HEMIJSKO – KOZMETIČKA INDUSTRIJA (1918 – 1941)

PDF:HEMIJSKA

HEMIJSKO – KOZMETIČKA INDUSTRIJA

Ova grana industrije razvijala se u Subotici u nekoliko oblika:

– teška hemijska industrija

– tvornice štirke i špiritusa

– proizvodnja fermaceutskih i sličnih proizvoda

– fabrike sapuna i sveća

– tvornice boja i lakova

Za  prvu grupu u okviru ove industrije,  tešku  hemijsku,  kao  i farmaceutiku,  karakteristično je da iziskivaju složen tehnološki proces, pa u skladu sa tim i stručno tehničko vođstvo kao i stručno radništvo – u kojima je postojala oskudica u čitavoj zemlji. Tako se uz još jedan negativni faktor – slabu  sirovinsku osnovu,  njen razvoj u Subotici može pripisati  samo  potrebama, konjukturi tržišta, uslovima koji su vladali kada je zaživeo hemijski gigant „Klotild“, koji je ostao dominantan u ovoj grani i  nakon  rata,  isto kao i za posleratni nastanak zavoda „Patria“.

Uslovi za rad i razvoj ostalih grana iz ove  grupe, kao kod proizvodnje štirke i špiritusa i delom kod proizvodnje sveća i sapuna leže u dobroj ponudi  poljoprivrednih  sirovina,  žitarica, kropmira ili životinjskih nasti.

„ZORKA A.D.“

Jedina fabrike u Vojvodini iz kategorije teške hemijske industrije je bila „Zorka a.d.“. Osnovana je 1904.godine od strane „Klotild, Elsö magyar vegygyár részvlnytársaság r.t“ (Klotild, prvo mađarsko društvo za hemijsku industriju a.d.) iz  Budimpešte, i radila je kao filijala matične firme. Započela je sa proizvodnjom u 1906. godini.

Uprava „Klotilda“, pisala je u molbi  za dodelu zemljišta  radi izgradnje fabrike, da su u toj opciji još 2 grada, Sombor i Baja. Ipak je izabrana Subotica. Gradske vlasti su izašle u susret toj molbi,i donele odluku br. 151/1904 da besplatno ustupaju 17 jutara zaparloženog gradskog zemljišta, pored halaškog puta, a izmeću pruga za Baju i Sombor, a Uprava „Klotilda“ se obavezala da će investirati najmanje 600 000 kruna u izgradnju  pogona te da će zaposliti između 150 i 200 subotičkih  radnika. Kako se to ispostavilo,  taj iznos će biti višestruko  premašen, a i  „subotička sirotinja“ našla je sebi posla i zarade u tom preduzeću.[1]Clotild razglednica

            Pogoni su podignuti u Zapadnim  vinogradima, u delu koji nije potpadao pod užu  gradsku teritoriju. U 1906. godini započela je sa radom u pogonu za proizvodnju sumporne kiseline. To je bio prvi proizvodni pogon ove vrste u čitavoj jugoistočnoj Evropi. “Klotild” je imao pržionicu pirita, koja se sastojala od osam peći tipa “Herrschof” sa po pet etaža. Ona je omogućavala godišnju proizvodnju od 30 000 t. slabe sumporne kiseline. Koncentrisanje ove kiseline vršilo se po sistemu “Pauling”, a ona se upotrebljavala za proizvodnju superfosata. Rekonstrukcijom 1912. godine, uvođenjem diskontinualnog, mehanizovanog procesa, po komornom sistemu “Anglocontinental”, koji je u to vreme predstavljao najmodernije tehničko rešenje, dolazi do ubrzanog razvoja fabrike.[2] Fabrika je do početka rata, proizvodeći od sirovina koje je mahom dostavljala matična firma, stekla reputaciju  kao veliki i uspešni proizvođač veštačkog đubriva, sumporne kiseline i drugih hemijskih produkata.

O nastanku „Zorke“ u publikaciji „Industrija Vojvodine“  (iz 1924.) kaže se: „Preduzeće je nastalo nacionalizacijom poznate mađarske „Klotilde“, koja se raspadom monarhije razdijelila u tri poduzeća: U Sedmogradskoj  ležeće tvornice tutkala i sumporne kiseline prešele su u rumunjske  ruke  („Maravesti d.d.“), matica poduzeća u tvornicama u Vel.  Bocsko-u  (Nagy  Bocskón)  ostala je u mađarskim rukama – dok je subotičko poduzeće pretvoreno u „Zorku“.

Zbog učešća stranog  kapitala u toj firmi, 7.9.1919. godine, dospeće pod sekvestar. Državni komesar Sava Janković preuzeo je upravu nad  „Clotildom“.

Sekvestar  nad  „Clotoildom“ je  dignut  na osnovu Rešenja Ministra  industrije  br.  4036 od  15.4.1921. godine. Direktorsku funkciju u čitavom tom periodu obavljao je dr Sigmund Litman.[3] 

Iz pravila novoosnovane i u Zagrebu 30.9.1920. registrovane firme  „Zorka, prvo jugoslavensko društvo za kemičnu industriju na dionice u Zagrebu“, donetih u Zagrebu 20.8.1920. godine saznajemo da su: „Poslovi društva:

  1. Preuzeće kemičke tvornice „Clotild“ u Subotici sa svim pokretninama i nekretninama
  1. Tvornička produkcija, te kupnja i  prodaja  kemičkih  produkata  i iskorištavanje nuzprodukata istih…“

Te, 1920. godine izvršena je i fuzija sa „Tvornicom i rafinerijom žeste u Osijeku“.

Firma je bila registrovana sa sedištem u Zagrebu, a pogon u Subotici se vodio kao filijala. U knjigu – registar  firmi, Ct IX 130, koju vodi subotički Okružni sud, upisana je tek 1925. godine. Promena sedišta „glavne radnje“  je izvršena u 1936. godini. Od tada je upisano da se ono nalazi u Beogradu.

Osnovana je se glavnicom od 23 000 000 k. u 57 500 deonica. Kasnije je zadržan broj deonica, ali im je vrednost podignuta na 100 dinara. Time je glavnica iznosila 5 750 000 dinara.[4] U  1921. i 1922. godini  deonica  je donosila dividendu od 5%. Od 1923. do 1933. godine nije bilo divedendi.

Kao akcionari se 1920. godine javljaju  istaknute ličnosti iz sfere privrede i finansija, domaći ali i strani državljani: Vladimir Arko, velindustrijalac iz Zagreba, Ignac Fišl, bankar iz Beča, Josip Herc (Herz),  generalni direktor „Clotilda“ iz Budimpešte, Viktor barun Lipe (Lippe) iz  Beča, Stanislav grof Lubinski, generalni direktor Narodne banke iz  Zagreba, Milan Ivanić iz Zagreba, dr Franjo Poljak, ministar izgradnje,  Kosta Dragutin Riznić, predsednik Trgovačke Komore iz Beograda, dr Ivan Tavčar, gradonačelnik Ljubljane.

U tom periodu započinje se sa proizvodnjom i novih artikala, sone kiseline ( 500 t. godišnje), željeznog sulfata i gorke soli, a od 1924. godine i plavog kamena, koji postaje nosilac ekonomske snage “Zorke”. Plavi kamen je služio za proizvodnju širokog asortimana sredstava za zađtitu bilja, ortosana, bakarnog kreča, bakarnog oksil-hlorida, sulikola. Arsokola i sfinksa.[5]

Već 1924. godine „Zorka“ ulazi u češki koncern – Društvo za hemijsku i metalurušku proizvodnju u Ausigu (Verein für chemische und metalurgische Produstin – Aussig (Aussig, Usli na Labi), koji  je pruzeo u  svoje ruke kontrolni paket akcija, a time i upravu nad „Zorkom“. Dominacija ovog koncerna u evropskoj hemijskoj industriji zasnivala se na čehoslovačkom kapitalu i vezama čehoslovačke sa francusko-belgijskom hemijskom industrijom. Time razvoj ove industrije biva zasnovan na finansiranju od strane stranog kapitala.

Upravni odbor 1933. godine čine: dr Sigmund Litman, Eduard Pauler inženjer  iz Ausiga, koji vrši i funkciju direktora, Ivan Burghardt i Adam Kedl.

Subotička fabrika je proizvodila superfosfat, sumpornu kiselinu, plavi kamen, glauberovu so i gorku so. Sumporna kiselina  je bila važna za izradu eksploziva, i zato  je  fabrici davana posebna važnost  za  narodnu odbranu. Isto tako imala je veliki značaj za razvoj poljoprivrede, budući da je samo upotreba veštačkih đubriva, koje je proizvodila „Zorka“ (ili iz uvoza ), obezbeđivala bolje prinose. Stručnjaci su smatrali da upotreba veštačkih đubriva može da podigne prinose za 50%. Ali njihova potrošnja u zemlji je bila mninimalna. Po hektaru se u 1922. godini trošio samo 1 kg veštačkih đubriva, a u 1928. – 6 kg. Neposredno pred rat u zemlji se trošilo 154 puta manje fosfornih đubriva nego u Švajcarskoj a preko dve hiljade puta manje amonijačkih đubriva nego u Engleskoj.[6]

Iz reklamnog teksta, objavljenog u subotičkom “Zemljodilskom kalendaru” za 1926. godinu, saznajemo kako se predstavljala ova fabrika, ali i koji su joj problemi iskrsavali u radu. ”Proizvodi „Zorke“ nisu jedino u Jugoslaviji poznati, nego i u svim susednim državama: Austriji, Madarskoj, Rumuniji i Bugarskoj. Na prvom mestu je i susretljivost fabrike, po kojoj je poznata iz prvih dana svog opstanka. Ova osobina je posle rata usled teških saobraćajnih i finsisjskih prilika mnogo puta veoma veliku zadaću joj dala. Oskudicu u vagonima ni jedna industrija nije tako osetila kao ova, jer umetno djubre se kupuje isključivo samo u vreme sejanja, jer najveći deo gazda još uvek je za to, da se djubre nosi ravno na zemlju iz vagona. Usled toga je u to vreme preopterećena fabrika liferacijama, koje mora rešit najtačnije, ali sa mnogo zapreka i poteškoća. ”

Do 1925. godine uvoz sirovina, sirovog  bakra, pirita, fosfata, amonijak sode, kalijeve soli, amonijak sulfata, čileanske šalitre,  je bio slobodan, a od tada je uvedena uvozna carina. Gotovi proizvodi, plavi kamen, sumporna kiselina i  suprfosfat su se i izvozili.[7] Pored toga uvozila je i gasni  ugalj  (1500 t.)  i koks (1000 t.) iz Češke, Poljske, Nemačke.

Ukupna proizvodnja je iznosila:

  1. godine – 2 370 vagona
  2.                – 2 900

1923                – 3 000

  1.                – 3 040
  2.                – 3 020
  3.                – 2 870
  4.                – 2 510    [8]

O planovima i količinama gotovih proizvoda, govori i to što je za 1928. godinu, rezervisala od železnice  3 000 vagona.[9]

Raspolagala je parnim pogonom jačine 450 KS, da bi  se  od  1925. godine  sve  više  koristila i električna  energija. Tada uvozi 20 elektromotora i 1 dinamo, sa rezervnim  delovima,  od  centrale  iz Ausiga. „Zorka“ je  bila  prinuđena da zbog  nesrazmerno  visokih  cena struje, koje je određivala subotička  električna  centrala, 1928. godine instalira sopstvenu centralu za proizvodnju struje. Ona je bila u pogonu do 1932. godine. Potrošnja struje, koju je je isporučila  subotička električna centrala, iznosila je 1934. godine 174 890 kwh.

U 1927. godini vrednost fabrike je procenjena  na  30-40  miliona dinara.[10]

U  1924. godini  su bili zaposleni i sledeći   stranci, Čehoslovački državljani: dr Oto Fesler ( „Zorka“ je bila i kažnjena od strane Inspekcije rada zbog  nepropisnog  primanja  dr Feslera, koji je zaposlen bez odobrenja Ministarstva. Ono je naknadno ipak dobijeno.[11]) – hemičar,  mašinski inženjer – Josif  Rus ( Russ)[12], Marija Paraček [13] – korespodent,  Vince  Kubek- remenar,  Edmund Laslof – laborant.[14] Još jedan stručnjak,  stranac, mašinski inženjer Stefan Peler  (Peller), čehoslovački  državljanin radiće od 1926. godine.[15]

Tokom 1925. godine zaposlili su i dva radnika, stranca,  „spajača olova“

(„bleilöter „). Oni su bili potrebni, pošto se tada radilo na proširenju pogona proizvodnje plavog kamena. Reč je bila o dva čehoslovačka državljanina. Mašine potrebne za pogonsku instalaciju nabavljene  su  također  u inostranstvu.[16]

O poslovnim vezama  sa inostranstvom svedoči i službeno putovanje zamenika direktora, Franje Lošica (Loschitz), 1924. godine,  koji je posetio Nemačku, Austriju, Mađarsku, Rumuniju i Bugarsku.[17]

U 1926. godini „Zorka“ je imala 140  zaposlenih radnika. Te godine funkciju direktora obavljao stranac,  austrijski državljanin Ivan Kiler ( Killer ).[18]

Maksimalni kapacitet u 1936. godini je bio: 6 500 v. raznih proizvoda, 1 500 v. plave galice, 2 000 v. sumporne kiseline, 2 000 v. superfosfata, 300 v. glauberove soli. „Preduzeće je najmodernije uređeno i svojim kapacitetom može ono da potouno pokrije sve potrebe naše  države.“ pisalo je  Udruženje industrijalaca u Novom Sadu,ocenjujući rad ove hemijske fabrike.[19]

ZORKA 1946

Preduzeće je imalo vlastitu železničku stanicu, kao i svoj put do Halaške ceste.

„Zorka“ je 1930. godine  sklopila ugovor sa Vladom o isporuci bakarne galice. Zbog  toga  je izvršena i dogradnja pogona za tu vrstu proizvodnje. Predviđena je bila isporuka bakarne galice čistoće 99%, i ona se redovno podvrgavala analizi. Analizu  je obavljala Poljoprivredna i ogledna  stanica u Zagrebu. Rezultati  su bili zadovoljavući, pa je tako  1930. godine, zabeležen podatak o  – 99,1 % bakar sulfata.[20]

Fabrika je imala i 15  stambenih  zgrada, na adresi Zapadni  vinogradi 302-311, u  kojima  su stanovali službenici, 14 kancelarijskih prostorija, 6 radionica, 6  magacina, 11 prostorija za preradu sirovina, 3 magacina za  sirovine. Pored  toga je na Paliću imala stambenu zgradu ( u „Urbanovoj aleji“ ) sa 5 soba.

Matija Bruk ( Brück), hemičar po struci, koji je ddoktorirao sa temom o zaštiti bilja, [21] za „Zorku“ je patentirao  jedan svoj pronalazak  – „Kosan“, namenjen zaštiti vinove loze.

Na redovnoj skupštini društva 28. 11.1936. godine odlučeno  je  o prenošenju sedišta firme iz Zagreba u Beograd.

Ukidanjem carina za uvoz plavog kamena, ta proizvodnja u subotičkoj fabrici postaje nerentabilna.

Pogon za  proizvodnju  plavog kamena je tokom 1938. prebačen u Šabac, gde je novembra  te  godine i započeo sa radom, kao filjala  subotičke  centrale.[22] Tada opet dolazi do uvođenja carina koje omogućavaju rad filijale.

O smanjenju proizvodnje u tom periodu govore podaci da firma u periodu 1.9. – 31.11.1938. godine beleži promet od 18 300 000 dinara, a od 1.9. do 31.11.1939. godine, – 13 700 00 dinara.

Preostali pogoni u Subotici prestaju sa radom tokom 1940. godine.

Pogon za veštačka đubriva nije mogao da radi od maja 1940, zbog nedostatka  uvozne sirovine – fosfata, koji se uvozio iz prekomorskih zemalja, do polovine tridesetih godina iz afričkih zemalja, a zatim iz SAD, što znatno poskupljuje njegovu cenu, pogon sumporne kiseline je obustavljen u junu iste godine. U fabrici je nakon toga ostalo samo 50-60 radnika (na mesto dotadašnjih 220  ), koji su se bavili samo isporukama zaliha.[23]

Pod mađarskom upravom radila je i tokom rata.

U prvim danima nakon ulaska novih vlasti, 30.10.1944. godine dva nemačka aviona su bombardovala i pogodila „Zorku“.[24]

Dopis sa podacima o preduzeću, iz 1946. godine

Brisana je iz registra društvenih firmi ( Ct IX 130 ) rešenjem Fi 263 iz 1947. godine i preneta u državno vlasništvo.

 POGONI ZA PROIZVODNJU ŠTIRKE

Subotica je bila centar ove proizvodnje. Fabrike  nastaju pre 1918. godine i prilagođene su velikom tržištu. Bogata sirovinska osnova, (kukuruz, pšenica) obezbeđivala je  njihovu  rentabilnost. Nove carinske  barijere i smanjeno tržište, dovešće do pada nivoa proizvodnje i profita.

Iz jednog dopisa koji su zajednički pisale 3 subotičke štirkare, „Rekord“, „Štirak, Marcel Kopp d.d.“ i  „Fabrika Štirke Šlezinger“, Kraljevskoj Banskoj  upravi, 1937. godine.  saznajemo o stanju i problemima  te industrijske grane.[25]  „U državi postoji 7 velikih fabrika naše struke, a proizvodi se  krompirov, kukuruzni, pšenični i škrob iz pirindža, ćiriz  za  obućare i svemogući derivati ovih proizvoda. Celokupna potreba naše Države za škrob i njegove derivate iznaša od 330 do najviše 340 vagona godišnje.“ Tridesetih godina nastaje hiperprodukcija.  „Proizvodnja artikala štirka  i Štirkavih derivata u našoj Državi je toliko  velika, da  preostaju  za izvoz velike količine. Kapaciteti domaćih proizvođača ovih  artikala iznose 1165 do 1180 vagona.“

Postojeće fabrike su tih godina radile  sa smanjenim kapacitetima. Konkurenciju  su im   činile i znatlije „koji radeći sa sitnom režijom kvare cene proizvodima“. [26]

     „TVORNICA ŠTIRKA S. KOP I SINOVI D.D.“

Fabriku je osnovala porodica Kop ( Kopp ). Samuel Kop[27] je već početkom veka imao u Slavonskom Brodu  svoju fabriku alkohola i za konzerviranje voća. [28] To znači da je već imao  iskustvo, sredstva i tehnologiju u hemijsko prerđivačkoj  industriji.

Po dolasku u Suboticu, vadi obrtnicu  (E-3/1919) i započinje 1919. godine sa izgradnjom pogona namenjenog za proizvodnjom štirka, u Majšanskim vinogradima. Adresa je glasila: Majšanski vinogradi 9 (32). Objekti su se nalazili preko puta „Feruma“  a i ova firma je koristila sopstveni industrijski kolosek, izgrađen 1921.godine.  Od 1927.godine to je i adresa starijeg osnivačevog sina Marsela Kopa, koji je do tada stanovao  u Antunovićevoj ulici.[29]

Time će u Subotici, pored već postojeće tri fabrike iste struke izrasti još jedna, koja  će  biti najmodernije opremljena, imati najveći kapacitet i time pruzeti primat u ovoj grupi.

Policijsko kapetansko zvanje grada Subotice, kao prvostepena obrtna vlast,  izdala  je  dozvole  za početak  rada i proizvodnje. Gradske vlasti su prethodno dodelile zemljište u  Majšanskim vinogradima, na kojem še se za kratko vreme osposobiti fabrika. Montaža postrojenja tekla je u 1919. godini  a proizvodnja je započela januara 1920. godine.[30]

Aprila 1919. godine otkupili  su od  grada „gomilu  rebrastih ljevanih cijevi“ (radijatora, prim.aut.), oko 80 metara dužine, iz Gradskog pozorišta. U molbi za kupovinu navode:“Mi sada usred najtežih prilika ovdje u Subotici montiramo fabriku štirka velikog

zamašaja, a  ne molimo varoš za subvenciju ili na ime potpore, nego u ovom slučaju da joj se prodade uz prekonormalnu cijenu te cijevi…“[31]

Pošto su i 1921. godine tretirani kao strani državljani plaćali su i „porez  na strance“ u iznosu od 5 000 dinara. U vezi toga pišu  žalbu: „Tvornica koja je osnovana 1919 bori se sa poteškoćama početnog  rada, te sa uvađanjem svojih proizvoda. Tvornica kao  takova  mora  na  sebe primiti plaćanje oporezovanja svojih činovnika, te joj nije moguće platiti poreze i za utemeljitelje tvornice, koja je uređena na  stepen najmodernije veleindustrije u toj struci, a  pri  današnjim  prilikama nemože si pribaviti one potrebne kapitale, koji bi odgovarali povećanom pogonu. Ovi članovi stranci ne mogu se smatrati kao stranci. Ne samo, što su došli iz Broda na Savi u  Suboticu,  oni  stalno  dižu industrije kako su to prije rata činili u Brodu,  tako  sada  u Subotici.“ Kao godišnji prihod u 1921. godini se navodi suma od 48 000 kruna.[32]

hp photosmart 720

memorandum firme, 1922.

O tom preduzeću se u publikaciji „Industrija  Vojvodine“ piše sledeće: „Fabrika štirke  i konservi S. Kopp i sinovi  d.d., starije je, familijarno poduzeće, koje je tek od novijeg vremena ( god. 1919 ) pretvoreno u dioničarsko poduzeće sa din. 405 000 temeljne dioničke glavnice.“[33] Bilo je izdato 270 deonica nominalne vrednosti 1 500 dinara.

Datum ubeležavanja u sudski registar Ct VII 472/1 je  19.10.1919. godine. Kao osnivači su  bili upisani: Samuel Kop  sa sinom Sigmundom[34] i Marselom ( Marcel)[35], koji su u svojim rukama imali  100 od 160 deonica, nominalne vrednosti 1000 k., advokati dr Elemer Vinkler, dr Đorđe Bekefi (Bekefy Guörgy)[36], dr Samuel Bošan (Boschan)[37], dr Dionizije Strelicki (Strelitzky) te  Ladislav Levi (Löwy) i drugi sitniji ulagači. U 1920. godini se kao deoničari javljaju i dr Joca Milekić, Ilija Lepedat, Dušan Stojković, Nikola Mandić, Dušan Manojlović[38], Antun  Bešlić.[39]

U Subotici su od pre rata postojale tri fabrike štirke,  Makse Sabadoša (Schlesinger) – „Rekord“ (postoji od 1901. godine na  adresi Daničićev put 58), Josipa Šlezingera – „Viktorija“  (Skotus  Viatora 59) ( Nakon Josipove smrti 1929. godine nasledili su ga sinovi Mirko i Aleksandar  koji  su vodili očevu fabriku štirke  sve do 1942, kada  su mobilisani i nestali  na  frontu.)[40] i Ferenca Levija ( Löwy) „Löwy i drug“.

Da bi izbegli nelojalnu konkurenciju grupa Kop je sa grupom Levi, 1919. godine, dogovorila fuzioniranje, koje će potrajati samo do 1921. godine, od kad dve firme nastupaju kao konkurenti.

„Rđavo stanje skrobne industrije, prisililo nas je na to, da stvorimo intersnu zajednicu sa ovdašnjom tvornicom S.Kopp i sinovi d.d., koje je sve do sad služilo na prednost oba preduzeća“, rečeno je  1.9.1920. godine na skupštini akcionara deoničkog društva „Löwy i drug“.[41]

Fabrike Kop je nalazila tržište i u inostranstvu, izvozila  je već  tokom 1920. godine, i to  u  Mađarsku i Čehoslovačku, uprkos carinskim opterećenjima i problemima sa nabavkom valuta. „Proizvodnja je dobro uspjela i dobili smo priznanje inostranstva, koje je sa škrobom naše tvornice zadovoljeno bilo.“ stoji u izveštaju Uprave za poslovnu 1920. godinu. Pored proizvodnje štirke, od 1923. godine, kada i kupuju jednu fabriku marmelade u Sl.Brodu, zbog mašina i opreme, počinju sa proizvodnjom glukoze i skrobnog šećera. Bili su jedini u Evropi, koji su  imali  mogućnosti, korištenjem američkog  sistema, da dobijaju glukozu iz kukuruza.[42]

Firma je uz primenu dobre tehnologije u proizvodnji, polagala mnogo na kvalitet svojih proizvoda. „Naša klientela je prvorazredna, a ona priznaje, da su naši fabrikati kvalitativno prvorazredni. Ovo je naša jakost i princip rada.“[43]

Objekat  fabrike  je izgoreo u požaru  1924.  godine,  ali je šteta nadoknađena od osiguranja i fabrika je uspešno obnovljena. Požar je izbio 6.6.1924. godine i uništio sva

postrojenja sem strojarnice. Šteta  je procenjena na 3 miliona dinara.

Od odeljenja postojala su sledeća: za štirku, čiriz, dekstrin, glikozu, puder,  mlinsko  odeljenje  i za izradu bačvi. Pogon instaliranih mašina obezbeđivala je parna mašina od  75  KS,   i elektromotor od 30 KS. Otpadne vode, koje je fabrika  ispuštala sopstvenim kanalom u kanal koji je koristila železnica, ispod majšanskog mosta, stvarale  su smrad, koji je smetao okolnim stanovnicima.[44]

O uzimanju bankarskih kredita govori i podatak da su „nekretnine (firme. prim.aut.) opterećene sa 1 500 000 din.u korist „Jugoslovenske banke d.d. Subotica“.[45] Firma  je  bila  zainteresovana  i za dalje kreditne aranžmane. „Udruženje trgovaca i industrijalaca“, obavilo  je  u tom cilju anketu, krajem 1927. godine. „Kopp“  je naveo da ima potrebu dobijanja amortizacionog zajma od 3  miliona dinara. Navodi da ima velike zalihe  gotove  i polugotove  robe na  skladištu  i velika potraživanja, ali oskudicu u obrtnom kapitalu. Kao vrednost preduzeća, nekretnina i mašina, data je cifra od 7 miliona dinara.  Za mesečni promet navedeno je da dostiže 700 000 dinara.[46]

Ime „Štirak, Marcel Kopp d.d.“ dobija 1930. godine.  To označava da je Marsel, praktično preuzeo od oca upravljanje firmom. Te godine na  ime državnog poreza, prireza i taksi firma je platila 100 000 dinara. „Udruženju industrijalaca u Novom Sadu“ pišu 1936. godine: „Svetska kriza  nije loše uticala na poslovanje naših proizvoda, sem  platežnog kapaciteta naših mušterija, koji su opće osiromašili.“ [47]

„Kopp“ je bio najveći proizvođač  te  vrste  robe u Subotici  i okolini. Fabrika je proizvodila pšenični i kukuruzni skrob, prerađivala je i krompir, pravila glikozu, desetak vrsta lepila. Lepila  je prodavala i na, za nju, nedozvoljen način, putem trgovačkih putnika, što je smetalo  kožarskim trgovcima.[48] U proizvodnoj paleti su  bila i sredstva za impregnaciju koža, o kojima firma iznosi: „…da  sada proizvodimo  u našoj  tvornici škrobovog šećera jedan svjetski artikl za impregnaciju koža, koji ćemo cca 4 vagona mjesečno izvoziti.“[49]

Godišnji kapacitet je iznosio 150 vagona robe. Prerađivala je domaće  sirovine, a uvozila samo neophodne hemikalije koje se nisu proizvodile u zemlji. Zapošljava do 50 radnika. Pored nestručnih radnika, polovinom tridesetih godina zaposlen je bio i školovani hemičar, Frenkel ( Fränkel) Aleksandar.[50] U 1926. godini je zapošljavala ukupno 40 radnika, od toga 1 stranca, Fišer Vilhajma (Fischer Vilheim) mašinistu  iz Nemačke.[51] Izvozila je u Italiju, Švajcarsku i Španiju.

Nakon smrti osnivača Kop Samuela  1937.  godine,  njegove  akcije preći će u ruke sina Marsela.

U 1939. godini je imala potrošnju od 73 vagona  uglja, 58  v.drva, 59 v. brašna, 27 v., kropmpira i 61 v. kukuruza. Tada je zapošljavala 46 radnika i prizvela: štirke od kukuruza 962 q, štirke od žita 1231 q, štirke od krompira 506 q, čiriza 316 q, dekstrina 1113 q, tutkala 1112 q.

Početkom 1941. godine, kada se već uveliko osećala ratna atmosfera i kod nas, izuzetno je teško bilo doći do poljoprivrednih proizvoda, hrane, pa tako i sirovina za proizvodnju u fabrici Kop. O količinama potrebnih  sirovina saznajemo iz rezultata jednu ankete u kojoj ova firma navodi da za rad sa osmočasovnim rednim vremenom, na godišnjem vivou, ima potrebe: 30 000  kg  brašna, kukuruza 50 000 kg i 140 000 kg  krompira. Do tada, u prethodnoj godini, brašno je nabavljala  iz čantavirskog paromlina, kukuruz na ovdašnjoj pijaci a krompir pretežno iz Slavonije.

U 1941. godini akcionari su bili: Marsel Kop sa  85 deonica,  Borislav Stanković sa 20, dr Jovan Milekić  sa 10,  dr Andrija Tisa sa 10, dr Miloš Pavlović sa  8, Dušan Stojković sa 25  i  Milan  Draganov sa 35 akcija, što je činilo svega 193 položene akcije.

U  ratnom  periodu, decembara 1941. godine,  je  prinudno  izdata pod  zakup mađarskom državljanjinu inž. Andriji Đalokai (Gyalokay) iz Kečkemeta.  Tada je kao poslovni upravnik firme svoj potpis na ugovor stavio dr Miloš Pavlović[52], pošto je porodica Kop već bila odsutna (u zarobljeništvu).[53]  Radila je do kraja 1943. godine. Nakon toga, deo mašina  je  demontiran i odnet u Kečkemet a deo rasprodat. U zgradama se  nakon  toga uselila mađarska vojska, a od kraja 1944. godine ih je zaposela ruska vojska, koja je preostali deo instalacija odnela.[54]

Za vreme jednog od svezničkih bombardovanja Subotice u krug preduzeća pala je bomba od koje su stradale i zgrade.

Konfiskovana  je ( v.p. 2001/1946), a zatim i nacionalizovana, 1946.  godine. Tada  je konstatovano i sledeće: „Fabriku je osnovala porodica Koppa Marcela 1919. godine. Akcije su bile u rukama  te porodice,  a  na pojedinim  skupštinama preduzeća učestvovali su sem Koppove porodice, njegovi prijatelji,  na čija imena je porodica Kopp položila akcije.“[55]  Na  salušanju 28.2.1946. godine je i dr  Miloš Pavlović potvrdio da je akcionarsko društvo bilo fiktivno. Radilo  se o  tome da je cilj partizanskih vlasti bio da se firma što pre prenese u državno vlasništvo, da se ne postupa sa njom kao  sa imovinom lica koja se nisu vratila iz zarobljeništva.[56]

Sa prelaskom u državnu svojinu i pripajanjem bivše fabrike „Rekord“ Mikše Sabadoša, štirkare  Dezidera  Forgača  iz Bačke Topole, i uz obnovu pogona, radiće  pod imenom „Skrob“.

          „LÖWY I DRUG“

Firma je osnovana 1898. godine.[57] Nalazila se u Čantavirskoj ulici br. 13 – 15 – 17. Preimenovana je 1914.  godine  u  „Hungaria, Löwy  Ferencz és társa, keményitogyár“ (Ct VII 75 ). Sa ulaskom u jugoslovensku državu, izvršena je fuzija grupe  Löwy i grupe Kop,  dva proizvođača  u istoj struci, koja će potrajati samo do januara 1921. godidne. Tako će  krajem 1919. godine nastati deoničko društvo  „Löwy i drug fabrika Štirka“. Fabrika Levi je nastavila da radi i dalje,  ali sa  slabijim uspehom.

Deoničari 1925. godine  su  bili: Aleksandar Levi (sin Ferenca Levija ?), koji je  bio direktor fabrike, dr Đorđe Bekefi  (Bekeffy) advokat, dr Jako Fišer advokat, dr Deneš Sterlicki (Strelitzky DÅnes ) advokat[58], Lajčo Kraus, Aleksandar Špitzer, Koloman Vaš i drugi. Poslovne godine 1924, 1925. i  1926.  beležilo je društvo gubitke,  da bi 1927. godine i prestalo sa radom. Opterećenost porezima  je  bila velika. U 1924. godini državni i gradski porezi su iznosili  125  768 dinara. Na osnovni porez preduzeća od 16 625 din. računata je stopa od 245% za gradski prorez ( 40 733 din.) 145% za drumarinu ( 24 107 din.) 60% za ratni prirez ( 9 975 din.) itd. „Obzirom na  silnu finansijsku krizu  i hiperprodukciju u skrobnoj industriji, koja  se  i na ovu godinu  sa istom strogošću kao i u prijašnjim godinama potegnula, prisiljeni  smo bili u 1926. godini proizvodnju  naših  fabrikata na   minimalno reducirati i pogon naće tvornice tako reći obustaviti.“ iz Izveštaja glavnoj skupštini 31.11.1926. godine.

Dogradnja postojećih zgrada izvršena je 1924. Tada  su  izgrađene „zgrada za kotao“, bravarska radionica  i  pakeraj.[59]

I ova hemijska febrika je ispuštala otpadne vode, koje „izazivaju nesnoni smrad“.[60]

Na  Glavnoj  skupštini  deoničara  26.6.1929.godine  usvojen   je predlog Upravnog  odbora o proglašenju likvidacije.

 „REKORD, fabrika štirke i čiriza“

Ova fabrika postoji od 1901. godine. Osnivač  je bio Mikša Sabadoš (Schlezinger). Kao vlasnici su bili upisani Mikša i supruga Šara.[61]

Radila je na adresi Daničićev put 30 (58) (Palićki  vinogradi 130).[62] „Rekord“ je proizvodio štirku, čiriz od pšenice, kukuruza i pirinča, dekstrin i druge vrste lepila. „Tvornica ima  12 sušionica  i ostali uređaj za proizvodnju štirka, čiriza i lepila. Tvornica  nabavlja  sve sirovine od domaćih preduzeća. Broj radnika u ovom  preduzeću  iznosi 30 prosečno.“[63]

U  1927. godini radi sa 30% kapaciteta. Jedan od proizvoda, „goldkleber“ lepak, fabrika je pokušala da zaštiti  patentom, ali je dobila odgovor da može zaštiti samo znak firme ili proizvoda.[64]

Imala  je nekoliko objekata u kojima su radila posebna odeljenja: za  izradu pšenične štirke ( zgrada je građena 1911. a 1924. godine dograđen je sprat ), za izradu štirke od  kukuruza,  za izradu dekstrina i sušaru, skladište za gotovu  robu  i sirovine, rezervni materijal, zatim kotlovnicu, laboratorijsku zgradu, stambenu zgradu za kancelarije. Ukupna površina objekata je iznosila 1 170 m2. Pogon  su davale parne mašine od 16 KS i 10 KS (stari parni kotao je zamenjen novim u 1938. godini), te 5 elektromotora snage od  6 do 18 KS. U spratnoj zgradi instaliran je 1927. godine i teretni lift, nosivosti 2700 kg.

Pitanje carinske zaštite i za ovu firmu je bilo izuzetno važno. Vlasnik Mikša Sabadoš (Szabados Miksa) se zbog toga, n.pr. 1927. godine obraćao nadležnim telima, sve do Ministarstava, ali od njih čak dve godine nije dobio ni odgovor. Tražio je da se povisi uvozna carina na lepak (čiriz), koja je bila ista kao i za štirak. Time je strana, u prvom redu,  Mađarska industrija robe ove vrste, koja je bila carinski bolje zaštičena (na  čiriz je kod  nas uvozna carina iznosila 3,30 dinara po kg, a u Mađarskoj 11,60.) predstavljala realnu  konkurenciju domaćim proizvođačima.[65]

I u godinama ekonomske krize  (1929-1934) presduzeće je odolevalo  problemima. „Jedino neumornom i požrtvovanom radu g. Sabadoša može  se pripisati što ovo preduzeće danas ne samo još postoji, već da  je  pri sadašnjim teškim  privrednim  prilikama  i jedno  od  naših  najvećih industrijskih preduzeća.“ pisalo je „Udruženje  trgovaca  i industrijalaca, Subotica“  Komori u Novom Sadu.[66]

Radila je i za izvoz. Firme iz Italije, do uvođenja snakcija 1937. godine, bile su redovani  kupci Rekordovog  čiriza.[67] Za proizvodnju  1 vagona  čiriza  bilo  je potrebno 18 vagona žitarica. U 1938.  godini proizvodeno  je 3360 mtc štirke i 1142 mtc lepila i čiriza.

Nakon 1932. godine i stupanja novog Zakona o radnjama,  nadležne vlasti su firmu vodile kao zanatsku, na što je reagovao vlasnik, dokazujući da je preduzeće – industrijsko. „Jer iako ne radim  sa 60 radnika i velikim mašinama, ali radim  sa 23 do 25 radenika i sa  mašinerijom sa cca 56 KS, te stoga već po veličini  moga  poduzeća  ne pripadam ovdašnjem zanatskom udruženju.“[68]  I zaista, u narednom periodu, vodiće se kao industrija.  Zapošljava  28  radnika  u  1938. godini.[69]

   „VIKTORIA, PRVA SUBOTIČKA TVORNICA ŠTIRKA I ČIRIZA“

Vlasnik  i osnivač  (1901. godine) ove  firme  je Josip Šlezinger (Schlezinger). Nakon rata ubeležena je u registar  Ce VI 78, 1920. godine. Nalazila se na adresi Skotus Viatora (Prvomajska) 59.[70]

Proizvodila je štirku, puder i dekstrin. Sirovine u proizvodnji su bile žito (do 40 v.) i kukuruz ( do 50 v. ). U 1927. godini radila je sa 40% kapaciteta.

Nakon Josipove smrti 1929. Subotica nasledili su  ga sinovi Mirko (1910-1943)  i Aleksandar (1909 – 1943). Tada je fabrika, sa mašinama je procenjena  na  100 000 din.[71] Oni su  je 1933. godine obnovili i proširili. Vodili su fabriku štirke „Viktorija“, sve do 1942, kada su mobilisani i stradali  na prinudnom radu, Aleksandar u Boru, Mirko u Ukrajini.[72]  Pogoni fabrike su oštećeni  u savezničkom bombardovanju  18.9.1944.  godine.[73]

 „ORIENT, TVORNICA ŠKROBA I NUZPRODUKATA“

Mr. ph. Bela Verteši[74]  i  dr Zoltan Hajzeler (Heiszler Zoltán)[75] dobili su od  nadležne vlasti, Sreskog Načelstva,1936. godine, „ovlašćenje“ ( br.639/1936 ) da pod imenom „Orient“  vode zanatsku radnju za proizvodnju škroba, koji će služiti  kao  sirovina za farmaceutske artikle.  Postupak za izdavanje dozvole za uspostavu radionice u ulici  Save Tekelije 79, ( na tom mestu je do tada radila firma „Hercog i Glas“,  fabrika metalne robe. ) bio je praćen nizom poteškoća. Gradsko  poglavarstvo je imalo zamerke na lokaciju, koja nije predviđena za podizanje ovakvih radionica.[76]

„Radionica  se predviđa  u užem gradskom regionu, gde se projektom novog regulacionog  plana za grad Suboticu ne predviđa podizanje odnosno  uspostava ovakovih radionica.[77]Sama proizvodnja škroba i derivata, nadalje njihovi odpadci i tekućine izložene su rastvaranju i truleži, tako da bi širili  smrad ne samo na mest radionice i okoline, već i u  ulicama  kuda  bi  se tekućina sprovodila.“.[78] U spor su  bile uključene  i  više  instance vlasti, KBU u Novom Sadu, koja je  imala isti stav kao gradske vlasti, i Ministarstvo trgovine i industrije, koje  je  odlučilo  da  se  ipak dozvoli podizanje radionice.

Već postojeće subotičke fabrike  štirka oštro su se protivile početku rada još jednog  pogona za izradu  štirke i navodile da „Orient“ nema dozvolu za fabričku, nego samo za zanatsku proizvodnju. „U stvarnosti radionica radi sa 100%  fabričkim  radom. Razvila je   prodajnu agitaciju sa podržavanjem bezbroj putnika i zastupnika. Proizvodi hemijsko – tehničkim putem, dakle fabrički  iz skroba,  ne pharmaceutske  proizvode, nego vagonske količine dekstrina, koje nemaju nikakovu vezu sa potrebom pharmaceutičke  radionice.“  Konkurenti su znali da  je  „Orient“ isporučio 6,5  vagona dekstrina  za Državne železnice.   „Ovu količinu,  koja je velika  i za najveću domaću  fabriku, isporučila je ova radionica u vrlo kratkom vremenu“. [79]

Po registarskim knjigama imala je kapital od 500 000 dinara. Rad je započela sa 12 radnika i 3 nameštenika i 3 elektromotora, od 2,6 i 8 KS. Kapacitet, za 8 časova rada  je iznosio  800 kg štirke. Ti podaci su bili uzrok novih problema. Trgovinsko industrijska  Komora u Novom Sadu, zahtevala je poništavanje zanatskog ovlaštenja „kako bi se uspostavio ispravni konkurencioni odnos između ovog preduzeća i drugih koja su industrijskog obima.“

Ministarstvo trgovine i industrije izdalo je dozvolu  br. 25969, od 9.7.1937. godine, za preregitrovanje firme  u  industrijski pogon.[80] Tako je firma upisana u registar radnji III 1/1937. Kao poslovođa je bio zaposlen  Dezider Tifenteler, apotekar.[81]

Od  vlasnika  Bele Vertešia i dr Zoltana Hajzlera, lekara, preuzeo  je  1939?  Geza First  (Fürst).[82]  Proizvodila je dekstrin, štirku i  čiriz. Kapacitet je bio 1 200 kg štirke dnevno.[83]  Preduzeće je radilo i 1945. godine.

Dopis firme iz 1928. godine

POGONI ZA PROIZVODNJU SIRĆETA

U Subotici je još 1875. godine postojalo 5  pogona  „fabrika“  za proizvodnju  sirćeta. To je delimično bila i posledica toga što su imale dobru sirovinsku osnovu.

KEMENJ, TVORNICA KONZERVA I KUHANOG SIRĆETA

Pogon za proizvodnju sirćeta Davida Kemenja (Kemeny Kraus Dezider)[84] osnovan je 1891. godine. Nakon rata adresa mu je glasila Vojnovićeva  ulica 5. Poizvodio je sirće, do 1500 hl., ali se bavio i konzerviranjem voća i povrća, pasulja, graška, paradajza, paprike, krastavaca.[85] Imao je 29 kaca za vrenje, jedan  kotao od 100 l. sa pritiskom od 3 atmosfere za sterilizacijum i mašine  za zatvaranje flaša i konzervi, koje su pokretala  2 elektromotora  od  po 1 KS.

Bilo je zaposleno  do 10 radnika. Preduzeće je radilo i za stvorište  i imalo je obično  5-6 v. zaliha robe.

Između Sreskog načelstva i Udruženja industrijalaca vođena  je prepiska oko zanatskog ili  industrijskog  karaktera ove firme.  Mada je predlog subotičkog Udruženja 1936. godine bio da se uvrsti među industriju, „pošto radi za stvorište u većem obimu, te obavlja veliki promet“ ipak je odlučeno da ne spada u industriju.[86]

Kemenj

Reklama, 1928.

Reklama u lokalnoj štampi (1928.g.)

Nakon rata, Deziderovom sinu, Juliju Kemenju i njegovoj  supruzi Ireni (r. Šreger (Schreger) nacionalizovana je kuća u Trumbićevoj  2 i oranica na Tompi.[87]

Proizvodnjom špiritusa bavile su se firme:

„BAČKA, FABRIKA ŠPIRITUSA I KVASCA D.D.“

Braća Josip i Aleksandar Lenard, osnovali su firmu pod imenom „Bačka fabrika špiritusa i kvasca u Subotici“ 1919. godine. Nalazila se  na Senćanskom  putu 71,  u blizini Konjičke podoficirske škole.[88] Ubrzo  je došlo do njenog pretvaranja u deoničko  društvo. Na osnivačkom  zboru, koji je  održan 1923. godine, na  osnovu usvojenih pravila tada je osnovano deoničko društvo sa  zadatkom da se bavi „proizvodnjom i prodavanjem špirita i kvasca i njegovih surogata“. Zadržalo je već postojeće ime. Glavnica je iznosila 1 000 000 dinara u 10 000 komada deonica ( Ct IX 36,37). Osnivači  su bili braća Lenard, koji su u društvo uneli  svoju fabriku, advokati dr Elemer Kalmar[89], dr Jako Fišer, dr Tisa Andrija,  zatim kraljevski javni beležnik dr Vladislav Manojlović, dr Marcel Lebl

( Löbl Marcel)[90] i  drugi sitniji  akcionari.

Kapacitet dnevne prerade je bio do 12 q melase  i od  toga  se dobijalo 50% kvasca i 10  %  špiritusa. Melasu  je nabavljala  od šećerana,  a ponajviše od „Bačke fabrike šećera  d.d.“  iz  Novog Vrbasa. Tehničku organizaciju posla obavljao je stručnjak „za fabriciranje kvasca“, hemičar iz Budimpešte, Slavko Mendelson.[91]

Već 1924. godine posluje uz velike teškoće, pa je preduzeće naredne godine i prestalo sa radom, da  bi se spasilo većih gubitaka. Upravni odbor je predložio a skupština akcionara i odobrila, 1929. godine, odluku o likvidaciji, koja  je  okončana 1932. godine.

FRANK”

Proizvodnjom  kvasca, u zanatskom obimu,  bavio  se  Aleksandar Frank, trgovac. Držao je iznajmljene  prostorije  na  Senćanskom  putu 23, u kojima je prvo proizvodio alkohol  (rakiju)  a  zatim od 1920. godine i kvasac. I njegova „tvornica  kvasca“, koristila je i prerađivala žitarice, a u tom  procesu je pored kvasca dobijala  i alkohol.

Vođen dobrim trgovačkim osećajem,  Aleksandar Frank se obratio Senatu, već januara 1919. godine sa molbom za izdavanje dozvole za podizanje pogona za proizvodnju kvasca. U njoj  ističe da vlada nestašica  tog artikla, i da bi on ulažući pola miliona kruna, osposobio  pogon  za proizvodnju kvasca u roku od 60 dana. Tražio  je i garanciju da se slična proizvodnja ne dozvoli u naredne 3 godine.[92] Mada mu Senat po tom pitanju nije  mogao izaći u susret, on je ipak na osnovu standardne obrtnice započeo  sa proizvodnjom kvasca.

Pošto je nekretnina u kojoj se nalazio pogon  pripadala Kaloru Matkoviću, on 1920. podnosi tužbu na Franka,  zbog toga što je preuređivanjem  iznajmljenih  prostorija,

instaliranjem kazana, vršaće mašine, ukopavanjem velikih kaca, izlivanjem otpadnih tekućina, ugrozio stabilnost čitave zgrade.[93]

U daljem periodu nastaviće samo sa destiliranjem alkohola,  i to na novoj adresi – Put Oslobođenja 34. Godišnji  kapacitet  je  bio do 1 000 hektolitara. U 1927. godini radio je sa 80% kapaciteta.

   PIUKOVIĆ

 Josif Piuković, veleposednik  (pre  1918. godine  imao  je  871  k.j. a  1938. ostalo mu je 564 k.j.), imao  je fabriku špiritusa   i alkohola,( registrovanu  1899. godine)  u  Žedniku.  Proizvodio  je od vlastitih sirovina, šećerne repe,  kukuruza  i  ječma.  Maksimalni kapacitet je iznosio  3 000 hl špiritusa. Zapošljavao je do 15 radnika. Iskorištenost kapaciteta je u 1927. godini iznosila 80%.

Fabrika je bila udaljena 6 km od železničke stanice Žednik[94], ali je imala sopstveni industrijski kolosek  koji  je presecao topolski  put kod  „žedničke naseobine“.[95]

Fabrika je služila kao dopuna uzornom gazdinstvu, površine 442 k.j, koje se nalazilo na Žedniku i vinogradu  od 124 k.j.na Kelebiji.[96] Pored ostalih poljoprivrednih proizvoda, rod pšenice je godišnje iznosio do 400 000 kg. Na imanju u Žedniku  bavio se i stočarstvom, uzgajao je priplodne svinje i  rasnu  stoku.[97] Bio je jedan od  retkih koji je upotrebljavao traktor (marke „Kormik“. Godine 1934. bilo je samo 24 traktora  na teritoriji grada Subotice).Poznat je bio po mlekarstvu.

Piukovic

Reklama

Dobijao je  do 2 000 litara  mleka  na dan. Na Kelebijskom imanju ( Današnji restoran  Majur je bila  centralna zgrada na tom posedu.) nalazio se vinograd, sa kojeg je vino bilo i izvočeno. Tamo su bili moderno uređeni podrumu „od cementiranog stakla, te hidraulične i motorne prese“.[98] U 1928. godini odatle je Piuković izvezao preko 15 000 l.vina u Bratislavu.[99]

U proizvodnji špiritusa koristio je kao sirovine poljoprivredne otpadke, a iskorištavao je i nuzprodukte proizvodnje kao stočnu hranu.

U  1940. godini, dr Aleksandar Magarašević je kupio tu fabriku od naslednika  Josipa Piukovića.[100]

  „PATRIA ZAVOD ZA PROIZVODNJU SERUMA „

Osnivači firme, u obliku javnog  trgovačkog  društva, kupili su 1921. godine zemljište u predgrađu  Aleksandrova, između pruge za Crvenku i Čantavirkog

( Beogradskog ) puta, od zadruge „Bucka“ za 1 550 000 k. te na njemu počinju sa uređivanjem objekata i instaliranjem  potrebne opreme za proizvodnju veterinarskih seruma i vakcina.[101]

Patria na karti 1928

Patria na karti grada iz 1928.

Oni su se obratili 14.2.1921.  godine  Ministarstvu poljoprivrede sa molbom za izdavanje dozvole (koncesije) za otvaranje serološkog zavoda, a već 24. istog meseca, to im je  i  odobreno  ( broj odluke Ministarstva 969/1921). Zavod  je  stajao  pod  neposrednim  nadzorom veterinarskog  odeljenja  Ministarstva  poljoprivrede.  Obrtnica „za proizvodnju seruma protiv živinskih bolesti“ im je izdata pod brojem E 160/1921[102] tako da je registracija  firme  „Patria – zavod  za proizvodnju seruma“ izvršena 13.9.1921. godine.[103]

Osnivači su bili „Građanska  banka  d.d“ iz Beograda  (koja  je imala i filijalu u Subotici ), odnosno  njen predsednik dr  Milan Marković iz Beograda, Ivan Grnčarević trgovac  iz  Beograda,  Vasa Rajković trgovac stokom iz  Subotice, te mađarski podanici,dr  Šandor Sigeti (Szigeti Sándor) veterinar – bakteriolog[104]  i dr Deže Erdeš ( Erdös Dezsö ), istog stručnog profila.[105] Oni su utemeljili firmu „Patria zavod  za proizvodnju seruma, Beograd – Subotica“[106]

Prilog o zavodu “Patria” u listu „Privreda“ br. 13-15

PATRIA

Time  će započeti sa proizvodnjom, u tom trenutku, pored novosadskog „Kemendina d.d.“, najvećeg i najmodernije uređenog  zavoda u zemlji, kao drugi u Vojvodini, posebne vrste proizvoda – seruma i vakcina  za  upotrebu u veterini.

U glavnoj zgradi su imali laboratorije, kaveze za eksperimentalne životinje

( zamorce, bele miševe, golubove), hladnjake i prostoriju za sterilizaciju. U posebnim  oborima  držane  su  životinje koje su koristili za dobijanje preparata, a imali su i štalu za konje. U jednoj zgradi je bila ugrađena vaga.

Deo labaratorija, ilustracija u listu Privreda, br.13-15, 1930. godine

U paleti svojih seruma su imali one protiv  bedrenice, vrbanca, svinjske  kuge, kolere   pernate živine, svinjske septikemije, petehijalne groznice, abortusa, ratina i murina.[107]

O  načinu i tehnologiji njihove proizvodnje dat  je ovakav opis u literaturi. „Od jedne litre krviod krmka, dobije se pol litre seruma. Krv se vadi  ili od repa, tako da se svaki puta odreže u veličini od 1 centimetra  ili kada se već nema repa,  krmče se posebno zato konstruisanim  nožem zakolje, a da se kod toga ne izgubi ni kap krvi. Krmče  se  može  kroz dva do tri mjeseca upotrebljavati za  dobivanje krvi, a krv mu  se oduzimlje svakih 10 do 12 dana. Krmci, koji semoraju zaklati, vrlo su ugojeni i teški, te se nalaze zato u posebnim ogradama. Posve naravno, da su svi ovi krmci od kojih se vadi krv prije  imunizirani.“[108] Pored bioloških preparata, razvili su i neke čisto hemijske, kao otrov za pacove „Ratin“ sa kojim su imali dosta uspeha.[109]

            Broj zaposlenih radnika je 1927. godine, kada preduzeće radi samo sa 25% kapaciteta, iznosio 25.

Pored snabdevanja tržišta u zemlji, svoje proizvode izvozili su u Rumuniju,

Čehoslovačku, Švajcarsku i Holandiju. O  potražnji  za tim  artiklima govori podatak da su u 1927.godini ostvarili  promet od 4 miliona dinara.[110]

O kvalitetu njenih proizvoda svedoči i nagrada „Grand prix“ koju je „Patria“  dobila na izložbi u Barseloni, 1929. godine.

Iz firme je 1929. godine  istupila  „Beogradska  banka“ i njen predstavnik Marković a  već pre toga, 1928, i Jovan Grnčarević i Vasa Rajković. Time od  garniture osnivača, čitav teret  vođenja  zavoda pada na dva veterinara,  dr Sigetija i dr Erdeša, koji su bili vrsni stručnjaci  u  užem  stručnom domenu, ali, pokazaće se nedorasli da obezbede opstanak preduzeća. Ipak oni su pokušali da održe poslovne veze sa bivšim suvlasnicima.

Tako  je za finansiranje i trgovačku  eksploataciju  „Patrie“ osnovano 1936.godine i javno trgovačko društvo pod imenom „Propatria“.[111] Njegovi članovi su bili Miodrag  Marković  i Jovan Grnčarević, sa 340 000 dinara uloga i Vasa Rajković, dr Erdeš  i dr Sigeti također sa 340 000 dinara uloga.

Očigledno da su se vlasnici firme „Patria“ u tom periodu  suočavali sa velikim organizaciono  finansijskim  poteškoćama, neizmirenim dugovanjima. Prekid  rada  je prijavljen januara 1937. a obnovljen marta 1938. godine. Zbog takvog stanja, uzrokovanog  slabim   poslovanjem,  zgrade sa  opremom su 1938. godine prodate „Jugoslavenskom serum zavodu, Zagreb“, u kome je većinski kapital imala poznata firma iz Nemačke „Bayer Behring“. Zavod će sa novim vlasnicima i rukovodstvom  nastaviti sa istom delatnošću. Dozvolu za rad na proizvodnji lekova  biološkog porekla za lečenje i zaštitu stoke, dobio je zavod krajem 1938. godine.

U 1938. godini zabeležena je i pojava stočnih zaraza  (bedrenice) kod konja u njihovij štali. Zbog toga su primili 50 kg  „kaporita“  da bi sprečili dalje širenje zaraze, a od Ministarstva poljoprivrede bio je određen i poseban nadzornik stoke smeštene kod njih.

Firma je 1938. godine otvorila i mesarnicu u Pašićevoj ulici  br. 9 ( D. Tucovića), u kojoj su na osnovu naredbe rešenja Ministarstva Poljoprivrede imali pravo da  prodaju  meso  od  „virus  svinja“. [112]

U 1939.  godini izgradili su i  „odvodni  kanal sa cisternom  za čišćenje kanalskih tečnosti“, od svojih prostorija do rita (početka Palićkog jezera). [113]

Dva osnivača, dr Erdeš  i dr Sigeti, bavili su se privatnom veterinarskom praksom, ali su želeli i da izdejstvuju produžetak rada svoje firme, no 1939. godine su odbijeni. Firma „Patria serum zavod“ ipak nije brisana iz registarskih knjiga, nego je tek 1946. godine izvršena njena konfiskacija, odlukom Okružnog narodnog kao trgovačkog suda  br.Fi 127/1946, i kao vlasnik  je upisana FNRJ.

„Jugoslavenski serum zavod d.d. Zagreb“ će tako dobiti svoju filijalu u Subotici.[114] Kao direktori  društva (centrale)  su upisani  M. Mišković  i  D. Hofa. Poslovođa filijale u Subotici je bio veterinar, serolog, Rus – dr Boris Kalikin, a upravnik – direktor dr Foršek, veterinar iz Zagreba.[115]  Direktor 1939. godine je Nemac Valter

( Walter ) Jung.[116]

U 1939. godini, kada je zavod radio sa 65%  kapciteta, bilo je  30 zaposlenih radnika. Instalirani su bili elektromotori, od ukupno 11 KS. Maksimalni kapacitet  je  iznosio  11 000  litara,  a te  godine  je proizvodnja dostigla  4 000 litara seruma, vakcina i drugih preparata. Odeljenja su bila: za svinjsku kugu, konjskih seruma, laboratorija, za preradu mesa, administracija.

Filijala će pod tim imenom raditi do 1941. godine,  kada dolazi pod upravu mađarskih vlasti i nastavlja da radi kao „Behring szérumintézet.“.[117]

Od novembra 1944. godine,  imovina Zavoda prelazi  u vlasništvo „Državnog zavoda  za  proizvodnju veterinarskih  cepiva  i  lekova  u Beogradu“. [118]

POGONI ZA PROIZVODNJU SAPUNA

Pored zanatske i kućne proizvodnje sapuna, postojale su i sledeće firme koje su bavile ovom  proizvodnjom  na  industrijski  način. Treba istaći da je Jugoslavija tridesetih godina bila po upotrebi sapuna na pretposlednjem mestu u Evropi.[119]

  „BEK MANO“

Proizvodnju sapuna, zanatskog karaktera započeo je Bek (Beck) Mano[120]  još 1890.  godine  (obrtnica  A 53/7901/1890). Nakon 1918. godine, radnionica je proizvodila sve vrste toaletnih sapouna, kao i sapun za pranje. „Uređaj se  sastoji od kotlova za kuvanje sapuna koji imaju  mehanički  stroj za mešanje i mašina za izradu t.z. piliranih sapuna.“[121]  Nalazila  se na adresi Prestolonaslednika Petra 50.

Nova dozvola, za industrijsku radnju, koju će voditi  sin osnivača, Andrija Bek (Beck Ándor )[122] inženjer po obrazovanju, izdata je 1924. godine ( C 33/27346/1924 ).

Nove mašine kupljene su 1928. godine u Berlinu. To su bili „stroj za rendisanje, pilirinje i presovanje sapuna“. Cena ime je  bila  2270 RM. Uveženi su bez plaćanja carine.[123]

Pored  izrade sapuna firma se bavila i proizvodnjom sveća. Zapošljavala je  najviše do 20 radnika, i proizvodila do 15 vagona sapuna i sveća. U 1936. godini radi  sa 70% kapaciteta. Sirovine, kokosovo ulje uvozi iz Indije i Južne Amerike, eterična ulja iz Francuske i Nemačke.

Nakon rata je došla pod Upravu Narodnih dobara. Tada je popisano 4 elektromotora,  2 mašine za piliranje, 2 prese, 2  prese  za štancanje, 5 kotlova  za kuvanje sapuna, 2 uređaja za sušenje i 1 mašina za hlađenje.[124]  Mašine  su  nakon  toga  prenete  delom  u Osijek, delo u Kragujevac i Novi Sad.

„ERIKA“

Radnju je osnovao Mavro Šporer 1880. godine  (Ce  IV  181) i u početku se bavila izradom  sapuna. U posleratnom periodu  proširuje delatnost i izradom kozmetičkih preparata.[125]

U 1924. godini se  vodila pod imenom  „Kozmetička i parfimerijska radnja“ (U prepisci i reklamama upotrebljavala je i naziv „Erika“), bavila se izradom i prodajom „sapuna, sveća i mirisave vodice“. Kao vlasnici  su tada bili upisani Mavro Šporer[126] i Grga Šebek ( Sebök ).

Kao i drugim  radnjama koje su se bavile izradom sapuna, konkurenciju im predstavljaju i mesari koji su  pravili sapun iskorišćavajući otpadke iz svojih radnji, kao i svi ostali koji su sapun izrađivali u kućnoj radinosti, a zatim ga iznosili na pijacu.

Nalazila se  na adresi Beogradski put 105. u objektu koji je pripadao osnivaču.[127] Robu je prodavala i putem trgovačkih putnika. Jedan od njih je bio i Leopold Švajger (Schweiger).[128] On je obavljao te poslove, raznosio  uzorke robe i ugovarao poslove 1924. godine. U 1931. godini firma zapošljava  1 stručnog radnika, 3 nadničara i 10 radnica.[129]

Memorandum firme iz 1933. godine

Početkom  1933. godine, subotičko „Povereništvo  udruženja industrijalaca u Novom Sadu“, izvršilo je obilazak  radionice  da bi utvrdilo da li „Erika“ spada u zanatska ili u industrijska  preduzeća. U dopisu upućenom u Novi Sad, stoji i  sledeće: „Navedena firma bavi  se proizvodnjom  sapuna  i to ne samo običnog, već i toaletnog. Proizvodnja sapuna ne vrši se parnim strojevima, nego prosto direktnom vatrom. U ovu svrhu  preduzeće  raspolaže  sa  5  kotlova  za  kuvanje sapuna.  Ima i dva stroja i to jedan „Peloteuse“ – stroj za istiskivanje sapunskog materijala u šipkama,  kao i jedan  stroj za ravnomerno mešanje sapuna. Pokretačka snaga  ovih  strojeva  je  jedan električni motor od 7 KS. Istina je da  preduzeće  za sada  zaposluje samo 5 radnih i jednu kancelarijsku snagu, no za vreme  sezone  broj radnih snaga iznosi 9-10. Preduzeće  raspolaže  sa dvema obrtnicama: jedna glasi na sapundžijski i svećarski zanat, a  druga  na izradu  i prodaju kozmetičkih nakita i mirisa. Prema  gore  izloženom  i  obimu preduzeća mišljenja smo, da se isto u smislu člana 32  Zakona o radnjama ima smatrati industrijskim.“[130]  I  zaista,  u narednom periodu „Erika“ je vođena kao industrija.

Ime „Erika“, koje je firma koristila od početka dvadesetih godina, registrovano je tek 1934. godine.

U 1934. radi sa 30% a u 1936. godini sa 50% kapaciteta. Stariji sin osnivača  Mirko Šporer, hemičar po obrazovanju, koji je radio, šegrtovao, u Francuskoj a studije hemije pohađao u Berlinu i Beču, preuzeo je umesto oca 1934. godine upravljanje fabrikom, koju je preuredio  i  modernizovao. [131]

Tada je imala mašine  za  mešanje  sapuna, 1 „pilirmašinu“, 1 za komprimiranje sapuna, 1 za sečenje sapunaa za piliranje, 1  za mešanje pomada. 3 ručne prese za sapun, 2 velike prese za sapun i 4 mašine za sečenje sapuna. Imala je 4  kazana  za  kuvanje  sapuna,  od   2 000, 1 300, 600 i 400 kg. Pokretačka snaga su bili elektromotori, od  6  i 7  KS[132] i jedan „lokomobil“ od 20 KS.[133]

Maksimalni  mesečni kapacitet je iznosio:10 000 kg toaletnog i 25 000 kg sapuna za pranje.

U 8 zgrada bila su smeštena sledeća  odeljenja: laboratorija sa kancelarijama, radionica i sušionica, kuvaonica sapuna,  4  magacinske zgrade  i  pomoćni  objekat.

Sirovine je uvozila, loj iz Holandije i Amerike,kokosovo ulje iz Cejlona i Južne Afrike, talk i kalcium karbonat iz  Austrije a eterična ulja  iz Holandije i Francuske.

Koristila je kredite kod „Opšte kreditne banke d.d.“. U 1937. godini za kredit od 200 000 dinara, dala je „robni ručni zalog“ na zalihe sirovina, loj i tehničke masnoće, u količini od 15 000 kg, koji je vredeo  390 000 dinara. Iste godine dobija i kredit od 250 000 dinara  uz  zalog – stanbenu kuću vlasnika u centru i fabričke objekte na beogradskom putu.[134]

Pred rat, 1940. godine, Vladislav  Šporer, mlađi osnivačev sin, kupuje zemljište „u Kneževcu kraj Beograda“ za novu fabriku sapuna za koju je nabavio i nove  mašine.[135]

Za vreme rata „Erika“ je bila  je pod  upravom zakupca Minder Friđeša, Mađara švajcrskog državljanstvaa.[136] „Pri povlačenju okupatora Minder je  pokupio  sve što se dalo  poneti i prebacio  u Mađarsku.“.[137] Braća  Šporer; Vladislav

 i  Mirko,  sa sestrom su se 1945. godine vratili iz  zarobljeništva.

Fabrika 1946. godine prelazi  u državno vlasništvo ( Vp. 10357/1946 ).

 MITLER

Izradom sapuna se bavio  i Julije Mitler (Mittler)[138], vlasnik parfimerije  i trgovine  frizerskih artikala. Radnja je osnovana 1905. godine. Radionicu za kuvanje sapuna pokrenuo  je 1921. godine, kada je sagradio posebnu zgradu u dvorištu svoje kuće, Skotus  Viatora  10. Tamo  je  instalirao pogon koji je  imao maksimalni kapacitet do 15  v. sapuna godišnje. Najveći broj zaposlenih je iznosio 20.

Njegovi sinovi Vladislav i Andrija bili  su ubeleženi  kao  suvlasnici firme  1940. godine

„NIZZA“

Nizza sap

Sapun je proizvodio i  poseban  pogon  firme  „Hartman i Conen“ koji  je radio  pod  imenom  „Nizza“  na adresi Segedenski put 184. Zapošljavao je 6  radnika,  imao motorni pogon od 12 KS i godišnje proizvodio do 30 000 kg sapuna. Uvozio je eterična ulja i kokosove prerađevine,  do 10 000 kg, a od domaćih sirovina upotrebljavao 15 000 kg loja i 5 000 sode. „Nizza“ je radila do  1927. godine.

Reklama iz lokalne štampe

 „PRIMARIUS“

Frenkel Ignjat (Fränkel Ignácz)[139] je  Subotici od 1918. godine. I on je kao ratni  doseljenik proteran  iz  grada[140], ali zahvaljujući angažovanju na osnivanju i izgradnji radionice za izradu  kolomasti,  1920.godine,  ipak ostaje u gradu. U Majšanskim vinogradima br. 137. podigao je svoj  „fabrički“ pogon. [141]

Ignacz će od 1921. godine i registrovati radnju „Primarius, prva jugoslovenska industrijalna tvornica kemikalija“ (Ct XIII), koja će proizvoditi sveće, sapun i kolomast. Radio  je  bez motorne snage i svrstavan je u  zanatlije. Od 1923. baviće se i preradom asfalta. ( vidi: Građevinsku industriju )

Njegov sin Frenkel Aleksandar krenuo je očevim stopama[142], ali uz odgovarajuće obrazovanje – postao je  školovani hemičar.

Najveća fabrika lakova i boja bila je:

 „GEZA KLEIN (KOMOR) I SINOVI, TVORNICA LAKA I BOJA“

Sa  trgovinom i proizvodnjom  lakova i farbi, te trgovinom kolonijalnom robom bavila se firma Geze Klajna (Klein)[143] koja je registrovana 1893. godine.

Firma je preregistrovana 1925. godine kao javno trgovačko društvo za trgovinu mešovitom robom, proizvodnju farbe i lakova, trgovinu automobilima, auto delovima i popravku automobila  (Ct IX,106 ). Zastupala  je  i firme:  „Standard  Oil“  koja  se  bavila prodajom derivata nafte, „Michelin & company“ (gume), kao i „Ford“, Fordson“  i „Lincoln“, koji su  u  svojoj  ponudi imali automobile, traktore i teretna vozila.[144]

Spadala je među 3 najveće  subotičke trgovine kolonijalnom robom, pored firmi „Trafikant Gabor“„Nemenji i  drug“.[145]

Nalazila se u Sudarevićevoj ulici 6.[146] Članovi društva su bili iz porodice Komor,  otac  Geza,  i sinovi Đula  (Julije) i Ernest (Ernö).

Ova firma je 1922. molila od  grada da joj se besplatno  dodeli građevinsko  zemljište  između  „Patrije“  i  beogradskog  puta,  radi proširenja proizvodnje,izgradnje objekata od 1500 m.kv. To  je  trebao da bude plod saradnje sa jednom berlinskom fabrikom laka. Međutim Senat je doneo odluku  da  se gradsko zemljište, površine 10 000 m. kv. može samo prodati po ceni od 2,5 din. za kv. hvat. Nakon  toga Klajn piše Senatu: „Ova bi inozemna firma samo  u  tom  slučaju  bila  voljna  da učestvuje u  poduzeću,  ako  grad  u  svrhu  podizanja  fabike  ustupi besplatno zemljište, jer sazidanje i opremanje fabričkih zgrada  prema današnjim teškim prilikama zahteva ogromnu svotu, da  bi  rentabilitet iste učinilo nemogućim to,  ako  bi  se  još  i  na  zemljište  moralo trošiti.“ Tako se izjalovio pokušaj izgradnje nove fabrike laka, ali posao je firma nastavila u  novoj radionici, na staroj  adresi,  za proizvodnju  lakova,  farbe  i firnajsa pokreću 1922. godine. Njen maksimalni kapacitet je bio do  50 v.  laka,  firnisa.

Raspolagala  je  sa  velikim kazanom  za lakove od  1200  litara, malim  kazanom  za  lakove  od 200  litara, postrojenjima za mlevenje i laboratorijom.

KLEIN

Radi praćenja tehničkih inovacija u tehnologiji proizvodnje laka, farbe i firnajsa, preduzeće je zapošljavalo strance stručnjake  u  toj oblasti. Tako je od samog  osnivanja pogona za proizvodnju lakova, bio zaposlen austrijski državljanin Leopold Picl (Pitzl)[147] „Pomenuti radi već u ovoj  struci 30. g. i još i danas uvek mora da uči nove pronalazke itd. Pored njega je zaposleno domaće radeništvo, pa ipak ih on može uvežbati da oni postanu potpuno samostalni, Vođu moraju imati,  naročito  zbog  slabih ambicija.“[148]

Od  1926. godine imala  je ova firma  zaključen  ugovor  sa „Generalnom direkcijom državnih željeznica“ o isporuci farbarskog materijala. Ipak u 1927. godini preduzeće je radilo  samo sa 20% kapaciteta.

Iz izveštaja banke[149] dobija se dobra ilustracija o snazi firme porodice Komor. „Dobro snabdevena firma sa voljom za neprestanu ekspanziju. Godišnji promet ide u mnogo milijuna. Zalihe robe su  3 000 000  a potraživanja  isto  toliko.“[150]

Godišnji promet 1930. godine je bio 3 000 000 dinara. Tada preduzeće zapošljava 12 -15 radnika.

Sin osnivača firme, Julije (Gyula) Komor, otputovaće polovinom 1926. godine u  Ameriku, u  Detroit, u  fabriku  „Ford“, da bi tamo pohađao  jedan kurs i ugovorio nove trgovačke poslove sa tom fabrikom.[151] U Suboticu se vraće tek krajem  1927. godine.[152]

Nakon toga firma će postati glavni zastupnik „Forda“ ali i „Standard Oila“ na ovim prostorima. U  to  doba  čak  još 5 subotičkih firmi bavilo  se  prodajom  automobila, „Weigand  i  Co.“, „Automobilia, d.d.“ ( Članovi tog društva su bili  dr  Nej  Ladislav i inž. Leo Štraus. Firma je zastupala „Fiat“.), „Mamužić A.“ (zastupao je „Pegueot“, „Opel“ i „Studebaker“.) i „Engl“.[153]

U 1940. godini zapošljavala je 12 radnika.

Nastavila  da radi i nakon 1945. godine pod  imenom „Geza Klein i sinovi, radionica lakova i pomoćnih sredstava za  industriju“. [154]Kao inženjer u proizvodnji tada je  radio i Tibor Goldman.[155] Uspela da proizvede i jedno sredstvo za livnice  – „Neolik“  koje se do tada uvozilo.[156]

LABORATORIJA ZA PROIZVODNJU HEMIJSKIH PREPARATA“

Braća Švicer, Pavle[157] i Ladislav  su  osnovala „Laboratoriju  za proizvodnju hemijskih preparata“ i ubeležili je u registar Ct IX 152, 1926 godine. „Predmet firme je osnivanje laboratorija  za izrađivanje alkaloida.“Prvenstveni cilj im je bila izrada alkaloida.

 ŠVAJGER

Lajčo Švajger ( Schweiger Ludvig )[158]  sa bratom Đenom ( Jenö ) uz Šandora Sigmunda biće 1923. godine osnivači javnog trgovačkog društva – radionice za izradu  i prodaju masti za kola, masti za cipele, sveća i slične robe. Nalazila se na adresi Tolstojeva 17. Kuća je procenjena na 100 000  dinara. [159]

Od 1925.  godine Lajčo Švajger će  nastaviti  samostalno da  vodi  radionicu, (Izvršena  je preregistracija, Ce VII.42 ) koja će tako raditi do 1941. godine. U njen rad je tridestih godina  bio uključen i sin osnivača, Vladislav Švajger.[160]

Reklama iz lokalne štampe

Imali su 6-10 radnika.[161] Radili su ručno  i  sa jednom mašinom za „špricanje sveća“ od 1,5 KS.  Kapacitet  je  iznosio 545 kg za 8 časova rada, ili godišnje 1635 mtc.[162]

Dopis Gradskom NO iz 1946. godine sa podacima o preduzeću

Firma je radila do početka 1944. godine. Pošto su aprila 1944. godine Lajčo i Vladislav uhapšeni  i  odvedeni od  strane Gestapoa u Nemačku [163], njegova radionica je 1945. godine došla pod Upravu narodnih dobara, da bi kasnije bila nacionalizovana.[164]

Od porodice Švajger samo je Lajčo preživao  ratna stradanja i vratio se iz zarobljeništvau  Suboticu[165] da bi 1950. godine i on iselio u Izrael. Imovina, kuća u Braće  Radića 12,  mu je nacionalizovana kao stranom državljaninu.[166]

REZIME

Ova grana industrije razvijala se u Subotici u nekoliko oblika, kao teška hemijska industrija, proizvodnja štirke i špiritusa, proizvodnja farmaceutskih i sličnih proizvoda,

fabrike sapuna i sveća i  boja i lakova. Za  prvu grupu u okviru ove industrije,  tešku  hemijsku,  kao  i farmaceutiku,  karakteristično je da iziskivaju složen tehnološki proces, pa u skladu sa tim i stručno tehničko vođstvo kao i stručno radništvo – u kojima je postojala oskudica u čitavoj zemlji. Tako se uz još jedan negativni faktor – slabu  sirovinsku osnovu,  njen razvoj u Subotici može pripisati  samo  potrebama, konjukturi tržišta, uslovima koji su vladali kada je zaživeo hemijski gigant „Klotild“, koji je ostao dominantan u ovoj grani i  nakon  rata,  isto kao i za posleratni nastanak zavoda „Patria“.

Uslovi za rad i razvoj ostalih grana iz ove  grupe, kao kod proizvodnje štirke i špiritusa i delom kod proizvodnje sveća i sapuna leže u dobroj ponudi  poljoprivrednih  sirovina,  žitarica, kropmira ili životinjskih nasti.

Jedina fabrike u Vojvodini iz kategorije teške hemijske industrije je bila „Zorka a.d.“. Osnovana je 1904.godine od strane „Klotild, Elsö magyar vegygyár részvlnytársaság r.t“. Subotička fabrika je proizvodila superfosfat, sumpornu kiselinu, plavi kamen, glauberovu so i gorku so u količinama do 3000 v. godišnje.

Subotica je bila jedan od centara  proizvodnje štirke. Fabrike  nastaju pre 1918. godine i prilagođene su velikom tržištu. Bogata sirovinska osnova, (kukuruz, pšenica) obezbeđivala je  njihovu  rentabilnost. Nove carinske  barijere i smanjeno tržište, dovešće do pada nivoa proizvodnje i profita. Subotičke štirkare su bile, „Rekord, fabrika štirke i čiriza““, „Štirak, Marcel Kopp d.d.“ „Löwy i drug fabrika Štirka“ i  „Fabrika Štirke Šlezinger“.

Firma „Orient“  je proizvodila skrob, koji će služiti  kao  sirovina za farmaceutske artikle.  U Subotici je još 1875. godine postojalo 5  pogona  „fabrika“  za proizvodnju  sirćeta. U međuratnom periodu radiće samo pogon za proizvodnju sirćeta Davida Kemenja. Proizvodnjom špiritusa i kvasca bavila se firma pod imenom „Bačka fabrika špiritusa i kvasca u Subotici“ kao i  Aleksandar Frank, trgovac, te Josif Piuković, veleposednik.

Specifičnom proizvodnjom – veterinarskih seruma i vakcina, od 1921. godine bavila se firma  “Patria – zavod  za proizvodnju seruma”. Time  će započeti sa proizvodnjom, u tom trenutku, najvećeg i najmodernije uređenog  zavoda u zemlji.

Naslednik tog preduzeća,  od  1938. godine, će biti “Jugoslavenski serum zavod, Zagreb”, odnosno njegova subotička filijala.

Pored zanatske i kućne proizvodnje sapuna, postojale su i sledeće firme koje su bavile ovom  proizvodnjom  na  industrijski  način: “Bek Mano”“Erika”,  poseban  pogon  firme  „Hartman i Conen“ koji  je radio  pod  imenom  “Nizza”.

„Primarius, prva jugoslovenska industrijalna tvornica kemikalija“   proizvodi sveće, sapun i kolomast.

Najveća subotička fabrika lakova i boja bila je: “Geza Klein i sinovi, tvornica laka i boja”.

VEGYIPAR

Termékeit tekintve, ez az iparág Szabadkán is több csoportra oszlik: nehéz-vegyipar, keményítő- és spirituszgyártás, gyógyszergyártás, szappangyártás, gyertyaöntödék, festék-  és lakkgyárak. Ha a nehéz-vegyipart és a gyógyszeripart vesszük figyelembe, szem előtt kell tartanunk azt a követelményt, hogy olyan összetett gyártástechnológiáról van szó, mely képzett szakembereket igényel, ezekből pedig az egész országban hiány volt. Ez a tény mellett, Szabadkára még a nyersanyaghiány is jellemző. Mindezek tények ellenére a Klotild vegyipari kolosszus megalakulását a mégis fennálló, valós szükségletekkel magyarázhatjuk, mely szükségletek már a háborút megelőző időkben is léteztek. A gyár a háború befejezését követő időkben is előkelő helyet foglalt el a vegyipari ágazatban, ami a Patria intézetről is ugyanígy elmondható. A többi csoport működéséhez és fejlődéséhez, így a keményítő- és spirituszgyártáshoz is, nélkülözhetetlen volt az elégséges és  minőséges nyersanyag: a gabonafélék, a burgonya és az állati zsiradékok biztosítása. Vajdaság egyetlen nehéz-vegyipari gyára az 1904-ben alakult Zorka Rt., melynek a Klotild, Első Magyar Vegygyár Részvénytársaság volt a megalapítója. E gyár szuperfoszfátot, kénsavat, kékkövet, glaubersót, és keserűsót termelt, évi 3000 vagonnyi mennyiségben. Szabadka a keményítőgyártás központjának számított, a gyárak még 1918 előtt alakultak meg, és széles piacot láttak el termékeikkel. A bő nyersanyagkínálat (kukorica, búza) biztosította működésük kedvező feltételeit. A háború után a vámelőírások és a leszűkült piac következtében termelésük és ezzel párhuzamosan hasznuk is jelentősen megcsappant. Szabadkán a következő keményítőgyárak működtek: Rekord Keményítő és Csirizgyár (Rekord, fabrika štirke i čiriza), Marcell Kopp Keményítő Rt. (Štirak, Marcel Kopp d.d.), Löwy és Társa Keményítőgyár (Löwy i drug fabrika štirka) és a Slezinger Keményítőgyár (Fabrika Štirke Šlezinger).

Az Orient cég gyógyszeralapanyagul szolgáló keményítőt gyártott. 1875 előtt Szabadkán már 5 „ecetgyár” működött. A két háború közötti időszakban azonban csak Kemény Dávid ecetgyára maradt meg. Spirituszt és keményítőt a  Bácskai Spiritusz és Élesztőgyár Szabadka (Bačka fabrika špiritusa i kvasca u Subotici),  Aleksandar Frank kereskedő és Josif Piuković nagybirtotkos gyártott.

Különleges termékei –  állati szérumok és védőoltások –  voltak a Patria – Szérumgyártó Intézetnek (Patria- zavod za proizvodnju seruma), mely 1921-től foglalkozott ilyen jellegű tevékenységgel. Az ország legnagyobb és legkorszerűbb intézete volt ez. 1938-tól Jugoszláv Szérum Intézet, Zágráb (Jugoslovenski serum zavod, Zagreb) néven működik, a zágrábi intézet szabadkai fiókintézeteként.

A szappangyártás a kisipari és házi műhelyek mellett gyárakban is folyt. Ilyenek voltak többek között: Beck Manó, Erika, a Hartmann és Conen gyár Nizza néven műküdő külön üzemrészlege.

Gyertyát, szappant és kocsikenőcsöt a Primarius, Első Jugoszláv Vegyipari Gyár (Primarius, prva jugoslovenska industrijalna tvornica kemikalija) gyártott. A legnagyobb szabadkai festék- és lakkgyár a Klein Géza és Fiai, Lakk- és Festékgyár (Geza Klein i sinovi, tvornica laka i boja) néven működött.

CHEMISCHE INDUSTRIE

Die chemische Industrie in Subotica entwickelte sich durch Erzeugung folgender Chemikalien: schwere chemische Industrie, Stärke- und Spiritus, pharmazeutische und ähnliche Produkte, Seife und Kerzen, Farbe und Lackfarbe. Für die Entwicklung der schweren chemischen und der pharmazeutischen Industrien gab es im Land nur wenige Bedingungen-geschulte Arbeitskraft- und Rohstoffmangel entsprach nicht  den Bedürfnissen des Marktes und den Bedingungen, die später die Gründung der grossen chemischen Fabrik „Klotild“ ermöglicht haben, welche auch nach dem Krieg ihre dominante Stelle erhalten hat und die Gründung der Institut „Patria“. Die Arbeits- und Entwicklungsbedingungen für die Produktion anderer chemischen Ware lagen in reichem Rohstoffangebot landwirtschaftlicher Herkunft, z.B. Getreide, Kartoffel und Fette tierischen Ursprungs. „Zorka a.d.“,die einzige Fabrik  in Kategorie der schweren chemischen Industrie in Vojvodina wurde im Jahre 1904. von „Klotild, Első magyar vegygyár r.t.“ (Klotild, Erste chemische Fabrik Ungarns, Aktiengesellschaft) gegründet. Sie erzeugte Superphosphat, Schwefelsäure, Glaubersalz in Mengen bis 3000 Waggons jährlich. Subotica war das Zentrum der Stärkeproduktion. Die Fabriken sind vor 1918. entstanden und haben sich  dem Markt angepasst. Eine reiche Rohstoffbasis (Mais, Getreide) versicherte ihre Rentabilität. Stärkefabriken in Subotica waren: „Rekord, fabrika štirke i čiriza“ (Stärke und Kleisterfabrik), „Štirak, Marcel Kopp d.d.“ (Stärke, Marcel Kopp, Aktiengesellschaft), „Löwy i drug, fabrika štirka“ ( Löwy und Comp., Stärkefabrik), „Fabrika štirke Šlezinger“ (Stärkefabrik Schlesinger). Der Betrieb „Orient“ erzeugte Stärke als Rohstoff für die pharmazeutische Industrie. Schon im Jahre 1875 gab es in Subotica 5 Betriebe, wo Essig erzeugt wurde. In der Zwischenkriegsperiode ist nur die Essig-Fabrik von David Kemény im Betrieb geblieben. Spiritus und Hefe wurde in der Fabrik „Bačka fabrika špiritusa i kvasca u Subotici (Bačka, Spiritus- und Hefenfabrik), bei dem Händler Alexander Frank und dem Grossbesitzer Josif Piuković erzeugt. Mit der spezifischen Erzeugung tierärztlichen Serums und Impfungen befasste sich seit dem Jahre 1921. die Firma „Patria-zavod za proivodnju seruma“ (Patria-Institut für Serumherstellung).Damit begann die Tätigkeit der grössten und modernsten Institution im Land. Ihr Nachfolger ist im Jahre 1938. die Firma „Jugoslavenski serum zavod, Zagreb“ (Serum-Institution Jugoslawiens, Zagreb)-ihre Zweiganstalt in Subotica geworden. Neben der in Handwerkerwerkstätten erzeugten Seife, wurde Seife auch industriell  hergestellt und zwar in Fabriken „Bek Mano“, „Erika“, „Nizza“-Sonderbetrieb der Firma „Hartman i Conen“. Die erste chemische Fabrik Jugoslawiens „Primarius, prva jugoslovenska industrijalna tvornica kemikalija“ erzeugte Kerzen, Seife und Schmiere. Die grösste Farben- und Lackfarbenfabrik in Subotica war: „Geza Klein i sinovi, tvornica laka i boja“.

[1] IAS, F:2, XV 78/1904. U predmetu – molbi za dodelu zemljišta, nalaze se i situacioni planovi fabrike, kao o dokumenti o  sporu  koji je nastao povodom želje Grada da, 1939. godine  reguliše  vlasnički status puta koji je spajao Halaški put sa fabričkim  pogonima. Termin „subotička  sirotinja“ upotrebljava u toj prepisci  zastupnik „Zorke .a.d“ advokat PajoVujković Lamić .

2 Dr Žigmond Litman (Maćašfalva 1876 – Aušvic  1944).  Optiranjem je  1923. stekao

[2] 1904-1979, Zorka, 75 godina rada, Subotica 1979, st.15.

jugoslovensko državljanstvo. IAS, F:47, II 2572/1935. U 1939. godini  brisan je kao  član  upravnog  odbora „Zorke“. Ct  IX  139. IAS,F:86.224. Stradao je  u velikoj deportaciji Jevreja,  kao datum smrti prijavljen je  5.6.1944. godine. Supruga  mu je bila Borbala Salamon  koja je preminula 30.10.1945, a pošto nisu imali naslednika u zemlji, u postupku ostavštine za pok. Litmanom dodeljen im je staratelj. IAS,F:68, XVI 238,856/1950. „Zorka“  je  za  direktora  tražila  i dobila odobrenje 1924. da adaptira vilu na  Paliću. IAS,  F:47.1215. III 866/1924

[4] Po proceni „Opšte kreditne banke“ 1927. godine, ta fabrika  je vredela 40 miliona dinara. IAS, F:43.123.

[5] isto

[6]  Dimić, nav. delo, I, st. 33

[7]  13 247  tona  je izveženo u 1927. godini. Avramović, nav. delo, st. 197.

[8]  Avramović, st.197

[9] IAS, F:235.27.333/1928

[10] IAS, F:43.123

[11] Dr Otto Fesler, hemijski inženjer, rođen 1888.  u Gepersdorfu, jevrejske narodnosti. Imao je  1923.  godine mesečnu platu od  4700 dinara. „Zorka“ za njega, u molbi za dozvolu boravka  piše da je“specijalista u  novim  artiklima koje ćemo sada uvesti u promet“.IAS, F:47.XXIV 45/1924

[12]Josif Rus (Russ),  mašinski inženjer, rođen 1884. u Češkoj, bio je zaposlen  u firmi od 1911. godine. Imao je 1923. mesečnu platu od 5400 dinara. IAS, F:47.XXIV 45/1924

[13] Marija Paraček, srpsko- nemačka korespodentkinja, rođena 1897. u Češkoj, sa platom od 2000 dinara u 1923. isto

[14] Edmund Laslof, po zanimanju drogerist – laborant, rođen je 1901. u Češkoj. Plata mu je 1923. iznosila 1500 dinara  mesečno. IAS,  F:47. XXIV 45/1924

[15] IAS, F:235.23.270/1926. I Jakob Vajs (Weiss) je  do  1925. godine bio zastupnik  Zorke. IAS, F:43.123 i 125. Bio je mađarski državljanin i imao je u Budimpešti vilu na sprat, kuću u Starom  Sivcu.  Te poslove  je  obavljao  i  za „Klotild“ pre rata. U 1926.  godini  bavi se  samostalnim  poslovima. instaliranja vodovoda i električne rasvete.

[16] IAS, F:235.22.775/1925

[17] IAS, F:235.21.1049.1924

[18] IAS, F;235.21.110/1925

[19] AV, F: 126 VIII 7963/1936

[20] IAS, F:47.Gr.776/1930. Rezultati analize 1937. godine: bakra kao Cu 25,28%,  kao  Cu So  4  (bakar sulfat)  99,23%. IAS,F:57.4529/ 1937

[21] Dr Matija Bruk  je  rođen  1890.  godine.  U  krštenici  jevrejske veroispovedne opštine u Bačolmašu stoji da je dobio ime Maise – Mordechaj. Kum mu je bio Adolf Halbror. Od 1896. njegova porodica ( otac Lipot, trgovac vinom ) se nastanjuje u Subotici.  Sa suprugom Magdom r. Nemenji imao je kćerku Juditu (r.Subotica 1927 )  IAS,F:68, XII 398/1946.  Nakon rata, dr Bruk, radiće  kao  nastavnik  hemije  u Tehničkoj srednjoj školi. Imao je kuće u Subotici, ul. Žarka Zrenjanina 10, Tolstojeva 8/a (koja je data Dečijim jaslama, I danas je objekat Naše radosti)  kao i zgradu sa 9 stanova u Beogradu. Pored teorijskog doprinosa zaštiti bilja, svojih pronalazaka u toj oblasti, bavio se i vinogradarstvom, imao je svoj vinograd sa objektima (zgradom i podrumom) u Bačkim vinogradima br. 297. Sva ta imovina pala je udar Zakona o   agrarnoj reformi (pošto mu nije bio priznato svojstvo zemljoradnika) i Zakona o nacionaliziciji. IAS, F:360.28, F:138.830/1959.

[22] Inicijativa za podizanje hemijske fabrike u Šapcu došla je od dr Milana Stojadinovića, predsednika  vlade, bankarsko  finansijskog stručnjaka. Planirano je uspostavljanje  još  7  sličnih  fabrika. Smiljana Đurović, nav. delo, st. 279. Potrošnja struje  u subotičkoj „Zorki“, po podacima Udruženja industrijalaca, ipak nije bila osetno manja

[23] IAS, F:56.13.590/1940

[24] IAS, F:70.6078/1945

[25] IAS,F:57.5181

[26] IAS,F:57.5181

[27] Samuel Kop (Kopp) (Bistrica,  pored Slavonskog Broda 1858  – Subotica 1937. ). Završio je hemijsku  školu u Gracu. Samuel  je sa sinovima bio 1928. godine angažovani su  u  mesnoj  cionističkoj organizaciji, koja organizuje  sastanke u „Lloydu“. IAS, F:235.26.99./1928. Mesna cionistička organizacija je obrazovana 1927. godine, a na čelu su  joj bili dr Šamu Bošan i dr  Ferenc  Hirt. Dušan  Jelić, Kratak  pregled istorije subotičkih  Jevreja i njihovog doprinosa  razvoju grada, Jevrejski istorijski Muzej, Zbornik 5, st.94.

[28] IAS, F:47. XXIV 243/1921

[29] AJ, F:47.XXIV 132/1927

[30] AJ, F:65.2408.1424

[31] O zainteresovanosti firme za nabavku tih delova, svedoči i to što su bili spremni da plate trostruku cenu u odnosu na onu koju je tražio Grad. Za montažu tih radijatora Kop angažuje 18 radnika. IAS, F:47.XV 196/1919

[32] IAS, F:47.XXIV 243/1921

[33] Aleks.  Stanojlović, Milan Damjanović, nav. delo, st. 130.

[34] Sigmund Kop (Kopp Zsigmund) (Slavonski Brod 1895 – Aušvic 1944 ) Supruga mu  je bila kćerka poznatog subotičkog lekara, oftamolaga dr Adolfa Vilhajma (Wilheim) – Klara ( rođena u Subotici  1899.  stradala u fašističkim logorima  Aušvic ili  Bergen  Belzen.)  Sigmund  je svoje angažovanje u privrednim vodama započeo u očevoj  firmi, da bi  od tridesteih godina  imao  i nekoliko  sopstvenih  preduzetničkih akcija. Tako je 1931. izvadio obrtnicu za kupo-prodaju preslikača (IAS, F:57. 2803/1931) u 1937. za parfimerijsku radnju  „Hermes“  (IAS, F:57.4454/1937)  a 1939. godini za trgovinu furnirom (IAS, F:47. IV 3146/1939). Bio je rezervni artiljeriski kapetan  I klase, 1940. pozvan je na  vojnu  vežbu. (IAS, F:47, IV 10538/1940) Stanovao je na adresi Šenoina 20. Imao je dva sina, Miroslava (Subotica 1924- ?) i Pavla (Subotica 1929 – ? )

[35] Marsel  Kop  (Kopp)  (1888-1944).  I on je 1941. godine pozvan u jugoslovensku vojsku. Stradao je 1944. u mestu Oflag Barkenbrige. Supruga Lenka Hajduška također  je stradala  za vreme  rata (Budimpešta 1893 – Vrnjačka Banja 1944 ) Dece  nisu imali. Marsel  je bio predsednik jevrejskog sportskog i kulturnog društva „Hakoah“.

[36] Dr Đorđe Bekefi, sin Julija (Gyula)  rođen  je 1883. godine u Subotici. Izabran je 1928. za glavnog gradskog odvetnika. Povodom toga dr  Mirko Ivković Ivandekić  je  podneo  žalbu,  navodeći  da  Bekefi  ne  vlada državnim jezikom, ali je ona odbijena. IAS, F:47. I 295/1928

[37] Dr Samu Bašan, advokat, bio je vođa cionističke organizacije u Subotici. Za vreme rata (1941-1942) radio je kao advokat u Budimpešti, gde je optužen da je vršio ucene jevreja i Slovena, zbog čega je od strane mađarskih vlasti osuđen na 6 meseci zatvora.

[38] Dušan Manojlović je bio angažovan i  u  sportskom  životu Subotice, kao predsesdnik sportskog udruženja SAND, Mačevalačkog kluba.

[39] AJ,F:65.2408.1424.

[40] IAS,  F:68. 1593/1946. Mirko (Imre) je rođen 1910. godine. Nije se vratio sa prinudnug rada u Ukrajini.Aleksandar je rođen 1911. godine. Stradao je na prinudnom radu u  Boru 1943.godine. Mirko Grlica, dr Antal Hegediš, Milan Dubajić, Lazar Merković, Imenik žrtava Drugod svetskog rata na području subotičke opštine, Subotica 2000, st. 357.

[41] AJ, F:65.2409.1425

[42] AJ, isto. Izveštaj Glavnoj skupštini o  poslovnoj 1923. godini

[43] Izrečeno je na skupštini društva 1927. godine. AJ,F:65.2408.1424.

[44] IAS, F:47. XVI  90/1925. U predmetu je žalba jednog od suseda Kopove fabrike, odluka Senata  i odgovor firme.

[45] IAS, F:43.123/ 1927,Informacije

[46] IAS, F:235.26.585/1927. Anketu je sprovodilo Udruženje na traženje Ministarstva finansija.

[47] AV. F:138. 36.2141/1936

[48] IAS, F:47.I 722/1934

[49] IAS, F:235.26.585/1927

[50] Aleksandar Frenkel, sin Ignaca, rođen je u Rumi  1911.godine

[51] IAS, F:236.26.130

[52] Dr Miloš Pavlović je zbog toga presudom Okružnog suda K 171/1946. godine bio osuđen na 1 mesec prinudnog rada bez lišavanja slobode.

[53] Marsel Kop je početkom rata, marta 1941. godine bio pozvan u jugoslovensku vojsku kao rezervni oficir i odatle dospeva u nemačko zarobljeništvo iz kojeg se nije vratio. Njegova supruga tada odlazi u Vrnjačku Banju i tu joj se gubi trag. Bračni par nije imao dece.

[54] IAS,F:70. 289/1945

[55] IAS,F:68. Nac. 412

[56] Sinovi Sigmunda Kopa su figurirali kao naslednici.

[57] Kao proizvođač štirke javlja se još početkom osamdesetih godina XIX veka Levi Mor (Löwy Mór) rodom iz Senteša, koji je 1887. godine u Subotici stupio u brak sa Hohenberger Rozom.

[58] Dr  Deneš Sterlicki ( ?  –  1953),  advokat, aktivan je bio  i u mađarskom kulturnom društvu „Nekör“, kao i na političkoj sceni kao funkcioner u Mađarskoj stranci, na čijoj listi je izabran i za narodnog poslanika 1927. godine. Supruga mu je bila Jelena Lelbah. Sestra Marija bila je supruga dr Đorđa Bekefija.

[59] IAS,  F:47.III 804/1924

[60] Vode su se izlivale u kanal koji je išao od Čantavirske,  preko Prešernove ulice do glavnog odvodnog kanala u ulici Skotus Viatora. IAS, F:47.XVI 61/1925. Pošto je firma od strane gradskih vlasti upozorena da ne sme tako onečišćene vode ispuštati direkto u kanal, ona je za te svrhe koristila posebnu jamu u svom dvorištu.

[61] Svako od njih je imao po 1/2 celokupnog gruntovnog vlasništva. IAS, Nac. 382. Bračni par je 1936. godine posedovao i kuće u Vilsonovoj 11 i Štrosmajerovoj 20. Mikša Sabadoš je rođen 1873. godine u Bašaidu. Završio je Trgovačku školu u Subotici. I on i  supruga  Šara Bek (Beck) (Bačalmaš 1879 – Aušvic 1944)  stradali su u Aušvicu.

[62] To je bilo tzv. Brumer naselje. U  1926.  godini  izvršena je dogradnja na postojećim objektima. IAS, F:47. III 676/1926

[63] Šematizam industrije Dunavske Banovine, st, 107.

[64] IAS, F:235.27.420/1928

[65] IAS, F:235.37.41/1929

[66] IAS, F:235.32.433

[67] IAS, F:56.9. 568/1937

[68] IAS,  F:56.5.137/1934

[69] IAS, F:57. 987/1939

[70] I ovde su susedi imali primedbi na rad pogona, pošto je „širio nesnosni smrad“.

[71] IAS, F:57. I 1060/1932

[72] IAS, F:68. 1593/1946

[73] Bombardovanje u tom naletu savezničke avijacije je donelo najveća razaranje u gradu, oštećeno  je ili uništeno 520 zgrada. IAS, F:70.1629/1945

[74] Bela Verteši (Vertesi Béla), farmaceut, apotekar. Držao je apoteku kod „Sv. Antuna“ Obilićev venac 3, gde je i stanovao. Rođen je 1894. godine od oca dr Jene Verteši i majke  Margite  Pilišer. Supruga mu je bila Elza Korngut, Jevrejka, rođena u Češkoj 1896, stradala  u Budimpešti 1944. godine. Bela Verteši će i nakon rata raditi kao zanatlija, držaće „hemijsku radionicu“ na Karađorđevom putu 80. IAS, F:68, I 683/1952. Kćerka mu  je tada  živela u Engleskoj, udata za profesora univerziteta, a sestra  u Americi. Preko njih je nabavljao i uvozio neke hemijske sirovine  za  svoju radionicu. F:68. 2299/ 1955.

[75] Dr Zoltan Hajzeler (1890-1950)  otac Jakov, lekar, rodom iz Kiš Kereša (Kis Körös), mati Regina Braun iz Sente  Kupio je 1917. godine imanje na Pekla pusti, gde je i boravio u tom periodu. Držao je santorijum i  kupatilo u Subotici.

[76] Kao zastupnik   grada Subotice, u ovom slučaju, javlja  se inž. Vasa Stefanović – gradski arhitekta. IAS, F:57.1696/1937

[77] U toj ulici se već radila dva mlina  – Jakova  Bergera,  te Lipšica (vidi Prehranbena industrija)

[78] Kanalizacija od te ulice do Palića, gde su se otpadne vode ulivale,  bila  je samo delimično zatvorena a delom površinska, otvorena.

[79] IAS,F:57.5181/1937

[80] IAS,F:57.6546/1937

[81] Od 1938. godine biće zaposlen u “ Jugoslovenskom serum  zavodu“. Za vreme rata je bio u honvedskim jedinicama kao apotekar. Sin, istog imena, poginuo je 1943. godine u Rusiji.U 1945.  godini  imovina  mu je  kao Nemcu potpala pod udar konfiskacije. IAS, F:70.23551

[82] Geza  First (Fürst) se bavio trgovinom a držao je i mlin „Viktorija“.

[83] IAS, F:70.289/1945

[84] David (Dezider) Kemenj  je rođen  1881. godine u Širaku (Mađarska) od oca Kraus Josipa i majke Lederer Nine. IAS, F:57.135/1935. Nije nam poznato kada je izvršio promenu prezimena na Kemenj.

[85] IAS,F:56. 8.46/1937

[86] IAS, F:56.8.46/1937

[87] IAS, F:68, XVI 475/1950

[88] IAS,F:47 III 301/1921. Vlasnici su 1920, dobili dozvolu za podizanje „tornja za vodu“ u svom pogonu. IAS, F:47.1203.III 343/1920

[89] Dr Kalmar Elemer, Velimir (Kalmár Elemér) (Torža 1887- stradao  za  vreme rata ). Studirao je  u Koložvaru. U  ratu je bio vojni sudija. Dr Kalmar je imao advokatsku kancelariju  sa dr Jako Fišerom. Oni su bili i zajednički vlasnici ( po 50% ) velike i dobro uređene ekonomije u Žedniku. Na površini od 205 k.j.  gajili  su pšenicu, kukuruz, ječam, lucerku, šećernu repu, a imali su i uzorno tovilište  svinja i krava  ( sa bikom simentalske rase).  IAS, F:57.4709/1938. Uz  još nekoliko  najvećih gazdinstava ; Marka Jurića, Julije Lelbaha  (Od Julija  Lelbaha  (Subotica  1883-?)  je za potrebe agrarne reforme oduzeto  1923.godine –  179,  1924.-  258, 1925.  –  323 k.j. zemlje. Lelbah  je bio predsednik Evangelističke crkvene opštine 1926. godine Poznat i priznat kao uzgajivač rasnih, trkaćih  konja. ), Antuna Vidakovića,  dr Aleksandra Lipozenčića, bavili su se i prodajom semenske  robe. IAS, F:57. 4717/1938

[90] Dr Marcel Lebl ( Löbl Mársel) advokat  (1892  – Dahau  1945). Spadao je  u veleposednike, imao je 300 jutara zemlje u Bajši. IAS,F:43. 122.1926 ). (O njemu vidi i u Drvnoj industriji)

[91] IAS, F:235.20.743/1924

[92] IAS, F:47. XXIII 14/1919

[93]IAS, F:47.1203. III 231/1920

[94] IAS, F:47.1246.IV 1673/1931. Od veleposeda Piukovića je deo  oduzet za agrarnu reformu. U 1923. je na Žedniku još imao imanje od 590 k.j.. na Kelebiji vinograd od 100, uz oranicu  od  20  k.j.  IAS, F:47. XV 367/1923.

[95] IAS, F:47. XXI 23/1929. Tim putem je dopremana sirovina za preradu.

[96] IAS,F:57.4376/1939.  Na imanju u Žedniku bavio se i mlekarstvom, dobijao je do 2000 litara mleka na dan.  F:235. 21.699. Od Piukovića je u agrarnoj reformi oduzeto 262  kj.  IAS,  F:47. XXIV 242/1928.

[97] Staje na imanju su bile površine 800 m2 i u njih je moglo stati 180 komada rogate marve i 150 komada svinja. IAS, F:47. Gr. 1060/1927

[98] IAS, F:47.1212. IV 44/1923

[99] IAS, F:235.26.111/1928. Nakon rata  na  tom  imanju nove vlasti su uspostavile logor za prevaspitavanje prostitutki. Vidi: Stevan Mačković, Odnos vlasti prema prostituciji prei nakon Drugog sv. rata, Rukovet 5-6-7, Subotica 1999, st. 79-81

[100] IAS, F:57.9392/1940

[101] Zadruga „Bucka“ je osnovana  1916. godine ( Ct VII 96  – 97 ), sa  399  zadrugara. Bavila se otkupom i preradom voća i proizvodnjom alkoholnih pića. Jedan od osnivača i predsednik zadruge je bio i dr Karolj Biro (Biró Károly) gradonačelnik 1901-1918. godine. Kasnije, 1927. godine,  to  zemljište  je bilo opterećeno hipotekarnim zajmom od 1 300 000 dinara koji „Patria“ dobila od Narodne banke. Adresa je nakon rata glasila Beogradski put 123.

[102]IAS, F:57.2032/1939

[103] IAS,  F:57.2032/1939. U predmetu se nalaze spisi vezani za osnivanje, tehnički opis objekata.

[104] Dr Šandoe Sigeti (Szigeti Sándor), (Temišvar 1882 – Aušvic 1944.). On boravi u Subotici od 1921.godine. Primljen  je u gradsku zavičajnu vezu 1930. IAS, F:47.9.129 G.P.

[105] Dr Deže Erdeš, veterinar bakteriolog je rođen 1881. godine u Kapošvaru.  U Jugoslaviji je od 1921. godine. Stradao je  1944. godine u Aušvicu, zajedno sa suprugom Eržebet (1889-1944).

[106] IAS, F:86. Ct VIII, 152

[107]Aleks. Stanojlović, Milan Damjanović,  Industrija  Vojvodine,  st. 134.

[108] isto, st. 134,135

[109] Dr  Milovan  Katrinka,  Istorijat  razvoja  asortimana  lekova  za upotrebu u veterinarskoj medicini u  Subotici,  Sto  godina  od  prvog naučnog sastanka lekara i prirodoslovaca u  Subotici,  1899-1999,  Vek  naučnih pregnuća, Subotica 2000, st.99.

[110] IAS, F:43.124

[111] Registar Ct,XII  38.IAS,F:86.232. Osnivač je  bio Miodrag Marković iz Beograda, a ortaci Vasa Rajković, Dezider Erdeš i Aleksandar Sigeti

[112] IAS, F:47.III 88/1939

[113] IAS, F:47. III 695/1939

[114] „Jugoslavenski  serum  zavod  d.d.  Zagreb“ je bio u sklopu nemačkog  hemijskog  koncerna   Bayer-Behring.

[115] Šematizam industrije Dunavske banovine, st. 104. Dr Zlatko Foršek, veterinar, je radio u firmi i za vreme rata, da bi 18.X 1944. od strane GNO bio postavljen za poverenika u tom  preduzeću.  IAS,F:68. Zapisnik trećeg zasedanja NO, 18.X 1944.

[116] IAS, F:47. 1265 II 5640

[117] IAS, F:68, Dosijei nacionalizacije 459

[118] To je izvršeno rešenjem Nacionalnog komiteta narodnog oslobođenja Jugoslavije, Povereništva za poljoprivredu, br 61, I od 23.11.1944. Dr Milovan Katrinka, nav. delo, st. 101

[119] AV,F:126 VIII 7963/1936

[120] Bekova  supruga je bila  Hermina Šefer.

[121] Nav.delo,Šematizam, st. 109

[122] Bek Andrija rođen je 1900. godine. Diplomirao je hemiju na tehničkom  fakultetu  u  Brnu.  Stradao je  na  privremenom  radu  u Rusiji (u blizni Moskve)  1943.godine. Da je reč o porodičnoj teradiciji potvrđuje i to što je  Bek Đeno (rođen u Subotici 1896. godine, od oca Antala i mati Šarlote Šajber)  dobio 1952. dozvolu za sapundžiski zanat.

[123] IAS, F:235.27.646/1928

[124] IAS, F:70. UND

[125] Mavro Šporer  je  bio pogođen  gradskom trošarinom  na alkohol, koji on upotrebljava kao sirovinu za svoje proizvode. Ona je 1921. godine iznosila 15 k. na litru alkohola. U molbi za  njeno smanjenje, navodi i da je dobio ponudu „…od  jedne konzorcije  iz Beograda da moju fabriku premestim u Beograd,  gde bi ta konzorcija meni osigurala bila oprost ne samo  gradskih, nego i svih  državnih poreza.“ IAS, F:47. XXIV 78/1921. Na osnovu  te  molbe,  Senat  je  za njegovo preduzeće smanjio trošarinu, ona je u 1922. godini određena u  visini od 2,5 dinara na litru alkohola, namesto 3,75.

[126] Mavro Šporer je sa  bratom Aleksandrom imao akcije i u firmi „Margit d.d.“

[127] Kuća sa mašinama je 1926. godine procenjena na 500 000,  a zalihe robe na 1 250 000 dinara. IAS,F:43.122

[128] Leopold Švajger, (Đenđeš 1884.-?) opcijom 1922. godine stiče  naše državljanstvo. Supruga Roza Štromer, sin Vladislav. IAS,F:47. II 2572/1935

[129] IAS, F:235.32.473/1931

[130] IAS,  F:56.4.4/1932

[131] IAS,F:70.4221/1946

[132] Elektromotor  od  7 KS je bio marke „Reiter“, proizveden  u subotičkoj  radionici  Ladislava   Rajtera a drugi Severov.

[133] U 1946. godini taj „lokomobil“  je predat Ministarstvu industrije Crne  Gore. IAS, F:68. Nac. 407.

[134] IAS, F:43.111.Za fabričku zgradu tehnički nacrti su sačuvani  u predmetu IAS, F:68, Nac. 407

[135] IAS, F:68.Nac. 407. Iz zapisnika 10.4.1945. povodom ispitivanja prava vlasništva.

[136] IAS, F:68. Nacionalizacija 407.

[137] isto

[138]  Mitler je rođen je  u Baji  (Mađarska)  1885. godine. U  Suboticu  se doseljava 1907. Optiranjem je, zajedno sa  suprugom  Elzom  Kon (Kohn) stekao  državljanstvo  KSHS. Imali su dva sina Ladislava ( 1913-?)  i Andriju (1920-?). Imali su kuću u ulici Skotus Viatora 10.

[139] Frenkel Ignjat (Ada  1886-?)

[140] IAS, F:47. 1426.XIX 43/1920

[141] IAS,F:47.1205.III 162/1921. Sa  gradnjom  objekta (16×6,5 m.) je  počeo  1920. godine ali bez odgovarajuće dozvole, te je nakon prijave inž. Otona Tomandla, glavnog gradskog inženjera, ipak pribavio potrebne dozvole. Stanbenu kuću i dvorišni objekata je 1920.podigao u V krugu br.  60. Kao dotadašnja adresa mu se javlja: I krug, Zöld utca 286.(Brozova 20) Supruga  mu je bila Ester Vajs (Weiss).

[142] Frenkel Aleksandar (Ruma 1911-?)  bavio se i preradom asfalta, izradom krovnih lepenki.

[143] Geza Klajn (Klein) (Nađ Čeč (Nagy Csecs) 1867 – Aušvic 1944). Promenio je prezime na Komor. Supruga mu je bila Matilda Sesler (Sessler) (Subotica 1873 – ? 1944). Imali su dva sina Julija (Gyula) (Subotica 1893 – ?)  i Ernesta (Ernö) i kćerku Magdu, udatu Lederer. Ernest Komor (Subotica 1895 – Dornau 1945) juna 1940. godine pozvan  je  vojnu vežbu kao rezervni  artiljerski  kapetan. Učestvovao  je i u  ratu, a njegov završetak je dočekao u redovima američke  vojske. Po izveštaju mađarskih detektiva  1943. godine ocenjen je kao prijatelj Engleza i Amerikanca, te pripadnik masonske lože. IAS, F:176.15. Ni njegova  sestra  Magda Komor nije preživela rat, stradala je u deportaciji.

[144] I gradski Senat je od njih kupio 1925. godine jedan teretni teretni automobil „Ford“, nosivosti 1,5 t. za cenu od 40 000 dinara.On je dobio tablicu  sa brojem  134. IAS,F:47.XVI  22/1925.  Broj  teretnih automobila u Suboticije 1929.  godine  iznosio 61. Dr  Mirko  Kosić, st.?

[145]IAS, F:235.35.235

[146]Geza Komor sa suprogom je bio vlasnik i kuće u Harambašićevoj 3.

[147]Leopold Picl ( Pitzl )je  rođen  u Beču 1880. U „tvornici“ laka je zaposlen od 1922. godine.

[148]IAS, F:235.23.354/1926

[149]IAS, F:43.122.

[150]Od nekretnina Komorovi su imali kuću u gradu i vilu na Paliću, procenjene na  1,5  miliona dinara. IAS, F:43.122

[151]IAS, F:235.23.407

[152]IAS, F:235.25.506/1927. Otac ga je zbog tog dužeg otsustva, ispisao čak i iz subotičkog Automobilskog kluba. Julije je inače bio strastveni vozač, i zabeleženo je da su ga gradske vlasti i nekoliko puta  kažnjavale  zbog  prebrze vožnje. Lokalni  list  „Subotički glasnik“ doneo je februara 1926. godine, vest da  je kažnjen sa 25 dana zatvora i 400 dinara kazne, i izjavu Julija da je to zbog toga što ga lično mrze organi reda.“Subotički glasnik“,br.11.st.2.

[153] IAS, F:235.22.7/1926

[154] IAS, F:68, Dosijei nacinalizacije 478

[155] U 1946. Goldman odlazi u Zagreb  na operaciju,  a nakon toga i ostaje na tehničkom fakultetu da bi  pod vođstvom  prof. Krajčinovića radio na razvoju proizvodnje veštačkih smola.Kasnije iseljava u Ameriku gde je napravio karijeru u Revlonu ?. Jelić, st.?

[156] IAS, F:68, XIII 143/1948

[157] Švicer Pavle, inžinjer hemije (1898  – Aušvic 1944 )

[158] Lajčo Švajger  je rođen 1884. godine u mestu Đeneđeš u Mađarskoj. Optiranjem  1922.  postao jugoslovenski  državljanin,  zajedno  sa suprugom   Rozom,   rođenom Štromer (Strömmer) i sinom Vladislavom,. IAS, F:47. II 2572/1935

[159] IAS,F:43.122. U tom izveštaju o Švajgerovoj radnji se daje i sledeća ocena „Sasvim neznatna firma na ovdašnjem placu.“

[160] Ladislav (Lászlo) Švajger, inženjer, (Subotica  1911-  Ukrajina 1943.)

[161] Bio  je zaposlen i trgovački putnik, Andor Donat. IAS, F:235.28.

[162] IAS, F:57.8416/1940

[163] IAS, F:70.14541/1945

[164] IAS,F:70.14541/1945

[165] Stradali  su supruga Roza, u Subotici i njihov sin Vladislav, na prinudnom  radu  u Ukrajini

[166] IAS,F:68 XVI 467/1950

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: