O javnim službenicima (službama) u Subotici (1918–1941)

O javnim službenicima (službama) u Subotici (1918–1941) /objavljeno u časopisu Ex Pannonia 18, Subotica 2014, str. 5-20.

pdf

/http://suarhiv.co.rs/downloads/expannonia/exPannonia_18.pdf

Sažetak: Javni službenici odnosno službe, državne i gradske, te njihov položaj u subotičkom međuratnom periodu, prate se i analiziraju, kako u načelu tako i na mnogobrojnim konkretnim primerima. Obrađene su tako službe uprave, pravosuđe, policija kao i druge ustanove u nadležnosti države ili grada.

Ključne reči: javni službenici, državne i gradske ustanove.

Összefoglaló

A szabadkai köztisztviselők /közszolgálat/ (1918-1941)

A szerző az országos és városi közszolgálat két világháború közötti történetével és helyzetével foglalkozik úgy elméleti szempontok mint  számos konkrét példa bemutatása során. Betekintést nyújt a közigazgatás, igazságügy, rendőrség és más közszolgálat munkájába.

Summary

About public officers and public employment in Subotica (1918–1941)

Public officers and public employment in governmental and local positions and circumstances concerning them during the war period in Subotica are analyzed both in general and according to individual cases. The public service institutions analyzed are those concerning the government system, jurisdiction, police and other.

 

default(1)

Uvod

            U međuratnom društvu Kraljevine Jugoslavije, pa tako i Subotice, jasno se izdvajao sloj službenika kao širi, odnosno činovnika kao uži pojam, nasuprot fabričkim ili poljoprivrednim radnicima, zanatlijama, trgovcima… Mada je on bio vrlo širok po profesionalnoj strukturi, zajedničko im je bilo što su angažovani, službovali u službama koje su radile za društvenu zajednicu. Postojali su javni ili privatni službenici. Prvi su nalazili mesta u javnim delatnostima, u upravi, zdravstvu, kulturnim ustanovama i drugim javnim delatnostima, obavljajući poslove za državu ili niže, lokalne organe vlasti. Privatni službenici su pak radili u privrednim delatnostima, novčanim i trgovinsko-prometnim preduzećima ili vanprivrednim delatnostima.

4

            Polje istraživanja je fokusirano samo na javne službenike (odnosno službe), državne ili gradske. Gde su radili, koliko ih je bilo, kako su se birali i postavljali, kakav je bio njihov položaj i status, samo su neka od pitanja na koja ovaj rad pokušava dati odgovore. Jasno je da ni taj specifičan društveni sloj nije mogao biti odvojen i izdvojen od društvenih strujanja i matica koje su vodile i usmeravale čitavo društvo i državu. A najbolje i najjasnije izražena poluga koja je delovala na određivanje smera državnog broda bila je politika. Tako je i veza između javnih službenika i politike vrlo naglašena i snažna. Službenici su bili odraz i izvršioci onih političkih stremljenja koja su se kreirala u određenim periodima. Politička podobnost bila je posledica uverenja da su činovnici dužni da služe vlasti, dok se o službi državi nije mnogo razmišljalo.[1] U hronološki kratkom, a istorijski zgusnutom,  međuratnom period, linija naglašenog državnog centralizma i unitarizma obeležila je politiku kreiranu na vrhu a pokušaji odgovora i reakcije na nju, politiku vođenu na nižim nivoima. Sličan obrzac se prati i u Subotici. U polju takvih društveno-političkih silnica radili su i živeli subotički javni službenici. 

            Dve su velike, međusobno slične ali u nekim pogledima i vrlo različite grupe javnih službenika: gradski i državni. Gradska administracija je i u novim državno-pravnim okolnostima zadržala mnoge obrasce iz ranijeg perioda. Službenici pod nadleštvom Grada odražavali su i viševekovnu tradiciju lokalne samouprave. Državna uprava i državni službenici pod njom, bili su pak nešto sasvim novo, pošto su predstavljali reprezente nove države a time i nove ideologije, odnosno političke i društvene prakse. Jedan od primarnih zadataka državne administracije u Vojvodini bio je rad na širenju državne ideologije, njenoj nacionalizaciji  ili uspostavljanju i jačanju, kako se tada govorilo – slavenske dominacije, ponajpre u političkom, ekonomskom, demografskom tako i prosvetno-kulturnom životu.[2]  

            O stanovništvu Subotice i njegovoj strukturi, lokalni popis 1919. godine daje sledeće podatke: 101 286, 81 706 slavenski govore, 79 593 zemljodilaca, 4 249 obrtnika, i 242 trgovca, 2491 činovnika, 458 diplomirani, 13 253 razni.[3] Jasno je da je najveći dio tadašnjih subotičana, po materijalnoj osnovi življenja bio upućen za poljoprivredu, što je jedna od dubokih permanentnih karakteristika ovoga područja. Iskazan je i relativno veliki broj onih lica koja žive od činovničkih plaća. To daje naslutiti da je sam broj glava porodica u položaju činovnika bio mnogo manji.  Po podacima Okružnog ureda za osiguranje radnika Subotice u 1933. godini, broj osiguranih radnike je bio sledeći: 4838 u industriji, 2605 u trgovini, 709 u privatnim zanimanjima, 2630  kao kućna posluga, 4014 u zanatstvu, 1270 u opštinskim službama, svega 17035 osiguranih članova.[4]

centar

Centar Subotice

Promene nakon 1918.

Suboticki glasnik 27 09 1925 karikatura

Karikatura u listu Suboticki glasnik, 27. 09. 1925.

            Po podacima koji oslikavaju stanje u Subotici 1910. godine, nameštenici kod prometa i javnih zvanja ogromnom većinom bili su Mađari – ili su bar popisani za Mađare, što je tako daleko išlo bilo, da su Bunjevci i kod same varoši imali samo 18,5 od sto činovnika i 40,3 od sto dnevničara imali.[5] No, toj dominaciji Mađara bližio se kraj. Završetak Velikog rata i s njim povezana promena imperiuma dovešće, samo po sebi razumljivo i do promena u nacionalanom sastavu javnih službenika. I pored nove  državne, ideološke  i političke klime, u Vojvodini će se, u organizaciji vlasti, još dugo upotrebljavati  neki zakoni, propisi, obrasci  iz starog administrativnog i pravnog  sistema Monarhije.  Do kraja septembra 1919. godine mađarska vlada je činovnike u južnim delovima podsticala na to da se ne povinuju zahtevu novih vlasti i polažu zakletvu na vernost te da i dalje slušaju samo uputstva iz Budimpešte.[6]  U decembru je započeto smenjivanje mađarskog činovništva. Prvo su smenjeni mađarski veliki župani, gradonačelnici i javni beležnici, a na njihova mesta su postavljani isključivo Sloveni, uglavnom Srbi. Nesigurnost činovnika iz južnih delova povećavale su kontradiktorne vesti i uputstva koja su pristizala iz glavnog grada Mađarske. Događalo se da je Ministarstvo za prosvetu i unutrašnje poslove izdavalo različita uputstva za istu stvar, a srpske nove vlasti su činovnike koji su tražili vezu sa Budimpeštom smatrali izdajnicima.[7] Dešavaju se i hapšenja zbog optužbi zbog iredentizma i antidržavnog ponašanja. Deportacija bilo je sve više, i to ne samo činovnika. Zbog otpuštanja, u administraciji na teritoriji Bačke došlo je do velikih poremećaja. U početku, nova država nije uspevala u potpunosti zameniti staru državnu upravu, odnosno upravne, nastavničke, pravosudne, policijske i žandarmerijske snage zameniti obrazovanim i sposobnim jugoslovenskim činovnicima. Jedini kriterijum imenovanja i stupanja u službu  bilo je slovensko poreklo i političko poverenje. To je u velikoj meri slabilo i onako klimavi ugled nove političke elite, koji je dodatno podrivan brojnim korupcionaškim aferama.[8] Zbog svega toga, u prvim godinama nakon oslobođenja, javne službe su gotovo zamrle odnosno bile paralisane, a u skladu sa tim opao je broj službenika. Promena režima značila je i promenu celokupnog srednjeg i nižeg činovništva. Srednje državno činovništvo je postavljano na osnovu njihove povezanosti sa višim krugovima, lične vernosti, službenog poznanstva i političke poverljivosti. S druge strane, povrede prava Mađara u novoj Kraljevini, pa i onih koji su još ostali u službeničkoj poziciji, bila je tema pogodna za revizionističku propagandu, koja je od kraja 20. godina stalno jačala. Kršenje manjinskih prava, koje je mađarska štampa prezentovala tamnim tonovima ostavilo je traga čak i u Društvu naroda. To je bila zasluga Imrea Prokopija,[9] a njegova prva peticija upućena je 20. novembra 1929. godine i odnosila se na slučaj Antala Zedija,[10] činovnika Gradske kuće u Subotici, koji je bio otpušten jer je, protivno uputstvu gradonačelnika, jednom klijentu dao obaveštenje na mađarskom jeziku.[11]  finans

Državni službenici

            U 1930/31. godini na nivou cele zemlje bilo je ukupno 139 518 državnih činovnika.[12]  Njihovu brojnost uočava i naglašava i subotički poznati javni delatnik, novinar i pisac, Lazar Stipić 1933. godine. Državni činovnici su snažni pioniri nacionalizacije, jer ih ima više hiljada i jer raspolažu sa potrebnim intelektualnim sposobnostima.[13] Najviši državni funkcioner je bio Veliki župan.[14] Po starom mađarskom administrativno teritorijalnom  principu, Subotica je bila u rangu županije i imala svog Velikog  župana, državnog  činovnika kojeg je postavljala vlada u  Budimpešti. Sada je to činio Beograd. Njegova Kancelarija se nalazila u Gradskoj kući soba br. 29, I sprat. Prvi veliki župan u novoosnovanoj Kraljevini Srba Hrvata i Slovenaca je bio dr Stipan Matijević. U radu su mu pomagali sekretar i još nekoliko nižih službenika. Kriterijum za dolazak na ta mesta je bio vrlo jasan – apsolutna politička podobnost.[15] Do ukidanja velikožupanskog zvanja u Subotici dolazi na osnovu rešenja Ministra unutrašnjih dela od 17. januara 1929. godine, rešenjem broj 510. Zvanje je prestalo funkcionisati od 20. januara 1929. godine.

            Najmasovnija pojedinačna državna ustanova bila je Oblasna Direkcija državnih železnica. Imala je 400 do 500 zaposlenih.[16] Štamparija direkcije koja se nalazila u zgradi Direkcije,[17] imala je 92 činovnika. Do početka 1920. godine železnica je predstavljala pravi corpus separatum na području subotičke železničke uprave. U skladu sa odredbama primirja, zaposleni su do januara 1920. godine ostali službenici mađarske države, te su od nje i dobijali platu, što su, u suštini, priznavale srpske vlasti, a prihodi su uplaćivani u mađarsku državnu kasu; o imenovanjima, unapređenjima i dalje je odlučivala Mađarska državna železnica. Ovdašnji železničari su predstavljali važan centar održavanja veze sa Delvidekom.[18] Takvo stanje potrajalo je sve do 1922. godine.

            U Subotici je 1921. delovala i posebna strukovna organizacija – Mjesna organizacije Drž. Činovnika i Službenika. O njoj saznajemo da je Nikola Tabaković[19] kao predsednik od grada tražio da im se dozvoli besplatna upotreba sale Pozorišta radi priredbe Činovničko veče, što je i odobreno.[20]

            U 1931. godini po jednom popisu, deluju 23 državne ustanove u Subotici.[21] Navedene  su: Direkcija Državnih željeznica (direktor inž. Dimitrije Knežević), Željeznička stanica (šef Kostić), I inžinjerska sekcija, III inžinjerska sekcija, IV inžinjerska sekcija, Željeznička radionica, Željeznička ložonica, Centralno stovarište materijala, Okružni sud (Božić Milan), Državno Tužioštvo (Gaić Milan), Sreski sud (starešina Hadžikostić Kosta), Carinarnica I reda (upravnik Popović Jovo), Poreska uprava (Vujatović Vaso), Sreska uprava finansijske kontrole, Pošta I (upravnik Vujić Vojislav), Pošta II (upravnik Bankerović Svetislav), Subotička žandramerijska četa 2. Žandarmerijskog puka (komandir Živković Stevan), Komesarijat želj. I pogranične policije (komesar Preradović Stevan ), Telegraf  i  t.t.t. sekcija XVIII (Marko Modričin), Državna granična veterinarska stanica, Nadzorništvo svilarstva, Kontrola mera i dragocenih metala  (šef Ivanović Sava), Pretstojnik gr. policije.

            Jedna od najvažnijih državnih ustanova bila je Žandarmerija kao oružana sila u funkciji  održavanja autoriteta državnih vlasti. Potčinjena je bila Ministarstvu unutrašnjih dela. Imala je jednu stanicu u gradu (Trumbićeva 25) kao i pet na okolnim naseljima.

            Državno matičarsko zvanje [22] je 1923. godine vodio Pavle Pobulić, koji u svom izveštaju daje opis stanja te službe.[23] U 1927. na čelu mu je Milan Jorgović, a od 1929. godine matičarsku službu vodi Andrija Mazić.[24]statistika prosvetna

            Ukupan broj državnih službenika u Subotici je tridesetih godina premašivao broj 1000, te tako gotovo za duplo bio veći od gradskih.

Prosveta

            Kao nasleđe nekadašnje mađarske države na teritorijama koje su ušle u sastav nove Kraljevine postojao je dobro organizovan i razgranat sistem zabavišta i škola. Kroz njih je ranije bio širen mađarski državni program, mađarski nacionalni uticaj i vršena mađarizacija. Tako se pred nove vlasti postavio zadatak da iskoriste postojeće materijalne resurse, školske objekte i drugo, ali uz uklanjanje mađarskog uticaja. Metodi takve akcije su bili široki, od ukidanja mađarskog prosvetnog zakonodavstva, ograničavanja i smanjivanja mogućnosti upotrebe mađarskog jezika do otpuštanja mađarskog nastavnog kadra koje nije pristalo na polaganje zakletve kralju. Time je prosvetna politika, baš kao i u doba Monarhije, nakon što je  nova vlast oduzela gradovima i opštinama njihove škole i predala ih u državne ruke, bila je među snažnijim polugama centralizovane države, grubo negirajući druge i drugačije posebnosti, te lokalnu osobenost, šireći državni jezik, ćirilicu, kultove srpskih svetitelja i kraljevske kuće. 

KOSIC sl

Sl. list prof. Kosića


            Vrhovnu upravu nad svim narodnim školama, zabavištima i drugim prosvetnim ustanovama imao je ministar prosvete vršeći je neposredno ili posredno preko banskih uprava, odnosno banskih školskih nadzornika, sreskih načelnika, odnosno sreskih školskih nadzornika i preko uprava škola. Ministar prosvete je obrazovao školske srezove i postavljao sreske školske nadzornike. Svaka škola je imala svog upravitelja koji je kao državni službenik postavljan isto kao i svo drugo nastavničko i školsko osoblje.[25] Plate nastavnicima su išle iz državne kase. U avgustu 1920. godine ukinute su mađarske srednje škole.[26] Ali Subotica je dobila i svoju prvu visokoškolsku ustanovu. To je bio Pravni fakultet koji je osnovan februara 1920. još pre potpisivanja Trianonskog ugovora, kao jasan plan države da i na taj način brani najseverniju tačku, i garancija da će se granica zadržati na povučenim demarkacionim linijama. Na njemu je bilo relativno malo studenata iz Subotice i okoline a mnogo više iz udaljenijih delova zemlje. Na tom fakultetu se 1931. godine predavalo 20 predmeta, a bilo je samo 13 stalnih nastavnika.  

            U školskoj 1933/34. godini u Subotici je bilo ukupno 384 nastavnika.[27]         

skole I kruga

Škole I i II kruga

                                           

Pravosuđe

            U organizaciji sudske vlasti u Subotici, očitavao se nedostatak stručnih kadrova, kao posledica potupunog isključivanja Mađara sa tih funkcija. Domaće stanovništvo nije imalo previše prilike da sudeluje u tom novom popunjavanju sudijskih mesta, pošto su domaći Bunjevci oskudevali u takvim kadrovima a ni kod Srba nije bilo previše pogodnih kandidata.  Zato su mahom ta mesta popunjavana pridošlicama sa širih teritorija  Tako je npr. dr Ivo Boski,[28] rodom sa Korčule (r. 1891) bio sudija Okružnog suda. Isti položaj je do polovine 1920. i odlaska na poziciju profesora na novootvorenom fakultetu, imao bračanin dr Ivo Milić. Karlovčanin dr Ferdo Čulinović je 1923–1926. obavljao funkciju državnog tužioca. U Subotici je 1928. godine delovao Okružni sud sa 15 sudija, Državno tužilaštvo sa 3 tužioca i Sreski sud sa 7 sudija.

Preseljavanje državnih institucija

            Polovinom dvadestih godina u nacionalno patriotskoj subotičkoj javnosti kulminiralo je zalaganje za ostanak važnih državnih institucija u gradu, na prvom mestu Pravnog fakulteta. U tom cilju je izdat Memorandum. U njemu između ostalog stoji: Pravni fakultet imao je da bude i prosvetna i narodna kula na najsevernijoj granici Ujedinjene otadžbine Naše nacionalne pozicije u Subotici su već oslabljene usled premeštaja Vojnog okruga iz Subotice u Stari Bečej zatim Konjičke podoficirske škole i državnog eskadrona, nadalje ukidanje Učiteljske škole,[29] a pogotovo projektom premeštaja Direkcije državnih željeznica.[30] Da se stanje s tog aspekta zaoštravalo, ilustruju slični Memorandumi iz 1932. i 1935. godine, u kojima se opet traži jačanje i ostanak državnih ustanova na severu otadžbine pošto bi suprotno bio fatalni udarac na našu nacionalnu poziciju u ovome gradu.[31]

Sresko načelstvo

              Zakonom o gradskim opštinama iz 1934. godine, Subotica dobija status gradske   opštine. Tim zakonom su regulisana pitanja i oblasti koja su u nadležnosti opštinskih, gradskih  uprava i razgraničena od nadležnost državnih  upravnih tela, kakvi su bili srezovi. Zakonom  o obrazovanju  novog sreza  subotičkog 20.07.1934. godine obrazovan je …novi  srez  subotički  sa  sedištem u Subotici u Dunavskoj banovini u koji ulazi područje gradske opštine Subotica. Srez  je bio pod ingerencijama centralnih vlasti, finansiran i potčinjen direktno Ministarstvu  unutrašnjih poslova, odnosno Kraljevskoj Banskoj upravi (dalje KBU) u Novom Sadu.[32] Pregled rada gradskih organa i službenika 1936. godine obavlja KBU.[33] Po naredbi Ministra unutrašnjih poslova od 27.06.1935. o ophođenju činovnika i ispitivanju narodnih potreba,  načelnik dostavlja redoviti tromesječni izveštaj: Činovničko osoblje zaposleno kod Sreskog načelstva je na dostojnoj visini svoga poslovanja i poziva. U poslovnom radu su marljivii i pouzdani; u privatnom životu korektni i primerni; ophođenje sa strankama im je u svakom pogledu u skladu sa postojećim zakonskim propisima. [34] Veljko Momirovic

            Na čelu sreza nalazio se načelnik, … u čijoj  je  ličnosti personificiran pretstavnik vlade u srezu i sav  autoritet  državne  uprave. O njegovim poslovima se dalje navodi: Naročito mu je zadatak da bude u stalnom održavanju  veze sa  narodom,  upoznaje  njegove potrebe i želje, da  njegove  opravdane  interese na ekonomskom, socijalnom i kulturnom  polju  prihvati i potkrepi     odgovarajučim  predlozima i pobudama na nadležnim mestima u zakonskoj mogućnosti. Postupajući tako u građanstvu će se učvrstiti  poverenje u vlast kao i značaj i važnost državne upravne vlasti.[35]  Načelnici sreza subotičkog, pokušavali su održe vezu sa narodom ali im je veza sa višim instancama vlasti ipak bila mnogo bliža i značajnija. Oni su ostajali na nivou upravnih  činovnika, bez uporišta, dubljeg poznavanja i podrške stanovništva Subotice. Prvi načelnik je bio dr Svetozar Stričević, pravnik. Pored načelnika, u Suboticu su tokom avgusta i septembra 1934.  godine, raspoređena i dva državna službenika, Milanka Popović, banski činovnik i Radiša  Lazarević, koji će pored služitelja, predstavljati celokupno osoblje Načelstva u početku rada. Za  načelnika  je opština obezbedila stan sa 3 sobe u gradskoj najamnoj palati. Od 4. januara 1935. godine, dr Stričevića nasleđuje na mestu načelnika dr Veljko Momirović, takođe pravnik.[36] Na toj dužnosti je od januara 1935. do aprila 1939. godine. U 1937. godini pored načelnika radi još i 7 službenika. Ukazom na predlog pretsednika  Min. Saveta i Min. Unutrašnjih poslova od 11.4.1939. godine III br. 11708 postavljen je za sreskog načelnika sreza subotičkog dr Rebić Đura, sreski  načelnik sreza somborskog. On je 28.4.1939. godine primio dužnost od dr Momirovića, koji je raspoređen na mesto upravno političkog sekretara pri KBU u Novom Sadu. I novi sreski načelnik u opisu svojih radnih zadataka ima standardne poslove za tu vrstu funkcije: da prima i pregleda poštu, rešava strogo povereljive predmete i vodi nadzor nad radom ostalih zaposlenih, kojih je u tom periodu, bilo ukupno 13. Podnačelnik je bio Milan Jovanović, upravnik kancelarije – Nikola Jambrušić, kancelarijski činovnik – Radiša Lazarević, pripravnici – Cecilija Stantić, Zora Jančurić i Janja Skenderović. Stručni referenti su bili dr Miloje Josipović – za sanitet, inž. Aleksandar Rotov – za  poljoprivredu, Grga Čović i Budimir Dragomir – za veterinarske poslove, a školski nadzornici Radomir Vujić i Aleksandar Mikić.      

Gradski službenici

            Subotica je i nakon rata zadržala oznaku Slobodni  kraljevski  grad  (Szabad  királyi  város), mada više nije pripadala istoj dinastiji a i sloboda municipalne samouprave gotovo da nije postojala. Subotica će zadržati taj naziv i status ali u novim državno pravnim i političkim okolnostima, on je izgubio sadržaj i pretvorio se u praznu ljušturu koja je samo podsećala na minulo doba. Tako npr. za razliku od nekadašnjeg sistema gde se u popunjavanju mesta u gradskoj vlasti koristio specifični izborni sistem baziran na glasovima birača ali i automatski garantovanim mestima za najveće poreske obveznike, u novim uslovima je sva gradska vlast postavljana direktim imenovanjima od strane beogradskih vlasti. Uticaj centralne vlasti ogledao se i u pitanjima službenika, pošto je ona imala konačnu reč u njihovom imenovanju. Takvo stanje nailazilo je u javnosti i lokalnoj štampi na zamerke. Grad od ujedinjenja ovamo stvarno ne raspolaže sa svojim činovništvom a niti isto mnogo radi za njega. Veliki deo gradskog činovništva radi za državu, a vlada ga imenuje. Grad ih međutim plaća i ako najmanje rade za njega. pisale su Subotičke novine 1927. godine u članku pod nazivom Pred promenama u komunalnoj politici grada Subotice.[37]

TABELA sa podacima o gradskim službenicima 

Br. Ime i prezime Primedbe  Ured broj kencelarije u Gradskoj kući Položaj
1. Mihajlo Zgura Uručbeni ured dnevničar
2. Veco Kolonić Uručbeni ured dnevničar
3. Gavro Tumbas Uručbeni ured dnevničar
4. Milan Ćuprurdija Kapetanija II, 114 policijski narednik
5. Milan Lazarević Kapetanija 114 redar
6. Josip Ivković

Ivandekić

Velika kancelarija dnevničar
7. Milija Dragović Velika kancelarija dnevničar
8. Stevan Kopilović Velika kancelarija dnevničar
9. Marija Poljaković Velika kancelarija dnevničar
10. Martin Horvacki Stan: Kosovska 4 Arhiva Gradska arhiva glavni arhivar
11. Grga Šefčić Stan: Ljubljanska 6 Arhiva Gradska arhiva kancelista
12. Nesto Lovasi Stan: Palićki vinog. 155/1 Arhiva Gradska arhiva dnevničar
13. Stipan Vujković Stan: Prešernova 19 Arhiva Gradska arhiva poslužitelj
14. Ante Pokornik eksibit nadkancelista
15. Beno Romić eksibit pisar
16. Lajčo Skenderović eksibit sist. dnevničar
17. Stevan Dunđerski eksibit sist. dnevničar
18. Lojzija Dević eksibit poslužitelj
19. Ing. Kosta Petrović Inžinjerski ured soba 92 šef inž. Ureda
20. Arh. Vasa Stefanović Inžinjerski ured soba  93 gradski arhitekt
21. Ing. Iso Štrasburger Inžinjerski ured soba  94 gradski inžinjer
22. Ing. Adam Gutwein Inžinjerski ured soba 94, direktor Plinare Inžinjer, vrši dužnost u Plinari
23. Blaško Mesaroš Inžinjerski ured soba 94 gr. pisar
24. Janko Kovačić Inžinjerski ured soba 94 cestovni komesar
25. Đorđe Akariješenko Inžinjerski ured soba 94 crtač
26. Ing. Oton Tomandl Inžinjerski ured soba 95 poč. gr. gl. inžinjer
27. Bela Zvekanov Inžinjerski ured soba 95 tehnički činovnik
28 .                    Stipan Gabrić Inžinjerski ured soba 95 dnevničar
29. Stipan Marcikić Inžinjerski ured soba 96 kancelista
30. Ivan Jurić Inžinjerski ured soba 96, vanjska služba cestovni komesar
31. Radoslav Savić Inžinjerski ured soba 96,  vanjska služba cestovni komesar
32. Đuro Šlezak Inžinjerski ured soba 96,  vanjska služba terenski majstor
33. Đuro Francišković Inžinjerski ured soba 96,  vanjska služba zidarski majstor
34. Franjo Buzetski Inžinjerski ured soba 96 priv. dnevničar
35. Franjo Ostan Inžinjerski ured soba 97 geometar
36. Mihajlo Vilhovenjski Inžinjerski ured soba 97
37. Lojzija Kopunović Inžinjerski ured soba 97 figurant
38. Albert Prohaska Inžinjerski ured soba 98 Inžinjer
39. Dr. Koloman Hofman Ekonomsko soba 127 ekonomski senator
40. Dr. Aleksandar Feher Ekonomsko soba 128 podbeležnik
41. Bela Stantić Ekonomsko soba 128 ekonomski nadzornik
42. Milorad Jovanović Ekonomsko soba 129 nadkancelista
43. Ivan Vidaković Siročadski sud II, 92 predsednik
44. Stipan Vojnić Siročadski sud prisednik
45. Milivoj Krnajski Siročadski sud počasni prisednik
46. Ivan Živanović Siročadski sud počasni beležnik
47. Ivan Marcikić Siročadski sud siročadski otac
48. Marko Vukov Siročadski sud kancelista
49. Josip Prćić Siročadski sud kancelista
50. Dančo Manić Siročadski sud pisar
51. Geza Boer Siročadski sud dnevničar
52. Ivan Nimčević Siročadski sud dnevničar
53. Martin Kalman Siročadski sud poslužitelj
54. Gabor Budinčević Sud za stanove soba 81 i 82 kancelista
55. Dezider Šlezak Sud za stanove soba 81 i 82 dnevničar
56. Milan Milanković Sud za stanove soba 81 i 82 dnevničar
57. Marga Tomašić Sud za stanove soba 81 i 82 dnevničar
58. Gavro Đelmiš Finansijsko soba 40 gr. priv. dnevničar
59. Vojislav Banković Ured velikog beležnika soba 67 i 68 veliki beležnik
60. Ivan Neorčić Ured velikog beležnika soba 67 i 68 beležnik
61. Franjo Rudić Ured velikog beležnika soba 67 i 68 pisar
62. Albe Merković Ured velikog beležnika soba 67 i 68 poslužitelj
63. Aleksandar Oros Računsko 45 zamenik računovođe
64. Šandor Švimer Računsko 36 pisar
65. Ivan Rajčić Računsko 36 dnevničar
66. Albe Malagurski Računsko 37 pisar
67. Blaža Perčić Računsko 37 kontrolor
68. Aleksandar Suvajdžić Računsko I, 38 šef rač.
69. Aleksandar Stanković Računsko 39 računovođa
70. Sigmund Blesić Računsko 39 pisar
71. Pera Vujković Lamić Računsko 39 dnevničar
72. Gavra Čović Računsko 43 računovođa
73. Franja Katri Računsko 43 računovođa
74. Nemanja Stojanović Računsko 44 računovođa
75. Koloman Tubić Računsko 46 računovođa
76. Stevan Drenković Računsko 46 računovođa
77. Ivan Kuliš Računsko 46 računopolagač
78. Ivan Sarić Računsko 47-49 računovođa
79. Dragutin Hirman Računsko 47-49 računski oficijal
80. Josip Vuković Računsko 47-49 Pisar
81. Vilim Bajer Računsko 47-49 Dnevničar
82. Antun Balažević Računsko 47-49 Dnevničar
83. Marija Simić Računsko 47-49 pisar
84. Stipan Merković Računsko domaća blagajna kontrolor
85. Koloman Jaramazović Računsko domaća blagajna glavni blagajnik
86. Lujo Kujundžić Računsko domaća blagajna pisar
87. Stipan Vujković

Durmiš

Vojno odeljenje 131 pisar
88. Geza Riger Vojno odeljenje 131 gr. pisar
89. Lazo Vuković Vojno odeljenje 131 gr. pisar
90. Stipan Sekulić Vojno odeljenje 131 a gr. pisar
91. Stipan Ilgen Vojno odeljenje 131 a gr. sist. dnevničar
92. Antun Crnković Vojno odeljenje 132 gradski beležnik
93. Geza Sekelj Vojno odeljenje 132 gr. priv. dnevničar
94. Josip Ovari Vojno odeljenje 132 gr. kancelista
95. Ivan Stipić Vojno odeljenje 132 dnevničar
96. Franjo Futo Vojno odeljenje 132 dnevničar
97. Josip Poljaković Socijalno i vojno II, 133 savetnik
98. Petar Stanković Vojno odeljenje 136 gr. por. oficijal II klase
99. Vinko Orčić Poresko 51 gr. por. izvršitelj
100. Grgo Prćić Poresko 51 procenitelj
101. Antun Radak Poresko 51 priv. dnevničar
102. Nikola Bibić Poresko 53 blagajnik
103. Bela Vojnić Zelić Poresko 53 kontrolor
104. Mate Vujković Poresko 53 kontrolor
105. Matija Budanović Poresko 54 kontrolor
106. Nikola Mijatović Poresko 54 oficijal
107. Lazar Matković Poresko 54 pisar
108. Željko Šinković Poresko 54 izvršitelj
109. Ivan Krištovac Poresko 54 procenitelj
110. Matija Beniš Poresko 55 oficijal
111. Antun Ostrogonac Poresko 55 oficijal
112. Ivo Katančić Poresko 55 pisar
113. Šandor Kopunović Poresko 55 izvršitelj
114. Ivan Matković Poresko 55 procenitelj
115. Kalor Kujundžić Poresko 56 oficijal
116. Milan Marjanov Poresko 56 oficijal
117. Lajčo Dulić Poresko 56 izvršitelj
118. Krišto Dragoši Poresko 56 dnevničar
119. Radomir Đurić Poresko 56 dnevničar
120. Milutin Čokerlić Poresko 58 kontrolor
121. Martin Šverer Poresko 58 oficijal I kl.
122. Mijo Kovač Poresko 58 policijski tajni komesar
123. Kosta Novaković Poresko 58 dnevničar
124. Stevan Majer Poresko 58 dnevničar
125. Franjo Budanović Poresko 58 procenitelj
126. Geza Šinković Poresko 59 kontrolor
127. Nesto Musin Poresko 59 oficijal
128. Pere Kopunović Poresko 59 izvršitelj
129. Alojzija Peić Poresko 59 dnevničar
130. Svetozar Baić Poresko 59 dnevničar
131. Milivoj Suvajdžić Poresko 59 procenitelj
132. Tihomir Dunajev Poresko 60 kontrolor
133. Svetolik Suvajdžić Poresko 60 oficijal II kl.
134. Mate Prćić Poresko 60 izvršitelj
135. Geza Gubić Poresko 60 sist. dnevničar
136. Obrad Jakovljević Poresko 61 šef poreskog zvanja
137. Josip Vuković Poresko 62 zamenik šefa
138. Lojzija Kulić Poresko 62 kontrolor
139. Vince Bukvić Poresko 62 pisar
140. Stipan Delić Poresko 62 dnevničar
141. Josip Vereš Poresko 63 oficijal
142. Žarko Rakić Poresko 63 oficijal
143. Stipan Rudić Poresko 63 izvršitelj
144. Milovan Petrović Poresko 63 izvršitelj
145. Geza Prćić Poresko 63 dnevničar
146. Lajčo Gabrić Poresko 63 dnevničar
147. Nikola Prćić Poresko 63 procenitelj
148. Stevan Rišanji Poresko 64 kontrolor
149. Andrija Kulunčić Poresko 64 blagajnik
150. Koloman Ostrogonac Poresko 64 izvršitelj
151. Nikola Vidić Poresko 64 dnevničar
152. Antun Zedi Poresko 64 dnevničar
153. Đino Lastović Poresko 65-66 dnevničar
154. Željko Škulteti Poresko 65-66 dnevničar
155. Andrija Stipić Poresko 65-66 dnevničar
156. Šime Francišković Poresko 130 kontrolor
157. Đuro Jurić Poresko 130 pisar
158. Gusto Tumbas Poresko 130 dnevničar
159. Kalor Dulić Poresko 130 dnevničar
160. Pajo Šarčević Poresko 130 dnevničar
161. Veco Vujković Poresko 130 dnevničar
162. Đuka Marković Otpremnički ured direktor kancelarije
163. Josip Dulić Otpremnički ured nadkancelista
164. Filip Pančić Otpremnički ured pisar
165. Alojzija Dević Otpremnički ured poslužitelj
166. Ivan Bogdanov Klanica nadzornik Klanice
167. Martin Vujković Klanica nadzornik
168. Matija Temunović Klanica dnevničar
169. Geza Đelmiš Klanica gazda Klanice
170. Marko Neorčić Klanica mašinista
171. Martin Babijanović Klanica sluga
172. Dr. Koloman Hofman Finansijsko 41 savetnik
173. Luka Horvacki Finansijsko 42 kancelista
174. Josip Štilinović Finansijsko 42 pisar
175. Josip Klein Finansijsko 42 dnevničar
176. Dragutin Stipić Gradonačelnik I, 75
177. Dr. Cvetko Ognjanov Odvetništvo I, 72 glavni odvetnik
178. Franjo Vukić kulturno i administrativno I, 67 veliki beležnik
179. Dr. Milutin Pavković Fizikat III, 149 glavni fizik
180. Dušan Manojlović Veliki župan I, 29
181. Dr. Veljko Momirović Gradska policija II, 120 šef policije
182. Lazar Turanov policija, političko odelenje II,119 referent
183. Andrija Mazić krivično II, 115 referent
184. Mladen Prodanović mesna policija II, 107 referent
185. Lazar Ivandekić mesna policija II, 106
186. Stevan Tikvicki obrtno II, 127 referent
187. Toša Mijatov prijavno II, 124 referent
188. dežurni kapetan policija II, 108
189. Dr. Matija Evetović trošarina II, 81 upravnik
Ured za javnu čistoću polusprat, 15
190. Dr. Žika Jakšić Državna bektereološka stanica III, 147 šef

Spisak je sastavljen na osnovu predmeta F:047. Gr.1574/1926

 

gradska admin

 

           Grad  u 1924. ima ukupno 516 zaposlenih.  U 1925. godini broj činovnika I, II i III kategorije je bio 59, poslužitelja 153, dnevničara 66, redara 152, itd.[38] U 1931. godini ima ukupno 636 zaposlenih.[39] Ako se pogleda raspored zvanja dat u Uredbi[40] gde su predviđena mesta: načelnik, glavni odvetnik, glavni fizik, glavni računovođa, lekar, inžinjer, upravnik plinare, upravnik klaonice, opštinski sudija, veterinar, glavni arhivar, matičar, računovođa, poljoprivredni ekonom, školski ekonom, detektiv, glavni baštovan, itd., postaje jasno koliko je široka bila lepeza potrebnih zanimanja odnosno kvalifikacija koju su popunjavali gradski službenici.  

180

Gradska Plinara

gr 1574 1926

Uredba

            U Uredbi[41] kojom je Grad odredio i regulisao pitanja službenika stajalo je: Čl. 4. Gradski službenik ne može biti lice, koje ispoljava načela protiv postojeće državne forme ili načelo protiv pravne promene državnog poretka. Čl. 5. Primanje u službu se vrši na osnovu pismene molbe snabdevene svima potrebnim dokumentima i po propisima predviđenim u gradskom organizatornom statute ili posebnim pravilnicima. Čl. 6. Gradski službenici dele se na činovnike, činovničke pripravnike, zvaničnike i služitelje.

            Na čelu te glomazne gradske administracije koja se sastojala od 13 odeljenja te drugih ustanova pod nadležstvom Grada, a koja je sa manjim izmenama postojala u čitavom međuratnom periodu, nalazio se gradonačelnik (od 1934. predsednik Opštine). Zanimljivo je pisanje lokalnog lista Subotički glasnik, od 7.2.1926. kada na prvoj strani donosi članak Gradska administracija u Subotici, koji potpisuje Dj. Tošić, studeničanin od Raške i kritikuje sporu i komplikovanu gradsku administarciju, a nasuprot tome hvali  srbijansku  kao sposobnu i brzu. Ističe da se u Subotici …ona još vidi po starim utvrđenim zakonima i praksi koje smo nasledili od pokojne Austrije, a dalje navodi …Vi gospodo što nazivate sve što je naše srbijansko da je glupo, mađarsko pametno. Bez ikavi kredita i zakona jedan pametan i iskusan srbijanski činovnik on bi odma po propasti Austrije za 5-12 meseci ovo čudo uprostio i spaso ovaj svet ti zaostali štetni formalnosti i uveo ono što ima Srbija. Zaključuje …Eto i ova umotana administracija mađarska, jako je išla na ruku propasti Austrije a nama Srbijancima da lakše ščepamo naše pokrajine ispod Austrije. …eto, gde leže krivice za hrđavu adminsitraciju kroz Vojvodinu, a ne dolaze iz Beograda i od Srbijanaca.

Zakletva

            Nakon završetka rata, deo administrativnog osoblja odbio je položiti zakletvu do konačnog rešenja teritorijalnog pitanja s Mađarskom i zbog toga su izgubili službu. Službenici su polagali zakletvu sa sledećim sadržajem: Ja… zaklinjem se jedinom Bogu, da ću Kralju i Otačbini biti veran, da ću se u radu pridržavati zemaljskih zakona, da ću dužnost moga zvanja tačno otpravljati i samoupravne i državne interese savesno zastupati i braniti. Tako mi Bog pomogao!  Tako npr. početkom 1920. godine takvu sudbinu doživljavaju Nesto Prčić, Geza Laslo, Emil Tari – redarstveni kapetan i dr Lujo Dembic – podgradonačelnik, dr Kalman Hofman (Hoffman) – gazdački senator, Stipan Frankl – gradski nadmjernik, dr Nikola Brešćanski – veliki kapetan, dr Emerik Vinkler (Winkler) – finansijski senator, Kalman Balaž Piri – glavni računovođa, Đorđe Guljaš –  –porezni nadračunovođa, dr Ivan Velđi (Völgyi) – zamjenik velikog bilježnika, Josip Gergelj – I kl. podbilježnik, dr Karolj Biro – gradonačelnik, dr Josip Kiš –  nadodvjetnik, koji se: …otpuštaju iz gradske službe bez prava na mirovinu jer zakletvu nisu htjeli da polože.[42] Tokom 1921. godine nastavlja se velika smena činovnika. U čitavom periodu politiku zapošljavanja određivala je pored nacionalno državnih razloga i snažna političko partijska podobnost. Upravo o takvom stanju u gradskoj upravi, dao je svoje gledanje i Petar Pekić: Općinski namještenici ponajčešće bijahu postavljeni ljudi bez dovoljno činovničke prakse i propisane kvalifikacije… i nastavlja …među činovništvom zavlada partizanstvo, a u administraciji pravi kaos; štićenik moćnog političara čini što hoće, korupcija se širi, a ugled vlasti pada.[43] Slično je mišljenje i lociranje problema u administraciji, u sferu politike izneo na redovnoj sednici Gradskog predstavništva 29.10.1929.  novopostavljeni gradonačelnik Selimir Ostojić, kome je plan bio: …da se gradska administracija izvede iz haotičnog stanja te da se uspostavi red i nastavi rad. Postavio sam sebi cilj, da oprostim administraciju svakog partijskog upliva…[44]

            Pitanja vezana za položaj službenika propisivao je Gradski Organizatorni Statut. I taj akt je bio u osnovi prevedeni i dopunjeni predratni Statut. Tako je regulisan prestanak gradske službe. Dobna granica do koje se moglo raditi bila je 65 godina. Propisano je bilo i da služba prestaje ako se istupi iz državljanstva, ako je lice osuđeno sudskom presudom na zatvor duži od 1 godine, itd. Tako je npr. gradski uručitelj Antun Vuković (r. 26.5.1899) od strane gradske Policije uhapšen 29.1.1932. zbog istrage o komunističkoj progandi, a nedelju dana kasnije nakon toga i otpušten. Osuđen je 31.8.1932. od Suda za zaštitu države i kažnjen na 6 meseci strogog zatvora.[45] zakletva

            Šefovi pojedinih odeljenja imali su obvezu da prisustvuju verskim procesijama svih priznatih veroispovesti.

            Samo uz posebnu dozvolu gradonačelnika, činovnici su mogli obavljati još neki privatni rad, odnosno biti zaposleni na drugom mestu.[46] Tako je npr. posebnom Odlukom omogućeno da gradski činovnici arhitekte Kosta Petrović i Oton Tomand (Tomanić) vrše i civilnu inženjersku praksu.[47]

            Za sve činovnike su postojali su platni razredi i prema tome su dobijali plate. Činovnici su bili raspoređeni u 9 platnih zvanja, od savetnika do beležnika III klase. Tako 1925. godine Veliki beležnik ima 7200 dinara, poreski oficijal 1950 a mašinista gradske klaonice 960 dinara.[48]

            O pokušajima da se gradski činovnici neslavenskog porekla, prilagode novim okolnostima, svedoče i njihove promene prezimena. Ta pojava se naravno dešavala i kod drugih profesija, ali je izraženija upravo kod onih koji rade za vlast, lokalnu ili višu.[49]

Raspored zvanja

            U gradskoj službi 1934. godine radilo je 18 ratnih vojnih invalida.[50]

            U 1926. godini Grad je kupio osobni auto, koji se srazmerno bolje može iskoristiti za zvanična putovanja, te u skladu s tim sprovodi i novu sistematizaciju radnih mesta gde uvodi i šofera, pa će ubuduće biti zaposlen jedan kočijaša i jedan šofer.[51]

            Grad je za gradske službe i odeljenja plaćao godišnju pretplatu za 50 telefonskih linija od 50000.[52]

            O uplivu politike kao i nestalnosti položaja gradskih službenika svedoče nam mnogi primeri. Jedan od njih je i slučaj Stipana Pokrića[53] koji je za Grad radio preko 20 godina a ipak nije stekao uslov za penziju. On je stupio u službu kao  privremeni nameštenik – kapidžija na mitnici na senćanskoj kapiji, i radio sve do 1927. … kada su me usled nebavljenja politikom i nespadajuće vladajućoj partiji bez ikakvog razloga otpustili. Kako sam ja ostao otac sa 5 dece, bez igde ičega a na penziju ili otpremninu nemam pravo, stoga molim da mi se dodeli stalna milostinja od 400 dinara.[54] Odluka Grada je bila negativna, nije se mogla dati ni penzija ni milostinja, a u skladu sa važećim Gradskim Statutom,  mada se stranka žalila i navodila da je taj  akt nehuman i antisocijalni

            Grad je ipak velikom broju bivših službenika isplaćivao milostinju. Njena visina je varirala i za pojedince se menjala u zavisnosti od opštih finansijskih prilika Grada. Generalno gledajući, ona je bila minimalna i nije obezbeđivala uslove za siguran život. Tako je npr. Mate Matković, bivši gradski procenitelj, od 1928. godine dobio povećanje sa 420 na 600 dinara, da bi ta suma u 1941. godini spala na samo 150 dinara.[55]

            Pred rat 1940/41, veliki broj službenika biva mobilisan u vojne jedinice širom zemlje.

            U mađarskoj administraciji je 18.5.1944. bilo 559 zaposlenih od 629 sistematizovanih radnih mesta.[56]

Zvanični i mađarski jezik, latinica, ćirilica

            Mađarski jezik je u masovnoj javnoj upotrebi te je u službenoj prepisci zastupljen tokom 1919. i 1920. godine. Da je takva pojava odolevala i u kasnijim godinama, svedoči i zapažanje iz 1926. godine podgradonačelnika dr Matije Evetovića: …primetio sam, da činovnici grada u mnogim prilikama u pojedinim zvanjima upotrebljavaju mađarski jezik bez obzira na njihovu narodnost …  odnosno naredba da činovnici govore državnim jezikom u zvanjima (kancelarijama, odeljenjima) i van zvanja.[57] Slične primedbe je imao i Mijo Mandić kada 1929. ističe: …da je sramota što po mnogim kancelarijama činovnici još uvek među sobom govore mađarski, mnoge babice uopšte ne znaju državni jezik.[58] Izvestan broj gradskih službenika nije zadovoljavajuće koristio državni jezik ni 1934. godine. Iz  Kraljevske Banske uprave te godine je stigao dopis u kome Ban piše: Obavešten sam da u Gradskoj kući i danas, 15. godina  posle  oslobođenja ima činovnika koji ne znaju ili slabo znaju državni jezik i da se i danas po hodnicima i kancelarijama čuje samo mađarski  jezik, koji ti činovnici i službenici  upotrebljavaju čak i u međusobnom opštenju. Dalje nastavlja o njihovoj indiferentnosti prema našim  nacionalnim ciljevima, te da kod činovnika manjkaju sposobni nacionalni borci.[59] O svim tim uočenim pojavama od tadašnjeg gradonačelnika inž. Ivana Ivkovića Ivandekića, tražio je detaljan izvještaj. Gradske vlasti su zaista sprovele ispitivanje, sastavile spiskove i 21 službenik  je pozvan na polaganje ispita iz poznavanja državnog jezika, a 6 koji nisu zadovoljili su i otpušteni.zloupotreba gostoprimvstva

            Lokalna štampa obilovala je napadima na činovništvo Grada. Prednjačio je Subotički glasnik.[60] Tako u broju 8 od 16.8.1925. na prvoj stranici u članku Zloupotreba gostoprimstva  optužuju se činovnici Vojnog odeljenja g. Futo i g. Ilgen da neznaju naš jezik.[61] U sličnom tonu naglašenog patriotizma i sa mnoštvom opasnih optužbi, pisao je nedeljnik i jula 1925, što navodi Velikog župana Dragoslava Đorđevića da zahteva od gradonačelnika najstrožu istragu. On u tom dopisu prepisuje navode lista: Drskost. Ćirilica i latinica su ravnopravna pisma. Ali to neće da poštuje nekakav Hupka, policijski komesar u Malom Bajmoku, jer on šalje akt napisan ćirilicom  natrag, da se napiše latinicom. Da se zadovolje razne Hupke naređuje opet nekakav Kalman Delić,[62] grad. činovnik, da se ne sme pisati ćirilicom u njegovom odeljenju, nego samo latinicom. Ovu drskost mi razumemo, ali se čudimo da se usude nekakvi Kalmani i Hupke mrcvariti ćirilicu u ovoj zemlji. Mi tražimo od g. Vel. Župana da ovu dvojicu renegata odmah digne iz službe; jer njihov rad ide protiv državnih interesa. Kaznom ih treba naučiti da je ćirilica državno pismo, koje oni ne smeju bagatelisati. Za sav antidržavni rad ovakovih opštinskih činovnika odgovara g. Vel. Župan, koji je na tom mestu da štiti državne interese. Ovakovim antidržavnim pojavama vodićemo strogo računa.[63] 


Otpušteni

            Pitanje postavljanja i otpuštanja činovnika bilo je u krugu pitanja kojima su se bavili gradski odbornici. Na sednici gradske skupštine 1925. godine Stevan Majlat je predložio da se otpuste svi službenici koji nemaju kvalifikacije, no predlog mu je odbijen.[64] O tome svedoči i interpelacija Zvonimira Piškulina u 1926. godini. On navodi da se postavljaju nespremni činovnici, te da ih ima prekobrojnih po nekim odeljenjima.

            Po popisu otpuštenih gradskih službenika u periodu 1923–1933. vidi se da ih je bilo 147.  Za svakoga je navedeno zvanje koje je vršio i krivica.[65] Česte su formulacije krivice kao – nesavesno ili nepravilno vršenje dužnosti, pijanstvo, ali Paji Alčiću, redaru službe, stajalo je to što se pogrdno izrazio o vojsci a Franji Poljakoviću, trošarinskom stražaru – nedostojni izrazi. Najviše je bilo otpuštenih redara 72, odmah zatim trošarinskih stražara 45, dnevničara 8, a samo jedan lekar, jedna babica, jedan uručitelj, jedan poreski kontrolor.

Penzije

            U period nakon rata bili su vrlo povoljni uslovi za sticanje gradske mirovine – sa samo pet godina rada, da bi od 1925. taj kriterijum bio podignut na deset godina provedenih  u službi grada na stalnom (ne privremenom) položaju. Tako će njihov broj predstavljati u kasnijem razdoblju veliki teret za gradski budžet. Već u 1919. je bilo 336 gradska umirovljenika.  Uračunavali su im i ratne godine ako su bili u aktivnoj vojnoj službi. Opšte je poznato, da je od ujedinjenja za prvih 10 godina mnogo mladih i za rad sposobnih ljudi umirovljeno. Te svote što grad plaća na ime mirovine ogromne su… reči su dr Stipana Matijevića koji predlaža revizuje Mirovinskog pravilnika na sednici gradskog paralamenta 1929. godine.  

Statut o potporamastatut potpore

Gradska preduzeća

            Grad je pod svojom nadležnošću imao nekoliko preduzeća: Gradsku Štedionicu,  Gradsku Plinaru, Gradsku Štampariju i knjogoveznicu (Pozorišna 2), Gradsku klanicu. Pored svojih osnovnih delatnosti, u javnosti grada su afere oko njihovog poslovanja bile ono što ih je obeležavalo. Tako je Franjo Bogdanov[66] upravnik Klanice otpušten 1933. zbog pronevere 100 000 dinara.[67] Slično se poneo i upravnik Plinare Alfons Serajner (Sereiner). Protiv njega  je 1924. godine sprovedena disciplinska istraga i utvrđeno je da je nesavjesno vodio gradsku plinaru, učinio velike prevare i zloupotrebe, – naročito špekulacijom sa valutama, i time nanio ogromnu štetu plinari. O  kupno nanetim štetama govori podatak da je na ime odštete Serajner izrazio spremnost da plati 175 000 dinara.[68]  

            Grad je imao i dva slagališta, jedno u Zmaj Jovinoj 30 i Gradsko slagalište drva, na adresi Majšanski put 61.

            Gradska ekonomija se nalazila na Paliću, Mamužićeva aleja 21,23,27.         

            Treba istaći da je Nižu poljoprivrednu školu na Paliću osnovao Grad još 1896. godine,  ali su plate za nastavnike stizale iz Ministarstva poljoprivrede u Budimpešti. U prvim godinama nakon rata škola je još postojala, direktorsku funkciju je vršio Albe Malagurski, ali kada je nadležno beogradsko Ministarstvo, uz saglasnost gradskih vlasti, ukinulo 1921. godine finasiranje te ustanove, Grad sam nije bio u stanju više da je izdržava, pa je jedino rešenje bilo njeno ukidanje. I sam tadašnji subotički gradonačelnik Andrija Pletikosić se složio sa tim. Spomenuta škola od kada postoji nikada nije mogla zadovoljiti opštim zahtevima, što se već iz  toga vidi, da preko godine nikada nije bilo više od 10  učenika.[69] Senat donosi odluku o ukidanju Niže poljoprivredne škole na Paliću 28.3.1922. godine a Ministarstvo poljoprivrede i voda potvrđuje tu odluku. Istom prilikom doneta je odluka da se ona pretvori u Gradsku ekonomiju.  Odmah nakon toga 12.5.1922. godine sastavljen je zapisnik o predaji gradske ekonomske poljoprivredne škole (ekonomije) novom upravitelju Lajči Bemu.[70] U 1931. godini raspolagala je sa čak 420 kat. jutara zemljišta.          

Zdravstvene, socijalne, kulturne ustanove

            Prva Građanska bolnica u Subotici otvorena je 1841. godine zahvaljujući nastojanjima gradskih vlasti da pomognu zdravstvu. Na tom putu je 1897. otvoren i nov objekat na mestu gde se i danas nalazi Bolnica.[71] U međuratnom periodu grad je nastavio da u svojoj nadležnosti ima i staranje o javnom zdravlju, pa tako i izdržavanje i organizovanje bolničke službe. Poznato nam je da su lekari stanovali u krugu Bolnice. Da bi mogli stanovati van kruga, tražili su posebnu dozvolu.[72] Gradonačelnik je tromesečno podnosio izveštaj o stanju gradske adminstracije, koji je započinjao upravo pregledom stanja zdravstva. Tako je iznosio podatke o zaraznim bolestima, ujedima pasa, broju rođenih i umrlih, broju lečenih u Bolnici,[73] itd. O teškoćama, preklapanju i lutanju po pitanjima finansiranja i nadležnosti svedoči i to da je Gradsko predstavništvo usvojilo 1929. godine predlog da se Gradska Javna Bolnica preda Oblasnoj samoupravi Oblasti Bačke u Somboru, do čega ipak nije došlo. Po Pravilniku Gradske javne bolnice[74]  iz 1934, raspolagala je sa 7 odeljenja, 450 kreveta i imala je 4 lekara šefa (od kojih je jedan bio upravnik), sekundarne lekare i lekare asistente. 

Bolnica

            Gradski fizikat je bilo jedno od odeljenja gradske vlasti. Nadležan je bio za vođenje registara babica i dece za kalemljenje, imenika lekara, zubnotehničara i babica kao i evidenciju prostitutki. Njemu su upućivani računi apotekara, podaci o bolestima stoke, radu patronažne službe, spisi o nabavkama materijala za bolnicu, dopisi Ministarstva narodnog zdravlja, higijenske mere koje su se sprovodile, mesečne izveštaje, spise u vezi sa pojavom pegavog tifusa u vojsci, epidemije slinavke kod stoke itd.

F 47 Gr 1096 1925

Tlocrt Bolničkih objekata 1925.


            Jedna od bolničkih ustanova bila je i Gradska epidemijska bolnica (Privremena vojna bolnica), osnovana 1913, na adresi Zapadni vinogradi 301. U 1928. godini imala je 100 postelja.

            Gradski Uboški Dom je osnovan još 1836. godine. U međuratnom periodu nalazio se u objektu tzv. Putri kasarne, u ulici Save Tekelije 96.[75] U 1933. godini je bilo primljeno 45 muških i 20 ženskih lica kao i 19 dece. Umrlo ih je 28. Staratelj ustanove je bio Stipan Ivić.

            Dom za trahomatičnu decu kao i Dom bogaljaste dece[76]  je bio na adresi Beogradski put 117.           

            Kao posebna ustanova delovala je Kolevka, Državni Dečiji dom za odojčad, Daničićev put 43. U 1925. godini vodio ju je Nenad Rajić.

Dopis upravnika Kolevke, 1925.

           Gradske kulturne ustanova su bile: Gradski orkestar, Gradsko pozorište, Gradska biblioteka, Muzička škola. Orkestar je imao tridesetak članova, služio je kao pozorišni orkestar a izvodio je muziku i u crkvi Sv. Terezije. U Muzičkoj školi 1927. godine ima 14 nastavnika i 270 učenika.[77] Po podacima iz 1939. godine, kada je funkciju v.d. upravnika vršio Josip Herman, u školi je bilo ukupno 8 nameštenika.[78]

gr 1087 1925

Dopis direktora Kolevke Nenada Rajića, 1925.


Policijska vlast

            Gradska policija (Gradsko redarstvo) je do 1929. stajalo pod upravom Grada. Pored uniformiranih, imalo je i tajne, civilne redare (tajne policajce). Jovan Marić, tajni komesar, šef detektivskog odeljenja, potpisao je 31.01.1921. Iskaz o službi izvan grada za 13 tajnih redara.[79] U njemu je navedeno gde su i koliko vremena proveli na dužnosti van Grada tajni redari: Silvester Buljovčić, Franja Vidaković, Marko Milanković, Grga Vujković, Gustika Čajkaš, Milorad Segedinčev, Mata Dragić, Omer Tanović, Danilo Aradski, Dušan Lazarev, Đuro Putnik, Jašo Konjović i Milovoj Pušin. No, i u tim strukturama su mogli da budu samo podobni. Zanimljivo je obrazloženje predloga Velikog kapetana Franje Vukića upućeno Gradskom Senatu da se broj civilnih komesara povisi sa 9 na 15, a koje je i uvaženo. Pošto se brojno stanje od 9 civilnih gradskih komesara, koje je predviđeno gradskim statutom za predratno stanje, kada je kriminalitet u mnogo manjoj meri bio razvijen, sada se pokazuje nedovoljan; to je potpisatome čast predložiti slavnom Senatu, da kod Proširenoga Senata izdejstvuje povišenje brojnog stanja civilnih komesara sa 9 na 15.       Iz razloga što se posle rata stanje izmenilo i kao posledica rata kriminalitet razvio u većoj meri; što je pored toga naš grad posle rata postao jedno pogranično mesto gde se na svakom koraku mora motriti na pokrete prelaznika na našu teritoriju kao i na pokrete sunarodnika nam susednih država koji žive u ovom gradu. Te sve to zahteva povećanje organa javnih bezbednosti a naročito civilnih komesara. Subotica 30. maja 1924. Veliki kapetan.[80]

Prodan

Mladen Prodanović

 Cuprdija

            Na onim najnižim, redarskim pozicijama bilo je mesta i za domaće ljude, uglavnom Bunjevce, manje Mađare, dok su komandujaća po pravilu zauzimali došljaci. Slavu spasioca Subotice od revolucionarne mase i pobune 19–20.04.1920. koju je vodio Josip Zelić, stekao je Veliki kapetan Gavra Karakašević (1888–1924). Po aferama i zlu ostao je upamćen kapetan Mladen Prodanović.[81] On je bio problematičan službenik, često na meti pritužbi, pisalo se negativno o njemu u novinama,[82] nekoliko puta je suspendovan.[83] Protiv njega je u 1933. vođena i istraga, određen mu je istražni pritvor, a kada se razboleo, lečen je decembra 1933. u Gradskoj bolnici. Tom prilikom je policijski stražar napravio propust, te je kod njega pustio dva posetioca, učitelja Đorđa Jočića i advokatskog pripravnika Vladimira Pešića. Zbog toga je stražar bio otpušten iz službe.[84] Apotekar mr pf. Franja Silberleitner podnosi 15.9.1926. gradonačelniku žalbu na ponašanje Prodanovića.[85] Veliki kapetan Cvetko Horvat povodom toga izveštava gradonačelnika nakon obavljene istrage i saslušanja da je …apotekar Silberlajtner dao povoda strogom tonu i energičnom držanju kap. Prodanovića… i završava karakterizacijom i difamacijom ličnosti prijavioca …koja je politički i suviše obojena mađarskom iredentom i šovinizmom, jer je protiv njega u nekoliko navrata pokretan postupak, te je verovatno, da je skrivena intencija prijavioca: rušenje autoriteta državnih institucija.

            Polovinom dvadesetih godina, zabeležen je i progon redara od strane velikog kapetana Milana Ćupurdije. On im je psovao katoličkog Boga, Uskrs, itd. Nepoverenje prema strancima, bilo je izraženo, ali je ponekad prelazilo i u samovolju i maltretiranje. Primer za to je kada se mađarska podanica Jolanka Turcer žalila na kapetana Gorču Didanovića,[86] koji je nakon toga i suspendovan.

            Veliki kapetan Gavra Karakašević[87] je doterao disciplinu do najvišeg stepena kako piše Borba .[88] 

Gavro

            U 1929. godini na sednici gradskog Senata predloženo je da se Policija prepusti državi, što bi donelo 5 miliona dinara uštede.[89] Troškovi izdržavanja snaga reda bili su zaista ogromni, čak 17% od celokupnog gradskog proračuna.[90] U raspravi su se čula suprotstavljena mišljenja. Miško Prčić je u svojoj argumentaciji da ne treba ići na podržavljenje istakao i da je policija do tada dužnosti vršila ispravno i uredno, da se nikada nije osramotila, kao i da nema garancija da će država u policiju nemeštati subotičane.[91] Nasuprot tome, odbornik Rada Lungulov[92] podržavavši predlog, zastupao je tezu da preterani lokalni patriotizam šteti državnom jedinstvu pošto u sebi nosi klicu separatizma. Sličnom stanovišta bio je i dr Vladislav Manojlović koji ističe: jedini razlog protivljenju je, valjda taj, što pojedinci neće moći nameštati svoje kumove i zetove, za redare.

Druge gradske ustanove i službe

            Pored dobrovoljnih vatrogasaca u gradu je delovala i Vatrogasna gradska služba (Vilsonova 55) koju je finansirala i nagledala gradska vlast.

            U gradskoj službi bili su i lugari kao i baštovani. Na mestu glavnog baštovana u 1922. se nalazio Stipan Kovač Striko, koji jednim svojim dopisom izveštava gradske vlasti da je jesenas posadio dudove mladice u Valjevskoj, Makedonskoj i Lisinskijevoj ulici.[93]

            Dostavljači (uručitelji) bili su posebna gradska služba. Na površini Subotice od 140 611 kat. jutara ili 809 kv. kilometara, sa preko 100 000 stanovnika 1941. godine bilo je samo 25 dostavljača, 14 u unutrašnjem delu grada i 11 za teritoriju van grada, tj. po salašima. Oni su godišnje isporučili preko 1 miliona akata i poziva. …to je samo zato moguće što su se svi dostavljači /uručitelji/ nakon višegodišnje prakse verzirali u svojim poslu, poznaju većinom lično stranke, te tako je moguće da praznikom i nedeljom pred crkvama i gradskom kućom, kada se sakuplja narod – uruče više poziva i akata nego preko cele nedelje, kada idu od kuće do kuće i od salaša do salaša.[94] Iz dopisa 1919. godine Mirka Kulunčića (Kujundžića), šefa službe za uručivanje, sa spiskom 30 uručitelja, saznajemo kojima nedostaje zimsko odelo i kapa, i da se vlasti umoljavaju da im se to obezbedi.[95]

            Grad je imao svoje veterinare[96] kao i strvodere.[97]

            Komunalnu higijenu održavali su Gradski čistači. Kako su imali vrlo male dnevnice,  pišu Gradu.[98] Vrlo je dobro poznato Slavnom Senatu da mi čistači ulica Grada Subotice najoskudnije sa svojom porodicom živimo pošto su danas životne namirnice vrlo skupe tako da za našu dnevnicu od 23 din. dnevno ne možemo sve potrebne namirnice nabaviti a da o odelu i ne govorimo. Naš je posao mnogo težak obzirom na to što nam je svima dodeljeno u rad mnogo prostora za čišćenje te tako moramo od rane zore do mrklog mraka na putu ostati da dobiveni posao izmognemo posvršavati. Usled gorenavedenog čast nam je zamoliti Slavni Senat da nam blagoizvoli dnevnicu povisti. U nadi povoljnog rešenja jesmo ponizni čistači Grada Subotice.

U Subotici, dne, 23. febr.1925. U ime sviju radnika ostajemo s poštovanjem: Stipan Petrić, Gusto Zvekanović. Odluka vlasti je bila negativna –  usled manjka budžetske mogućnosti…[99]

             Gradski Šumarski otsek zapošljava 5 ljudi. U 1941. godini inž. Đurić Stipan je bio šef te službe.

            Zadatak gradskih subaša je bio da čuvaju polja i vinograde, i dobijali su dozvole da nose oružje. Radili su za honorar od vlasnika imanja koja čuvaju.

            Gradski spasavaoci su se nalazili na adresi Trumbićeva 20. U izvještaju iz 1929. nalazimo podatak da su intervenisaali 503 puta.

            Zavod za desinfekciju i desinsekciju je imao adresu Zapadni vinogradi 301.Uredba

 Povlastice

            Gradski službenici su uživali određene privilegije i povlastice. Imali su popust na cene proizvoda iz gradske ekonomije na Paliću. Ovaj popust nije važio za policiju i vatrogasce jer se oni snabdevaju iz policijske vrtne ekonomije na Bukvaću.[100] Isto je važilo za ogrev. Tako se iz gradskih šuma[101] septembra 1923. godine gradskim činovnicima i nameštenicima (po platnim razredima) uz 50% popusta i otplatu na šest obroka, prodaju drva, a penzionerima se daju besplatno. Na taj način ogrevom je snabdeveno čak 844 prijavljena činovnika, 506 aktivnih i 338 umirovljenih.[102]  Zanimljiv je aranžnam koji 1929. godini sklapa Grad, koji je ustupio 180 kv. hvati ogrevnog drveta dr Mirku Vilhajmu (Wilheimu), a on će zauzvrat u svoj sanatorijum primati godišnje 3 porodilje besplatno, a svi gradski činovnici i njihove porodice će imati 30% popusta na lečenje.[103] Gradski činovnici su mogli da uživaju i oprost školarine u Muzičkoj, kao i Građanskoj školi,[104] te jeftiniju vožnju železnicom, tramvajem. Najviši gradski službenici su imali mogućnost stanovanja u Gradskoj najamnoj palati.[105] Zakupci stanova u gr. najamnoj palate su većinom činovnici, ili lica takvog zanimanja, koji su štićeni…[106] Stanovi u drugim gradskim objektima također su se izdavali pod kiriju gradskim službenicima.[107] Korišćenje usluga Kupatila Palić u objektima i kupkama, za gradske službenike isto je bilo jeftinije.

            Za one gradske nameštenike, koji su radili napolju, trebalo je osigurati zimsko i letnje odelo. Tako u 1926. Grad naručuje 114 letnjih odela koja su se sastojala od jedne kape, jedne bluze i jedne hlače.  Raspisana je javna pismena ofertalna licitacija za liferovanje 114 letnjih odela  i to: policijskog nadzornika, za 50  gradskih vatrogasaca, za 10 gr. lugara, za 2 desinfektora, za 2  paradna kočijaša, 2 baštovanska radnika, za 26 uručitelja, za 21 poslužitelja.[108] Sa najpovoljnijom ponudom, odabrana je subotička firma Antun Kramer i drug sa kojom je Grad već i ranije sklapao slične poslove. Uobičajeno je bilo da oni činovnici koji odlaze u mirovinu, mogu da zadrže svoja službena odela. Tako npr. na molbu umirovljenih redara Mije Vajzera i Abela Balaž Pirija, Senat im dozvoljava da zadrže službena odela koja su dobili za vreme službovanja.[109

Uredba IV

Uredba


Disciplina

            Pitanja (ne)discipline činovnika provejavala su u čitavom međuratnom periodu. Primer za to je  gradska Okružnica br. 1574/1926 u kojoj je stajalo: Unatoč moje i druge okružnice br. 640/ od 31.3. 1926 ja sam ponovo primetio, da činovnici grada ne održavaju tačno propisane časove. S toga pozivan Šefove pojedinih odeljenja, da upozore svoje podređeno im činovništvo na tačan dolazak u zvanja. Kontrole radi svaki dan tačno u 7,5 obilaziće dežurni kap. Svako odeljenje i svakog onog činovnika, nameštenika ili službenika, koji ne bude u zvanju zabeležiće a posle kontrolisanja prijaviće ga meni. Za svaki ovakav slučaj, koji ne bude opravdan kazniću odgovorno lice najstrože. 7.8.926.   za gradonačelnika Dr Matija Evetović. 

Pijanstvo

            Teško je suditi koliko je alkohol bio sastavni deo života subotičkih službenika, ali zabeleženo je nekoliko slučajeva kada su zbog njegove zloupotrebe nastajali sukobi gde su oni bili učesnici. Tako je u kafani Central[110] 31.07.1928. noću oko 2-3 sata, Gustika Puzić, pisar Gradske policije imao sukob sa državnim tužiocem Slavkom Radosavljevićem.[111]  Iz zapisnika o saslušanju stranaka u sporu kao i svedoka, jasno je da su obojica bila podnapita. Varnice su izbile oko obostranog pokušaja legitimisanja, pa su pale i uvrede na nacionalnoj osnovi, gde je Radosavljević psovao Puziću majku mađarsku… a završilo se pritvaranjem Puzića, njegovim šamaranjem od strane državnog tužioca, novčanom globom i otpuštanjem zbog nesavesnog vršenja dužnosti. Slično je bilo i 1932. godine,  kada je pala optužba gospode činovnika poreskih izvršitelja Milovana Petrovića, Lajče Dulića, Lajče Gabrića, Dezidera Šinkovića iz sobe 181. protiv gradskog poslužitelja Antuna Matkovića zbog nemara i neodržavanja čistoće. On je saslušan i u svojoj odbrani navodi da sobu redovno čisti,  ali često puta se dogodilo da sam ja jutrom hteo sobu čistiti da sam našao na stolu gde spava jedan od tamošnjih činovnika .[112] Dalje i on optužuje …na kraju spominjem da se u sobi br. 181 pije vino. To znam od tuda što sam jednom našao jednu flašu od 2 litre i u istoj je još bilo vina.

 

 

[1] Ljubomir Petrović, Jugoslovensko društvo između dva svetska rata, Istorija 20. veka, 2008, vol. 26, br. 2, str. 39

[2] Dobro teoretsko obrazloženje ciljeva nacionalizacije dao je dr Vladan Jojkić u svojoj studiji Nacionalizacija Bačke i Banata, etno-politička studija, Novi Sad 1931.

[3] Istorijski arhiv Subotica (dalje IASu), F. 47, I 22/1919.

[4] IASu, F. 56, 9.

[5] Đorđe Popović Munjatović, Subotica 1922, Subotica, str. 16.

[6] Enike A. Šajti, Mađari u Vojvodini 1918–1947, Novi Sad 2010, str. 16.

[7] Isto.

[8] Enike A. Šajti, nav. delo, str. 20.

[9] Od novembra 1929. godine do februara 1933. godine Imre Prokopi, koji je bio poslednji mađarski bački župan, uputio je Društvu naroda 20 peticija, mahom sa pritužbama na stanje u školstvu, upotrebu jezika, kulturna pitanja i otpuštanja činovnika. Enike A. Šajti, Mađari u Vojvodini 1918–1947, Novi Sad 2010, str. 83.

[10] IASu, F. 47, XII 357/1928. Interpelacija Mije Mandića, da činovnici razgovaraju na mađarskom a ne državnim jezikom kako sa strankama tako i međusobno, uprkos Okružnici br. 1042 od 6.7.1929. Selimir Ostojić, gradonačelnik, već je otpustio 13.9.1929. zbog toga Antuna Zedija (Zödi Antal).

[11] Enike A. Šajti, nav. delo, str. 87.

[12] Ljubomir Petrović, Jugoslovensko društvo između dva svetska rata, u: Istorija 20. veka, vol. 26, br. 2, 2008, str. 38.

[13] Jugoslovenski nacionalizam, u: Književni sever, knj. 9, sv. 11, novembar 1933, Subotica 1933, str. 321.

[14] Zvanje i funkcija velikog župana datira iz 1870. godine, kada je Subotica dobila velikog župana koga je imenovao ili otpuštao kralj. Kao predstavnik izvršne vlasti, veliki župan je kontrolisao samoupravu gradskog municipija i starao se o interesima državne uprave.

[15] Tako su 1925. sekretarska mesta obavljali istaknuti nacionalni radnici, sledbenici režimskih stranaka, Toša Mijatov a nakon njega Radivoj Lungulov.

[16] Ukupan broj zaposlenih u Direkciji je 1927. godine premašivao 10 000, od  čega je u Subotici bilo zaposleno  do 500 radnika. Većinom su bili  iz drugih mesta u zemlji, ali i inostranstva. Tako je dosta Rusa izbeglica, nastanjenih u gradu, određenih kvalifikacija,  nalazio zaposlenje upravo u ovoj firmi, zahvaljujući tome što je stajala pod direktnom državnom upravom. Šef odseka za vuču je bio Rus inž. Boris  Mosunov. Vidi: Tanja Petković, Iz života ruske emigracije Subotici  u međuratnom periodu (1919–1941), u: Ex Pannonia, br. 1, str. 155-164.

[17] Zgrada Direkcije je bila druga po veličini od svih javnih građevina, nakon Gradske kuće.

[18] Enike A. Šajti, nav. delo, str. 17.

[19] Nikola Tabaković (Budimpešta, 1863–?)  je od 1921. do 1924. bio podgradonačelnik, kada je razrešen i postavljen za gradonačlenika u Velikoj Kikindi.

[20] IASu, F. 47, II 230/1921.

[21] IASu, F. 47, Gr. 1236/1931. Predmet je nastao u gradonačelničkom uredu u cilju sastavljanja pozivnica za proslavu Vidovdana.

[22] Od crkvenih opština država je 1895. preuzela vođenje matičnih knjiga. Služba je tada bila pod nadzorom Ministarstva unutrašnjih dela. Pored ureda u Subotici radile su ispostave po okolnim naseljima. IASu, F. 47, IV 148/1922

[23] IASu, F. 47, Gr 755/925.

[24] Andrija Mazić (Subotica, 12.11.1896–?).

[25] Podaci iz Vodiča kroz arhivske fondove Istorijskog arhiva Subotica, Subotica  2011, str. 72-74.

[26] Enike A. Šajti, nav. delo, str. 97.

[27] IASu, F. 47. IV 257/1934.

[28] Supruga mu je bila subotičanka Jelisaveta Jakobčić.

[29] Učiteljska škola je prebačena u Sombor.

[30] IASu, F. 47, XIX 1107; Zapisnik 1925 G.P. od 18.2.1925.

[31] IASu, F. 47, I 4201/1935.

[32] Vidi: Stevan Mačković, Sresko načelstvo Subotica (1934–1941), u: časopis „Ex Pannonia” br. 3-4, Subotica, 2000, str. 23- 42.

[33] IASu, F. 47, I 1216/1936.

[34] IASu, F. 57, 8267/1937.

[35] IASu, F. 57, 8267/1937.

[36] Veljko Momirović je rođen 6.10.1895. godine u Staparu, od oca dr Stevana Momirovića, sveštenika i majke Ivanić Smiljke. Supruga mu je bila Danica  Kravić sa kojom je stupio u brak 1925. godine. IASu, F. 47, XII 278/1926. Pravničku diplomu stekao na Pravnom fakultetu u Subotici, u prvoj grupi diplomiranih pravnika 1922. godine. Vidi: prof. dr Miodrag Simić, Beogradski i subotički Pravni fakultet 1941–1945, drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje, Beograd 1998, str. 124. Radio je u somborskom sudu, od 1926. postavljen je za zamenika, a 1927. i za Velikog kapetana u Subotici te od 1929. na istu funkciju u Novom Sadu. Od 1934. godine sa formiranjem subotičkog Sreskog načelstva biće na njegovom čelu do 1939. godine.

[37] Subotičke novine, br. 1, 13.5.1927, str. 2-3. U članku se cilja na teško finansijsko stanje Grada, koje dodatno opterećuje izdržavanje Policije, poreznika koji ubiru državni porez u 80% naplata, itd. Predlaže se da država kao u periodu Monarhije, učestvuje sa 60% u plaćanju činovnika.

[38] IASu, F. 47, Gr. 1557/925.

[39] IASu, F. 47, IV 2823/1934.

[40] Uredba o prinadležnostima aktivnih i penzionisanih službenika sl. i kr. Grada Subotice, Subotica 1933, str. 12.

[41] Nav. Uredba, str. 4.

[42] IASu, F. 47, I 13/1920, Izveštaj gradonačelnika o radu za prva tri meseca 1920.

[43] Petar Pekić, Povijest Hrvata u Vojvodini, Zagreb 1930, str. 249.

[44] IASu, F. 47, Zapisnik 1929, 423 P.S.

[45] IASu, F. 47, I 561/1932.

[46] To je regulisao § 281, Gradskog organizatornog statuta.

[47] IASu, F. 47, I 114, 115/1920.

[48] IASu, F. 47, XII 208/1925.

[49] O tome svedoči molba Ministarstvu unutrašnjih dela od strane Josifa Klejna, gradskog činovnika, radi dozvole promene prezimena u Kolarić, za njega, suprugu i maloletnu decu Melaniju i Stevanku. Propratni akt lokalnih vlasti kojim prosleđuju molbu Ministarstvu i ističu da oni nemaju prigovora na nju. Raspis Ministarstva unutrašnjih dela o postupanju pri traženju promene prezimena. IASu, F. 47, I  26/1925.

[50] IASu, F. 47, IV 2823/1934. Jedan od njih je bio i dr Matija Evetović koji je imao priznat procenat nesposobnosti od 50%.

[51] IASu, F. 47, I 307/1926.

[52] IASu, F. 47, XII 11/1925. Sačuvan je spisak korisnika linija.

[53] IASu, F. 47, XI 13/1928.

[54] IASu, F. 47, XI 13/1928.

[55] IASu, F. 47, IV 2317/1941.

[56] IASu, F. 60.

[57] IASu, F. 47, Gr. 1377/926.

[58] IASu, F. 47, Zapisnik 1929, str. 257/1929.

[59] IASu, F. 47, 1094.

[60] Subotički glasnik je izlazio od 1925. do 1927. pod uredništvom učitelja Miloša Popare (Šibine kod Gline, 1877 – Šajkaš, 1953). Profiliran je bio kao glasilo Radikalne stranke.

[61] IASu, F. 47, XII 583/1925. U predmetu je sačuvan taj broj lista pošto je Grad u njemu imao plaćeni oglas.

[62] Kalman Delić (Subotica, 1.11.1898) od oca Mate.

[63] IASu, F. 47, Gr 1119 1925.

[64] IASu, F. 47, IV 293/1925.

[65] IASu, F. 47, I 1563/933.

[66]  Franja Bogdanov je rođen u Osijeku 1895. godine. Za upravnika je imenovan 21.11.1924. IASu, F. 47, Gr. 1855/1924.

[67] Lokalna štampa je oštro kritikovala i tu aferu. Smatralo se da je to 14. velika subotička afera.

[68] IASu, F. 47, Gr.1541/1927.

[69] IASu, F. 47, XVII 6/1922.

[70] Lajčo (Ljudevit) Bem je umirovljen 1929. godine. Kako je imao 36 godina staža, određena mu je 100%  mirovina od 22 110 dinara. IASu, F. 47, Zapisnik 460 P.S.

[71] Dr Emil Libman, Subotička bolnica od Uboškog doma do savremenog stacionara 1766–1997, Subotica 1997.

[72] Tako je hirurg dr Jaša Vujić, koji 1932. godine planira da se vjenča, dobio dozvolu da stanuje van gr. javne bolnice uz uvjet, da mora imati u svome stanu telefon i da mora stanovati u blizini bolnice. IASu, F. 47, I 2312/1932.

[73] IASu, F. 47, Zapisnik 1929. 155 P.S. U prvom tromjesečju 1929. u Bolnicu je primljeno 1647 pacijenata, umrlo ih je 80, obavljeno je 606 operacija, a na lečenju ih je ostalo 342.

[74] IASu, F. 47, IV 2142/1941.

[75] Stevan Mačković, Subotica 1933. godine po izvješću Kulturno-socijalnog odjela, u: časopis „Klasje naših ravni” br. 7-8, Subotica 2010, str. 102-107.

[76] Zabeleženo je da u decembru 1923. godine ima na smeštaju 108 bogaljaste dece. IASu, F. 47, IV 1424/1937.

[77] Kosta Petrović, Kr. slob. grad Subotica i kupalište Palić, Subotica 1928, str. 45.

[78] IASu, F. 47, IV 1321/1939.

[79] IASu, F. 47, XII 11/1921.

[80] IASu, F. 47, I 108/1924.

[81] Mladen Prodanović (Arad, ? – Subotica, 1945.) Od 1941. saradnik sa mađarskom obaveštajnom službom i plaćeni agent. Održavao veze sa Dražom Mihajlovićem preko Pavla Tabakovića. Osuđen na smrtnu kaznu od Vojnog suda, koja je izvršena 1945. godine.

[82] „Hirlap” od 28.3.1925. napada kap. III klase Prodanovića u članku pod nazivom Red hoćemo u policiji.

[83] Dr. Dragutin Stipić, gradski odvjetnik, prijavio je tada policijskog koncipienta, koji je i suspendovan. IASu, F. 47, XII 642/1924.

[84] IASu, F. 47, II 1351/1941.

[85] IASu, F. 47, Gr. 1850/1926.

[86] Gorča Didanović na zboru u Prokeš palati juna 1923. izabran za predsednika subotičkog ogranka ORJUN-e.

[87] Gavra Karakašević (1888 – Subotica, 9.04.1924).

[88] Stanje  u subotičkoj policiji, u: novine „Borba” br. 4, 18.04.1924, str. 1.

[89] IASu, F. 47, 8. Zapisnik 29. P.S.

[90] Od budžeta koji iznosi 37 400 000 na izdržavanje Policije je išlo 5 270 000 dinara.

[91] IASu, F. 47, 8. Zapisnik 29. P.S.

[92] Radivoj Rada Lungulov je rođen u Batonji (Mađarska) 1894. godine. Rano se angažovao u srpskom nacionalnom  pokretu i politici.Važio je za sledbenika i učenika Vase Stajića. Tibor Koloži, istraživač subotičke štampe, govoreći o Lungulovu i Vasi Stajiću, učeniku koji je svojim posleratnim delovanjem samo razočarao svoga učitelja, kaže sledeće: „Vasa Stajić je dajući prednost humano socijalnim idejama, bio nezadovoljan sa oslobodiocima, dok je Lungulov stao na stranu reakcije, kao „aferaš”, postavši fašista, da bi na kraju, kao zavisnik od morfijuma i umro, pošto je stao na stranu novih osvajača”. Kolozsi Tibor, Szabadkai sajtó (1919–1945), Novi Sad 1979, str. 204-211.

[93] IASu, F. 47, XV 102/1922.

[94] IASu, F. 47, I 130/941. Dopis predsednika subotičke opštine dr Vladislava Lipozenčića Komadantu mesta u kome traži da se dostavljači oslobode pozivanja na vojnu vežbu, pošto nemaju odgovarajuću zamenu za njih.

[95] IASu, F. 47, II 227/1919.

[96] Dr Milenko Damjanov (Kula, 10.07.1910 – ?). Od 1936. u službi Grada.

[97] Privatni preduzimač Vitomir Pecarski je 1936. obavljao poslove strvodera. U novembru i decembru meseca 1935. uhvatio 32 psa, od čega je 28 bilo usmrćeno.

[98] IASu, F. 47, XII 250/1925.

[99] Isto.

[100] IASu, F. 47, XV 217/1922.

[101] Kao gradske šume su navedene: Centrala, Radanovac, Hrastovača, Hajdujaraš i Deskaš.

[102] IASu, F. 47, XV 318/1923. U predmetu je poimenični spisak, sa specifikacijom koliko je pripalo pojedincu i odakle su drva sečena.

[103] IASu, F. 47, Zapisnik 1929. 483 P.S.

[104] IASu, F. 47, II 270/1919. Senatska odluka o oprostu školarine učenicima Građanske škole, čiji su roditelji gradski službenici, na osnovu pojedinačnih molbi i zapisnika profesorskog zbora Građanske škole.

[105] http://szecesszio.szegedvaros.hu/rute-subotica-gradska-najamna-palata/?lang=sr , preuzeto jula 2014.

[106] IASu, F. 47, XV 301/1925.

[107] Tako je npr. Matiji Sedlaku gradskom tajnom redaru I klase, ugovorom 1935. omogućeno da iznajmljuje u zgradi Policije u Malom Bajmoku jednu sobu, predsoblje, kuhinju i komoru za godišnju najamninu od 1200 dinara. IASu, F. 47, 1802. VIII 139/1940.

[108] IASu, F. 47, XV 129/1926.

[109] IASu, F. 47, XV 7/1926.

[110] „Central” je bila kafana u ulici Save Tekelije (danas Karađorđev put).

[111] IASu, F. 47, Gr. 1687/1928.

[112] IASu, F. 47, I 846/1932.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: