačke struke, 2 iz drvne, 6 iz tekstilne,2 su se bavile obradom kamena i izradom cementnih roba, te po jedna elektrana, hemijska fabrika, crevara, pekara, serum zavod, klanica, ciglana, fabrika ribljih konzervi, fabrika za izradu celuloidne robe i jedna se bavila trgovinom i sastavljanjem radio aparata.[6]
Kraljevska banska uprava uputila je 10. juna 1939. godine, u vezi donošenja Zakona o slatkovodnom ribarstvu, subotičkom Sreskom načelstvu, dopis u kome traži spisak preduzeća koja upotrebljavaju vodu, sa podacima odakle je dobijaju, gde i kao ispuštaju otpadne vode i da li poseduju postrojenja za njihovo prećišćavanje. Načelstvo je 23. juna iste godine odgovrilo jednim tabelarnim spiskom. U njemu je navedeno 15 subotičkih preduzeća, sa traženim podacima.[7] Sva su se snabdevale vodom sa vlastitih bunara a većina je gradskim javnim kanalima ispuštala otpadne vode direktno u Palićko jezero.[8] Navedena su sledeća preduzeća:
„REKORD, TVORNICA ŠTIRKE“, vlasnika Sabadoš Mikše. Na Daničićevom (Palićkom) putu br. 58. nalazila se fabrika, osnovana 1901. godine, koja je proizvodila štirku, dekstrin i ćiriz (lepilo) od žita i kukuruza. U krugu preduzeća je, pored instalacija za izradu štirke bilo i 12 sušionica.
„ROTMAN MIRKO, FABRIKA ZA IZRADU GVOZDENOG NAMEŠTAJA“ vlasnika Gabor Bele .Osnivač, čije ime je fabrika i nosila, započeo je sa proizvodnjom gvozdenog nameštaja i opruga u sopstvenoj radionici i livnici još 1888. godine. Ona se nalazila u ulici Cara Lazara br. 5. ( i danas nosi to ime). Zet porodice Rotman, Bela Gabor, nakom smrti osnivača, upravljaće fabrikom, koju je uspešno vodio i razvijao. Zbog planiranog otvaranja radijalnog puta, fabrika će dobiti od grada zemljište na Daničićevom putu ( do nedavno je tamo bila fabrika bicikala Patizan) gde će 1930. godine započeti izgradnjom novih, moderno opremljenih objekata u kojima će se izrađivati metalni nameštaj i „velosipedi“ (bicikli). Topljenje metala obavljalo se u 2 kupolne peći. Nije koristila kanlizaciju pošto je imala „sopstvenu napravu za držanje i prećišćavanje vode“
Memorandum firme Rothman
„PRVA SUBOTIČKA TVORNICA ŠTIRKE“, vlasnika Šlezinger Aleksandra i Mirka. Osnovao ju je Josip Šlezinger 1901. godine na adresi Skotus Viatora br. 59. (danas Prvomajska), da bi je njegovi nasledili sinovi. Proizvodila je štirku, dekstrin i puder uz preradu 40 vagona žita i 50 vagona kukuruza godišnje. Otpadne vode nije ispuštala u kanalizaciju pošto je takođe imala sopstveni odvod za otpadne vode.
„MLIN SVOBODA ANTUNA“. Radio je na motorni pogon. Proizvodio je brašno i prekrupu. Godišnji kapacitet obrade mu je bio do 360 vagona žitarica. Nije koristio kanalizacionu mrežu.
„ERIKA, TVORNICA SAPUNA“ u vlasništvu Šporer Mavra. Osnovana je1880. godine. Nalazila se na Beogradskom putu br. 105. Proizvodila je do 100 vagona sapuna i zapošljavala do 100 radnika. Pored sapuna za pranje izrađivala je i fini, kozmetički sapun.
„DEONIČKO DRUŠTVO ZA IZRADU CREVA“. Herman Dajč (Deutsch) je osnovao ovu fabriku još 1897. godine. a u deoničko društvo je pretvoreno 1912. godine i od tada nosi ime „D. d. za izradu creva“. Nije imalo konkurenciju u državi. Proizvodilo je creva za kobasičarske proizvoda, žice za instrumente, kao i za hirurgiju, i većinu robe izvozilo u inostranstvo. Godišnji kapaciteti su iznosili do 10 vagona ( ili do 2 miliona metara obrađenih creva ). Adresa je u međuratnom periodu glasila Petrogradska 46. (danas je to ulica Žarka Zrenjanina )
„TVORNICA ŠTIRKE MARCEL KOPP I SINOVI D.D.“ je radila od 1919. godine na adresi Majšanski put. br. 9. Ime „Štirak, Marcel Kopp d.d.“ dobija 1930. godine, kada je uspešno obnovljena posle požara koji 1924. godine uništio objekte preduzeća. Najveći je proizvođač štirke u Subotici i okolini. Proizvodila je pšenični i kukuruzni skrob a prerađivala je i krompir, dobijala glikozu, desetak vrsta lepila te sredstva za impregnaciju koža. Sopstvenim kolosekom je dopremala sirovine i odvozila gotove proizvode iz fabričkih prostorija.
Dopis firme Samuel Kopp
„ARMIN ROT,TVORNICA ŠEŠIRA“. Radila je od 1889. godine, kada ju je osnovao Armin Rot (Roth), u ulici Đenerala Milojevića br. 5. (Bose Milićević). U početku je to bila mala šeširdžijska radionica koja 1911 ima 30 radnika. Arminov sin Dezider, koji je 1912. godine završio tehničku školu u Pagu, proširuje je i pretvara, 1924. godine, u fabriku sa 80 do 150 radnika, koji su dnevno proizvodili do 1200 šešira. Proizvodnja je 1937. godine iznosila 118 612 komada šešira i 26 109 kapa.
„OBILIĆ MLIN“. U ulici Save Tekelije 37 (danas Karađorđev put) postojao je mlin od 1898. godine. Žarko Glogovčan je preuzeo firmu u 1935. godini i proširio i obnovio postrojenja u 1938, tako da je spadao u modernije mlinove. Posedovao je svoju elktričnu centralu, koja se koristila samo za osvetljenje.
Objekat Obić mlina
„OCEAN, TVORNICA RIBLJIH KONZERVI“, vlasnika Gingold Salamona. Ona je osnovana 1916. godine i počela je da radi na adresi Skotus Viatora 12. (Prvomajska ulica ), da bi se 1925. godine preselila u Nikolićevu ulicu 17. (Nade Dimić). Uvozila je ribe, pretežno haringe i rusle i pakovala ih u limenu i staklenu ambalažu. Mogla je da preradi do 80 000 kg riba godišnje.Posedovala je sopstveni pogon za izradu konzervi. Zapošljavale je do 100 radnika.
„GRADSKA PLINARA“.Osnovana je 1890. godine i nalazila se pored kasarne, u ulici Oslobođenja br. 75. (danas Senćanski put). Preuređena je i modernizovana 1923. godine. Proizvodila je plin za industriju i grejanje domaćinstava, koji se ranije koristio i za gradsko osvetljenje, i kao nuzprodukte drveni ugalj i katran. U ovom periodu je proizvodila je do 20 000 kubnih metara plina (instalirani kapacitet je bio mnogo veći, do 800 000 m3). Pored ostalih uređaja imala je retortne peći za proizvodnju, tri velika rezervoara za plin i centrifugalne pumpe za vodu.
„TVORNICA LEDA“, vlasnika Knapec Lojzije. Nalazila se na adresi Majšanski put 53. Radila je od 1930. godine kada ju je osnovao gostioničar Knapec Lojzija. Proizvodila je led u tablama. Maksimalni dnevni kapacitet je bio do 25 kubnih metara.[9]
„TVORNICA LEDA“, vlasnika Lepedat Ilije. I u ovom slučaju reč je bila o gostioničaru, koji se bavio i proizvodnjom leda. Radionica sa postrojenjima, elektro motorom od 85 KS i kompresorom od 100 000 kalorija, pripadala je ranije filijali sarajevske deoničarske pivare. Nalazila na Daničićevom (Palićkom) putu br. 20.[10] Dnevni kapacitet je bio 800 tabli težine 12 kg. U 1933. godini je proizvela 32 600 tabli leda.
„DEONIČKO DRUŠTVO ZA IZVOZ MESA“. Od 1920. do 1927. godine bilo je registrovano pod tim imenom, a do 1939. radi kao „Hartman i Conen d.d.“ da bi do 1941. godine nosilo ime „Hartman i Comp. izvoz mesa d.d.“. Osnovano je 1885. godine od strane nemačkog Jevreja Rafaela Hartmana (Hartmann). Nastaviće da radi u obliku deoničkog društva. Većinski akcionari će biti iz porodice Hartman i Konen (Connen).[11] Na prostoru preko puta kasarne na Palićkom putu, preduzeće će izgraditi klanicu, koja je izrasla u najveće i najmodernije opremljeno preduzeće te vrste u zemlji. Bavilo se izvozom živine, jaja, mesa i proizvoda od mesa. Kapacitet klanice je bio da 300 svinja na dan. Hladnjača podignuta 1897. godine, omogućavala je da se lageruje do 20 miliona jaja. U krugu fabrike držalo se i po nedelju dana tovilo do 25 000 pilića, koji su se nabavljali širom Vojvodine,u posebnim kavezima. O kapacitetima svedoči i podatak da se samo u Englesku izvozi do 150 000 ćurki. U inostranstvu su radile kacelarije za prodaju, u Parizu, Londonu, Berlinu, Zirihu, Bazelu i 2 filijale – hladnjače u Segedinu i Sentešu, pored 18 filijala u zemlji. Zapošljavalo je do 500 radnika.“Preduzeće kako tu, tako i u inozemstvu, izvrsno je organizovano, u svojoj struci dominira svom pijacom u Jugoslaviji i priznato je kao najveće preduzeće svoje vrste.Vlasnici su poznati kao vredni, korektni, solidni i izvanredno bogati trgovci,koji osim imanja u Subotici poseduju znatne nekretnine u inozemstvu.“ stoji u izveštaju subotičke Opšte kreditne banke.[12] Ni ovaj gigant prehranbene industrije nije ispuštao vode u gradsku kanalizacionu mrežu, pošto je firma posedovala sopstveni taložnik u krugu preduzeća.
„ZORKA D.D, prvo jugoslovensko društvo za kemičku industriju“. Ovaj hemijski kompleks, sa pretežnim učešćem austrijskog kapitala, osnovan je 1906. godine, pod imenom Klotild r.t., na adresi Zapadni vinogradi 302. Posle skidanja sekvestra 1921. godine, dobija ime Zorka a.d. a pogon u Subotici radi kao filijala centrale koja je prvo bila registrovana u Zagrebu a zatim od 1936. godine u Beogradu. Proizvodila je plavi kamen, superfosfat, sumpornu kiselinu, glauberovu so. Maksimalni godišnji kapacitet je bio preko 10 000 vagona hemijskih proizvoda. Pre rata je zapošljavala 300 – 400 radnika, a krajem tridestih godina do 150. Ni „Zorka“ nije direktno zagađivala Palić, pošto nije koristila kanalizacinu mrežu.
Pogon Klotild-a (od 1920. Zorka d.d.)
Od navedenih 15 preduzeća, 10 je ispuštalo otpadne vode direktno u kanalizacionu mrežu, odnosno u Palić. Najveći zagađivači su bili crevara, fabrika sapuna i posebno 2 fabrike štirke, koje Sresko načelstvo u svom dopisu ističe kao one koje ispuštaju „prljavu vodu“.
Subotica 1998. Stevan Mačković
[1] Fabrika za dobijanje sode je izgrađena 1782. godine.
[2] Gradski odvodni kanali su bili u prvo vreme otvoreni. Tek početkom tridestih godina se pristupa gradnji zatvorenih kanala i njihovom povezivanju u kolektorsku mrežu.1933. godine bilo je 22 964 m otvorenih jendeka i kanala, 21 064 m kanala građenih od cigle, 9 821 m kanala od betona ili cevi, 703 m drvenih kanala dok je 85 497 m predstavljala dužina ulica bez ikakve kanalizacije. Istorijski arhiv Subotica (dalje IAS), IAS, F:47.1571.1/934.
[3] Đula Seleši, Jezero Palić, odumiranje i sanacija, Subotica 1973, st. 23.
[4] IAS, F:47. 5419/1936
[5] IAS, F:57.234/1937
[6] Arhiv Vojvodine, F:126.VIII. 5185/1939
[7] IAS, F:57.5545/1939
[8] isto
[9] isto
[10] Česti su slučajevi da se firma registruje sa zvučnim nazivom „tvornica ili industrija“ a po utvrđenim kriterijumima, na osnovu Zakona o radnjama iz 1932. godine, spada u zanatske radnje.
[11] Neki od najvećih akcionara su bili: Rafaelova supruga, Tereza (rođena Šreger) i sin Josip, Šreger Lajoš, Hartman Julije, zastupnik firme u Londonu i Parizu,Hartman Herman, koji je vodio kancelariju u Berlinu, Konen Vilim ( Diseldorf,1866.- Subotica, 1938.) i njegov sin Konen Vilim Jakobčić (Subotica, 1903.) te Jakobčić Imre.
[12] IAS,F:43.124. Direktor te Banke je bio Jakobčić Imre.
Subotica nekada 