MANIFESTACIJE I KULTURA U SUBOTICI (1918. – 1923.)
KULTURNA DOGAĐANJA U SUBOTICI NAKON I U PRVIM GODINAMA NAKON RATA ( 1918. – 1923. )
objavljeno:Kulturni događaji u Subotici u prvim godinama nakon rata, Rukovet, 10-11-12, Subotica 2008, str.32 – 44.
Zaposedanjem Subotice 13. novembra 1918. od strane srpske vojske, samo nekoliko sati pre potpisivanja Beogradskog ugovora o primirju, započeo je jedan novi politički i državnopravni period, koji će determinisati i sve ostale društvene procese, pa tako i one u oblasti kulture i prosvete. Njegova osnova je bila presecanje svih veza sa Budimpeštom i uspostavljanje novih sa Beogradom.
Šta se izmenilo u Subotici u odnosu na dotadašnje stanje?
Nakon kratkotrajne vojne uprave, dolazi do konsolidacije civilne vlasti koja je pod direktnom upravom Beograda. Svi funkcioneri se postavljaju, ukinuta je samouprava oličena u izborima za Gradsku skupštinu. Mesta u upravi zauzimaju „slaveni“, svi koji odbijaju da polože zakletvu novom Kralju, gube položaje. Neslovenima u prvo vreme nisu priznata izborna prava, isključeni su iz agrarne reforme, … Sa mogućnosću optiranja, dolazi do pomeranja stanovništva koja su dvosmerna. Na ekonomskom polju, vrši se „nacionalizacija“, firme se stavljaju pod sekvestar. Vladaju velike nestašice, goriva, hrane i drugih osnovnih potrebština. Mađarski, kao do tada zvanični jezik se potiskuje iz javne upotrebe, škole i zabavišta na mađarskom jeziku se zatvaraju, a vaspitači i učitelji otpuštaju. Svi koji su doselili u periodu rata, pod obrazloženjem nedostatka stanbenog prostora, izgone se iz Grada.[1]
Jedan od elemenata pokazatelja novih vremena je i brojno stanje subotičke populacije koje po lokalnom popisu[2] stanovništva iz februara 1919. godine daje sledeće podatke o narodnosti: Bunjevaca 65 135, Srba 8 737, Mađara 19 870, Nemaca 4 251, Jevreja 3 293, ukupno 101 286, i time beleži velika odstupanja u odnosu na zadnji – državni popis iz 1910, u okvirima Monarhije.
Sve te činjenice obrazuju i daju dosta sumornu sliku o diskrimintornom položaju neslovena, prvenstveno subotičkih Mađara, do tada najbrojnije nacije, ali ipak treba istaći da sem pojedinih varnica revašizma prema njima, nije bilo slučajeva ozbiljnijeg atrociteta.
„Što se tiče javnih predavanja, pozorišnih predstava i umetničkih koncerata izgleda da su oni ustupili mesta baru, kafanskom životu i zabavama slične vrste. Svelo se na minumum ono što diže duh i povisilo na maksimum što zadovoljava telo.“ Ta kratka izjava, napisana 1925, dobro karakterizira niz sličnih ocena o učmalosti u subotičkom kulturnom životu u godinama nakon rata.[3]
Da li je zaista na kulturnoj, javnoj sceni vladalo takvo mrtvilo i nezainteresovanost? Ko su bili subjekti i akteri delovanja na njoj?
Prateći i koristeći arhivsku građu Senata, odeljenja Velikog beležnika, pod oznakama II (Istorijski arhiv Subotica, F:47.1199.- 1211. ), molbe za odobrenje korišćenja lokala i prostora u gradskoj svojini, kao temeljni izvor podataka, uz literaturu o kulturnoj prošlosti Subotice i lokalnu štampu, pokušaćemo da damo prilog poznavanju kulturnih zbivanja u Subotici u prvim poratnim godinama, od 1918. do 1923.
Šta je bilo potrebno da bi se održala jedna javna priredba? Odobrenje Senata kao i gradske kapetanije (policije), ali i obezbeđen lokal odnosno mesto za održavanje. U gradu nije bilo mnogo mesta gdje su se mogli održavati veliki skupovi, pozorišne ili druge predstave. Najpogodnije su bile dvorana Pozorišta i Velika većnica u Gradskoj kući, koje su bile u vlasništvu grada, pa se upravo zato praćnjem molbi za njihovo korištenje može dobiti pregled te vrste kulturnih i drugih javnih zbivanja.
Treba istaći da su senatske odluke donošene nakon obezbeđivanja kapetanske dozvole. Grad je doneo odluku da se za sve javne manifestacije, sem Sokolskih, naplaćuje u poseban porez od 25% vrednosti ulaznica[4], a imao je i tarifu za upotrebu pozorišta u vrednosti od 120 kruna.
Pozorišne predstave
Sa izgradnjom hotelskog objekta („PestSzálloda“) 1853. u okviru kojeg je bio i pozorišni kompleks, dovršen naredne godine, dvorana sa dva nivoa loža i parterom, i ostalim sadržajima, započinje i nov period u kulturnom i pozorišnom životu u gradu.
razglednica
Tlocrt pozorišta iz 1845.
Pored nastupa lokalne družine „Szabadkai Színügyi Egyesület“ (Subotičkog pozorišnog udruženja, koje se osniva 1870.godine.[5]) redovna su bila gostovanja mađarskih pozorišnih družina kao i “Srpskog narodnog pozorišta” iz Novog Sada. U predratnom, kao i u prvom peridu nakon rata nije postojala stalna profesionalna pozorišna trupa u Subotici.[6]
Pozorište je uništeno u požaru 1915. godine i nakon toga će se predstave održavati u preuređenoj velikoj “Balskoj” dvorani Hotela. To će potrajati sve do decembra 1926, kada je završena adaptacija objekta, a pozorišna sala prilagođena prvenstveno za prikazivanje filmova.[7].
Pozorištem je upravljao “Pozorišni odbor” koji je birao upravnika. Od 1912. godine kao upravnik Pozorišta javlja se Jožef Nadaši (Nádassy József). I u zadnjoj ratnoj godini, njegova trupa je dobijala pravo na igranje predstava. Sačuvana je dozvola za nastupe u periodu januar – maj 1918, u sali gdje je tada bio smešten i bioskop „Korzo“.[8] I neke druga udruženja, kao na pr. „Szabadkai Munkás Testedző Egyesület“ (Subotičko radničko telovežbačko udruženje), koje držalo je kabaretsku predstavu 28.7.1918. godine, priređivale su priredbe i u zadnjim mesecima pre okončanja rata. Jožef Nadaši se u jesen 1918. nalazio u Novom Sadu, odakle je pre ulaska srpske vojske opet došao u Suboticu. Neki članovi njegove družine otišli su u Budimpeštu, ali on ostaje u Subotici, nadajući se da će i u novim uvetima dobiti priliku da nastavi sa radom, što će se pokazati pogrešnim.
U Subotici je prvo gostujuće profesionalno pozorište bilo „Bosansko Hercegovačko narodno pozorište“ iz Sarajeva. Pripreme za njegovo gostovanje vršene su od početka decembra 1918. godine. Nakon dobijanja dozvole od “Bunjevačko srpskog narodnog veća”, radilo se na obezbeđivanju tehničkih preduslova za igranje predstave. Jedan od najvećih problema bilo je rešavanje pitanja zagrevanja sale. Usled opšte nestašice uglja do njega je bilo izuzetno teško doći. Ipak, sekretar tog pozorišta, i jedan od reditelja Radivoj Dinulović, dobio je pravo na nabavku 6000 kg uglja, za što je 16.10. i uplatio 522 krune.[9]
Predstava koju je odigralo to Pozorište 22. decembra 1918, u velikoj sali hotela bila je komedija „Svet“ u tri čina, od Branislava Nušića. Već četiri dana posle prve pozorišne predstave, 26. 12.1918. daje se i naredna pod imenom „Jugoslovija“.[10] Gradonačelnik Stipan Matijević lično je dozvolio njeno izvođenje. Sarajevsko pozorište ostalo je u Subotici i prva dva meseca 1919. godine, dajući komade iz svog repertoara, narodne igre, drame, komedije i operete.[11]. Nakon njegovog odlaska, 20. marta izvršen je inventar pozorišne sale. Popisano je 307 stolica, plave zavese, kulise, lampe, itd.[12]
Pozorište iz Sarajeva pokazalo je spremnost da ponovo obuhvati i Suboticu tokom svoje naredne turneje, koja je planirana krajem 1919. godine, zbog renoviranja njihove matične pozorišne zgrade. Ali, molba je rešena negativno i akt je kao bespredmetan stavljen u arhivu.[13]
Još jedno gostovanje, organizovao je solunski borac, bivši reditelj Vojnog pozorišta jugoslovenske divizije, član “Kraljevskog narodnog pozorišta u Skoplju”, Sima Stojanović – Šućur. On je dobio salu pozorišta 6. septembra 1919, da priredi umetničku predstavu uz sudelovanje pozorišne družine iz Srbobrana.[14]
Dopis Osztrogonácz Antala, staratelja pozorišta, 1919.
Formiranjem „Pozorišnog odbora“ oktobra 1920. godine, učinjen je korak ka institucionalizaciji staranja o pozorišnom životu u novom periodu. Inicijatori za taj korak su bili „Neven“ i „Subotička Matica“.[15] „Uviđajući potrebu, da se putem pozorišne umetnosti poradi na kulturnom i nacionalnom osvešćivanju subotičkog građanstva, obrazovao se pozorišni odbor, sa glavnim zadatkom da u najskorije vreme omogući u našem gradu gostovanje osiječkog pozorišta.“ stoji u dopisu koji je potpisao dr. Nepokoj, u kome se mole posebne povlastice za predviđeno gostovanje. Traženo je da se dozvoli besplatna upotreba „pozorišnih prostorija i uređaja“, grejanja, rasvete, oprost od poreza na ulaznice, kao i da se uredi konačište u jednoj od školskih zgrada, za trideset članova osiječkog pozorišta. Sudeći po kasnijem razvoju događaja, Senat je zaista i ispunio neke od tih zahteva, odnosno došlo je sklapanja ugovora i time je omogućeno da osiječka trupa posećuje Suboticu. „Osiječko pozorište“ gostovalo je novembra i decembra 1920. kao i februara i marta 1921. godine, zahvaljuči upravo inicijativi „Pozorišnog odbora“ i zainteresovanosti Grada da unapredi pozorišni život. Prve predstave održalo je 20. i 25. novembra. „Osiječani su odabrali program namenjen širokoj publici, i to „Protekciju“ i „Narodnog poslanika“ od Nušića, „Graničare“ Frojdenrajha, Smetaninu operu „Prodana nevesta“, a Molijerovog „Tvrdicu“ za đake. Odaziv publike je, međutim, bio vrlo slab, na reprizi „Graničara“ sala je zvrjala prazna.“[16] Drugo gostovanje, 16. i 21. novembra, obeleženo je izvođenjem opere „Travijata“, a treće, od 24. februara do 3. marta, također operama, „Madam Baterflaj“ i „Seviljski berberin“. Pošto je poseta ostala ispod očekivane, pozorište je trpelo gubitke, a Grad nije bio spreman da pokrije nastali deficit od 50 000 kruna, ugovor je raskinut.
Senat je u kasnijem periodu redovnu birao članove tog odbora, čiji je mandat trajao 3 godine. Od maja 1921, članovi su bili: Josip Piuković, dr. Joca Manojlović, dr. Izidor Milko, Miroslav Mažgon, Lazar Stipić, Marko Protić i Kosta Petrović.[17] U narednom periodu, 1922 1923, predsednik tog odbora je bio gradonačelnik Andrija Pletikosić.
I druge pozorišne trupe, domaće amaterske ali i gostujuće, redovito su dobijale prilike za nastupe. Tako su 1919. godine gostovali i glumci „Srpskog vojnog pozorišta I armije“ pod upravom Nikole Hristilića. On je obezbijedio prostorije u gradskom Pozorištu za držanje predstava, od 4. oktobra do 16. novembra 1919.[18] Ansambl koji je brojao 20 ljudi „prikazuje komade iz Srpske, Hrvatske i strane literature i nosi kulturno prosvetni karakter“ stoji u molbi koju je napisao upravnik Hristilić. O konkretnom programu koji se odvijao u tom periodu saznajemo i iz prepiske koja se vodila prilikom naplate ulaznica za jednu njihovu predstavu. Na zahtev subotičkog školskog nadzornika Mije Mandića, ova pozorišna trupa održala je 13. novembra, na dan obeležavanja godišnjice ulaska srpske vojske u Suboticu, predstavu za učenike osnovnih škola „Boj na Kosovu“. Pošto je predviđena cena ulaznice bila 4 krune, a „broj učenika je prema kazivanju učitelja 2 500“, pozorište je od gradske blagajne zahtevalo ispalatu 10 000 kruna. U odgovoru na taj dopis, Senat je odgovorio da „obzirom na tu okolnost što u pozorištu samo za 500 lica ima mesta“, odobrava isplatu 2 000 kruna.[19]
Ali za gostovanja mađarskih trupa i glumaca, dozvole ni u kasnijem periodu nisu tako lagano izdavane. Primeri za to su kada polovinom 1920. godine „Mohačko pozorišno društvo“ nije dobilo pozitivan odgovor na svoju molbu za ustupanje sale pozorišta. Kao razloge, vlasti su navele da nisu uoznate sa Pravilima dotičnog društva, a pored toga „u dvorani gradskog pozorišta imade u zadnje vreme previše koncerata.“ !! [20]
Molba socijaldemokratske partije, 1919.
Isto tako, uprava pozorišta „Pannonia“ iz Pečuja, ponudila je marta 1921. da gostuje 4 – 6 nedelja, sa svojim programom, ali im molba nije usvojena. Naveli su da su u Pečuju naišli na dobar prijem i kod srpskih vojnih i građanskih vlasti, da im je program sastavljen od tačaka većinom na srpskom, sa tek po jednom tačkom na mađarskom i nemačkom. No, to nije bilo dovoljno da im se dozvoli nastup u Subotici.[21]
Na slične poteškoće nailaziće i “domaće” mađarske trupe. Subotičko pozorišno udruženje (Szabadkai Színtársulat) čiji je umetnički voditelj bio Erne Hidvegi (Hídvégi Ernő), piše 6.12.1918. godine Senatu tražeći dozvolu za održavanje pozorišnih predstava u prostorijama gde „Korzo Mozi Rt.“ održava kinematografske predstave. U njegovom dopisu se naglašava iznenađenje što je takvu dozvolu od „Bunjevačko srpskog narodnog veća“, koje od svog formiranja 10. 11. 1918. pruzima ingerencije upravno izvršne vlasti u gradu, već dobilo srpsko pozorište (misli se na Sarajevsko narodno pozorište, prim M.S.) ali ne i njegova mađarska trupa. Iznosi se i da je praksa naizmeničnih nastupa srpskih i mađarskih pozorišnih družina zaživela u Somboru, pa se moli prihvatanje takvog načina regulisanja pozorišnog života i u Subotici. Hídvegi piše da je njegova trupa dobila opremu i kulise od Jožefa Nadašija.[22]
Iz jedne molbe, koju su podnela dva subotička glumca, članovi trupe Nadašija, Vilmoš Komloš (Komlós Vilmos) i Jožef Jegeš (Jeges József), pisane 13. aprila 1919. godine, saznajemo da su već 9 meseci bez izvora zarade, te da su ostali bez sredstava za život. To upućuje da oni od oktobra 1918. godine nisu držali predstave. Zato mole da im se dozvoli da odigraju jednu predstavu 20. i 21. aprila 1919, od čijeg prihoda bi obezbijedili sebi najnužniju pomoć. Njima je Senat zaista i izdao odgovarajuću dozvolu.[23]
U literaturi se kao prva predstava na mađarskom jeziku spominje kabaretski nastup društva “Subotički krug prijatelja umetnosti” (Szabadkai Műpártolók Köre) 8. februara 1919. To društvo će se istaći kao najagilnije u čitavom narednom periodu.
Jožef Nadaši, povisio je septembra 1919. godine cenu iznajmljivanja svojih kulisa sa 210 na 310 kruna, pa se time i cena koju je Grad naplaćivao za upotrebu sale pozorišta promenila sa 120 na 150 kruna. Antal Ostrogonac, gradski službenik, staratelj Pozorišta izveštava o tome Senat.[24]
“Subotičko žensko društvo,1868.” (Szabadkai Nőegylet, 1868.), čija je predsednica bila udova Arpada Hidega (Hidegh Árpad), koje se bavilo karitativnim radom, dobilo je salu pozorišta 16. januara 1920. Predviđeno je bilo održavanje predstave, čiji bi prohodi išli u dobrotvorne svrhe, za patronažnu delatnost, koju je organizovalo to društvo.[25]
Isto tako i društvo “Subotički krug prijatelja umetnosti“ (Szabadkai Műpártolók Köre) je molilo dozvolu radi priređivanje kabaretske predstave i septembra 1919. ali pošto nije imalo odgovarajuću saglasnost gradske kapetanije, Senat nije ni raspravljao o toj molbi.[26] No za 22. novembra i 25. decembra iste godine dobilo je senatsku odluku da može koristiti salu pozorišta za svoje predstave. Društvo je računalo i na izvesnu finansijsku dobit od njih, pa je sredstva namenilo za pomoć siromasima i kupovinu božićnih poklona za takva lica. Cene ulaznica, koje je naplaćivalo su bile: za lože 40, a za parter od 5 do 10 kruna. Nije poznato koliko je tačno članova brojala ta amaterska pozorišna družina. Glavni organizator, pa i formalna predsednica bila je Ana Gruber[27], supruga poznatog subotičkog fotografa Ferenca Piča (Pietsch ). Taj bračni par je bio nemačkog porekela. Društvo će od 1921. raditi pod imenom “ Krug subotičkog diletanstkog društva“.
U okviru tog društva, do promene naziva, radila je pozorišna sekcija „Subotičko Diletentsko društvo“. Prilikom obeležavanja “Dečijeg dana” 23. maja 1920. ono je igralo jednu dečiju predstavu (verovatno na otvorenoj sceni), za čiju reprizu 20. aprila, dobijaju i salu pozorišta.[28] Dio prihoda tih predstava, 8000 kruna, uplaćen je u “Fond za zaštitu dece i mladeži”. Isto društvo organizuje i predstave 11. jula 1920, popodnevnu i večernju[29] kao i 22. avgusta, kada je predviđen vrlo raznovrsan muzički, plesni i dramski program od 14 tačaka. U muzičkom delu zastupljena je Betovenova sonata na klaviru, izvođač Elvira Jung, operske arije, mađarske pesme, itd, u plesnom srpsko kolo, španski ples, itd, a u dramskom recital „Od Save do Rajne“ u izvođenju Jovana Jovanovića i tri jednočinke.[30] Kao glumica, učestvovala je i sama predsednica društva. U nevedenom programu sa poimeničnim spiskom učesnika, pada u oči zastupljenost mađarskih izvođača, uz dva srpska, violinstu Franju Mijatova i Jovana Jovanovića, ali i svako odsustvo Bunjevaca. Ovo amatersko pozorišno društvo imalo je izgrađen program od nekoliko numera, komediju „Majka“ od Gergelja Čiki (Csiky Gergely), „Seoska lola“ od Edea Tota (Tóth Ede), „Gospodin doktor“ komediju, koje je prikazalo i 25. i 26. decembra 1920.[31] Komad pod imenom „Toloncz“ igran je 6. i 20. februara 1921, a prihod je namenjen u dobrotvorne srhe. Šaljivu igru u 3 čina „Válás után“, subotičani su mogli da gledaju 27. i 28. marta 1921, a „Naftalin“, autor Jene Heltai (Heltai Jenő) 14. avgusta. Zbog redovnog ustupanja prihoda instituciji za zaštitu dece, ne čudi njihovo pisanje Senatu da društvo „svojim dosadašnjim radom zaslužuje pažnju i preporuku.“[32] Predstave društva su očigledno nailazile na dobar odziv publike, pošto je nakon odbijanja svih troškova ostajalo još i nešto sredstava za takve svrhe.
No, molba gospođe Pič, za igranje komada „Vesela Jutka“, Šandora Lukača (Lukács Sándor), nije prihvaćena. U obrazloženju koje daje Pozorišni odbor kaže se da se u njemu ismeva „figura Slovaka“ i skreće pažnja društvu da ubuduće bira takve predstave koje ne vređaju „nikoju narodnost.“[33] U oktobru je ovo društvo opet igralo „Naftalin“ i „Seosku lolu“, a u decembru „Đavolsku verenicu“ (autor Stipan Geci), i 1. januara 1922, „Već će Vica“ od Andora Gabora (Gábor Andor). Predstava „Seoska lola“ davana je 15, a „Stara ljubavnica“ 22. januara, Heltaijev komad “Tündérlaki lányok“ 28. februara, a Čikijeva „Šarena mizerija“ 16. aprila, dok je na repertoaru 9. maja bila predstava „Házasság“ . Od čistog prihoda tih predstava 50% je uplaćivano u razne gradske fondove, za pomoć deci, izbeglim Rusima, pozorišnom fondu.[34] Društvo je redovno davalo predstve i tokom 1923. godine.
Domaćim Bunjevcima je pak, bilo nešto laganije da dođu do prilike da se subotičkoj publici predstave na javnoj sceni. Za „Bunjevačko divojačko katoličko udruženje“ ( Osnovano je 1911. godine. Kao cilj je imalo prosvetno karitativni rad.) pod predsedništvo Rozalije Peić Tukuljac, obezbeđena je dvorana pozorišta u periodu 24. do 26. februara 1919, kao i 3. marta radi održavanja probi i dva pozorišna komada.[35] Isto tako, „radi redovne pozorišne igre“ ovo udruženje je imalo pravo da od 11. do 15. i 19. aprila 1919. godine koristi iste prostorije.[36] I u martu 920. godine, ono je dobilo salu, da održi 6 proba a zatim 28. marta i „legendsku pristavu u 5 čina“[37] koju će ponovo igrati 4. aprila.[38]
I „Subotičko bunjevačko divojačko društvo“ tražilo je i dobilo pravo na upotrebu gradskog pozorište u vremenu od 9. do 12. februara 1920, radi održavanja proba i predstave, dve „pozorišne igre“; „Seljaci u gradu“ i „Sluge“.[39]
Ipak, za društva i udruženja, sa jasnim nacionalnim i patriotskim predznakom, i u oblasti kulture, lokalne vlasti imale su ponajviše razumevanja. Tako je aprila 1920. godine, grupa studenata subotičkog Pravnog fakulteta, Ivan Amar, Lazar Turanov, Sever Zvekić i drugi, kao osnivači „Studentske diletantske pozorišne trupe“ dobila pravo da za probe i predstave svoje amaterske družine jednom nedeljno koriste salu pozorišta.[40] Ova družina će nastaviti da radi pod promenjenim imenom – „Diletanstsko pozorišno društvo u Subotici“, od kraja 1921. Za cilj je imalo „negovanje jugoslovenske umetnosti i širenje nacionalne svesti duboko u svim slojevima narodnih masa“. Na čelu Upravnog odbora nalazio se vanredni profesor subotičkog Pravnog fakulteta dr. Milorad Nedeljković[41]. Prva predstava koju ti diletanti igraju, bio je „Običan čovek“ od Nušića, 27. novembra, a i za dan obeležavanja ujedinjenja, 1. decembra učestvuju u otvaranju svečane akademije.[42] „Vučicu“ igraju 15. decembra. Do do januara 1922, odigrali su još 3 komada: „Vojvoda Brana“, „Hasanaginica“ i „Knez Ivo od Semberije“, da bi sa radom nastavili tek u jesen 1923. godine.[43]. Te komade sa davali uz suradnju sa putujućim pozorište Mihajla Spasića, sa kojim su do februare 1922. odigrali „kratak niz predstava“, ali nisu uspjeli da se sporazumeju o daljoj suradnji sa tom trupom. pa će nastaviti sami.[44]
Za potrebe fonda namenjenog pomaganju povratka ratnih zarobljenika, subotička organizacija „Odbor za doček ratnih zarobljenika“ (predsednik Bogdan Dimitrijević) održala je 23. i 24. oktobra 1920. dve umetničke predstave u pozorištu.[45]
„Ženska zadruga srpkinja“ dobila je istu salu za dan 16. februare 1921, u cilju davanja predstave za đake. Molbu je potpisala Stefanija Manojlović.[46]
Valentina Rajsler, ruskinja, izbeglica, je potpisnica molbe za održavanje predstave ruskih umetnika, 3. aprila 1921, koja je i odobrena.[47] Ruske izbeglice u Subotici imale su i svoje posebno pozorišno udruženje, kojem je sekretar bio Gavrilo Puzanov, vojni činovnik, sa adresom u „Kakaš“ školi. Bilo je sastavljeno od desetak glumaca, inače vojnih lica, od pukovnika do poručnika, i nekoliko glumica. Ono je pokušalo da organizuje predstavu početkom februara 1921, ali je odbijeno od Senata, pošto molba nije bila podneta putem “Ruskog komiteta u Subotici”.[48] Tek druga molba, overena pečatom tog Komiteta bila je uslišena i ovom udruženju je bilo dozvoljeno izvođenje „miniatura“, 13. istog meseca.[49] Naredna njihova molba, za predstavu 9. aprila je prihvaćena, ali senatska odluka nije im mogla biti uručena, pošto se „društvo na nepoznato mesto preselilo.“[50]
„Bunjevačko momačko kolo“ u čije ime je potpisan Ive Prćić kao predsednik, davalo je pozorišnu predstavu 25. aprila 1921. godine.
„Oblasna državna zaštita dece i mladeži“ javlja se kao organiztor niza priredbi pod nazivom „Dečiji dan“ maja 1921. godine. Programom je predviđeno održavanje koncerta pred Gradskom kućom 14. maja, a narednog dana pohod kroz grad, besplatne kinematografske predstave, sportska takmičenja u Dudovoj šumi i na Paliću, da bi se 16. održala velika zabava u parku kod železničke stanice i sportska takmičenja na Paliću. Kao novost, najavljena je ženska rukometna utakmica.[51] U večernjim terminima davane su diletantske predstave u pozorištu.
Jednu diletantsku družinu okupio je 1921. i kontrolor Državnih železnica, Eugen Aranji (Arányi Eugen). Ona je uvežbavala komad “Jesenja oluja” (Őszi vihar) na mađarskom jeziku, i 18., 19. aprila i dobila priliku da je izvede u pozorištu. U molbi je naglašeno da u njoj „nema nikakvih političkih tendencija“. Sav prihod, nemenjen je siromašnoj železničarskoj deci.[52]
Dušan Manojlović, kao predsednik „Subotičkog Atletskog Nogometnog Društva“ (S.A.N.D.), organizujeo je izvođenje šaljive pozorišne predstave „Prinz“ od Gabor Andora, 16. oktobra 1921, u pozorišnoj sali.
Molba „Pučkog kruga“ (Népkör) koju je uputio dr. Vojislav Singer za održavanje diletantske predstave u pozorištu. marta 1922, nije usvojena pošto „nije dokazano da je društvo ovlašteno za priređivanje predstava i da u molbi nije navedeno kakav komad se želi prikazati“. [53]
Društvo „Talmud Tora“ dobilo je salu za održavanje „kulturne priredbe“ 9. maja 1922. Ni u ovom slučaju u molbi nije definisan program ali je dozvola ipak izdata. Ostatak od inkasiranih sredstva je namenjen za kupovinu udžbenika za siromašne đake.
Članovi „Udruge glumaca SHS“, Lidočka Wizakova koncertna plijesačica“ i Vaclav Ulčika „član narodne opere u Pragu“, izveli su svoju predstavu 1.i 2. maja 1921. u sali pozorišta.[54]
Pozorišni odbor je doneo odluku na svojoj sednici 19. septembra 1921. da se pozove jedna „od naših pozorišnih družina“ da dođe početkom novembra 1921. i priredi 30 – 40 predstava. [55] Ali do realizacije toga plana doći će tek godinu dana kasnije.
Sve je poteklo od Radivoja Dinulovića, reditelja i tehničko administrativnog šefa “Narodnog pozorišta” iz Sarajeva. On je septembra 1922. ponudio da „kreira pozorišnu trupu“ koja bi u igrala u Subotici određeni broj predstva, uz obezbeđivanje osnovnih materijalnih preduslova. Naveo je da je obezbedio učešće značajnih umetničkih imena iz nekoliko gradova, Zagreba, Beograda, Sarajeva.[56] Senat odlučuje da mu mesečno, od novembra 1922. do 31. marta 1923. isplaćuje 2 000 dinara „mesečne potpore“. Pored toga on je želeo da obezbedi od Ministarstva prosvete 100 000, a od Kralja 30 000 dinara.[57] Ali izgleda da ta sredstva nisu stizala. Pozorišni odbor koji je oktobra 1922. predložio Senatu, što je i prihvaćeno, da se u okviru gradskih službi i institucija obrazuje i „Gradsko pozorište“, nadajući se i previđajući da će ga država preuzeti – finasirati, već od 1. jula 1923.
“Gradsko pozorište svečano je otvoreno 3. novembra 1922. godine. Posle odvsirane himne, veliki komediograf Branislav Nušić, u svojstvu načelnika “Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvjete”, otvorio je “Gradsko pozorište”, a zatim je izveden prigodan program, sastavljen od solo pesama i recitacija.“[58] Prva predstava „Hasanaginica“ je bila igrana već idućeg dana. Poseta narednih predstava je bila dosta slaba, pa je Dinulovićeva trupa beležila samo deficite. Da je Pozorište ostalo bez novaca, vidi se i iz dopisa koji Dinulović piše gradonačelniku Pletikosiću 18. februare te godine, tražeći novu dotaciju od još 20 000 dinara. „U času kada treba da se prelomi štap nad jednom živom nacionalno kulturnom ustanovom, koja je dočekana tolikom požudom, a koja u našoj sredini reprezentuje ogromnu vrednost, ja se usuđujem obratiti na Vas sa molbom da snagom svoga autoriteta, ljubavlju prema našem narodu i osećanjem kulture, pomognete da se ovaj zavod u temelju ne razruši.“ Intervencija je urodila plodom, Pozorištu je obezbeđeno dalje finansiranje, mesečno 2 000 dinara, do kraja godine, uz uvslov da mesečno prikaže barem 12 predstava na državnom jeziku, ali ni to nije bilo dovoljno, pa su Dinulović i njegova trupa 4. marta napustili naš grad.[59]
Investicija popravke zgrade i povećanja pozornice, vredna 1 10 000 dinara odobrena je početkom 1923. godine. Iste godine gradonačelnik Andrija Pletikosić sastavio je dopis Ministru prosvete u kojem je zatražio sredstva za izgradnju nove pozorišne zgrade, u iznosu od 5 miliona dinara. U odgovoru načelnika Odeljenja za kulturu pri Ministarstvu prosvete, Branislava Nušića, stoji da, pošto je objekat gradska svojina, on i treba da nađa načina da ga obnovi.[60]
Tek sledećih godina sazrevaće ideja o potrebi ulaganja u taj hram kulture, pronalaziće se sredstva za finansiranje, da bi ona bila i ostvarena decembra 1926. kada je završena izgradnja nove scene, na kojoj je paraleno uz prostor za izvođenje pozorišnih dela dobiven i onaj prilagođen prvenstveno za prikazivanje filmova.[61]
Koncertna scena
Prvi podaci o muzičkim koncertima nakon rata datiraju sa početka decembra 1918. godine. Profesor violine u Muzičkoj školi Laslo Deže (Dezső László), dobio je dvoranu u pozorištu da 8. decembra popodne tamo održi koncert. Kao gosti su nastupali i Teri Sabadoš, pijanistkinja iz Budimpešte i operska pevačica Neli Gaboš (Gabos Nelly). Gradsko tehničko odelenje na osnovu takve senatske odluke sastavilo je svoj izvještaj o ceni priprema dvorane, čišćenju, grejanju i osvetlenju.( Električno osvetljenje je uvedeno u pozorište 1898.godine.) U njemu se kaže i da se u dvorani već nalazi klavir.[62]
Plakat za koncert
Operski pevač iz Beograda, Boško Nikolić, na vojnoj službi pri železničkoj stanici u Subotici, dobio je dozvolu da održi svoj koncert u pozorištu 31. maja 1919. godine.[63] Predsednica “Državnog saveza penzionera, filijale u Subotici” (Nyugdíjasok Országos Szövetsége Szabadkai Fiók) sup. Cehner Andora, molila je upotrebu sale pozorišta jula 1919. godine, radi priređivanja koncerta čiji bi prihod išao u korist invalida.[64] Vlasti nisu dozvolile održavanje priredbe.
„Subotička kongregacija Maria” (A Szabadkai Mária Kongregáció) naišla je sa svojom molbom za ustupanje sale Velike većnice u Gradskoj kući za održavanje koncerta 8. decembra 1919, na razumevanje Senata. Iz priloženog programa saznajemo da je planirano 10 muzičkih tačaka, nastup horova i solista, izvođenje dela Šopena, Hendla, Betovena, ali i Ernea Lanjija (Lányi Ernőa) kao i duhovne muzike. Za ulaznice je predviđena cena od 20 do 5 kruna.[65]
Za 21. decembra 1919, dozvolu upotrebe Velike većnice, prigodom obeležavanja praznika Hanuke, dobilo je “Ortodoksno Jevrejsko pobožno društvo”, u čijem je krilu radilo udruženje „Kutna Mór – Talmud Tóra“ koje je bilo i organizator predviđenog muzičkog i recitatorskog programa.[66]
Učenik završnog razreda Muzičke škole Janoš Nađ, dobio je priliku da održi violinski koncert u sali Velike većnice 24. januara 1920. Molbu je napisao njegov otac.[67] Profesorica gradske Muzičke škole, udova Jožefa Farkaša, koja je držala i privatnu muzičku nastavu, pisala je gradskim vlastima sledeći dopis. „Slobodna sam zamoliti sl. Senat za dozvolu održavanja učeničke produkcije moje glazbene škole u prostorijama gradskog pozorišta dne 14. februare (II) 1920.“[68] Senatska odluka udovoljava toj molbi i dozvoljava „školi Farkaš“ da održi koncert u traženo vreme. Obrazlažući svoju molbu za besplatno ustupanje sale, profesorica navodi da ima skromnu platu. Priložila je i program sa spiskom izvođača, iz koga se vidi da je predviđeno izvođenje dela Čajkovskog, Delibesa, Ivana Zajca, Zerkovića i hrvatskih pesama.
Predstavnici sportskog društva „Szabadkai III. Kerületi F.C., 1919“ (Taj naziv stoji na pečatu. Tadašnji III krug obuhvatao je današnje M.Z. Gat i Ker.) Šandor Oros „pridsidnik“ i „sekretar“ Petar Baić, obratili su se 8. marta 1920. godine molbom Senatu da im se dozvoli da u gradskom pozorištu 19. i 20. marta održe probe a narednog dana – 21. i kabaretsku predstavu.[69] Naveli su i deset predviđenih pevačkih, plesnih tačaka. Zanimljiva je raznovrsnost predviđenog programa:
“1. Kad bi ove ruže male
2. Ravasz fej,
3. Ruski plijes,
4. A szerelem csalódottja.
5. Vinska pisma,…”
Predvideli su da sav prihod ide za „nogometne“ potrebe. Ali gradski Senat doneo je odluku da za „vreme korizme“ ne može dati traženu dozvolu za upotrebu pozorišta.
Vojna muzika, stacionirana u Subotici, pod upravom „kapel majstora“ Marka Radosavljevića, svirala je 12. aprila 1920. u pozorištu.[70]. Želju da pristupe tom orkestru pokazivali su mnogi gradski muzičari, na pr. Ćiril (Cyrill) Pinkava koji je obrazlažući svoju molbu da pristupi „srpskoj vojnoj glazbi“ naveo da mu je nemoguće živeti samo od redovne plate kao „gradski svirač“ član Gradskog orkestra.
I molba upravnice „Mešovite bunjevačko srpske građanske škole“ Kate Taupert Sudarević, da se omogući držanje đačkog koncerta 3.marta 1921, putem koga bi se obezbedila sredstva za njihove siromašne učenike, rešena je pozitivno.[71]
Učenici Muzičke škole, priređivali su ispitne javne koncerte, krajem školske godine. Tako je upravnik škole Cvetko Manojlović[72] pozvao i Senat da delegira nekog svog člana da prisustvuje koncertima od 22. do 26. aprila 1920. Određen je „finasijski senator“ Bogdan Dimitrijević.[73]. Jednu učionicu Muzičke škole, na molbu Marka Stipića i njegovog tamburaškog društva, Senat je maja 1920. odredio za njihove probe.[74]
Filip Torušinski, sa decom, dobio je priliku da održi koncert na klaviru uz violinsku pratnju, 15. i 17. marta 1921. godine. U molbi navodi: „Moja deca su do sada održavali koncerte u svima svetskim varošima, kao i u Beogradu 8. maja 1919. Moja kći je koncertirala pred Njegovim Kraljevskim Visočanstvom princ regentom Aleksandrom, sa velikim uspehom.“ Iz nje se saznaje i da je ona držala već dva koncerta nakon toga u Subotici.[75]
Operska pevačica iz Subotice, Aranka Šuvegeš, koja je kao gradski stipendista završila Konzervatorijum, da bi se pripremila za „angažovanje na jednom od pozorišta države SHS “ priredila je koncert 9. aprila 1921. u pozorištu. Računala je da prihod upotrebi za učenje uloga na srpskohrvatskom jeziku.[76] Zanimljivo je da je i Elza Samoši, također operna pevačica, držala svoj koncert 5. i 6. aprila 1921. Pre toga je koncertirala u Velikom Bečkereku i Vršcu.
Zbog toga „što prorgam ne odgovara zahtevima većine mesne publike“ odbijena je molba Vilme Citler, podnešena septembra 1921, za držanje koncerta. Razlog je u tome što su u programu navedeni kompozitori Delibes, Schubert, Wolf , i drugi, ali sa pevačkim točkama na nemačkom jeziku.[77] Poučena takvim postupkom vlasti, moliteljica je podnela izmenjen program, sa nekoliko novih numera, „Po polju je kiša“, „Spava moma“ od Biničkog, „Romanca“ od Zajca, „Prva pesma“ od Albinija, i uspela da dobije dozvolu za 29. septembra 1921. godine.
Ružica Frenkel, umetnica na klaviru, koncertirala je u pozorištu 28. januara 1922.
Dr. Belić, sudija Sreskog suda, u ime „Subotičkog kvarteta“ dobio je salu pozorišta za 11. i 19. februar 1922. Na programu su bila dela ruskih kmpozitora.[78]
Koncert dr. Šandora Rigo i kantora Jožefa Basera održava se 2, a koncert sa igrankom “Udruženja ruskih studenata” 25. marta 1922.
Jedno od najznačajnih umetničkih imena, koje se našlo u Subotici, u samom početku oragnizovanja muzičkih priredbi, koncerata u gradu nakon rata, bio je istaknuti hrvatski violinista Zlatko Baloković.[79] On je dobio priliku da gostuje svojim koncertom 5. aprila 1919. godine. Miroslav Mažgon, činovnik “Hrvatske zemaljske banke” pisao je molbu, koja je i usvojena, za obezbeđivanje dvorane pozorišta u tu svrhu. „Ovime umoljavam, da izdate za 5. aprila o.g. dvoranu gradskog pozorišta za obdržavanje koncerta najvećeg jugoslovenskog umetnika na guslama g. Zlatka Balokovića.“ .[80]
Operski pevač, član “Srpskog Kraljevskog narodnog pozorišta u Beogradu”, Voislav Turinski obraćao se Senatu, tražeći salu pozorišta radi držanja koncerta 17. aprila, kao i 19. novembra 1919. godine. Obe molbe su bile usvojena.[81]
Ruskim operskim pevačima dozvoljeno je da 26. decembra 1919. godine koriste prostorije pozorišta za svoj koncert. Molbu prigodom toga je pisao Ilija Uskoković. U molbi su navedeni sledeća imena umetnika: T. Rozova – sopran, A. Šelkov – bariton, E. Marijašes- bas.[82] „Ruski koncert“ održan je 13. aprila 1920. godine.[83] Ruske izbeglice u Subotici, organizovale su i koncert 8. i 10. jula 1920. „Veče ruskog umetništva“. U programu je bio predviđen nastup primadone Kievske opere Olge Midkrinskaje, balerine Petrogradskog pozorišta Nadežde Hitrov, i kompozitora i pijaniste Alekseja Strahova. Potpisnik molbe je bio Vladimir Gazovski, pravnik.[84] Još jedan Rus, Vladimir Ologovskij držao je koncert, 24. jula 1920.[85] a i Dimitri Jevrinov, također Rus, podnosioc molbe za održavanje „ruske baletske priredbe“, dobio je priliku da organizuje taj nastup 6. i 7. avgusta 1920. u Gradskom pozorištu. Aleksandar Vasiljevič Maslenikov[86] kao impresario baletske umetnice Klavdije Isačenko, obezbedio je uslove za njeno gostovanje 8. decembra 1920. Uz molbu za ustupanje sale pozorišta priložen je i program u 10 tačaka kao i niz povoljnih ocena iz jugoslovenske štampe u njenoj igri.[87] Koncert za pomoć siromašnim ruskim izbeglicama održan je 1. januara 1921. Nije poznat sastav učesnika ili program.
Petar Stojanović, „umetnik na violinu“ obratio se 14. februare 1920. svojom molbom Senatu za besplatno ustupanje sale pozorišta.[88] U njoj navodi: „U subotu 21. februare nameravam da priredim koncerat u velikoj sali gostione Pešta, pa pošto i inače imam ogromnih izdataka oko priređivanja …“ i dalje “ …kao i svaki naš umetnik skromnih sam materijalnih sredstava, a s obzirom da sam kao jugoslovenski umetnik i ja mnogo doprineo tome, da se jugoslovensko ime upozna u inostranstvu, i da je patriotska dužnost svakoga, pomagati našu umetnost i naše umetnike na svakome polju…“ Violinista je doduše znao da u gradu vlada epidemija gripa, no kako je već štampao plakate i pozivnice, nadao se da će ipak dobiti dozvolu. Zbog ranije senatske odluke o zabrani javnih manifestacija nakon 16. februare, zbog „španske bolesti“ i ova molba je morala biti odbijena. Već 20. istog meseca, Stojanović dostavlja istovetnu molbu. Planira da koncert održi 3.marta. Sada mu se izlazi u susret i odobrava održavanje koncerta. Isto tako, ovaj umetnik je dobio još jednu priliku da pred subotičkom publikom iskaže svoje umeće i održi koncert u nedelju 14.3.1920. godine.[89]
Ruski mešoviti hor, u satavu od 18 članova, pod vođstvom Vasilija Feodorovića Kibalčića, preko člana “Srpskog Kraljevskog narodnog pozorišta” u Beogradu, Božidara Savića, koji je pisao dve molbe Senatu, tražio je mogućnost za gostovanje u Subotici i držanje dva koncerta 28. i 29. januara 1920.[90] Gradski oci doneli su pozitivnu odluku o tome.
Salu gradskog pozorišta dobila je i „Akademska pevačka družina Balkan“ iz Zagreba. Zanimljivo je da je uprava tog društva prvo pisala Jovanu Milekiću, sa kojim su imali prijateljske veze, a koji ih je zatim uputio na gradski Senat.[91]
Profesor Fr. Petrović, dobio je salu pozorišta za 17. i 19. aprila 1920, obezbeđujući tako uvete za gostovanje svoje sestre Jare Negri, pozorišne umetnice iz Zagreba. U programu su navedene sledeće točke koje bi ona izvodila: dio opere „Kraljica iz Sabe“, ruska narodna igra,
Fantazija od F. Lista, i druge.[92]
Dva splitska muzička društva, „Zvonimir“ i „Guslar“ želela su da dobiju informacije o mogućnostima dolaska i održavanja koncertnih predstava u gradu. „Guslar“ (u potpisu prof. Josip Barač) je pisao januara 1920. godine i izvestio da namerava napraviti veliku turneju u kojoj bi posetio Zadar, Rijeku, Beograd, Novi Sad, Suboticu, Sarajevo, Mostar.[93] U tom cilju društvo je molilo izvještaj o broju muzičkih društava u Subotici, o kvalitetu postojećih orkestara, pogodnim prostorijama za priređivanje koncerta, ali i o gostionama ili hotelima, gdje bi se mogao smestiti oko 100 članova „Guslara“ i mogućnostima da Grad finansira jedno takvo gostovanje. Sličnog je sadržaja i dopis društva „Zvonimir“, koje je brojalo 34 člana a koje je planiralo turneju početkom meseca maja.[94] Ono je i dobilo pozorišnu dvoranu da 18. i 19. maja u njoj priredi svoj koncert.
Pozorišnu salu za držanje koncerta, „Dečije lečilište Rusanda“ u Melencima, zatražilo je za 20. aprila 1920, ali je zbog zauzetosti dvorane za taj termin nisu mogli dobiti.[95] No, nešto kasnije, 4.jula 1920. i ovom udruženju je omogućeno da organizuje svoj program. Nije poznat izvođački sastav. Plan je bio da se na taj način obezbede sredstva za delatnost lečilišta.[96] Gostovanje „Prvog Beogradskog pevačkog društva“ bilo je 26. septembra 1920. godine. Senatu je molbu uputio član toga društva Mileta Uručić. O programu koji su izvodili iz nje se ne saznaje ništa.[97]
Kraće gostovanje ruske operske družbe „Chat noir“, pod upravom Jakova Dolžinskog, a sastavljene od 18 članova, obeležilo je muzički život u gradu od 4. do 17. aprila 1921. godine.[98] O bogatoj ponudi muzičkih događanja, govri i to što je svoja dva koncerta, u istom periodu, 10. i 11. aprila, održao i operski pevač Nikola Jurišić. Prvo je bilo održano u pozorištu a drugo u sali „Loyda“ ( 8.pešadijskog puka br. 5.).
Već 21. aprila 1921. svoj koncert drži i „Kubanski kozački hor“, sastavljen od izbeglica sa Krima, predvođen generalom Ivanom Pavličenkom. Prihod je namenjen pomaganju Rusima izbeglicama. Sačuvan je štampani program, sastavljen od 18 tačaka.[99] Zbog vrlo slabog odziva publike, isti hor drži još dva koncerta, 5. i 6. maja, namenjena vojnicima i đacima. U molbi se apelira na „braću Slovene da pokažu više osećaja samilosti prema nama izbeglicama.“[100] Isti hor nastupao je opet 15. i 17. novembra 1921.
Veliki uspeh doživela su i dva gostovanja pevačkih društava „Kolo“ i „Lisinski“ iz Zagreba. „Kolo“ je nastupalo 13. novembra, na dan obeležavanja ulaska srpske vojske u Suboticu, a „Lisinski“ 14. decembra 1921. Da su oba događaja pored umetničkog zamišljena i sa jasnom političkom porukom svedoči i molba hora „Lisinski“, za omogućavanje gostovanja u kojoj stoji i ovo obrazloženje: „Kako je svrha tog koncerta uz kulturni također i političkog karaktera, tj. manifestacija jake narodne svijesti pred mađarskom nacijom,…“ Senat je zaista pokazao spremnost da im se pomogne, obezbedio je pozorišnu salu, dao im na raspolaganje službena kola za prievoz sa stanice, oprostio sve takse. Preporuke za gostovanje oba hora dala je Muzička škola, kao i mesni pozorišni odbor. Tako su i hor „Kola“ i mešoviti zbor od 70 članova „Lisinski“, mogli da održe svoje nastupe. U zahvalnicama Senatu i gradonačelniku lično, koje su oba društva uputila nakon završetka turneje; oba društva su bila na dužima turnejama po Vojvodini i Srbiji, ističe se da su u Subotici naišli na visoko razumevanje za one svrhe koje su planirali da ostvare i da su koncerti izvanredno uspeli.[101]
Na molbu popa Marka Protića Senat je ustupio salu pozorišta za gostovanje pevačkog društva „Smetana“ iz Praga, 25. aprila 1922, kao što je i gradske luksuzne kočije stavio na raspolaganje u cilju prevoza te trupe.
Gostovanje „Glazbene Matice“ iz Ljubljane planirano je za 16. i 17. maja 1922. Poslove oragnizovanja radio je poseban priređivački odbor na čelu sa odvjetnikom Matejom Jankačom.
Koncert „Jevrejskih jugoslovenskih akademičara u Beču“ održao se u sali bioskopa “Lifka” 31. avgusta 1922. Molbu je pisao predsednik JVO dr. Adolf Klajn.
Kabare, cirkus, hipnoza,…
Josip Ivanković „najmlađi jugoslovenski salunski atleta“ tražio je i dobio priliku da zabavi subotičku publiku izvođenjem svoje cirkusko atleteske predstave 20. i 21. novembra 1919. godine. Na plakatima se atleta reklamira da na sebi drži 1 200 kg, te drugim atletskim, žonglerskim i mađioničarskim točkama. Praktikovao je izavivanje publike na hrvački meč. Pored toga za posetioce je organizaovana i tombola.[102]
Sličnog karaktera je bilo i gostovanje „prvog čarobnjaka u Jugoslaviji“ Abdul Rize Bega, koji je za 7. april objezbedio dozvolu za upotrebu sale pozorišta.[103]
Krajem decembra 1919. godine, Bela Sentirmai u ime „Royal Cabarea“ pisao je molbu za dobijanje sale pozorišta, pošto je planirao držanje kabaretske predstave za 1.januara 1920. Verovatno zbog toga što je molba pisana 29.12. Senat nije mogao da je reši na vreme, i ona je kao bespredmetna odložena ad acta.[104]
I „hipnotizer“ Lajoš Keveši nalazio je svoju publiku u Subotici. On je čak u dva navrata držaopo dve predstave, aprila i avgusta 1920. godine. Sve potrebne dozvole za priredbe u sali hotela Pešta, dobio je za 18. i 19. aprila, kao i 11. i 12. avgusta 1920. godine. Iz njegove molbe saznajemo da se on bavio „hipnozom i sugestijom“.[105] Sličnog karaktera bila su i predavanja prof. Šenka. On je dobio dozvolu da 7, 8. i 9. 1920, održi svoj nastup u pozorištu. U svojoj molbi je naveo da će govriti srpskohrvatskim i mađarskim jezikom, o predmetu „telepatijskom prikazivanju“. Slična predavanja, navodi on dalje, održao je u svim većim gradovima Evrope.[106]
Cirkus „Slavija“ gostovao je u leto 1920, a cirkus Antona Kočke dobio je dozvolu da podigne svoju šatru (preko puta firme „Kraus i sinovi“, koja je bila na adresi Vilsonova ulica 9), aprila 1921.[107]
Molba Fenjveš N. za održavanje „Međunarodnog krabuljnog bala“ (maskenbala) 21. novembra 1920, nije naišla na dobar prijem i odbijena je.[108]
Dozvole za otvaranje lokala, stalnog „Orfeuma i kabarea“ dobili su marta 1921, Dušan Jurišić i Marjan Serdarušić iz Novog Sada. Već jula, oni se žale zbog velikog poreza. Na ulaznice, navode oni, naplaćuje ime se 80% porez, a program koji su oni priređivali, košta ih 150 000 kruna mesečno!
Izložbe
Jugoslovenski mladi umetnici (potpisan Vlaho Počoman?) dobili su dozvolu da u velikoj dvorani Muzičke škole održe izložbu „slika i kipova“ od 22. jula do 2. avgusta 1919. godine.[109]
Prodajnu izložbu Žolnai keramike u zgradi pozorišta, maja 1920, pokušao je da organizuje subotički trgovac Jožef Fodor, ali nije dobio dozvolu za upotrebu prostora u te svrhe.[110]
Ruski kapetanValerian fon Remer (Walerian von Römer), „umetnik moskovske imperatorske Stroganovske akademije“ dobio je dozvolu za otvaranje umetničke škole ( kursa) od Ministarstva prosvete, a od gradskih vlasti zatražio je da mu obezbede prostorije i još 10 000 dinara za nabavku opreme i materijala! Senat je pronašao mogućnost da za period od dva meseca, s jul -avgust 1920, ustupi jednu učionicu u ženskoj gimnaziji, ali za ispalatu tražene sume nije imao pokrića u gradskom budžetu.[111] Škola je nastavila da radi i početkom februare 1921. godine, sada u „gradskoj najamnoj palači“. Imala je oko 50 učenika. Profesor Remer je predložio Gradu da ta škola postane stalna, pod imenom „Subotička gradska umetnička škola“ ali nije naišao na potporu gradskih vlasti.[112]
Akademski slikar iz Sarajeva, Roman Petrovič dobio je prostor vestibila Gradske kuće da u njemu decembra 1920. organizuje svoju izložbu slika.[113]
Jednu posebnu izložbu, u vestibilu Gradske kuće, od 27. do 31. maja, organizovao je „načelnik političkog odeljenja dobrovoljačke Armije“ pukovnik Jakov Lisov. On je pripremio materijal, fotografije i drugo,“protubolševičkog“ sadržaja, kojim je željeo da ilustruje suvremene događaje u Rusiji.[114]
Ruski pukovnik Anatolij Kozinec organizovao je „rusku umetničku izložbu slika“ u vestibilu Gradske kuće, 12. januara 1922. godine.[115]
Zabave, akademije
„Katoličko mađarsko divojačko društvo“ dobilo je salu pozorišta 31. decembra 1919. godine. Iz priložene molbe se ne može zaključiti kakav je program priređen.[116]
„Dobrotvorna zadruga srpkinja“, na osnovu molbe koju je potpisala njena predsednica Mica Radić, dobila je priliku da održi zabave sa pevanjem 15. februare, kao i 11. aprila 1920, u sali pozorišta. U molbi je navedeno da se traži „pozorišna dvoranica“.[117] Ista zadruga organizuje zabavu sa igrankom i 15. februara 1921. U ime priređivačkog odbora potpisana je Vera Milekić.
Prilikom obeležavanja „Dečijeg dana“ Odbor građana planirao je da održi 11. maja 1919. godine „večernju zabavu sa pevanjem i igrankom“ u pozorišnoj sali. Čitav prihod namenio bi se ratnoj siročadi. Ali, pošto je manifestacija „Dečijeg dana“ odložena i molba za ustupanje sale je završila nerešena.[118]
I „Sokolsko društvo u Subotici“ održavalo je svoje akademske večeri u pozorištu. Cilj je bio da se prikažu rezultati njihovog rada, kao i da se prikupe određena sredstva za pomoć u radu njihove organizacije. Sačuvanu molbu za akademiju 6. februare 1921. potpisao je starešna Sokola inž. Kosta Petrović.[119] Posebnu „porodičnu zabavu“ Sokoli su održali 31. decembra 1921. „U cilju kulturno vaspitnom, podizanju nacionalne svesti i jačanju domoljublja kod omladine…“ oni nedeljno priređuju i Sokolska posela od oktobra 1922. u pozorištu.[120]
Karitativnu zabavu i svečanu akademiju, 19. i 20. novembra 1921, u pozorišnoj sali priređuje Franjevački samostan. Prvu za slavensku a drugu za mađarsku publiku. Program se sastojao od muzičkih tačaka ( „glazba psalam 112“), deklamacija, predavanja („iz života Franje Asiškog“).[121] Molbu je pisao starešna samostana Josip Rukavina. U njihovoj organizaciji i na istom mestu, održan je još jedan koncert, 28. decembra 1921.[122]
„Veliko prelo“ u organizaciji „Pučke kasine“ održalo se u pozorištu, „koncert sa plijesom“ društva „Neven“ -11., igranka koju je priredilo „Pevačko društvo općeg obrtničkog udruge“ – 12., ona u organizaciji „Dobrotvorne zadruge srpkinja“ – 18., „Zemljodilske kasine“ – 19., a „partijska zabava Radikalnog kluba“ – 26., februara 1922. godine.
„Jevrejsko patronažno društvo“ priređuje zabavu čiji prihod namenjuje u dobrotvorne svrhe – 9. aprila 1922.
„Nogometni atletski klub Concordia“ drži zabavu 23. septembra 1922. u sali pozorišta.
Ostalo
„Kata Prćić i drûge“ dobile su Veliku većnicu na upotrebu 3. februare 1919. godine u 3 sata popodne.[123] Na tom skupu osnovana je „Dobrotvorna zajednica Bunjevaka“, a Kata Prčić je postala njena prva predsednica. Kata Prćić, kao predstavnica „Bunjevačkog ženskog društva u osnivanju, i Petar Zvekić u ime „društva za učenu omladinu „Jugoslovija“, obratili su se molbom 1. februare 1919, gradskim vlastima u cilju da im se obezbede odgovarajuće prostorije.[124] Molba za odobrenje pravila „Dobrotvorne zajednice Bunjevaka“ sa preporukom Senata, upućena je na rešavanje u Beograd 20. aprila 1919.[125] Kata Prćić je u ime društva zatražila ustupanje pozorišne sale i za 4. aprila 1920. godine. Planirana je pozorišna predstava ali i plesna zabava nakon nje. Vlasti su dozvolile predstavu ali ne i zabavu. Prilikom toga, predsednica društva je pismeno zahvalila podgradonačelniku dr Josipu Prćiću na zalaganju, i odustala od održavanja predstave, prepuštajući salu “Bunjevačkom divojačkom društvu”.[126]
Uprava subotičke “Socijaldemokratske partije” želela je da obezbedi potrebne dozvole i održi „Veliki Kongres“ (Kongres socijaldemokrata sa teritorije Bačke, Banata i Baranje, prim. M.S.) u gradskim prostorijama, pozorištu ili Velikoj većnici, 23. i 24. marta 1919. godine. Molbu upućenu Senatu, 19. marta, potpisao je Albert Keler, sekretar subotičke organizacije. Ali predmet nisu rešavali gradski funkcioneri, on je prvo upućen komadantu potiske divizijske oblasti u
Subotici, koji je 20. marta i doneo odluku o zabrani održavanja tog skupa.[127] Ipak, na intervenciju Vrhovne komande, dato je odobrenje i Kongres je otpočeo rad 24. marta u Velikoj većnici, da bi istoga dana stiglo i novo naređenje o njegovoj zabrani.[128]
U cilju održavanja osnivačkog zbora „Narodnog udruženja“, Miško Prćić[129] tražio je i dobio dozvolu za upotrebu Velike većnice 8. aprila 1919. godine.
Dozvolu da 28. marta 1920. godine koriste Veliku većnicu za svoju skupštinu, dobili su predstavnici subotičkog udruženja invalida, ratne siročadi i udovica.[130]
Krojačka sekcija, subotičkog zanatskog udruženja, dobila je priliku da održi svoju skupštinu u Velikoj većnici, dana 27. jula 1920. godine.[131]
Radi obeležavanja „obljetnice smrti Zrinskog i Frankopana, “Prosvjetno društvo Neven”, dobilo je na osnovu molbe njegovog predsednika Ilije Kujundžića, salu pozorišta za dan 30. aprila 1921.[132]
„Subotička jevrejska narodna kuhinja“ odnosno njen zastupnik dr Zoltan Lorant, dobila je priliku da organizuje dobrotvorne zabave 4. marta i 25. novembra 1922.
Radi priređivanja „intimne vječere“ za svoje prijatelje salu pozorišta je dobio Miško Prćić, 31. maja 1922.
Dvomesečni plesni tečaj, od 20. aprila 1922, u sali pozorišta držala je „diplomirana učiteljica plijesa“ Landau Piroška.
Kongres „Jugoslovenskog novinarskog udruženja“ održan je u Velikoj većnici 8. i 9. septembra 1922. Marko Protić predsednik subotičke sekcije molio je dodelu i novčane pomoći u cilju njegove pripreme i dobio od Senata 5000 dinara u te svrhe.
Jula 1922. stolice iz pozorišta su odnešene na Palić, no, nije nam poznato u koju svrhu.
Predavanja
Svoje pristupno akademsko predavanje pod naslovom “Problemi skupoće, njeni uzroci i izgledi za njeno rešenje“, dr. Milorad Nedeljković želeo je da održi u gradskoj Velikoj većnici 23. marta 1920. godine i prilikom toga je naslovio svoju molbu „Varoškom Senatu“, koji svojom odlukom izlazi u susret profesoru novosnovanog subotičkog Pravnog fakulteta, dozvoljajaći mu da koristi taj prostor u svrhu predavanja.[133]
Ministarstvo narodnog zdravlja bilo je inicijator predavanja „u svrhu prosvećivanja naroda, uz prikazivanje slika projekcionim aparatom“, popodne 27. decembra 1920, kao i večernje pozorišne predstave u izvođenju članova “Srpskog narodnog pozorišta” iz Novog Sada.[134]
„Korzo Mozi Rt.“ ( Korzo bioskop d.d. )
Posebno mesto u kulturnoj ponudi Subotice zauzimale su kinematografske predstave. Nema sumnje da je ta relativno nova vrsta zabave, nailazila na veliko interesovanje publike i u ovom periodu. O popularnosti filma dobar pokazatelj je i naglo uvećanje broja bioskopa, u Kraljevini
SHS, 1919. godine bilo ih je 82, a deset godina kasnije – 1929. godine, već 340.[135] Firma „Korzo Mozi Rt.“ (Korzo bioskop d.d.) u koju su već afirmisani kulturno javni poslenici, izdavači novina, uložili dosta veliki kapital, svedoči i o dobroj konjukturi, koju su osnivači registrovali i pokušavali da iskoriste.
„Korzo Mozi Rt.“ je registrovan marta 1917. godine ( Ct VII st.110/112 ). Kao vlasnici 195 od 200 emitiranih akcija, nominalne vrednosti 300 kruna, ubileženi su dr Feren Fenjveš[136] i Henrih Braun[137] i pored njih dr. Emil Havaš, dr. Elemer Kalmar i Laslo Nej. Već novembra iste godine pristupilo se povišenju osnovne glavnice sa dotadašnjih 60 000 na 180 000 kruna.
Firma je već na početku svog rada, maja 1917. godine, uspela da sklopi ugovor o iznajmljivanju prostorija bivše trgovačke radnje „Tausig“ u Gradskoj kući. U zakup je uzet deo, ugao prema Štrosmajerovoj ulici, ili kako se navodi u predmetu: ugao „Szt. István tér és Ötvös utca sarkán“.[138] Ugovor su potpisali dr Karolj Biro, u ime zakupcodavca i dr Fenjveš i Braun, kao zakupci. On je glasio na 12 godina i predviđao je isplatu 92 000 kruna kirije Gradu u tom periodu. Pored toga „Korzo“ je predstave održavao još krajem 1917, i u 1918. godini u sali hotela Pešt.[139] Za oktobar 1917. postoji podatak da je „Korzo“ radio u pozorišnoj zgradi, kao i za decembar 1918. godine, kada je Erne Hidvegi, za svoje pozorište tražio prostoriju gdje je tada bio „Korzo“.[140] Firma je preko svog zastupnika Franje Malagurskog, polovinom 1920. godine tražila od Senata da dobije „pravo isključivosti“ na prikazivanje filmova u gradu, ali tome nije udovoljeno.[141]
Firma je u novoj državi stavljena pod sekvestar jer je „čine mađarska lica i uređeno je sa mađarskim kapitalom“, koji je trajao sve do 1924. godine. Skupština društva smatrala da je bilo nepravilnosti u tom periodu, pa je vodila sudski postupak zbog toga, sve do 1930. godine.
U 1919. godini, pošto su vlasnici kina, da bi izbegli probleme sa nestašicom struje koja je tada vladala, izgradili u dvorištu Gradske kuće posebnu kućicu za benzinski motor, kojim su
obezbeđivali napajanje strujom, ali sve to bez odgovarajuće dozvole, Grad je pretio pokretanjem sudskog postupka za raskid ugovora.[142] No, ipak je stvar izglađena a zakupac je pristao da plaća 24 000 umesto 8 000 k.runa godišnje zakupnine i dobio dozvolu da koristi benzinski motor u slučaju nestanka struje.[143] Početkom 1920. godine u gradu vlada epidemija španske groznce.[144] Bioskop ipak moli dozvolu za održavanje predstava jer će time „naša slavenska svijest, jezik i kultura među narodom da se većma rasprostire“.[145]
Bioskop je 13. maja 1920. godine bio meta napada, kako su vlasnici tvrdili – sa političko nacionalnom pozadinom. Među organizatorima i učesnicima napada bili su Jovan Milošev i Danča Aradski, u službi gradskog redarstva.[146] Tada je grupa od 20 lica uništavala inventar bioskopa “Korzo”. Pretpljena je šteta od 20 000 kruna. Vlasnici su se žalili na Gradsku ( Društvo je plaćalo redara koji je dežurao na predstavama) i Tajnu policiju, koja nije ništa učinila da taj napad spreči. „Tekuće godine 13. maja izvela su nepoznata lica u jednoj rulji navalu protiv pozorišta „Kina Korzo“, gdje su počinili rušenja i uništavane raznog nameštaja ovog poduzeća.“ novodi firma u svom dopisu Senatu. Pošto su prostorije su bile uzete pod zakup, pa se od gradskih vlasti zahtevalo da one isplate popravke. Pisali su i Ministarstvu unutrašnjih dela, tražeći da se krivci pronađu i kazne, te da se šteta nadoknadi. U tom dopisu pišu da su oni prvi koji su počeli “ u interesu jugoslovenske kulture uz velike žrtve i tehničke poteškoće nabavljati filmove sa natpisima jugoslovenskim.“ Direktor društva tada je bio Franjo Malagurski. Ipak, “Korzo” nije uspeo da naplati štetu.[147]
O poslovanju u 1921. godini daje ilustraciju i molba za smanjenje kirije koju “Korzo” piše Senatu. Iz nje se može zaključiti da je opadalo interesovaanje publike, time i prihodi, a rasli troškovi režije, plata i iznajmljivanja filmova.[148] Sigurno je da je i investicija kupovina objekta za kino „Lifka“[149], koja je obavljena marta 1921. godine, za cenu od 750 000 kruna, doprinela slabijem materijalnom stanju firme. Međutim, borba za smanjenje poreza, zauzimala je jedno od centralnih mesta u finansijskom poslovanju bioskopa. Novembra 1920, štrajkovali su bioskopi u zemlji, upravo zbog visokog, 55% bruto poreza. Tada su uspeli da iznude sniženje državnog poreza sa 30% na 10%, kao i gradskog sa 25% na 10%. Ipak sume poreza koje je plaćao “Korzo” bile su znatne. Porez na ulaznice “Bioskopa Korzo”, 1922/223. iznosio je 422 578, a u narednoj godini izdaci za poreze dostigli su 820 000 dinara.
Od 1922. godine, glavnica je izražena u dinarima i iznosila je 85 000 dinara, podeljenih u 1 100 komada akcija. Ime „Korzo bioskop d.d.“, zvanično se javlja tek od 1924. godine. Ali promene u vlasničkoj strukturi od 1921, kada u Upravni odbor ulaze Antun Bešlić, dr Mirko Ivković Ivandekić i Ivan Ivković Ivandekić, svedoče o pokušajima da se firma prilagodi novim odnosima u društvu. Sa izmenama osnovnih pravila 1931. godine, društvo je preuzelo od Braun Henriha i Fenjveš Ferenca dozvolu za održavanje kinematografskih predstava kao i pravo zakupa lokala u Gradskoj kući. Tada se u Upravnom odboru javljaju: Jakobčić Mirko[150], kao najveći akcionar sa 661 akcijom, Lifka Aleksandar, dr Pavlović Miloš, Fister Gustika. U tom periodu poslovanja firma je beležila gubitke. Zbog toga, pošto je za poslovnu 1933. iskazan gubitak od 253 698 dinara, Glavna skupština decembra 1934. godine, izriče likvidaciju.
Za privremene pozorišne prostorije u zgradi hotela, postojalo je s početka 1919. godine interesovanje preduzetnika da se upotrebe u svrhu prikazivanja filmova. Tako je Šandor Lipšic
22. januara ponudio Senatu da ih iznajmi u tom cilju, na 5 godina,[151] ali su one ipak dodeljene drugom interesentu, vlasniku „Edison kina“ Stipanu Buljovčiću, za cenu od 5 000 kruna. Taj bioskop je bio vrlo kratkog veka, jer je, kako piše njegov vlasnik Buljovičić, već „posle mesec dva dana morao obustaviti predavanja pošto prostorije privremenog pozorišta nisu odgovarale zahtevima za predavanja kino pozorišta“. Aprila 1919. ugovor o iznajmljivanju je uzajamno raskinut.[152]
Sa završetkom adaptacije pozorišta, od 1927. godine, stvoreni su uslovi da se u tom prostoru komforno organizuje i kinematografska delatnost.
Postojale su još sledeće firme koje su se bavile prikazivanjem filmova: „Jugoslovensko filmsko d.d.“ sa poslovođm Aleksandrom Lifkom, osnovano 1921, „Orient film d.d.“, filijala centrale u Zagrebu, osnovano 1922. godine (Ct VIII 244), u Upravni odbor su izabrani Aleksandar Lifka, Eržike Bek ( Lifkina supruga.), filijala „Ameriken film Co.Ltd,Zagreb“, gdje je poslovođa 1923. bio isto Aleksandar Lifka, te „Narodni kino“ koji je započeo sa radom 1925. godine,
Sport
Pregled sportskih zbivanja obuhvata samo ona gdje su društva pisala Senatu molbe radi dobivanja dozvola za upotrebu prostorija u gradskom vlasništvu, a ne i ona koja su imala sopstvene terene i igrališta na otvorenom[153] ili druge odgovarajuće prostorije.
“Subotičko radničko sportsko udruženje” (Szabadkai Munkás Testedző Egyesület ) molilo je 1919. dozvolu za upotrebu sale za fizičko vaspitanje pri građanskoj muškoj školi, koju je odlukom Senata 1916. već jednom i dobilo, ali je nikada nije i koristilo, pošto je bila oduzeta za smeštaj vojske. Sada su želeli da se tamo, tri puta nedeljno, organizujeju hrvački treninzi.
Međutim, kako stoji u senatskoj odluci, pošto je ta sala potrebna za školske svrhe, ne može se izaći u susret ovom udruženju.[154]
O brizi za sport ipak svedoči to što je malu salu hotela Pešta dobio majstor mačevanja Anđelo Toričeli (Torricelli Angelo), da u tom prostoru organizuje i vodi mačevalački kurs. On je molbu podneo krajem marta 1919, ona je odobrena, izvršen je inventar stvari u toj prostoriji i ona je aprila predata učitelju mačevanja.[155]
Dozvolu za upotrebu terena vašarišta zapadno od igrališta „Bačke“, za vežbanje i igranje utakmica, dobilo je Nogometno društvo „Sloga“ (potpisan predsednik Ivan Sarić[156]), na osnovu svoje molbe pisane avgusta 1921. godine. Sličnu dozvolu dobilo je i “Subotičko atletičko društvo” (predsednik Šandor Oros), za upotrebu „t.z.v. malog vašarišta“ (iza bajskog groblja).[157]
Šampionat Subotice u hrvanju, održan je u sali pozorišta 25. septembra 1921. Kao organizator se javlja “Radničko atletsko društvo R.A.D.” (pre S.A.N.D.). U potpisu molbe stoji Manojlović
Dušan.[158] I državno prvenstvo u hrvanju, 5. novembra 1922, u organizaciji istog društva održava se u sali pozorišta.[159]
Zaključak
Preduslov za održavanje većine kulturnih, pozorišnih i drugih javnih priredbi bio je osiguran odgovarajući prostor. Prateći prepisku, kojom se moli njegovo osiguravanje od strane gradskih vlasti, stiče se dobra slika o celokupnoj društvenoj klimi koja vlada Suboticom u prvim poratnim godinama. Dešavanja na državnom nivou, i smer kulturne politike sa jasnim nacionalnim predznakom, koju vlast zacrtava, uveliko su određivala i ona na lokalu. Vrlo je raznovrstan i bogat bio dijapazon vrsta i formi zbivanja, učesnika i ciljane publike, kojima su namenjena. Od pozorišnih, gde se smenjuju gostujuće trupe sa domaćim, profesionalne sa diletantskim, preko političkih i onih iz domena socijale, umetnosti, do raznih vrsta predavanja, zabavnih, poučnih, naučnih. Sve to govori i o vrlo heterogenom sastavu stanovništva grada, kako onom u nacionalno konfesionalnom pogledu, u skladu sa time i jezičkom, tako i onom u pogledu pripadnosti staležu, izvoru sredstava za život, kulturno obrazovnom nivou. Sfera kulture, zabave, sporta, politike, sa svojim produktima, tražila je put do njihovih srca, duša, intelekta ali i novčanika, prilagođavajući se postojećim okvirima.
U Subotici, aprila 2008. Stevan Mačković
[1] Naredba o izgonu ratnih doseljenika, MUD, Otseka za BBB,onih koji su su se u Suboticu naselili u periodu od 27.7.1914. godine, pogađala je veliki broj stanovnika. Sačuvana građa svedoči o nekoliko stotina pokrenutih postupaka za iseljavanje. Istorijski arhivSubotica, dalje IAS, F:47. XIX, 80.
[2] Popis je orgnizovan da se tom statistikom podupre položaj i zahtevi naše delegacije na pariskoj mirovnoj konferenciji.
[3] Anonim (Mil.) Subotički anali (1918-1925), Književni sever, sv.1,Subotica, april 1925, st. 35.
[4] IAS, F:47.1.153 P.S.
[5] 150 година позоришне зграде, 150 godina pozorišne zgrade, 150 éves a színház épülete, Subotica 2004, st. 6.
[6] vidi: Ivanka Rackov, Iz pozorišnog albuma Subotice,Subotica 1977. i Gerold László, Száz év színház,Novi Sad 1990.
[7] Gordana Vujnović Prčić,Viktorija Vujković Lamić, Zgrada subotičkog pozorišta,Subotica 1992, st.7 -29
[8] IAS, F:2. II 108,118/1918
[9] IAS, F:2. II 259/1918
[10] IAS, F:47.1199. II 1/1919. Senatu o tome 2. januara 1919., na mađarskom jeziku, piše izveštaj staratelj gradskog pozorišta Antal Ostrogonac (Osztrogonácz Antal).
[11] U predmetu IAS, F:47. 1200.246/1919 sačuvan je njihov plakat sa reportoarom za sezonu 1919.
[12] IAS, F:47. XV 56/1919
[13] IAS, F:47. 1200.246/1919
[14] IAS, F:47.1200.II 172/1919
[15] Ivanka Rackov, Iz pozorišnog albuma Subotice,Subotica 1977, st. 44.
[16] Ivanka Rackov, nav. delo.st. 44.
[17] IAS, F: 47.1204. I 45/1921
[18] IAS, F:47.1200.II 200/1919
[19] IAS, F:47. 1200. II 240/1919
[20] IAS, F:47.1202. II 126/1920
[21] IAS, F:47.1204. II 59/1921
[22] IAS, F:2. II 253/1918
[23] IAS, F:47. 1199 II 109/1919
[24] IAS, F:47. 1200. II 173/1919
[25] IAS, F:47. 1202. II 8/1920
[26] IAS, F:47. 1200. II 198/1920
[27] Ana Gruber je umrla je 1952. godine.
[28] Potpisnica molbe je pisalo Pietsch Ferenczné. IAS, F:47.1202. II 92/1920
[29] IAS, F:47. 1202. II 114/1920
[30] IAS, F:47. 1202. II 153/1920
[31] IAS, F:47. 1203. II 231/1920
[32] IAS, F:47. 1204. II 127/1921.
[33] IAS,F:47. 1204. II 151/1921
[34] IAS, F:47. 1207. II 6/1922
[35] IAS, F:47. 1199. II 44 i 50 /1919
[36] IAS, F:47. 1199 II 36/1919
[37] IAS, F:47. 1202. II 44/1920
[38] IAS, F:47. 1202. II 51/1920
[39] IAS, F:47. 1202. II 22/1920
[40] IAS, F:47. 1202. II 68/1920
[41] Dr. Milorad Nedeljković bio je profesor ekonomije. Rođen je 1883. godine, a umro je u emigraciji posle II svetskog rata. Završio je Veliku školu u Beogradu i postao prvi doktor ekonomskih nauka na beogradskom univerzitetu. Od 1920. do 1925. godine bio je profesor narodne ekonomije i finansija na Pravnom fakultetu u Subotici, zatim direktor Poštanske štedionice i ministar u Nedićevoj vladi. Iza sebe ostavio vrlo obimno delo.
[42] IAS, F:47. 1205. II 207/1921
[43] Ivanka Rackov, nav. delo, st. 45
[44] IAS, F:47. 1207. II 13/1922
[45] IAS, F:47. 1203. II 192/1920
[46] IAS, F:47. 1204. II 26/1921
[47] IAS, F:47. 1204. II 61/1921. Na molbi je i preporuka “Odbora za ruske izbeglice,Subotica”.
[48] IAS, F:47. 1204. II 20/1921
[49] IAS, F:47. 1204. II 23/1921
[50] IAS, F:47. 1204. II 45/1920
[51] Iz sačuvanog plakata sa programom, IAS, F:47.1204. II 92/1921
[52] IAS, F:47. 1204. II 97/1921
[53] IAS, F:47. 1207. II 41/1922
[54] IAS, F:47. 1204. II 83/1921
[55] IAS, F:47. 1204. II 160/1921
[56] IAS, F:47. 2111. II 9/1923.
[57] Ivanka Rackov, na. delo, st. 45.
[58] Rackov, nav. delo,st. 45,46
[59] Rackov, nav. delo, st. 46
[60] IAS, F:47.1211. II 113/1923
[61] vidi: Gordana Vujnović Prčić, Viktorija Vujković Lamić, Zgrada subotičkog pozorišta, Subotica 1992, st.7 29
[62] IAS, F:2. fascikla II 250/1918
[63] IAS, F:47. 1199 II 99/1919
[64] IAS, F:47. 1200. II 142/1919
[65] IAS, F:47. 1200. II 248/1919
[66] U potpisu molbe stoji dr. Gerson József , rabin. IAS, F:47.1200. II 256/1919. Datumom 26. januar, datiran je zapisnik Jevrejske veroispovedne opštine (JVO), iz koga se vidi da je došlo do istupa Ortodoksnog udruge iz okvira JVO. IAS, F:47.1200.II 277/1919
[69] IAS, F:47. 1202. II 38/1920
[70] IAS, F:47. 1202 II 57/1920
[71] IAS, F:47. 1202 II 58/1920
[72] Cvetko Manojlović (Subotica, 1869.-1940.). Manojlović je dužnost preuzeo 1. oktobara 1919, od penzionisanog Lányi Ernőa. U tu šk. godinu upisano je 445, a završilo je 305 učenika. O radu škole govori predmet IAS, F:47.1202. II 111/1920, direktorov izvještaj.
[73] IAS, F:47. 1202.II 97/1920
[74] IAS,F:47.1202. II 76/1920
[75] IAS,F:47.1204. 48/1921
[76] IAS,F:47.1204. II 63/1921
[77] IAS,F:47.1204. II 153/1921
[78] IAS, F:47.1207. II 27/1922
[79] Zlatko Baloković (Zagreb, 21. marta 1895. – Venecija, 23. septembra 1965.), hrvatski violinist.Koncertnu karijeru započeo je 1913. i ubrzo stekao međunarodnu reputaciju koncertirajući širom Europe i SAD-a, gde se 1924. i nastanio.
[80] IAS, F:47. 1199. II 1/1919
[81] IAS, F:47. 1200. II 148 i 241/1919
[82] IAS, F:47. 1200.II 265/1919
[83] IAS, F:47. 1202. II 90/1920
[84] IAS, F:47. 1202. II 117/1920
[85] IAS, F:47. 1202, II 135/1920
[86] Ovaj Rus, izbeglica, kao svoju adresu u Subotici naveo je hotel „Zlatno jagnje“.
[87] IAS, F:47. 1203. II 322/1920
[88] IAS, F:47.1202 II 26/1920
[89] IAS, F:47. 1202. II 37/1920
[90] IAS, F:47. 1202. II 17/1920
[91] IAS, F:47. 1202. II 52/1920
[92] IAS, F:47.1202 II 62/1920
[93] IAS, F:47. 1202. II 12/1920
[94] isto
[95] Prigodom potpisivanja Trijanonskog ugovora (4.6.1920.) tog dana 20. aprila, priređeno je u gradu narodno slavlje, kao i predstava u pozorištu. Na glavnom gradskom trgu se pekao vo na ražnju.
[96] IAS, F:47. 1202. II 106/1920
[97] IAS, F:47.1203. II 179/1920
[98] IAS, F:47.1204.II 70/1921
[99] IAS, F:47.1204. II 78/1921
[100] IAS, F:47.1204. II 81/1921
[101] IAS,F:47.1205.II 168/1921
[102] IAS,F:47.1200.II 245/1919
[103] IAS,F:47.1202. II 53/1920
[104] IAS, F:47. 1200. II 271/1919
[105] IAS, F:47.1203.II 171/1920
[106] IAS, F:47.1203. II 217/1920
[107] IAS, F:47.1204. II 73/1921
[108] IAS, F:47.1203. II 209/1920
[109] IAS,F:47.1200. II 143/1919
[110] IAS, F:47.1202 II 64/1920
[111] IAS, F:47.1202.II 91/1920
[112] IAS, F:47. 1204. II 113/1921
[113] IAS, F:47.1203. II 240/1920. Ovaj slikar je bio poznat kao vrsni portretista. Senatu je ponudio da izradi portret Kralja za cenu od 30 000 kruna, ali to nije prihvaćeno. Ipak Senat je 1921. na jednoj izložbi slika u Somboru kupio prestolonaslednikov portret delo Paje Jovanovića za cenu od 8 000 dinara (32 000 kruna).
[114] IAS, F:47.1204. II 96/1921
[115] IAS, F:47. 1027. II 1/1922
[116] IAS, F:47. 1200. II 268/1919
[117] IAS, F:47. 1202. II 23 i 54/1920
[118] IAS, F:47. 1199 II 83/1919
[119] IAS, F:47.1204. II 12/1921
[120] IAS, F:47.1207. II 148/1922
[121] IAS,F:47.1205. II 200/1921
[122] IAS,F:47.1205. II 236/1921
[123] IAS, F:47. 1199. II 26/1919
[124] IAS, F:47.1199.II 27/1919
[125] IAS, F:47.1199 II 53/1919
[126] IAS, F:47. 1202. II 45/1920
[127] IAS,F:47.1199. II 63/1919
[128] Milan Dubajić, Radnički pokret u Subotici od kraja 1918. do 1921.godine,Subotica 1966, st.44 52.
[129] Miško Prćić rođen je 1878. u Subotici. Angažovan i prije rata u bunjevačkom narodnom pokretu. Nakon rata javlja se kao urednik u nekoliko bunjevačkih listova. Postavljan je u okalnu gradsku skupštinu, a biće i narodni zastupnik, kao drugi na listi “Bunjevačko šokačke stranke”, po smrti dotadašnjeg zastupnika dr.Vranje Sudarevića, 1924. godine.
[130] IAS, F:47. 1202. II 47/1920. Molbu je potpisao Janoš Zelić (Zélics János,Subotica, 1896. – 1920.) berberski majstor, invalid, uhapšen nakon izbijanja radničke oružane pobune 19. aprila, kada su ubijena dva gradska policajca.Po policijskom iskazu izvršio samoubistvo skokom sa III sprata u Gradskoj kući gdje se nalazio policijski pritvor.
[131] IAS, F:47.1202. II 137/1920. U Subotici se broj krojača kretao oko 250, 180 muških i 70 ženskih.
[132] IAS, F:47.1204. II 80/1921
[133] IAS, F:47. 1202. II 42/1920
[134] IAS, F:47.1203. II 234/1920
[135] Dr. Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslovije 1918 1941,Beograd 1997, st. 326.
[136] Dr. Ferenc Fenjveš (Fenyves Feerenc – pre promene prezimena Fridmann, Nagyszentmiklós 1885.- Subotica 1935.)
[137] Braun Henrich, (Bajmok, 1869. -Subotica, 1918.)
[138] IAS, F:47.1201. III 16/1919
[139] IAS, F:2. 253/1918.
[140] IAS, F:2. 259/1918
[141] IAS, F:47.1.196. P.S.
[142] IAS, F:47.2000, III 16/1919
[143] IAS, F:47. 1201. III 205/1919. Krov dvorišne kućice bio je izložen bacanju raznih stvari od strane „personala sa drugog i trećeg sprata gradske kuće“ koji su ga oštetili, pa je „Korzo“ zahtevao polovinom 1921, doduše neuspešno, da mu se pričinjena šteta nadoknadi. IAS, F:47. XV 336/1921.
[144] Španska groznica (gripa) se javila početkom februare 1920. godine. Škole, kao i bioskop bili su zatvoreni od 11. do 26. februare. Prijavljeni broj obolelih je iznosio 733, mada ih je bilo znatno više koji se nisu obraćali lekarima, a od posledica tog obolenja je umrlo 47 osoba. Izvještaj gradskog fizikata. IAS, F:47.1201. I 13/1920
[145] IAS, F:47.1426. 68/1920
[146] IAS, F:47. XX 574/1920
[147] IAS, F:47. XX 574/1920
[148] IAS, F:47.1201. III 205/1919
[149] Lifka Aleksandar, (Brašov (Rumunija) 1880. -Subotica, 1952.). Porodica mu potiče iz mesta Lužec, nedaleko od Praga. Bavili su se držanjem pokretnog muzeja. tako je i Aleksandar rođen na jednom putu. Imao je još 2 brata i sestru. Nakon osnovne škole, srednje obrazovanje stiče u Beču. Važi za pionira kinematografije na ovim prostorima. Pored prikazivanja filmova, bavio se i snimanjem. Od 1910. godine drži u Subotici objekat ( „Lifka“ ) u kojem se bavio kinematografskom delatnošću.
[150] Jakobčić Imre, direktor i predsednik Upravnog odbora Opšte kreditne banke d.d. 1930. godine po izveštaju banke, 95% akcija je u rukama porodice Jakobčić.
[151] IAS, F:47. XV 19/1919
[152] IAS, F:47. XV 56/1919
[153] Sačuvan je dopis radničkog atletskog kluba (M.T.E.) sa programom atletskih takmičenja koja oni organizuju 21.9.1919. na vlastitom terenu na segedinskom putu.
[154] IAS, F:47.1200. II 166/1919
[155] IAS, F:47. 1199 II 70/1919. Pored molbe i odluke u predmetu je sačuvan i inventar male sale.
[156] Reč o pioniru vazduhoplovstva Ivanu Sariću (27. jun 1876. – 23. avgust 1966.) koji je bio sportista, bavio i atletikom, fudbalom, biciklima, motorima i automobilima.
Prvi je čovek sa ovih prostora koji je poleteo, 16. oktobra 1910. u Subotici, avionom lične konstrukcije i izrade.
[157] IAS, F:47.1204. II 66/1921
[158] IAS, F:47. 1204. II 159/1921
[159] IAS, F:47. 1207. II 141/1922
Subotica nekada 