MANIFESTACIJE I KULTURA U SUBOTICI (1918. – 1923.)

KULTURNA DOGAĐANJA U SUBOTICI  NAKON  I  U   PRVIM GODINAMA NAKON RATA ( 1918.  – 1923. )

objavljeno:Kulturni događaji u Subotici u prvim godinama nakon rata, Rukovet, 10-11-12, Subotica 2008, str.32 – 44.

            Zaposedanjem Subotice 13. novembra 1918. od strane srpske vojske, samo nekoliko sati pre potpisivanja Beogradskog ugovora o primirju, započeo je jedan novi politički i državnopravni period, koji će determinisati i sve ostale društvene procese, pa tako i one u oblasti kulture i prosvete. Njegova osnova je bila presecanje svih veza sa Budimpeštom i uspostavljanje novih sa Beogradom.

Šta se izmenilo u Subotici u  odnosu na dotadašnje stanje?

Nakon kratkotrajne vojne uprave, dolazi do konsolidacije civilne vlasti koja je pod direktnom upravom Beograda. Svi funkcioneri se postavljaju, ukinuta je samouprava oličena u   izborima za Gradsku skupštinu. Mesta u upravi zauzimaju „slaveni“, svi koji odbijaju da  polože zakletvu novom Kralju, gube položaje. Neslovenima u prvo vreme nisu priznata izborna prava, isključeni  su iz agrarne reforme, … Sa mogućnosću optiranja, dolazi do pomeranja stanovništva koja su dvosmerna. Na ekonomskom polju, vrši se „nacionalizacija“, firme se stavljaju pod sekvestar. Vladaju velike nestašice, goriva, hrane i drugih osnovnih potrebština. Mađarski, kao do  tada zvanični  jezik se potiskuje iz javne upotrebe, škole i zabavišta na mađarskom jeziku se zatvaraju, a vaspitači i učitelji otpuštaju. Svi koji su doselili u periodu rata, pod obrazloženjem nedostatka stanbenog prostora, izgone se iz Grada.[1]

Jedan od elemenata pokazatelja novih vremena je i brojno stanje subotičke populacije koje po lokalnom popisu[2] stanovništva iz februara 1919. godine daje sledeće podatke o narodnosti: Bunjevaca  65 135, Srba  8 737, Mađara  19 870, Nemaca 4 251, Jevreja 3 293, ukupno 101 286, i time beleži velika odstupanja u odnosu na zadnji – državni popis iz 1910, u okvirima Monarhije.

Sve te činjenice obrazuju i daju dosta sumornu sliku o diskrimintornom položaju neslovena, prvenstveno subotičkih Mađara,  do tada najbrojnije nacije, ali ipak treba istaći da sem pojedinih varnica revašizma prema njima, nije bilo slučajeva ozbiljnijeg atrociteta.

„Što se tiče javnih predavanja, pozorišnih predstava i umetničkih koncerata  izgleda da su oni ustupili mesta baru, kafanskom životu  i zabavama slične vrste. Svelo se na minumum ono što diže duh i povisilo na maksimum što zadovoljava telo.“ Ta kratka izjava, napisana 1925, dobro karakterizira niz sličnih ocena o učmalosti u subotičkom kulturnom životu u godinama nakon rata.[3]

Da li je zaista na kulturnoj, javnoj sceni vladalo takvo mrtvilo i nezainteresovanost?  Ko su bili subjekti i akteri delovanja na njoj?

Prateći i koristeći arhivsku građu Senata, odeljenja Velikog beležnika, pod oznakama II (Istorijski arhiv Subotica, F:47.1199.- 1211. ), molbe za odobrenje korišćenja lokala i prostora u gradskoj svojini, kao temeljni izvor podataka, uz literaturu o kulturnoj prošlosti Subotice i  lokalnu štampu, pokušaćemo da damo prilog poznavanju kulturnih zbivanja u  Subotici  u prvim poratnim godinama, od 1918. do  1923.

Šta je bilo potrebno da bi se održala jedna  javna  priredba? Odobrenje Senata kao i gradske   kapetanije (policije), ali i obezbeđen lokal odnosno mesto za održavanje. U gradu nije bilo  mnogo mesta gdje su se mogli održavati veliki skupovi, pozorišne ili druge predstave. Najpogodnije su bile dvorana Pozorišta i Velika  većnica u Gradskoj kući, koje su bile u vlasništvu grada, pa se upravo zato praćnjem molbi za njihovo korištenje može dobiti pregled te vrste kulturnih i drugih javnih zbivanja.

Treba istaći  da su  senatske odluke donošene nakon obezbeđivanja kapetanske dozvole. Grad je doneo odluku da se  za sve javne manifestacije, sem Sokolskih, naplaćuje u poseban porez od 25% vrednosti ulaznica[4], a imao je i tarifu  za upotrebu pozorišta  u vrednosti  od 120 kruna.

II 245 1919 atlet

Pozorišne predstave

Sa izgradnjom hotelskog objekta („PestSzálloda“) 1853. u okviru kojeg je bio i pozorišni   kompleks, dovršen naredne godine, dvorana sa dva nivoa loža i parterom, i ostalim sadržajima, započinje i nov period u kulturnom i pozorišnom životu u gradu.

poz 1888

razglednica

pozoriste 1845 tlocrt projekat dobiven iz Gradskog muzeja inv br 3400 orig

Tlocrt pozorišta iz 1845.

Pored nastupa lokalne družine  „Szabadkai Színügyi Egyesület“ (Subotičkog pozorišnog udruženja, koje se osniva 1870.godine.[5]) redovna su bila gostovanja mađarskih pozorišnih družina kao i “Srpskog narodnog pozorišta” iz Novog Sada. U predratnom, kao i u prvom peridu nakon rata nije postojala stalna profesionalna pozorišna trupa u Subotici.[6]

Pozorište je uništeno u požaru 1915. godine i  nakon toga će se predstave održavati   u preuređenoj velikoj “Balskoj” dvorani Hotela. To će potrajati sve do decembra 1926, kada je završena adaptacija objekta, a pozorišna sala prilagođena prvenstveno za prikazivanje filmova.[7].

Pozorištem je upravljao “Pozorišni odbor” koji je birao upravnika. Od 1912. godine kao upravnik Pozorišta javlja se  Jožef  Nadaši (Nádassy József).  I u zadnjoj ratnoj godini, njegova trupa je dobijala pravo na igranje predstava. Sačuvana je dozvola za nastupe u  periodu januar – maj 1918, u sali gdje je tada bio smešten i bioskop „Korzo“.[8]  I neke druga udruženja, kao na pr. „Szabadkai  Munkás Testedző Egyesület“ (Subotičko radničko telovežbačko udruženje),  koje držalo je kabaretsku predstavu 28.7.1918. godine, priređivale su priredbe i u zadnjim mesecima  pre okončanja rata.  Jožef  Nadaši se u jesen 1918. nalazio   u   Novom   Sadu, odakle je pre ulaska srpske vojske opet došao u Suboticu. Neki članovi njegove družine otišli su u Budimpeštu, ali on ostaje u Subotici, nadajući se da će i u novim  uvetima dobiti priliku da  nastavi sa radom, što će se pokazati pogrešnim.

U Subotici je prvo gostujuće profesionalno pozorište bilo „Bosansko Hercegovačko narodno pozorište“ iz Sarajeva. Pripreme za njegovo gostovanje vršene su od početka decembra 1918. godine. Nakon dobijanja dozvole od “Bunjevačko srpskog narodnog veća”, radilo se na obezbeđivanju tehničkih preduslova za igranje predstave. Jedan od najvećih  problema bilo je rešavanje pitanja zagrevanja sale. Usled opšte  nestašice uglja do njega  je bilo izuzetno teško doći. Ipak, sekretar tog pozorišta, i jedan od reditelja Radivoj Dinulović, dobio  je pravo na nabavku 6000 kg uglja, za što je 16.10. i uplatio 522 krune.[9]

Predstava koju je odigralo to Pozorište 22. decembra 1918, u velikoj sali hotela bila   je komedija „Svet“  u tri čina, od Branislava Nušića. Već četiri dana posle prve pozorišne   predstave, 26. 12.1918. daje  se i naredna pod imenom „Jugoslovija“.[10] Gradonačelnik Stipan Matijević lično je dozvolio njeno izvođenje. Sarajevsko pozorište  ostalo  je u  Subotici   i   prva dva meseca 1919. godine, dajući komade iz svog repertoara, narodne igre, drame, komedije i operete.[11]. Nakon njegovog odlaska, 20. marta izvršen je inventar pozorišne sale. Popisano je 307 stolica, plave zavese, kulise, lampe, itd.[12]

DSCF28781

Pozorište iz Sarajeva pokazalo je spremnost da ponovo obuhvati i Suboticu tokom svoje naredne turneje, koja je planirana krajem 1919. godine, zbog renoviranja  njihove  matične  pozorišne  zgrade. Ali,   molba je rešena negativno i akt je kao bespredmetan stavljen  u  arhivu.[13]

Još jedno gostovanje, organizovao je solunski borac, bivši reditelj  Vojnog pozorišta jugoslovenske divizije,  član  “Kraljevskog narodnog pozorišta u Skoplju”, Sima Stojanović  – Šućur.   On je dobio salu pozorišta 6. septembra 1919, da priredi  umetničku   predstavu   uz sudelovanje pozorišne družine iz Srbobrana.[14]

II 1 1919 Jugoslavija

Dopis Osztrogonácz Antala, staratelja pozorišta, 1919.

Formiranjem „Pozorišnog odbora“ oktobra 1920. godine, učinjen je korak   ka     institucionalizaciji  staranja  o pozorišnom životu u novom periodu. Inicijatori za taj korak su bili „Neven“ i „Subotička Matica“.[15] „Uviđajući potrebu, da se putem pozorišne umetnosti poradi na kulturnom i nacionalnom  osvešćivanju  subotičkog građanstva, obrazovao  se pozorišni odbor, sa glavnim zadatkom da  u najskorije  vreme omogući u našem gradu gostovanje osiječkog pozorišta.“ stoji  u dopisu koji je potpisao dr. Nepokoj, u kome se mole posebne povlastice za predviđeno gostovanje. Traženo je  da se dozvoli besplatna upotreba „pozorišnih prostorija i uređaja“, grejanja, rasvete, oprost od poreza na ulaznice, kao i da se uredi konačište u  jednoj od školskih  zgrada, za trideset članova osiječkog pozorišta. Sudeći po kasnijem razvoju događaja, Senat je zaista i ispunio neke od tih zahteva, odnosno došlo je sklapanja ugovora i time je omogućeno da  osiječka trupa posećuje  Suboticu. „Osiječko pozorište“ gostovalo je novembra i decembra 1920. kao i februara i marta  1921. godine, zahvaljuči  upravo inicijativi  „Pozorišnog odbora“  i zainteresovanosti Grada  da unapredi  pozorišni život. Prve predstave održalo je  20. i 25.  novembra. „Osiječani  su odabrali program namenjen širokoj publici, i to „Protekciju“ i „Narodnog poslanika“ od Nušića, „Graničare“ Frojdenrajha, Smetaninu operu „Prodana nevesta“, a Molijerovog „Tvrdicu“ za đake. Odaziv publike  je, međutim, bio vrlo slab, na reprizi „Graničara“ sala je zvrjala prazna.“[16]  Drugo gostovanje, 16. i 21. novembra, obeleženo je izvođenjem  opere „Travijata“, a treće, od 24. februara do 3. marta, također operama, „Madam Baterflaj“ i  „Seviljski  berberin“. Pošto je poseta  ostala ispod očekivane, pozorište je trpelo gubitke, a Grad nije bio spreman da pokrije nastali deficit od 50 000 kruna, ugovor je raskinut.

Senat  je u kasnijem periodu redovnu birao članove tog odbora, čiji  je  mandat trajao 3 godine. Od maja  1921, članovi su bili: Josip Piuković, dr. Joca Manojlović, dr. Izidor Milko, Miroslav Mažgon, Lazar  Stipić, Marko Protić  i  Kosta Petrović.[17]  U narednom periodu,  1922 1923, predsednik  tog odbora je bio gradonačelnik Andrija Pletikosić.

I druge pozorišne trupe, domaće amaterske ali i gostujuće, redovito su dobijale prilike za  nastupe.  Tako su 1919. godine gostovali i glumci „Srpskog vojnog pozorišta I  armije“ pod upravom Nikole Hristilića. On je obezbijedio prostorije u gradskom Pozorištu za držanje predstava, od 4. oktobra  do  16. novembra 1919.[18]  Ansambl koji je brojao 20 ljudi „prikazuje komade iz Srpske, Hrvatske i strane literature i nosi kulturno prosvetni karakter“ stoji  u  molbi koju je  napisao upravnik Hristilić. O  konkretnom programu koji se odvijao u tom periodu saznajemo i iz prepiske koja se vodila prilikom naplate ulaznica za jednu njihovu predstavu. Na zahtev subotičkog školskog  nadzornika  Mije Mandića, ova pozorišna  trupa održala je 13. novembra, na dan obeležavanja godišnjice ulaska srpske vojske u Suboticu, predstavu  za  učenike osnovnih  škola  „Boj  na Kosovu“. Pošto je predviđena  cena  ulaznice bila 4  krune,  a  „broj učenika je prema kazivanju učitelja 2 500“, pozorište je od gradske blagajne zahtevalo ispalatu 10 000 kruna. U  odgovoru  na  taj  dopis, Senat je odgovorio da „obzirom na tu okolnost što u pozorištu samo za 500 lica ima mesta“, odobrava isplatu  2 000 kruna.[19]

Ali za gostovanja mađarskih trupa i glumaca, dozvole ni u kasnijem periodu nisu tako lagano izdavane. Primeri za to su kada polovinom 1920. godine „Mohačko pozorišno društvo“  nije dobilo pozitivan odgovor  na svoju molbu za ustupanje sale pozorišta. Kao razloge, vlasti su navele da nisu uoznate sa Pravilima dotičnog društva, a pored toga „u dvorani gradskog pozorišta imade u zadnje vreme previše koncerata.“ !! [20]

II 63 1919 Socijdem.

Molba socijaldemokratske partije, 1919.

Isto tako, uprava pozorišta „Pannonia“ iz Pečuja, ponudila je marta 1921. da gostuje 4 – 6 nedelja, sa svojim programom, ali im molba nije usvojena. Naveli su da su u Pečuju naišli na dobar prijem i kod srpskih vojnih i građanskih vlasti, da im je program sastavljen od tačaka  većinom  na srpskom, sa tek po jednom tačkom na mađarskom i nemačkom. No,  to  nije bilo dovoljno da im se dozvoli nastup u Subotici.[21]

Na slične poteškoće nailaziće i  “domaće” mađarske trupe.  Subotičko pozorišno udruženje (Szabadkai Színtársulat) čiji   je umetnički voditelj bio  Erne Hidvegi (Hídvégi Ernő),  piše  6.12.1918.  godine Senatu tražeći dozvolu za održavanje pozorišnih  predstava  u  prostorijama gde „Korzo Mozi Rt.“ održava kinematografske predstave. U njegovom dopisu  se naglašava iznenađenje što je takvu dozvolu od „Bunjevačko srpskog narodnog veća“, koje od svog formiranja 10. 11. 1918. pruzima ingerencije upravno izvršne vlasti u  gradu, već dobilo srpsko pozorište (misli se na Sarajevsko narodno pozorište, prim M.S.) ali ne i njegova mađarska trupa. Iznosi se i da  je praksa  naizmeničnih   nastupa srpskih i mađarskih pozorišnih družina zaživela u Somboru, pa se moli prihvatanje takvog načina regulisanja pozorišnog života i u Subotici.  Hídvegi piše da je njegova trupa dobila opremu i kulise od Jožefa Nadašija.[22]

Iz jedne molbe, koju su podnela dva subotička glumca, članovi trupe Nadašija, Vilmoš Komloš (Komlós Vilmos) i Jožef Jegeš (Jeges József), pisane 13. aprila 1919. godine, saznajemo da su već 9 meseci   bez   izvora zarade, te da su ostali bez sredstava za život. To upućuje da oni  od oktobra 1918. godine nisu držali predstave. Zato mole da im se dozvoli da odigraju jednu predstavu 20. i 21. aprila 1919, od  čijeg prihoda  bi  obezbijedili sebi najnužniju  pomoć. Njima je  Senat  zaista i izdao odgovarajuću dozvolu.[23]

U literaturi se kao prva predstava na mađarskom jeziku spominje kabaretski nastup društva “Subotički krug prijatelja umetnosti” (Szabadkai Műpártolók Köre) 8. februara 1919. To društvo će se istaći kao najagilnije u čitavom narednom  periodu.

Jožef  Nadaši,  povisio  je septembra 1919. godine cenu iznajmljivanja svojih kulisa sa 210  na 310 kruna, pa se time i cena koju je Grad naplaćivao za upotrebu sale pozorišta promenila sa 120 na 150 kruna. Antal Ostrogonac, gradski  službenik, staratelj  Pozorišta izveštava o tome Senat.[24]

“Subotičko žensko društvo,1868.” (Szabadkai Nőegylet, 1868.), čija je predsednica bila  udova Arpada Hidega (Hidegh Árpad), koje se bavilo karitativnim radom, dobilo je salu pozorišta 16. januara 1920. Predviđeno je bilo održavanje predstave, čiji bi prohodi išli u dobrotvorne  svrhe, za  patronažnu  delatnost, koju je organizovalo to društvo.[25]

Isto tako i društvo “Subotički krug prijatelja umetnosti“  (Szabadkai Műpártolók Köre) je molilo   dozvolu radi priređivanje kabaretske predstave i septembra 1919. ali pošto nije imalo odgovarajuću   saglasnost  gradske kapetanije, Senat  nije  ni raspravljao o toj molbi.[26] No za 22. novembra i 25. decembra iste godine dobilo je senatsku  odluku da može koristiti salu pozorišta za svoje predstave. Društvo je računalo i  na izvesnu finansijsku dobit od njih, pa je sredstva namenilo za pomoć siromasima i kupovinu božićnih poklona za takva  lica. Cene ulaznica, koje je naplaćivalo su bile: za lože  40, a za parter od 5 do 10 kruna. Nije poznato koliko je tačno članova brojala ta amaterska pozorišna družina.  Glavni organizator, pa i formalna predsednica bila je Ana Gruber[27], supruga poznatog subotičkog fotografa Ferenca Piča (Pietsch ). Taj bračni par je bio nemačkog porekela. Društvo će od 1921. raditi pod  imenom “ Krug subotičkog diletanstkog društva“.

Pietsch Ferencne i dr Franjo Hirt

U okviru tog društva, do promene naziva, radila je pozorišna sekcija „Subotičko Diletentsko društvo“. Prilikom obeležavanja “Dečijeg dana” 23. maja 1920. ono je igralo jednu dečiju predstavu (verovatno   na   otvorenoj sceni), za čiju reprizu 20. aprila, dobijaju i salu pozorišta.[28] Dio prihoda tih predstava, 8000 kruna, uplaćen je u “Fond  za zaštitu dece i mladeži”. Isto društvo organizuje i predstave 11. jula 1920, popodnevnu i večernju[29] kao i 22. avgusta, kada je predviđen vrlo raznovrsan  muzički, plesni i dramski program od  14 tačaka. U muzičkom delu zastupljena je  Betovenova sonata  na klaviru, izvođač Elvira Jung, operske arije, mađarske pesme, itd, u plesnom srpsko kolo, španski ples, itd,  a u dramskom  recital „Od Save do Rajne“ u izvođenju Jovana Jovanovića i tri  jednočinke.[30]   Kao glumica, učestvovala je i sama predsednica društva. U nevedenom programu  sa poimeničnim spiskom učesnika, pada u oči zastupljenost mađarskih izvođača, uz dva srpska, violinstu Franju Mijatova i Jovana Jovanovića, ali i svako odsustvo  Bunjevaca. Ovo  amatersko pozorišno društvo  imalo  je  izgrađen program od nekoliko   numera, komediju „Majka“ od Gergelja Čiki (Csiky Gergely), „Seoska lola“ od Edea Tota (Tóth Ede), „Gospodin doktor“ komediju,  koje je prikazalo  i 25. i 26.  decembra 1920.[31]  Komad  pod imenom „Toloncz“  igran  je 6. i 20. februara 1921, a prihod   je   namenjen u dobrotvorne srhe. Šaljivu   igru u 3 čina  „Válás után“, subotičani su mogli  da   gledaju  27. i  28. marta 1921, a „Naftalin“, autor Jene Heltai (Heltai Jenő) 14. avgusta. Zbog redovnog ustupanja prihoda instituciji za zaštitu dece, ne čudi njihovo pisanje Senatu da društvo „svojim dosadašnjim radom zaslužuje pažnju i preporuku.“[32] Predstave društva su očigledno nailazile na dobar odziv publike, pošto je nakon odbijanja svih  troškova  ostajalo još i nešto sredstava za takve svrhe.

No, molba gospođe Pič,  za igranje  komada „Vesela Jutka“,  Šandora Lukača (Lukács Sándor), nije prihvaćena. U obrazloženju  koje daje Pozorišni odbor kaže se da se u  njemu ismeva „figura Slovaka“ i skreće pažnja društvu da ubuduće bira takve predstave  koje ne vređaju „nikoju narodnost.“[33]   U oktobru je ovo društvo opet igralo „Naftalin“  i  „Seosku   lolu“,  a  u   decembru  „Đavolsku verenicu“ (autor Stipan Geci), i 1. januara  1922,  „Već će Vica“  od Andora Gabora (Gábor Andor).   Predstava  „Seoska lola“ davana  je 15, a „Stara ljubavnica“ 22. januara, Heltaijev komad  “Tündérlaki lányok“  28. februara, a Čikijeva „Šarena  mizerija“ 16. aprila,  dok je na repertoaru  9. maja bila predstava „Házasság“ . Od  čistog prihoda tih predstava 50% je uplaćivano u razne gradske fondove,  za  pomoć deci,  izbeglim Rusima, pozorišnom fondu.[34]  Društvo je redovno davalo predstve i tokom 1923. godine.

Domaćim Bunjevcima je pak, bilo nešto laganije da dođu do prilike da se subotičkoj publici predstave na javnoj sceni. Za „Bunjevačko divojačko katoličko udruženje“  ( Osnovano je 1911. godine. Kao cilj je imalo prosvetno karitativni rad.) pod  predsedništvo Rozalije Peić Tukuljac, obezbeđena je dvorana pozorišta u periodu  24. do 26. februara 1919, kao i 3. marta radi održavanja probi i dva pozorišna komada.[35]  Isto tako, „radi redovne pozorišne igre“  ovo  udruženje je imalo pravo da od 11. do 15. i 19. aprila 1919. godine koristi iste prostorije.[36] I u martu  920. godine, ono je dobilo salu, da održi 6 proba a zatim 28. marta i „legendsku pristavu u 5  čina“[37]  koju će ponovo igrati  4. aprila.[38]

I „Subotičko bunjevačko divojačko  društvo“  tražilo  je i dobilo pravo na upotrebu gradskog pozorište u vremenu od  9. do 12. februara 1920, radi održavanja proba i predstave, dve  „pozorišne  igre“;  „Seljaci   u gradu“ i „Sluge“.[39]

Ipak, za društva i udruženja, sa jasnim nacionalnim i patriotskim predznakom, i u oblasti kulture, lokalne vlasti imale su ponajviše razumevanja. Tako je  aprila  1920. godine, grupa studenata subotičkog  Pravnog  fakulteta, Ivan  Amar, Lazar  Turanov, Sever  Zvekić i drugi,  kao osnivači „Studentske diletantske pozorišne trupe“ dobila pravo  da za probe i predstave  svoje amaterske družine jednom nedeljno koriste salu pozorišta.[40]  Ova družina će nastaviti da radi pod promenjenim imenom – „Diletanstsko pozorišno društvo u Subotici“, od kraja 1921. Za cilj je imalo „negovanje jugoslovenske umetnosti  i širenje nacionalne svesti duboko u svim slojevima narodnih masa“.  Na čelu Upravnog odbora nalazio se vanredni profesor subotičkog  Pravnog fakulteta dr. Milorad Nedeljković[41]. Prva predstava koju ti diletanti igraju, bio je „Običan čovek“ od Nušića, 27. novembra, a i za dan  obeležavanja ujedinjenja, 1. decembra učestvuju  u otvaranju svečane akademije.[42]  „Vučicu“  igraju 15. decembra. Do do januara 1922, odigrali su još  3  komada: „Vojvoda Brana“, „Hasanaginica“ i „Knez Ivo od Semberije“, da bi sa radom nastavili tek u jesen 1923. godine.[43].  Te komade sa davali uz  suradnju sa putujućim pozorište Mihajla Spasića, sa kojim su do februare 1922. odigrali „kratak niz predstava“, ali nisu uspjeli  da se sporazumeju o daljoj suradnji sa tom trupom. pa će nastaviti  sami.[44]

Za  potrebe fonda namenjenog  pomaganju povratka  ratnih zarobljenika, subotička     organizacija „Odbor za doček ratnih zarobljenika“ (predsednik Bogdan Dimitrijević) održala   je  23.  i 24. oktobra 1920. dve umetničke predstave u  pozorištu.[45]

„Ženska zadruga srpkinja“ dobila je istu salu za dan 16. februare 1921, u cilju davanja predstave za đake. Molbu je potpisala   Stefanija Manojlović.[46]

Valentina Rajsler,  ruskinja, izbeglica, je  potpisnica  molbe za održavanje predstave ruskih  umetnika, 3. aprila 1921, koja je i odobrena.[47]  Ruske izbeglice u Subotici imale su i svoje posebno pozorišno  udruženje, kojem je sekretar bio Gavrilo Puzanov, vojni  činovnik, sa  adresom   u „Kakaš“ školi. Bilo je sastavljeno od desetak glumaca, inače vojnih lica, od  pukovnika  do   poručnika, i  nekoliko glumica. Ono je pokušalo da organizuje  predstavu  početkom  februara 1921,   ali  je odbijeno od Senata,  pošto molba nije bila  podneta putem “Ruskog komiteta u Subotici”.[48] Tek   druga   molba, overena pečatom tog Komiteta bila je uslišena i ovom udruženju je bilo dozvoljeno izvođenje „miniatura“, 13. istog meseca.[49] Naredna njihova molba, za predstavu 9. aprila je prihvaćena, ali senatska odluka nije im mogla biti uručena, pošto se  „društvo  na nepoznato mesto preselilo.“[50]

„Bunjevačko momačko kolo“ u čije ime je potpisan Ive Prćić kao predsednik, davalo  je pozorišnu predstavu  25. aprila 1921. godine.

„Oblasna državna zaštita dece i mladeži“ javlja se kao organiztor niza  priredbi  pod   nazivom  „Dečiji  dan“ maja 1921.  godine. Programom je predviđeno održavanje koncerta pred  Gradskom kućom 14. maja, a narednog dana pohod kroz grad, besplatne kinematografske predstave, sportska takmičenja u Dudovoj šumi i na Paliću, da bi se 16. održala velika zabava u parku kod železničke stanice i sportska takmičenja na Paliću. Kao novost, najavljena je ženska rukometna utakmica.[51] U večernjim terminima davane su diletantske predstave u pozorištu.

Jednu   diletantsku družinu okupio je 1921.  i  kontrolor  Državnih železnica, Eugen Aranji (Arányi Eugen).  Ona  je uvežbavala komad  “Jesenja oluja” (Őszi vihar) na mađarskom jeziku, i  18., 19. aprila  i dobila priliku da je izvede u pozorištu. U molbi je naglašeno da u njoj  „nema nikakvih političkih tendencija“. Sav prihod,  nemenjen  je  siromašnoj železničarskoj deci.[52]

Dušan Manojlović, kao predsednik „Subotičkog Atletskog Nogometnog Društva“   (S.A.N.D.),  organizujeo je izvođenje šaljive  pozorišne predstave „Prinz“ od  Gabor Andora, 16. oktobra 1921, u pozorišnoj sali.

Molba „Pučkog kruga“ (Népkör) koju je uputio dr.  Vojislav Singer za održavanje diletantske predstave u pozorištu. marta 1922,   nije usvojena  pošto „nije dokazano da je društvo ovlašteno za priređivanje predstava  i  da u molbi nije navedeno kakav komad se želi prikazati“. [53]

Društvo „Talmud Tora“ dobilo  je  salu  za održavanje   „kulturne priredbe“ 9. maja 1922. Ni u ovom  slučaju  u  molbi nije  definisan program ali je dozvola ipak izdata. Ostatak od inkasiranih sredstva je namenjen za kupovinu udžbenika za siromašne đake.

Članovi „Udruge  glumaca  SHS“,  Lidočka Wizakova  koncertna plijesačica“ i Vaclav Ulčika „član narodne opere u Pragu“,   izveli  su svoju predstavu 1.i 2. maja 1921. u sali pozorišta.[54]

Pozorišni odbor je doneo odluku na  svojoj  sednici   19. septembra 1921. da se   pozove   jedna   „od  naših  pozorišnih  družina“  da dođe početkom novembra 1921. i priredi 30 – 40 predstava. [55] Ali do realizacije toga plana doći će tek godinu dana kasnije.

Sve je poteklo od Radivoja Dinulovića, reditelja i tehničko administrativnog šefa “Narodnog pozorišta” iz Sarajeva. On je septembra 1922. ponudio da „kreira pozorišnu trupu“ koja bi u igrala u Subotici određeni broj predstva, uz obezbeđivanje osnovnih materijalnih preduslova. Naveo je da je obezbedio učešće značajnih umetničkih imena iz nekoliko gradova, Zagreba, Beograda, Sarajeva.[56] Senat odlučuje da mu mesečno, od novembra 1922. do 31. marta 1923. isplaćuje 2 000 dinara „mesečne potpore“. Pored toga on je želeo da obezbedi  od Ministarstva   prosvete 100 000, a od Kralja 30 000 dinara.[57] Ali izgleda da ta sredstva nisu stizala. Pozorišni odbor koji je oktobra 1922. predložio Senatu, što je i prihvaćeno, da se u okviru gradskih službi i institucija obrazuje i „Gradsko pozorište“, nadajući  se  i previđajući da će ga država preuzeti – finasirati, već od 1. jula 1923.

“Gradsko pozorište svečano  je otvoreno 3. novembra 1922. godine. Posle odvsirane himne, veliki komediograf Branislav Nušić, u svojstvu načelnika  “Umetničkog  odeljenja   Ministarstva  prosvjete”, otvorio je “Gradsko pozorište”, a zatim je izveden prigodan   program, sastavljen od solo pesama i   recitacija.“[58]  Prva  predstava „Hasanaginica“ je bila igrana  već idućeg dana. Poseta  narednih predstava je bila dosta slaba, pa je Dinulovićeva trupa  beležila  samo deficite. Da je Pozorište ostalo bez novaca, vidi se i iz dopisa koji Dinulović piše gradonačelniku Pletikosiću 18. februare te godine, tražeći  novu dotaciju od  još 20 000 dinara. „U času kada treba da se prelomi štap nad jednom živom nacionalno kulturnom ustanovom, koja  je dočekana tolikom požudom, a koja u našoj sredini reprezentuje ogromnu vrednost, ja se usuđujem obratiti na Vas sa molbom  da  snagom svoga autoriteta, ljubavlju  prema  našem narodu i osećanjem kulture, pomognete  da se ovaj  zavod u temelju ne razruši.“ Intervencija  je urodila plodom, Pozorištu  je obezbeđeno dalje finansiranje, mesečno 2 000  dinara, do kraja   godine, uz uvslov da mesečno prikaže barem 12 predstava na državnom  jeziku, ali ni to  nije bilo dovoljno, pa su Dinulović i njegova trupa 4. marta napustili   naš grad.[59]

Investicija popravke  zgrade i povećanja  pozornice, vredna 1 10 000 dinara odobrena je početkom 1923. godine. Iste  godine  gradonačelnik  Andrija Pletikosić sastavio  je dopis Ministru prosvete u kojem je zatražio sredstva  za izgradnju nove pozorišne zgrade, u iznosu od 5 miliona dinara. U odgovoru načelnika Odeljenja  za  kulturu  pri  Ministarstvu prosvete, Branislava Nušića, stoji da, pošto je objekat gradska svojina, on i treba da nađa načina  da  ga obnovi.[60]

Tek sledećih godina sazrevaće ideja o potrebi ulaganja u taj hram kulture, pronalaziće   se   sredstva za finansiranje, da bi ona bila i ostvarena  decembra 1926. kada je završena izgradnja nove scene, na kojoj je paraleno uz prostor za  izvođenje pozorišnih dela  dobiven i onaj prilagođen prvenstveno za prikazivanje filmova.[61]

Koncertna scena

Prvi podaci o muzičkim koncertima nakon rata datiraju sa početka decembra 1918. godine. Profesor violine  u Muzičkoj  školi  Laslo Deže (Dezső László), dobio je dvoranu u  pozorištu  da  8. decembra popodne tamo održi koncert. Kao gosti  su  nastupali i Teri Sabadoš, pijanistkinja iz Budimpešte i operska  pevačica Neli Gaboš (Gabos Nelly). Gradsko tehničko odelenje na osnovu takve senatske odluke sastavilo je svoj izvještaj o ceni priprema dvorane, čišćenju, grejanju i osvetlenju.( Električno osvetljenje  je uvedeno  u pozorište 1898.godine.) U njemu se kaže i da se u  dvorani već nalazi klavir.[62]

GABOS NELY F-018_predmet_br_1164

Plakat za koncert

Operski pevač iz Beograda, Boško Nikolić, na vojnoj  službi  pri železničkoj stanici u Subotici, dobio je dozvolu da održi svoj koncert u pozorištu 31. maja 1919. godine.[63]             Predsednica  “Državnog  saveza  penzionera,  filijale u  Subotici”  (Nyugdíjasok  Országos  Szövetsége  Szabadkai  Fiók) sup. Cehner Andora, molila je upotrebu sale   pozorišta jula 1919. godine, radi priređivanja  koncerta čiji  bi  prihod  išao u korist invalida.[64] Vlasti nisu dozvolile održavanje priredbe.

„Subotička kongregacija Maria” (A Szabadkai Mária Kongregáció) naišla je sa svojom molbom za  ustupanje sale Velike većnice u Gradskoj kući za održavanje koncerta  8. decembra  1919,  na   razumevanje Senata. Iz priloženog programa saznajemo da  je planirano 10 muzičkih tačaka, nastup horova i solista, izvođenje dela Šopena, Hendla, Betovena, ali i Ernea Lanjija (Lányi Ernőa) kao i duhovne   muzike.  Za  ulaznice  je predviđena cena od 20 do 5 kruna.[65]

Za 21. decembra 1919,  dozvolu  upotrebe Velike većnice, prigodom obeležavanja   praznika  Hanuke,  dobilo   je   “Ortodoksno   Jevrejsko pobožno društvo”, u  čijem je krilu radilo udruženje „Kutna Mór – Talmud Tóra“  koje je bilo i organizator predviđenog muzičkog i recitatorskog programa.[66]

Učenik završnog  razreda  Muzičke  škole  Janoš Nađ, dobio je priliku da održi violinski koncert u sali Velike većnice  24.  januara 1920. Molbu je napisao njegov otac.[67]                  Profesorica gradske Muzičke škole, udova Jožefa Farkaša, koja  je držala i privatnu muzičku nastavu, pisala  je gradskim vlastima sledeći dopis. „Slobodna sam zamoliti sl. Senat za dozvolu  održavanja učeničke produkcije moje glazbene škole u  prostorijama  gradskog pozorišta dne 14. februare (II) 1920.“[68] Senatska odluka udovoljava toj molbi  i dozvoljava „školi   Farkaš“ da održi koncert u traženo vreme. Obrazlažući svoju molbu za besplatno ustupanje sale, profesorica   navodi  da ima skromnu platu. Priložila je i program sa spiskom izvođača, iz koga se vidi da je predviđeno  izvođenje dela Čajkovskog, Delibesa, Ivana Zajca, Zerkovića i hrvatskih pesama.

Predstavnici sportskog društva „Szabadkai III. Kerületi  F.C., 1919“ (Taj naziv stoji na pečatu. Tadašnji III krug obuhvatao je današnje M.Z. Gat i Ker.) Šandor Oros „pridsidnik“ i „sekretar“ Petar Baić, obratili su se 8. marta 1920. godine  molbom Senatu  da im se dozvoli da u gradskom  pozorištu  19. i  20. marta održe probe a narednog dana – 21.  i kabaretsku predstavu.[69]  Naveli su i deset predviđenih pevačkih, plesnih tačaka. Zanimljiva  je raznovrsnost predviđenog programa:

“1. Kad bi ove ruže male

2. Ravasz  fej,

3. Ruski plijes,

4. A szerelem csalódottja.

5. Vinska pisma,…”

Predvideli su da sav  prihod  ide  za „nogometne“ potrebe. Ali gradski Senat doneo je odluku   da   za  „vreme korizme“ ne može dati traženu dozvolu za upotrebu pozorišta.

Vojna muzika, stacionirana u Subotici, pod upravom „kapel majstora“ Marka   Radosavljevića, svirala je 12. aprila 1920. u pozorištu.[70]. Želju da pristupe tom orkestru pokazivali  su mnogi gradski muzičari, na pr. Ćiril (Cyrill) Pinkava koji je obrazlažući svoju molbu da  pristupi „srpskoj  vojnoj glazbi“  naveo  da mu je nemoguće živeti samo od redovne plate kao „gradski svirač“ član Gradskog orkestra.

I  molba upravnice „Mešovite bunjevačko srpske građanske škole“ Kate Taupert Sudarević, da se omogući držanje đačkog koncerta 3.marta 1921, putem koga bi se  obezbedila sredstva za  njihove siromašne učenike, rešena je pozitivno.[71]

Učenici Muzičke škole, priređivali  su ispitne javne koncerte, krajem školske godine. Tako je upravnik škole Cvetko Manojlović[72] pozvao i Senat da delegira nekog svog člana da prisustvuje koncertima od  22. do 26. aprila 1920. Određen je „finasijski senator“ Bogdan Dimitrijević.[73].                  Jednu učionicu Muzičke škole, na  molbu Marka Stipića i njegovog tamburaškog društva, Senat je maja 1920. odredio za njihove probe.[74]

Filip Torušinski, sa decom, dobio je priliku da održi koncert  na klaviru uz violinsku pratnju, 15. i 17.  marta 1921. godine. U  molbi navodi: „Moja deca su do sada održavali   koncerte  u  svima svetskim varošima, kao i u Beogradu 8. maja 1919. Moja kći je  koncertirala pred Njegovim Kraljevskim Visočanstvom princ regentom Aleksandrom, sa velikim uspehom.“ Iz nje se saznaje i da je  ona  držala već dva koncerta nakon toga u Subotici.[75]

Operska pevačica iz Subotice, Aranka Šuvegeš,  koja je kao gradski stipendista završila Konzervatorijum, da bi  se pripremila  za „angažovanje na jednom od pozorišta države SHS “ priredila je koncert 9. aprila 1921. u pozorištu. Računala je da prihod upotrebi za učenje uloga na srpskohrvatskom jeziku.[76] Zanimljivo je da je i Elza Samoši, također  operna  pevačica, držala  svoj koncert 5. i 6. aprila 1921. Pre toga je koncertirala u Velikom Bečkereku i Vršcu.

Zbog  toga   „što prorgam ne odgovara  zahtevima većine mesne publike“  odbijena   je   molba Vilme Citler,  podnešena septembra  1921, za držanje koncerta. Razlog je u tome što su u   programu   navedeni   kompozitori  Delibes, Schubert, Wolf , i drugi,  ali sa  pevačkim  točkama  na nemačkom jeziku.[77]  Poučena takvim postupkom vlasti,  moliteljica  je  podnela izmenjen program, sa nekoliko novih numera, „Po polju je kiša“, „Spava moma“ od Biničkog, „Romanca“ od Zajca, „Prva pesma“ od Albinija, i uspela da dobije dozvolu za 29. septembra 1921. godine.

Ružica Frenkel, umetnica na klaviru, koncertirala je u  pozorištu 28. januara 1922.

Dr. Belić, sudija Sreskog suda, u ime „Subotičkog kvarteta“  dobio je salu pozorišta za 11. i 19. februar 1922. Na programu su bila dela ruskih kmpozitora.[78]

Koncert dr. Šandora Rigo i kantora Jožefa Basera održava se 2, a koncert sa igrankom   “Udruženja ruskih studenata” 25. marta 1922.

Jedno od najznačajnih umetničkih imena, koje se našlo u Subotici, u samom početku oragnizovanja muzičkih  priredbi,  koncerata u gradu nakon rata, bio je istaknuti hrvatski violinista Zlatko Baloković.[79] On je dobio priliku da gostuje svojim koncertom 5. aprila 1919. godine. Miroslav Mažgon, činovnik “Hrvatske zemaljske banke” pisao je molbu, koja  je i usvojena, za obezbeđivanje dvorane pozorišta u tu svrhu. „Ovime umoljavam, da izdate  za 5. aprila  o.g. dvoranu gradskog pozorišta za  obdržavanje koncerta najvećeg jugoslovenskog umetnika na guslama g. Zlatka Balokovića.“ .[80]

Operski pevač, član “Srpskog Kraljevskog narodnog pozorišta u Beogradu”, Voislav Turinski obraćao se  Senatu, tražeći  salu pozorišta radi  držanja koncerta 17. aprila,  kao i 19.  novembra 1919. godine. Obe molbe su bile usvojena.[81]

Ruskim operskim  pevačima  dozvoljeno je  da 26. decembra 1919. godine koriste prostorije pozorišta za  svoj  koncert. Molbu  prigodom toga je pisao Ilija Uskoković. U molbi su navedeni sledeća imena umetnika: T. Rozova – sopran, A. Šelkov – bariton, E. Marijašes-  bas.[82] „Ruski koncert“  održan  je 13. aprila 1920. godine.[83] Ruske  izbeglice u Subotici, organizovale su i koncert 8. i 10. jula 1920. „Veče ruskog umetništva“. U programu  je bio predviđen nastup primadone Kievske opere  Olge Midkrinskaje, balerine Petrogradskog  pozorišta Nadežde Hitrov, i kompozitora i pijaniste Alekseja Strahova. Potpisnik molbe je bio Vladimir Gazovski, pravnik.[84] Još jedan Rus, Vladimir  Ologovskij držao je koncert, 24. jula 1920.[85] a i  Dimitri  Jevrinov, također Rus, podnosioc molbe za održavanje „ruske baletske priredbe“, dobio je priliku da organizuje   taj   nastup 6. i 7. avgusta 1920. u Gradskom pozorištu. Aleksandar Vasiljevič Maslenikov[86]  kao impresario baletske umetnice Klavdije Isačenko, obezbedio je uslove za njeno gostovanje   8.   decembra   1920. Uz  molbu  za ustupanje sale pozorišta priložen je i program u 10 tačaka kao i niz povoljnih  ocena iz jugoslovenske štampe u njenoj igri.[87] Koncert za pomoć siromašnim ruskim   izbeglicama održan je 1. januara 1921. Nije poznat sastav učesnika ili program.

Petar Stojanović, „umetnik na violinu“ obratio se 14. februare 1920. svojom  molbom Senatu za besplatno ustupanje sale pozorišta.[88]  U njoj navodi: „U  subotu 21. februare nameravam da priredim koncerat  u velikoj sali gostione Pešta, pa pošto i inače imam ogromnih izdataka oko priređivanja …“ i dalje “ …kao i svaki  naš umetnik skromnih sam  materijalnih sredstava, a s obzirom da sam  kao jugoslovenski umetnik i ja mnogo doprineo tome,  da se jugoslovensko ime upozna u inostranstvu, i da je patriotska dužnost  svakoga, pomagati našu umetnost i naše umetnike na svakome polju…“ Violinista je doduše znao da u gradu vlada epidemija gripa, no kako je već štampao plakate i pozivnice, nadao se da će ipak dobiti dozvolu. Zbog ranije senatske odluke o zabrani javnih manifestacija nakon 16. februare, zbog „španske bolesti“ i ova molba je morala biti odbijena. Već 20. istog meseca, Stojanović dostavlja istovetnu molbu. Planira da koncert održi 3.marta. Sada mu se izlazi u susret i odobrava održavanje koncerta. Isto tako, ovaj umetnik je dobio još jednu priliku da pred subotičkom publikom iskaže svoje umeće i održi koncert u nedelju 14.3.1920. godine.[89]

Ruski mešoviti hor, u satavu od 18 članova, pod vođstvom Vasilija Feodorovića   Kibalčića, preko člana  “Srpskog Kraljevskog narodnog pozorišta” u Beogradu, Božidara  Savića,   koji je pisao dve molbe Senatu, tražio je mogućnost  za gostovanje u Subotici i držanje dva koncerta 28. i 29. januara 1920.[90] Gradski oci doneli su  pozitivnu  odluku o tome.

Salu gradskog pozorišta dobila je  i „Akademska pevačka družina Balkan“ iz  Zagreba. Zanimljivo je da je uprava tog društva prvo pisala Jovanu Milekiću, sa kojim su imali prijateljske veze, a koji ih je zatim uputio na gradski Senat.[91]

Profesor Fr. Petrović, dobio je salu pozorišta za 17. i 19. aprila 1920, obezbeđujući tako uvete za gostovanje svoje sestre Jare Negri, pozorišne umetnice iz Zagreba. U programu su   navedene  sledeće točke koje bi ona izvodila: dio opere „Kraljica iz Sabe“, ruska narodna igra,

Fantazija od F. Lista, i druge.[92]

Dva splitska muzička društva, „Zvonimir“ i „Guslar“ želela su  da dobiju informacije o mogućnostima dolaska i  održavanja koncertnih predstava u gradu. „Guslar“ (u potpisu prof. Josip Barač)  je pisao januara 1920. godine i izvestio da namerava napraviti veliku turneju u kojoj bi  posetio Zadar, Rijeku, Beograd, Novi Sad, Suboticu, Sarajevo, Mostar.[93] U tom cilju  društvo je molilo izvještaj o broju muzičkih društava u Subotici, o kvalitetu postojećih orkestara, pogodnim prostorijama za priređivanje koncerta, ali i o gostionama ili hotelima, gdje bi se mogao smestiti   oko 100 članova „Guslara“ i mogućnostima da Grad finansira jedno  takvo gostovanje. Sličnog je sadržaja i dopis društva „Zvonimir“, koje je brojalo 34 člana a koje je planiralo turneju početkom meseca maja.[94] Ono je i dobilo pozorišnu dvoranu da 18. i 19. maja u njoj priredi svoj koncert.

Pozorišnu salu za držanje koncerta, „Dečije lečilište Rusanda“ u Melencima, zatražilo je za 20. aprila 1920, ali je zbog zauzetosti dvorane  za  taj termin nisu mogli dobiti.[95] No, nešto kasnije, 4.jula 1920. i ovom udruženju je omogućeno da organizuje svoj program. Nije poznat izvođački sastav. Plan je bio da se na taj način obezbede sredstva za delatnost lečilišta.[96]          Gostovanje „Prvog Beogradskog pevačkog društva“  bilo je 26. septembra 1920. godine. Senatu je molbu uputio član toga društva Mileta Uručić. O programu koji su izvodili iz nje se ne saznaje ništa.[97]

Kraće gostovanje  ruske operske družbe „Chat  noir“,  pod upravom Jakova   Dolžinskog, a sastavljene od 18  članova, obeležilo je muzički život u gradu od 4. do 17. aprila 1921. godine.[98]  O bogatoj  ponudi  muzičkih događanja, govri i to što je svoja  dva  koncerta,  u   istom periodu, 10. i 11. aprila, održao i operski pevač Nikola Jurišić. Prvo je bilo održano u pozorištu a drugo u sali „Loyda“ ( 8.pešadijskog puka br. 5.).

Već 21. aprila 1921. svoj koncert drži i „Kubanski kozački  hor“, sastavljen  od  izbeglica   sa Krima, predvođen generalom Ivanom Pavličenkom. Prihod je namenjen pomaganju Rusima izbeglicama. Sačuvan je štampani program, sastavljen od 18 tačaka.[99] Zbog vrlo slabog odziva publike, isti hor drži još dva koncerta, 5. i 6. maja, namenjena vojnicima i đacima. U molbi  se apelira na  „braću Slovene da pokažu više osećaja samilosti prema nama izbeglicama.“[100] Isti hor nastupao je  opet 15. i 17.  novembra 1921.

Veliki uspeh doživela su i dva gostovanja  pevačkih  društava „Kolo“  i „Lisinski“ iz Zagreba. „Kolo“ je nastupalo 13. novembra, na dan obeležavanja ulaska srpske vojske u Suboticu, a „Lisinski“ 14. decembra 1921. Da su oba događaja pored umetničkog zamišljena i sa jasnom političkom porukom svedoči i molba hora „Lisinski“, za omogućavanje gostovanja u kojoj stoji i   ovo obrazloženje: „Kako je svrha tog koncerta uz kulturni također i političkog karaktera, tj. manifestacija jake narodne svijesti pred mađarskom nacijom,…“ Senat  je zaista pokazao spremnost da im se pomogne, obezbedio je pozorišnu salu, dao im na raspolaganje službena kola za prievoz sa stanice, oprostio sve takse. Preporuke za gostovanje oba hora dala je Muzička škola, kao i mesni pozorišni odbor. Tako su  i  hor „Kola“ i mešoviti zbor od 70 članova „Lisinski“, mogli da održe   svoje nastupe. U zahvalnicama Senatu i gradonačelniku lično, koje su oba  društva uputila nakon završetka turneje; oba društva su  bila na dužima turnejama po Vojvodini i Srbiji, ističe se da su u Subotici naišli na visoko razumevanje za one svrhe koje su planirali da ostvare i da su koncerti izvanredno uspeli.[101]

Na molbu  popa Marka Protića Senat je ustupio salu pozorišta za gostovanje pevačkog društva „Smetana“ iz Praga, 25. aprila 1922, kao što je i gradske luksuzne kočije stavio na raspolaganje u cilju prevoza te trupe.

Gostovanje „Glazbene Matice“ iz Ljubljane planirano je za 16. i 17. maja 1922. Poslove oragnizovanja radio je poseban priređivački odbor na čelu sa odvjetnikom Matejom Jankačom.

Koncert „Jevrejskih jugoslovenskih akademičara u Beču“ održao se u sali bioskopa “Lifka” 31. avgusta 1922. Molbu je pisao predsednik JVO dr. Adolf Klajn.

  Kabare, cirkus, hipnoza,…

Josip Ivanković „najmlađi jugoslovenski salunski atleta“ tražio je i dobio priliku da zabavi subotičku publiku izvođenjem  svoje cirkusko atleteske predstave 20. i  21. novembra 1919.  godine.   Na plakatima se atleta reklamira da na sebi drži 1 200 kg, te drugim atletskim, žonglerskim i   mađioničarskim točkama. Praktikovao je izavivanje publike na hrvački meč. Pored toga za posetioce je organizaovana i tombola.[102]

Sličnog  karaktera je bilo i gostovanje „prvog čarobnjaka u Jugoslaviji“ Abdul Rize Bega, koji je za 7. april objezbedio dozvolu za upotrebu sale pozorišta.[103]

Krajem decembra 1919. godine, Bela Sentirmai u  ime „Royal Cabarea“ pisao je molbu za dobijanje sale pozorišta, pošto je planirao držanje kabaretske predstave za 1.januara 1920. Verovatno zbog toga što je molba pisana 29.12. Senat nije mogao da je reši na vreme, i ona   je kao bespredmetna odložena ad acta.[104]

I „hipnotizer“  Lajoš Keveši  nalazio je svoju publiku u Subotici. On je čak u dva navrata držaopo dve predstave, aprila i avgusta 1920. godine. Sve potrebne dozvole za priredbe u sali hotela Pešta, dobio je za 18. i 19. aprila, kao i 11. i 12.  avgusta 1920. godine. Iz njegove molbe saznajemo  da  se  on  bavio „hipnozom i sugestijom“.[105] Sličnog   karaktera bila su i predavanja prof. Šenka. On  je dobio dozvolu da  7, 8. i  9.  1920, održi svoj nastup u pozorištu. U svojoj molbi je naveo da će  govriti srpskohrvatskim i mađarskim jezikom, o predmetu  „telepatijskom prikazivanju“.  Slična predavanja, navodi  on dalje, održao je u svim većim gradovima Evrope.[106]

II 245 1919 atleta

Cirkus „Slavija“ gostovao je u leto 1920, a cirkus  Antona Kočke dobio  je dozvolu da podigne svoju šatru (preko puta firme „Kraus i sinovi“, koja je bila na adresi Vilsonova ulica 9), aprila 1921.[107]

Molba  Fenjveš N. za  održavanje  „Međunarodnog  krabuljnog  bala“ (maskenbala) 21. novembra 1920, nije naišla na dobar prijem i odbijena je.[108]

Dozvole za otvaranje lokala, stalnog „Orfeuma i kabarea“  dobili  su  marta 1921, Dušan Jurišić i Marjan Serdarušić iz Novog Sada. Već jula, oni se žale zbog velikog poreza. Na ulaznice, navode oni, naplaćuje ime se 80% porez, a program koji su oni  priređivali, košta ih  150 000 kruna mesečno!

Izložbe

Jugoslovenski mladi umetnici (potpisan Vlaho Počoman?) dobili  su dozvolu da u velikoj dvorani Muzičke škole održe izložbu „slika i kipova“ od 22. jula do 2. avgusta 1919. godine.[109]

Prodajnu izložbu Žolnai  keramike  u  zgradi  pozorišta, maja 1920, pokušao je da   organizuje subotički trgovac Jožef Fodor, ali nije dobio dozvolu za upotrebu prostora  u te svrhe.[110]

Ruski kapetanValerian fon Remer (Walerian von Römer), „umetnik moskovske imperatorske Stroganovske akademije“ dobio je dozvolu za otvaranje umetničke škole ( kursa) od Ministarstva prosvete, a od gradskih vlasti zatražio je da mu obezbede prostorije i još 10 000 dinara za nabavku opreme i materijala! Senat je pronašao mogućnost da za  period od dva meseca, s jul -avgust 1920, ustupi   jednu učionicu  u ženskoj gimnaziji, ali za ispalatu tražene sume nije imao pokrića  u gradskom budžetu.[111]  Škola  je nastavila da radi i početkom februare 1921. godine, sada u  „gradskoj najamnoj palači“. Imala je oko 50 učenika. Profesor Remer je  predložio Gradu da ta škola postane stalna, pod imenom „Subotička gradska  umetnička  škola“ ali nije naišao na potporu   gradskih vlasti.[112]

Akademski slikar iz Sarajeva, Roman  Petrovič dobio je prostor vestibila Gradske kuće da u   njemu  decembra 1920. organizuje svoju izložbu slika.[113]

Jednu posebnu izložbu, u vestibilu Gradske kuće, od  27. do 31. maja, organizovao  je „načelnik političkog odeljenja dobrovoljačke Armije“  pukovnik  Jakov Lisov. On je pripremio materijal, fotografije i drugo,“protubolševičkog“ sadržaja, kojim je željeo da ilustruje suvremene   događaje u  Rusiji.[114]

Ruski pukovnik Anatolij Kozinec organizovao je  „rusku  umetničku izložbu slika“ u vestibilu Gradske kuće, 12. januara 1922. godine.[115]

  Zabave, akademije

„Katoličko mađarsko divojačko društvo“ dobilo je  salu   pozorišta 31. decembra 1919. godine. Iz priložene molbe se ne može zaključiti kakav je program priređen.[116]

„Dobrotvorna zadruga srpkinja“, na osnovu molbe koju je potpisala njena predsednica Mica Radić, dobila je priliku da održi  zabave  sa  pevanjem 15. februare, kao i 11. aprila 1920, u sali   pozorišta. U molbi je navedeno da se traži „pozorišna dvoranica“.[117] Ista  zadruga  organizuje zabavu sa igrankom i 15. februara 1921. U ime priređivačkog  odbora potpisana je Vera Milekić.

Prilikom obeležavanja „Dečijeg dana“ Odbor građana planirao je  da održi 11. maja 1919. godine „večernju zabavu sa pevanjem i igrankom“ u pozorišnoj sali. Čitav prihod namenio   bi se ratnoj  siročadi. Ali,  pošto je manifestacija „Dečijeg dana“ odložena i  molba  za  ustupanje sale je završila nerešena.[118]

I „Sokolsko društvo u Subotici“  održavalo je svoje akademske večeri  u pozorištu. Cilj   je   bio da se prikažu rezultati njihovog rada, kao i da se prikupe određena sredstva za pomoć u radu njihove organizacije. Sačuvanu molbu za akademiju 6. februare 1921. potpisao je  starešna Sokola inž. Kosta Petrović.[119] Posebnu „porodičnu zabavu“ Sokoli su održali 31. decembra 1921. „U   cilju   kulturno vaspitnom, podizanju  nacionalne svesti i jačanju domoljublja kod omladine…“ oni nedeljno priređuju i Sokolska posela od oktobra 1922. u pozorištu.[120]

Karitativnu zabavu i svečanu akademiju, 19. i 20. novembra   1921, u pozorišnoj sali priređuje Franjevački samostan. Prvu za slavensku a drugu za mađarsku publiku. Program se sastojao od  muzičkih  tačaka ( „glazba psalam 112“), deklamacija, predavanja („iz  života Franje Asiškog“).[121] Molbu  je pisao  starešna samostana Josip Rukavina. U njihovoj organizaciji i  na   istom mestu, održan je još jedan  koncert,  28. decembra 1921.[122]

„Veliko prelo“ u organizaciji „Pučke kasine“ održalo se u pozorištu, „koncert sa plijesom“ društva „Neven“  -11., igranka  koju je priredilo „Pevačko društvo općeg obrtničkog udruge“ – 12., ona u organizaciji  „Dobrotvorne zadruge srpkinja“ – 18., „Zemljodilske kasine“ – 19., a „partijska zabava Radikalnog kluba“ – 26., februara 1922. godine.

„Jevrejsko patronažno društvo“ priređuje zabavu čiji prihod  namenjuje u dobrotvorne svrhe – 9. aprila 1922.

„Nogometni atletski klub Concordia“  drži  zabavu 23. septembra 1922. u sali pozorišta.

Ostalo

„Kata Prćić i drûge“ dobile su  Veliku većnicu  na  upotrebu 3. februare 1919. godine u 3 sata popodne.[123] Na tom skupu osnovana je „Dobrotvorna   zajednica Bunjevaka“, a Kata Prčić je postala njena prva predsednica. Kata  Prćić, kao predstavnica „Bunjevačkog ženskog društva u osnivanju, i Petar Zvekić u ime „društva za učenu omladinu „Jugoslovija“, obratili su se molbom 1. februare   1919,  gradskim vlastima u cilju da im se obezbede odgovarajuće prostorije.[124] Molba za odobrenje pravila   „Dobrotvorne zajednice Bunjevaka“ sa preporukom Senata, upućena je na   rešavanje u Beograd 20. aprila 1919.[125]  Kata Prćić je u ime društva zatražila ustupanje   pozorišne sale i za 4. aprila 1920. godine. Planirana je pozorišna predstava ali i plesna zabava nakon nje. Vlasti su dozvolile predstavu ali ne i zabavu. Prilikom toga, predsednica društva je pismeno zahvalila  podgradonačelniku dr Josipu Prćiću na zalaganju, i odustala od održavanja   predstave, prepuštajući salu “Bunjevačkom divojačkom društvu”.[126]

Uprava subotičke “Socijaldemokratske partije” želela je da obezbedi  potrebne dozvole   i održi „Veliki Kongres“ (Kongres socijaldemokrata sa teritorije Bačke, Banata i  Baranje, prim. M.S.)  u gradskim prostorijama, pozorištu ili Velikoj većnici, 23. i 24. marta 1919. godine. Molbu   upućenu Senatu, 19. marta, potpisao je Albert Keler, sekretar subotičke organizacije. Ali predmet   nisu rešavali gradski funkcioneri, on je prvo upućen komadantu potiske divizijske oblasti u

Subotici, koji je 20. marta i doneo odluku o zabrani održavanja tog skupa.[127] Ipak, na intervenciju Vrhovne komande, dato je odobrenje i Kongres je otpočeo rad 24. marta u Velikoj većnici, da bi   istoga  dana stiglo i novo naređenje o njegovoj  zabrani.[128]

U cilju održavanja osnivačkog zbora „Narodnog udruženja“, Miško Prćić[129] tražio je i dobio dozvolu za upotrebu Velike većnice 8. aprila 1919. godine.

Dozvolu da 28. marta 1920. godine koriste Veliku većnicu za svoju skupštinu, dobili su predstavnici subotičkog udruženja invalida, ratne siročadi i udovica.[130]

Krojačka sekcija, subotičkog zanatskog udruženja, dobila je priliku da održi svoju skupštinu u   Velikoj većnici, dana 27. jula 1920. godine.[131]

Radi obeležavanja „obljetnice smrti  Zrinskog i Frankopana, “Prosvjetno društvo Neven”,  dobilo je na osnovu molbe njegovog predsednika Ilije Kujundžića, salu pozorišta za dan 30.   aprila 1921.[132]

„Subotička jevrejska narodna kuhinja“ odnosno njen zastupnik dr Zoltan Lorant, dobila je priliku da organizuje dobrotvorne zabave 4. marta i 25. novembra 1922.

Radi priređivanja „intimne vječere“  za svoje prijatelje salu pozorišta je dobio Miško Prćić, 31. maja 1922.

Dvomesečni plesni tečaj, od 20. aprila 1922, u sali   pozorišta držala je „diplomirana učiteljica plijesa“ Landau Piroška.

Kongres  „Jugoslovenskog  novinarskog  udruženja“  održan je  u Velikoj većnici 8. i 9.   septembra   1922.  Marko Protić predsednik subotičke sekcije molio je dodelu i novčane   pomoći u cilju   njegove pripreme i dobio od Senata 5000 dinara u te svrhe.

Jula 1922. stolice iz pozorišta su odnešene na Palić, no, nije nam poznato u koju svrhu.

Predavanja

Svoje pristupno akademsko predavanje  pod  naslovom   “Problemi skupoće, njeni uzroci i izgledi za njeno rešenje“,  dr. Milorad Nedeljković želeo je da održi u gradskoj Velikoj većnici 23. marta 1920. godine i prilikom toga je naslovio svoju  molbu „Varoškom Senatu“, koji svojom odlukom izlazi u susret  profesoru novosnovanog subotičkog Pravnog fakulteta, dozvoljajaći mu da koristi taj prostor u svrhu predavanja.[133]

Ministarstvo narodnog  zdravlja bilo je inicijator predavanja „u svrhu prosvećivanja   naroda,  uz prikazivanje slika projekcionim aparatom“, popodne 27. decembra 1920, kao i večernje   pozorišne predstave u izvođenju članova  “Srpskog  narodnog pozorišta” iz  Novog Sada.[134]

„Korzo Mozi Rt.“  ( Korzo bioskop d.d. )

Posebno mesto u kulturnoj ponudi Subotice zauzimale su kinematografske predstave. Nema sumnje da je ta relativno nova vrsta zabave, nailazila na veliko interesovanje publike i u ovom   periodu. O  popularnosti filma dobar pokazatelj je i naglo uvećanje broja bioskopa, u Kraljevini

SHS, 1919. godine bilo ih je 82, a deset godina kasnije – 1929. godine,  već  340.[135] Firma „Korzo Mozi Rt.“ (Korzo bioskop d.d.) u koju su već afirmisani kulturno javni poslenici, izdavači novina, uložili dosta veliki kapital, svedoči i o dobroj konjukturi, koju su osnivači registrovali i pokušavali da iskoriste.

„Korzo Mozi Rt.“ je registrovan marta 1917. godine ( Ct VII st.110/112 ). Kao vlasnici  195   od  200 emitiranih akcija, nominalne vrednosti 300 kruna,  ubileženi  su dr Feren Fenjveš[136] i    Henrih Braun[137]  i pored njih dr. Emil Havaš, dr. Elemer Kalmar  i Laslo Nej. Već novembra iste godine pristupilo se povišenju osnovne glavnice sa dotadašnjih 60 000 na 180 000 kruna.

dr Emil Havas

Firma je već na početku svog rada, maja 1917. godine, uspela da sklopi ugovor o   iznajmljivanju  prostorija bivše trgovačke radnje „Tausig“  u Gradskoj kući. U zakup je uzet deo, ugao prema Štrosmajerovoj ulici, ili kako se navodi u predmetu: ugao „Szt. István tér és Ötvös utca sarkán“.[138] Ugovor su potpisali dr Karolj Biro, u ime zakupcodavca i dr Fenjveš i Braun, kao zakupci. On   je glasio na 12 godina i predviđao je isplatu 92 000 kruna kirije Gradu u tom periodu. Pored  toga „Korzo“ je predstave održavao još krajem 1917, i u 1918. godini u sali hotela Pešt.[139] Za  oktobar 1917. postoji podatak da je „Korzo“ radio u pozorišnoj zgradi, kao i  za  decembar 1918. godine, kada je Erne Hidvegi, za svoje pozorište tražio prostoriju gdje je tada bio „Korzo“.[140]  Firma  je  preko svog zastupnika Franje Malagurskog, polovinom 1920. godine tražila od Senata da dobije „pravo isključivosti“ na prikazivanje filmova  u gradu, ali tome nije udovoljeno.[141]

Firma je u novoj državi stavljena  pod sekvestar jer je „čine mađarska lica i uređeno je sa mađarskim kapitalom“, koji je trajao sve do 1924. godine. Skupština društva smatrala da je bilo nepravilnosti u tom periodu, pa je vodila sudski postupak  zbog toga, sve do 1930. godine.

U 1919. godini, pošto su vlasnici kina, da  bi izbegli probleme sa nestašicom struje koja je tada vladala, izgradili u dvorištu Gradske kuće posebnu kućicu za benzinski motor, kojim su

obezbeđivali napajanje strujom, ali sve to bez odgovarajuće dozvole, Grad je pretio pokretanjem sudskog postupka za raskid ugovora.[142]  No, ipak je stvar izglađena a  zakupac je pristao da plaća 24 000 umesto 8 000 k.runa  godišnje zakupnine  i dobio dozvolu da koristi benzinski motor u   slučaju nestanka struje.[143]  Početkom 1920. godine u gradu vlada epidemija  španske  groznce.[144] Bioskop ipak moli dozvolu za održavanje predstava jer će  time „naša slavenska  svijest, jezik i kultura među narodom da se većma rasprostire“.[145]

Bioskop je 13. maja 1920. godine bio meta napada, kako su vlasnici  tvrdili – sa političko nacionalnom pozadinom. Među organizatorima i učesnicima napada bili su Jovan Milošev i Danča Aradski, u službi gradskog redarstva.[146] Tada je grupa od 20 lica uništavala inventar bioskopa “Korzo”. Pretpljena je šteta od 20 000 kruna. Vlasnici su se žalili na Gradsku ( Društvo je plaćalo redara koji je dežurao na predstavama) i Tajnu policiju, koja nije ništa učinila da taj napad spreči. „Tekuće godine 13. maja izvela su nepoznata lica u jednoj rulji navalu protiv pozorišta „Kina Korzo“, gdje su počinili rušenja i uništavane raznog nameštaja ovog  poduzeća.“ novodi firma u svom dopisu  Senatu. Pošto su prostorije su  bile uzete pod zakup, pa se od gradskih vlasti zahtevalo da one   isplate popravke. Pisali su i Ministarstvu  unutrašnjih dela, tražeći da se krivci pronađu i kazne, te da se šteta nadoknadi. U tom dopisu pišu da su oni prvi koji su počeli “ u interesu jugoslovenske kulture uz velike žrtve i tehničke  poteškoće nabavljati filmove  sa natpisima jugoslovenskim.“ Direktor društva tada je bio Franjo Malagurski. Ipak, “Korzo” nije uspeo da naplati štetu.[147]

O poslovanju u 1921. godini daje ilustraciju i molba za smanjenje kirije koju  “Korzo” piše Senatu. Iz nje se može zaključiti da je opadalo interesovaanje publike, time i prihodi, a rasli troškovi režije, plata i iznajmljivanja filmova.[148] Sigurno je da je i investicija kupovina objekta za kino „Lifka“[149], koja je obavljena marta 1921. godine, za cenu  od 750 000 kruna, doprinela slabijem   materijalnom stanju firme. Međutim, borba za smanjenje poreza, zauzimala je jedno od centralnih mesta u finansijskom poslovanju bioskopa. Novembra 1920, štrajkovali su bioskopi u zemlji, upravo zbog  visokog, 55%  bruto poreza. Tada su uspeli da  iznude sniženje državnog poreza sa 30% na 10%, kao i gradskog sa 25%  na 10%. Ipak sume poreza koje je plaćao “Korzo” bile su znatne. Porez na ulaznice “Bioskopa Korzo”, 1922/223. iznosio je 422 578, a  u narednoj godini izdaci za poreze dostigli su 820 000 dinara.

Od 1922. godine, glavnica je izražena u dinarima i iznosila je 85 000 dinara, podeljenih u 1 100 komada akcija. Ime „Korzo bioskop d.d.“, zvanično se javlja tek od 1924. godine. Ali promene u vlasničkoj strukturi  od  1921,  kada u Upravni odbor ulaze Antun Bešlić, dr Mirko Ivković   Ivandekić i Ivan Ivković Ivandekić, svedoče o pokušajima da se firma prilagodi novim odnosima u društvu. Sa izmenama osnovnih pravila 1931. godine, društvo je preuzelo od Braun Henriha i   Fenjveš Ferenca  dozvolu za održavanje kinematografskih predstava kao i pravo zakupa lokala u Gradskoj kući. Tada se u Upravnom odboru javljaju: Jakobčić Mirko[150], kao najveći akcionar  sa   661 akcijom, Lifka Aleksandar, dr Pavlović Miloš, Fister Gustika. U tom periodu poslovanja firma je beležila gubitke. Zbog  toga, pošto je za poslovnu 1933. iskazan gubitak od 253 698 dinara, Glavna skupština decembra 1934. godine, izriče likvidaciju.

Za privremene pozorišne prostorije u zgradi hotela, postojalo je s početka 1919. godine   interesovanje preduzetnika da  se upotrebe u svrhu prikazivanja filmova. Tako je Šandor Lipšic

22. januara ponudio Senatu da ih iznajmi u tom cilju, na 5 godina,[151]  ali  su one ipak dodeljene drugom interesentu, vlasniku „Edison kina“ Stipanu Buljovčiću, za cenu od 5 000 kruna. Taj bioskop je bio vrlo kratkog veka, jer je, kako piše njegov vlasnik Buljovičić, već „posle mesec dva dana   morao obustaviti predavanja pošto prostorije privremenog pozorišta nisu odgovarale zahtevima za predavanja kino pozorišta“. Aprila  1919. ugovor  o iznajmljivanju je uzajamno raskinut.[152]

Sa završetkom adaptacije pozorišta, od 1927. godine, stvoreni  su uslovi  da  se u tom   prostoru komforno  organizuje i kinematografska delatnost.

Postojale su još sledeće firme koje su se  bavile prikazivanjem filmova: „Jugoslovensko filmsko d.d.“ sa poslovođm Aleksandrom Lifkom, osnovano 1921, „Orient film d.d.“, filijala   centrale u Zagrebu, osnovano 1922. godine (Ct VIII 244), u Upravni odbor su izabrani Aleksandar  Lifka, Eržike Bek ( Lifkina supruga.), filijala „Ameriken film Co.Ltd,Zagreb“, gdje je poslovođa 1923.  bio isto Aleksandar Lifka, te „Narodni kino“ koji je započeo sa radom 1925. godine,

Sport

Pregled sportskih zbivanja obuhvata samo ona gdje su društva pisala Senatu molbe radi dobivanja dozvola za upotrebu prostorija u gradskom vlasništvu, a ne i ona koja su imala sopstvene terene i igrališta na otvorenom[153] ili druge odgovarajuće prostorije.

“Subotičko radničko sportsko udruženje” (Szabadkai Munkás Testedző Egyesület ) molilo   je 1919. dozvolu  za upotrebu sale za fizičko vaspitanje pri građanskoj muškoj školi, koju je odlukom Senata 1916. već jednom i dobilo, ali je nikada nije i  koristilo, pošto je bila oduzeta za smeštaj vojske. Sada su  želeli da se tamo, tri puta nedeljno, organizujeju hrvački treninzi.

Međutim, kako stoji u senatskoj odluci, pošto je ta sala potrebna za školske svrhe, ne može se izaći u susret ovom udruženju.[154]

O brizi za sport ipak svedoči to što je malu salu  hotela  Pešta dobio majstor mačevanja   Anđelo Toričeli (Torricelli Angelo), da u tom prostoru organizuje i vodi mačevalački kurs. On je molbu podneo krajem marta 1919, ona je odobrena,  izvršen je inventar stvari u toj prostoriji i ona je aprila predata učitelju mačevanja.[155]

Dozvolu za  upotrebu  terena vašarišta  zapadno od igrališta „Bačke“, za vežbanje i  igranje utakmica, dobilo je Nogometno društvo  „Sloga“   (potpisan predsednik Ivan Sarić[156]), na osnovu   svoje molbe pisane avgusta 1921. godine. Sličnu dozvolu dobilo je i “Subotičko atletičko   društvo” (predsednik Šandor Oros), za upotrebu  „t.z.v. malog vašarišta“ (iza bajskog groblja).[157]

Šampionat Subotice u hrvanju, održan je u sali pozorišta 25. septembra 1921. Kao organizator se javlja “Radničko atletsko društvo R.A.D.” (pre S.A.N.D.). U potpisu molbe stoji Manojlović

Dušan.[158] I  državno prvenstvo  u  hrvanju,  5. novembra 1922,  u  organizaciji  istog  društva   održava se u sali pozorišta.[159]

F 47, 1208, II, 68, 1922 hrvaci

Zaključak

Preduslov za održavanje većine kulturnih, pozorišnih i drugih javnih priredbi bio je osiguran odgovarajući prostor. Prateći prepisku, kojom se moli njegovo osiguravanje od strane gradskih vlasti, stiče se dobra slika o celokupnoj društvenoj klimi koja vlada Suboticom u prvim poratnim godinama. Dešavanja na državnom nivou, i smer kulturne politike sa jasnim nacionalnim predznakom, koju vlast zacrtava,  uveliko su određivala i ona na lokalu. Vrlo je raznovrstan i bogat bio dijapazon vrsta i formi zbivanja, učesnika i ciljane publike, kojima su namenjena. Od pozorišnih, gde se smenjuju gostujuće trupe sa domaćim, profesionalne sa diletantskim, preko političkih i onih iz domena socijale, umetnosti, do raznih vrsta predavanja, zabavnih, poučnih, naučnih.  Sve to govori i o vrlo heterogenom sastavu stanovništva grada, kako onom u nacionalno konfesionalnom pogledu, u skladu sa time i jezičkom, tako i onom u pogledu pripadnosti staležu, izvoru sredstava za život, kulturno obrazovnom nivou. Sfera kulture, zabave, sporta, politike, sa svojim produktima, tražila je put do njihovih srca, duša, intelekta ali i novčanika, prilagođavajući se postojećim okvirima.

U Subotici, aprila 2008.                                                Stevan Mačković


[1] Naredba o izgonu ratnih doseljenika, MUD, Otseka za BBB,onih koji su su se u  Suboticu naselili  u periodu od  27.7.1914.  godine, pogađala je veliki broj stanovnika. Sačuvana građa svedoči o nekoliko stotina pokrenutih  postupaka za iseljavanje. Istorijski arhivSubotica, dalje IAS, F:47. XIX, 80.

[2] Popis je orgnizovan da se tom statistikom podupre položaj i zahtevi naše delegacije na pariskoj mirovnoj konferenciji.

[3] Anonim (Mil.) Subotički anali (1918-1925), Književni sever, sv.1,Subotica, april 1925, st. 35.

[4] IAS, F:47.1.153 P.S.

[5] 150 година позоришне зграде, 150 godina pozorišne zgrade, 150 éves a színház épülete, Subotica 2004, st. 6.

[6] vidi: Ivanka Rackov, Iz pozorišnog albuma Subotice,Subotica 1977. i Gerold  László, Száz év színház,Novi Sad 1990.

[7] Gordana Vujnović Prčić,Viktorija Vujković Lamić, Zgrada subotičkog pozorišta,Subotica 1992, st.7 -29

[8] IAS, F:2. II 108,118/1918

[9] IAS, F:2. II 259/1918

[10] IAS, F:47.1199. II 1/1919.  Senatu o tome 2. januara 1919., na mađarskom jeziku, piše izveštaj staratelj gradskog pozorišta Antal Ostrogonac (Osztrogonácz Antal).

[11] U predmetu  IAS, F:47. 1200.246/1919 sačuvan  je njihov plakat sa reportoarom za sezonu 1919.

[12] IAS, F:47. XV 56/1919

[13] IAS, F:47. 1200.246/1919

[14] IAS, F:47.1200.II 172/1919

[15] Ivanka Rackov, Iz pozorišnog albuma Subotice,Subotica  1977, st. 44.

[16] Ivanka Rackov, nav. delo.st. 44.

[17] IAS, F: 47.1204. I  45/1921

[18] IAS, F:47.1200.II   200/1919

[19] IAS, F:47. 1200. II 240/1919

[20] IAS, F:47.1202. II 126/1920

[21] IAS, F:47.1204. II 59/1921

[22] IAS, F:2. II 253/1918

[23] IAS, F:47. 1199 II 109/1919

[24] IAS, F:47. 1200. II 173/1919

[25] IAS, F:47. 1202. II 8/1920

[26] IAS, F:47. 1200. II  198/1920

[27] Ana Gruber je umrla je 1952. godine.

[28] Potpisnica molbe je pisalo Pietsch Ferenczné. IAS, F:47.1202. II 92/1920

[29] IAS, F:47. 1202. II 114/1920

[30] IAS, F:47. 1202. II 153/1920

[31] IAS, F:47. 1203. II 231/1920

[32] IAS, F:47. 1204. II 127/1921.

[33] IAS,F:47.  1204. II 151/1921

[34] IAS, F:47. 1207. II  6/1922

[35] IAS, F:47. 1199. II 44 i 50 /1919

[36] IAS, F:47. 1199  II 36/1919

[37] IAS, F:47. 1202. II 44/1920

[38] IAS, F:47. 1202. II 51/1920

[39] IAS, F:47. 1202. II  22/1920

[40] IAS, F:47. 1202. II 68/1920

[41] Dr. Milorad Nedeljković bio je profesor ekonomije. Rođen je 1883. godine, a umro je u emigraciji posle II svetskog rata. Završio je Veliku školu u Beogradu i postao prvi doktor ekonomskih nauka na beogradskom univerzitetu. Od 1920. do 1925. godine bio je profesor narodne ekonomije i finansija na Pravnom fakultetu u Subotici, zatim direktor Poštanske štedionice i ministar u Nedićevoj vladi. Iza sebe ostavio vrlo obimno delo.

[42] IAS, F:47. 1205. II 207/1921

[43] Ivanka   Rackov, nav. delo, st. 45

[44] IAS, F:47. 1207. II 13/1922

[45] IAS, F:47. 1203. II 192/1920

[46] IAS, F:47. 1204. II 26/1921

[47] IAS, F:47. 1204. II 61/1921. Na molbi je i preporuka “Odbora za ruske izbeglice,Subotica”.

[48] IAS, F:47. 1204. II 20/1921

[49] IAS, F:47. 1204. II 23/1921

[50] IAS, F:47. 1204. II 45/1920

[51] Iz sačuvanog plakata sa programom, IAS, F:47.1204. II  92/1921

[52] IAS, F:47. 1204. II   97/1921

[53] IAS, F:47. 1207. II  41/1922

[54] IAS, F:47. 1204. II  83/1921

[55] IAS, F:47. 1204. II  160/1921

[56] IAS, F:47. 2111. II  9/1923.

[57] Ivanka Rackov, na. delo, st. 45.

[58] Rackov, nav. delo,st. 45,46

[59] Rackov, nav. delo, st. 46

[60] IAS, F:47.1211. II 113/1923

[61] vidi: Gordana Vujnović Prčić, Viktorija Vujković Lamić, Zgrada  subotičkog pozorišta, Subotica 1992, st.7 29

[62] IAS, F:2. fascikla II 250/1918

[63] IAS, F:47. 1199  II 99/1919

[64] IAS, F:47. 1200. II 142/1919

[65] IAS, F:47. 1200. II 248/1919

[66] U potpisu molbe stoji dr. Gerson József , rabin. IAS, F:47.1200. II 256/1919. Datumom 26. januar, datiran je zapisnik  Jevrejske veroispovedne  opštine (JVO), iz  koga se vidi da je došlo do istupa Ortodoksnog udruge  iz okvira JVO. IAS, F:47.1200.II 277/1919

[67] IAS, F:47. 1202. II  3/1920

[68] IAS, F:47. 1202. II 20/1920

[69] IAS, F:47. 1202. II 38/1920

[70] IAS, F:47. 1202  II 57/1920

[71] IAS, F:47. 1202  II 58/1920

[72] Cvetko Manojlović (Subotica, 1869.-1940.). Manojlović je dužnost preuzeo 1. oktobara 1919, od penzionisanog Lányi Ernőa. U tu šk. godinu upisano je 445, a završilo je 305 učenika. O radu  škole govori  predmet IAS, F:47.1202. II 111/1920, direktorov izvještaj.

[73] IAS, F:47. 1202.II 97/1920

[74] IAS,F:47.1202. II 76/1920

[75] IAS,F:47.1204. 48/1921

[76] IAS,F:47.1204. II 63/1921

[77] IAS,F:47.1204. II 153/1921

[78] IAS, F:47.1207. II 27/1922

[79] Zlatko Baloković (Zagreb, 21. marta 1895. – Venecija, 23. septembra 1965.), hrvatski violinist.Koncertnu karijeru započeo je 1913. i ubrzo stekao međunarodnu reputaciju koncertirajući širom Europe i SAD-a, gde se 1924. i nastanio.

[80] IAS, F:47. 1199. II 1/1919

[81] IAS, F:47. 1200. II 148 i 241/1919

[82] IAS, F:47. 1200.II 265/1919

[83] IAS, F:47. 1202. II 90/1920

[84] IAS, F:47. 1202. II 117/1920

[85] IAS, F:47. 1202, II   135/1920

[86] Ovaj Rus, izbeglica, kao svoju adresu u Subotici naveo je hotel „Zlatno jagnje“.

[87] IAS, F:47. 1203. II 322/1920

[88] IAS, F:47.1202  II 26/1920

[89] IAS, F:47. 1202. II 37/1920

[90] IAS, F:47. 1202. II  17/1920

[91] IAS, F:47. 1202. II 52/1920

[92] IAS, F:47.1202 II 62/1920

[93] IAS, F:47. 1202. II 12/1920

[94] isto

[95] Prigodom potpisivanja Trijanonskog ugovora (4.6.1920.) tog dana 20. aprila, priređeno je u gradu narodno slavlje, kao i predstava u pozorištu. Na glavnom gradskom trgu  se pekao vo na ražnju.

[96] IAS, F:47. 1202. II 106/1920

[97] IAS, F:47.1203. II 179/1920

[98] IAS, F:47.1204.II 70/1921

[99] IAS, F:47.1204. II  78/1921

[100] IAS, F:47.1204. II 81/1921

[101] IAS,F:47.1205.II 168/1921

[102] IAS,F:47.1200.II 245/1919

[103] IAS,F:47.1202. II 53/1920

[104] IAS, F:47. 1200. II 271/1919

[105] IAS, F:47.1203.II   171/1920

[106] IAS, F:47.1203. II 217/1920

[107] IAS, F:47.1204. II 73/1921

[108] IAS, F:47.1203. II 209/1920

[109] IAS,F:47.1200. II 143/1919

[110] IAS, F:47.1202 II 64/1920

[111] IAS, F:47.1202.II 91/1920

[112] IAS, F:47. 1204. II 113/1921

[113] IAS, F:47.1203. II 240/1920.  Ovaj slikar je bio poznat kao vrsni portretista. Senatu je ponudio da izradi  portret Kralja za cenu od 30 000 kruna, ali to nije prihvaćeno. Ipak Senat je 1921. na jednoj izložbi slika u Somboru kupio   prestolonaslednikov portret delo Paje Jovanovića za cenu od 8 000 dinara (32 000 kruna).

[114] IAS, F:47.1204. II 96/1921

[115] IAS, F:47. 1027. II 1/1922

[116] IAS, F:47. 1200. II 268/1919

[117] IAS, F:47. 1202. II 23 i  54/1920

[118] IAS, F:47. 1199 II 83/1919

[119] IAS, F:47.1204. II 12/1921

[120] IAS, F:47.1207. II 148/1922

[121] IAS,F:47.1205. II   200/1921

[122] IAS,F:47.1205. II 236/1921

[123] IAS, F:47. 1199. II 26/1919

[124] IAS,  F:47.1199.II 27/1919

[125] IAS, F:47.1199  II  53/1919

[126] IAS, F:47. 1202. II 45/1920

[127] IAS,F:47.1199. II 63/1919

[128] Milan Dubajić, Radnički pokret u Subotici od kraja 1918. do 1921.godine,Subotica 1966, st.44 52.

[129] Miško Prćić rođen je 1878. u Subotici. Angažovan i prije rata u bunjevačkom narodnom pokretu. Nakon rata javlja se kao urednik u nekoliko bunjevačkih listova. Postavljan je u okalnu  gradsku skupštinu, a biće i narodni zastupnik, kao drugi na listi “Bunjevačko šokačke stranke”, po smrti  dotadašnjeg zastupnika dr.Vranje Sudarevića, 1924. godine.

[130] IAS, F:47. 1202. II 47/1920. Molbu je potpisao Janoš Zelić (Zélics János,Subotica, 1896. – 1920.)  berberski majstor, invalid,   uhapšen nakon izbijanja radničke oružane pobune 19. aprila, kada su ubijena dva gradska policajca.Po policijskom iskazu izvršio samoubistvo skokom sa III sprata u Gradskoj kući gdje se nalazio policijski pritvor.

[131] IAS, F:47.1202. II 137/1920. U Subotici se broj krojača kretao oko 250, 180 muških i 70 ženskih.

[132] IAS, F:47.1204. II 80/1921

[133] IAS, F:47. 1202. II 42/1920

[134] IAS, F:47.1203. II 234/1920

[135] Dr. Ljubodrag Dimić, Kulturna politika Kraljevine Jugoslovije 1918 1941,Beograd 1997, st. 326.

[136] Dr. Ferenc Fenjveš (Fenyves Feerenc – pre promene prezimena Fridmann,  Nagyszentmiklós 1885.- Subotica 1935.)

[137] Braun Henrich, (Bajmok, 1869. -Subotica, 1918.)

[138] IAS, F:47.1201. III 16/1919

[139] IAS, F:2. 253/1918.

[140] IAS, F:2. 259/1918

[141] IAS, F:47.1.196. P.S.

[142] IAS, F:47.2000, III 16/1919

[143] IAS, F:47. 1201. III 205/1919. Krov dvorišne kućice bio je izložen bacanju raznih stvari od strane „personala sa drugog i trećeg  sprata gradske  kuće“ koji  su ga oštetili, pa je „Korzo“  zahtevao polovinom 1921, doduše neuspešno, da mu se pričinjena šteta   nadoknadi. IAS, F:47. XV 336/1921.

[144] Španska groznica (gripa) se javila početkom februare 1920. godine. Škole, kao i bioskop bili su zatvoreni od 11. do 26.   februare. Prijavljeni broj obolelih je iznosio 733, mada ih je bilo znatno više koji se nisu obraćali lekarima, a od posledica tog obolenja je umrlo 47 osoba. Izvještaj gradskog fizikata. IAS, F:47.1201. I 13/1920

[145] IAS, F:47.1426. 68/1920

[146] IAS, F:47. XX 574/1920

[147] IAS, F:47. XX 574/1920

[148] IAS, F:47.1201. III 205/1919

[149] Lifka Aleksandar, (Brašov (Rumunija)  1880. -Subotica, 1952.). Porodica mu potiče iz mesta Lužec, nedaleko od Praga. Bavili su se držanjem  pokretnog muzeja. tako je i Aleksandar rođen na jednom putu. Imao je još 2 brata i   sestru. Nakon osnovne škole, srednje obrazovanje stiče u Beču. Važi za pionira kinematografije na ovim prostorima. Pored prikazivanja filmova, bavio se i snimanjem. Od 1910. godine drži u Subotici objekat ( „Lifka“ ) u kojem se bavio kinematografskom delatnošću.

[150] Jakobčić Imre, direktor i predsednik Upravnog odbora Opšte kreditne banke d.d. 1930. godine po izveštaju banke, 95% akcija je u rukama porodice Jakobčić.

[151] IAS, F:47. XV 19/1919

[152] IAS, F:47. XV 56/1919

[153] Sačuvan je dopis radničkog atletskog kluba (M.T.E.) sa programom atletskih takmičenja koja oni organizuju 21.9.1919. na vlastitom terenu na segedinskom putu.

[154] IAS, F:47.1200. II 166/1919

[155] IAS, F:47. 1199 II 70/1919. Pored molbe i odluke u predmetu je sačuvan i inventar male sale.

[156] Reč o pioniru vazduhoplovstva Ivanu Sariću (27. jun 1876. – 23. avgust 1966.) koji je bio sportista, bavio i atletikom, fudbalom, biciklima, motorima i automobilima.

Prvi je čovek sa ovih prostora koji je poleteo, 16. oktobra 1910. u Subotici, avionom lične konstrukcije i izrade.

[157] IAS, F:47.1204. II 66/1921

[158] IAS, F:47. 1204. II  159/1921

[159] IAS, F:47. 1207. II 141/1922

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: