Gradski bibliotekari Mijo Mandić i Rade Lungulov
Gradski bibliotekari Mijo Mandić i Rade Lungulov /objavljeno kao: Gradski bibliotekari Mijo Mandić i Rade Lungulov, Rukovet, 6-7, Subotica 1994, str. 48-52
Mijo Mandić, istaknuti bunjevački kulturni i prosvetni radnik, obavljao je pri kraju svog radnog veka i dužnost Gradskog bibliotekara,odnosno upravnika te kulturne institucije..Rođen je 1857. u Kaćmaru (Mađarska), 1876. polaže učiteljski ispit, a od 1892. radi kao učitelj u Subotici.Vrlo rano je počeo da se bavi pisanjem,pa kao plodovi njegovog književno publicističkog rada nastaju udžbenici za osnovnu školu,molitvenik za školsku decu, istorija Pučke kasine,i niz članaka u listovima Neven i Danica.Posle 1918. obavlja funkciju školskog nadzornika, i sa tog položaja biva i penzionisan,kada su ga subotički gradski oci, 1923. naimenovali za bibliotekara u Gradskoj biblioteci. To je bilo privremeno, honorarno namećtenje, a nagrada je iznosila od 1925., 2000 dinara mesečno.Za čitav svoj rad na prosvetnom i nacionalnom polju, odlikovan je ordenom Svetog Save V i III stepena.
Mijo Mandić
Gradska biblioteka je počela sa radom još 1894. godine, dugo vremena ipak nije ostvarivala svoju zamišljenu funkciju, zadovoljavanja potreba subotičana za knjigom, zbog nizaorganizacionih problema. U jednom predmetu, iz 1930. Gradskog načelstva u Subotici, o istorijatu te kulturne ustanove se navodi sledeće.“Već 1820.god.pokreću tadašnji gradski načelnici Sarić, Kujundžić i Mukić sa nekoliko uglednijih građana akciju za osnivanje jedne biblioteke.U tu svrhu sakupili su nekih 50 knjiga iz gradske arhive i smestili ih u jednu sobicu stare gimnazije. Ali šira publika nije ni znala za ovu biblioteku, samo profesori i fratri,po katkad bi zalutali u nju“. Biblioteka pod upravom grada radi od 1894.O tom periodu se kaže:“Za kratko vreme gr.opština nabavila je toliko knjiga ,većinom mađarskih i nemačkih da ih je morala smestiti u dve sobe. Prvi bibliotekar je bio profesor Ivanić, a zatim redom Balaž,Bibo i Bige,e Tonč do 1918. Posle oslobođenja, postavljeni bibliotekari, slabo su se brinuli za biblioteku,sve do postavljenja sadašnjeg bibliotekara gosp. Mije Mandića,koji je naročito usled prenosa biblioteke u sadašnje prostorije, zatekao istu u haotičnom stanju, tako da je trebao čitavu godinu dana dok je istu doveo u red. Godine 1924. otkupljena je privatna biblioteka gosp. dr Milko Izidora, koja se sastojala iz 10 000 knjiga i brošura. Gradska biblioteka smeštena je u četiri dvorane (zauzimala je ceo sprat pročelja zgrade Gradske muzičke škole, prim. autora) a broji 1689 dela na našem jeziku, 19 469 na stranim jezicima i 4290 raznih brošura.Broj posetilaca se kreće od 10 do 20 lica.“( 1 ) Zamerke na fond biblioteke bile su relativno česte, od samoga početka njenoga rada u novonastaloj jugoslovenskoj državi i odnosile su se na malu zastupljenost literature na srpskohrvatskom jeziku. Blaško Rajić, župnik i gradski odbornik, iznosio je na sednicama Gradskog predstavništva i nešto drugačije primedbe . Zabeleženo je da je ukazivao na nedostatak mira i reda u biblioteci, te da ima mnogo pornografskih knjiga koje omladina čita i time truje dušu.“Omladini je potrebno da bude nacionalna, zdrava dušom i telom, ali čitajući pornografiju ona neće imati ova svojstva,postaće sebična, bezdušna i anacionalna“ ( 2 )
Dopis Mije Mandića 1925.
Kao pornografiju je navodio dela Zole, Monteskijea i Kazanove, i predlagao da se ta dela drže zaključana i ne daju omladini. Pored toga, kao organizacioni propust, Biblioteci se u javnosti zameralo i to što ne pruža mogućnost i za pozajmljivanjem knjiga,pošto su se one mogle koristiti samo u njenim prostorijama. Gradsko predstavništvo je na osnovu naređenja viših organa vlasti, moralo da pristupi otpuštanju Mije Mandića, već penzionera, iz gradske službe.Odluka G.P. I 6587/1932 govori o tome, mada su se čuli i glasovi koji su predlagali da 75-godišnji Mijo Mandić i dalje obavlja funkciju upravnika biblioteke. Kao kompromisno rešenje je prihvaćen predlog dr Milana Vujića da se gosp. Mandiću dodeli zvanje počasnog doživotnog bibliotekara, otpremnina od 24 000 dinara, i da se pokrene prijem novog upravnika .Na upražnjeno mesto, postavljen je Blaško Mesaroš,profesor latinskog jezika, kao privremeno rešenje, dok Gradski načelnik (nalazi se na čelu lokalne administracije, vodi Gradsko predstavništvo,a postavljan je od viših organa vlasti, po funkciji i Gradonačelnik.) ne imenuje novog prvog čoveka Gradske biblioteke.Zainteresovanih kandidata je bilo dvoje, Petar Pekić i Radivoj Lungulov.
Reklama za knjigu Petra Pekića
To su bile ličnosti različite po svojim biografijama, stručnoj spremi, dotadašnjim rezultatima, nacionaloj pripadnosti, i dostignućima u javnom i političkom životu, odnosu prema nacionalnom pitanju i vladajućem režimu… U svojoj molbi Pekić navodi: „Vama je poznato da sam ja pet godina bio gradaski bibliotekar i da sam tu svoju dužnost uvijek savjesno vršio. Medjutim kada sam napisao „Povijest Hrvata u Vojvodini“ (3) neka lica iz mržnje i zlobe su utjecala na pok. gradonačelnika Ostojića da me zbog te moje knjige otpusti iz službe, što je on i učinio. Time je bačena ljaga na kulturnu Suboticu.“ Književnik i istoričar, koji je radio i na Mirovnoj konferenciji u Parizu,koji je govorio i poznavao 7 stranih jezika, mađarski, nemački, latinski, francuski, italijanski, španski i porugalski, tako pokušava da još jednom dobije mesto u gradskoj službi. (4) Njega kao kandidata pismenim preporukama predlažu dr Mirko Ivković Ivandekić , narodni poslanik i gradski odbornik i Blaško Rajić i Ivan Ivković Ivandekić,također gradski odbornici.Za Radivoja Lungulova, Gradonačelniku Vukić Franji preporuku su uputili Rapaić Nikola, Boja Markov, Slavko Vlaškalić, űura Aradski, Aleksa Vasiljev, Milan Damjanović, Đurica Ognjanov, članovi vladajuće režimske mesne organizacije JNS ( Jugoslovenska nacionalna stranka). Ta grupa u svom dopisu navodi sledeće:“Smatramo da je g. Lungulov, kako po svojoj spremi, tako po svojoj nacionalnoj prošlosti i po svom javnom radu potuno pozvan da ga stavite na čelo gradske biblioteke.Napominjemo da ovu svoju preporuku za g. Lungulova, baziramo na svom dubokom ubeđenju, da bi njegovo postavljenje bilo od apsolutne koristi i za političku grupaciju,stranku kojoj mi pripadamo, jer je svima a naročito nama poznato da i g. Lungulov stoji na apsolutno Jugoslovenskoj liniji i da pripada legiji najubeđenijih idejnih jug. boraca. Stoga Vas ponovo molimo g.v.d. gradonačelnika da nam ovoj našoj želji izađete u susret,uveravajući Vas, da se naikada nećete pokajati, što ste takvom radeniku, kakav je g. Lungulov osigurali egzistenciju u državi za koju je on dao sve što je umeo i znao, a za koju je, s nami potpisanima spreman uvek sve pa i život položiti“. (5) Gradonačelnik, svojom odlukom I 6683/1932, od 23. XI 1932. zaista i postavlja Radu Lungulova za bibliotekara- dnevničara, sa mesečnom platom od 2000 dinara. Takvo rešenje nailazi na neodobravanje grupe koja je htela da vidi g.Pekića na tom mestu, ali samo jedan od gradskih odbornika Antun Vidaković piše i priziv, žalbu Gradskom predstavništvu u kome ukazuje da je takvo postavljenje nezakonito, pošto sve gradske službenike treba da postavlje Gradsko predstavništvo ( dalje G.P.), te da je honorar određen za g. Lungulova prevelik. Već 26.V 1933. G.P. i raspravlja o toj žalbi, ali je ne usvaja, te pređašnja odluka gradskog načelnika postaje izvršna. A ko je zapravo bio novi gradski bibliotekar? Rođen je u Batonji (Mađarska) 1894.godine.Rano se angažovao u naprednom nacionalnom pokretu i politici, važio je za sledbenika i učenika Vase Stajića. Tako je već 1912. godine sa grupom vojvođanskih omladinaca,a pod vođstvom Vase Stajića položio zakletvu organizaciji Narodne odbrane. ( 6 ) Ipak i pored toga je učestvovao u I svetskom ratu kao rezervni zastavnik vojske Monarhije. Posebno se istakao na bojnom polju u Južnom Tirolu 1916. Zbog toga je odlikovan i nagrađen sa 30 zlatnih kruna mesečno,i oslobođen daljeg odlaska nafront. Međutim, povezavši se nacionalno oslobodilačkim pokretom u Vojvodini, koga predvodi Jaša Tomić, Lungulov uspeva da se kao dobrovoljac opet nađe na fontu, gde se prebacuje na srpsku stranu, da bi kao glasnik vojvođana tamo preneo vesti o stanju i raspoloženju sa ovih teritorija, gde su se velike nade, kod nemađarskih naroda, u konačno oslobađanje, polagane u uspehe srpske vojske. Nakon rata, Lungulov optira za KSHS i dolazi u Suboticu 1922. godine. Učitelj po struci, dobiva mesto u odeljenju tajne policije, odakle mora da se povuče posle velike afere sa falsifikovanim pasošima. Ali čekalo ga je obezbeđeno mesto Velikog kapetana u Staroj Kanjiži. I na tom mestu je bio u centru afera,čak je i uhapšen i optužen da je radio kao mađarski špijun. Oslobođen je optužbe, ali za njega više nije bilo mesta u policijskim redovima.Vraća se u Suboticu gde se u narednom periodu javlja kao novinar, urednik i vlasnik niza glasila: „Slobodna reč“ u 1927, „Narodni glas“ i „Narodna reč“ organa Mesnog odbora Narodne odbrane u 1932,„Slobodna narodna reč“ u 1936. i „Subotičke reči“ u 1939. kao organa subotičkog Odbora Narodne odbrane koji i vodi sam Lungulov.
Svi ti listovi odisali su vrlo izrazitim opredeljenjem za jugoslovensku nacionalnu ideju i državni unitarizam, a veoma žestoko i agresivno su napadali neprijatelje režima, komuniste, judeo-mađare, revizionističko iredentističke mađarske snage, domaću građansku opoziciju, posebno prohrvatsju, objavljujući im borbu do istrebljenja kao „izrodima i neprijateljima jugoslovenske misli“. (7 ) Lungulov je bio primer „jugoslovenskog nacionaliste“, kako se tada govorilo,mada se uočavalo da taj njegov ideal sve više skreće u pravcu profašističke, nadolazeće ideologije. Objavljivanje tekstova Dimitrija Ljotića u njegovim novinama samo je to potvrđivalo. Lokalni prokomunistički „Narodni glas“, u 1939. ovako je okarakterisao Lungulova u članku pod naslovom „Gospoda brane svoje pozicije“. „Prvi je vođa, da prostite, Rade Lungulov. Bivši pribićevićevac, živkovićevac, jenesovac, jerezovac, itd. Žrtvuje mir srpskog elementa, stvara zlu krv među braćom i građanima, samo zato da bi tu neslogu iskoristio u svoje političke svrhe“. (8 ) Pre dolaska u Biblioteku, radio je kao učitelj na Kelebiji, gde se nalazio i na čelu Agrarne zajednice, sa dr Jakšić Žikom . Predvodio je i Mesnu subotičku organizaciju dobrovaoljaca, kao i organizaciju JUNAO (Jugoslovenska nacionalna omladina), sarađivao sa pokretom Jugoslovenska akcija. Niz godina se javlja kao gradski odbornik,većnik, angažovan je i u Srpskom kulturnom klubu, odakle je istupio 1940.,a od profesionalnih poslova u Novom Bečeju 1938. radi kao Sreski školski nadzornik,a u Novom Sadu kao sekretar Poljoprivredne komore. Tibor Koloži, istraživač subotičke štampe, govoreći o Lungulovu i Vasi Stajiću, učeniku koji je svojim posleratnim delovanjem samo razočarao svoga učitelja,kaže sledeće: „Vasa Stajić je dajući prednost humano socijalnim idejama, bio nezadovaoljan sa oslobodiocima, dok je Lungulov stao na stranu reakcije, kao „aferaš“, postavši fašista, da bi na kraju, kao zavisnik od morfijuma iumro, pošto je stao na stranu novih osvajača“. ( 9 ) Sama biblioteka je krajem 1932. još bila zatvorena. Pripremano je njeno preseljenje u zgradu Pravnog fakulteta, u prizemne prostorije. U taj posao je bio od samog početka uključen i Rade Lungulov. Svečano otvaranje je bilo 8.IV 1933. godine. Značajno je da tek od tada, u novim uslovima, počinje sa radom Pozajmno odeljenje biblioteke. Novi šef te gradske kulturne institucije, kao deklarisani i osvedočeni jugoslovenski nacionalista, radiće upravo u tom pravcu i na novom poslu. O tome svedoči i dopis kulturno-socijalnom savetniku grada, od 10.VIII 1933. u kome se predlaže otkup privatne biblioteke Garić Olge, poreklom iz Temišvara, koja bi trebala da popuni prazninu u litereturi na srpskohrvatskom jeziku, i dalje, proširivanje Prosvetnog odbora pri G.P. „Tako prošireni prosvetni odbor imao bi pre svega odlučiti, koje se knjige iz Gradske biblioteke imaju sasvim eliminisati kao štetne i za nacionalno vaspitanje razorne, a drugo koje se imaju nabaviti, tako da nakon 16. godina po oslobođenju Gr. biblioteka dobije jednom nacionalni karakter.“ (10 ) Dalje navodi :“… da je Gr. biblioteka u sadašnjoj svojoj suštini apsolutno nenacionalna i više štetna nego korisna. Pristup je kao što se zna svakom dozvoljen i svaki posetilac ima pravo tražiti knjigu koju hoće. A to znači, da je apsolutno moguće da u biblioteci grada Subotice posetioci mogu usisavati i najšovinističkiju mađarsku litereturu.“ (11) Jasan je cilj takvih namera, menjanje postojećeg, zatečenog stanje knjižnog fonda, u kome veliku većinu čine knjige na mađarskom i drugim stranim jezicima. No zbog, u tim godinama vrlo velike materijalne oskudice grada, nije se uvek lako nalazilo sredstava za te svrhe. Statistike o broju posetilaca ne beleže ih po nacionalnoj pripadnosti, ali je zabeleženo da ih je u 1933. bilo 2432, od toga 2411 muških i 21 ženskih, a po zanimanju 4 zanatlije, 19 nastavnika i 2409 učenika. Uporedo sa svojom novom funkcijom Rade Lungulov nastavlja i da radi kao vlasnik i urednik „Narodne reči“. Subotička javnost je već po njegovom imenovanju reagovala na to, a naslov „Da li će Rade Lungulov zadržati uređivanje lista Narodna reč“ u glasilu „Narodna sloga“ svedoči o tome. On upravo zbog toga piše gradskim vlastima tražeći mogućnost da obavlja istovremeno oba posla, mada bi bio spreman da napusti gradsku službu bibliotekara da bi zadržao svoj list.Navodeći da je njegovo sadašnje nameštenje bez garancija stalnosti, dodaje: „Znam, da me isto tako lako može jednoga dana snaći svrgnuće, kao što sam jednostavno i imenovan. Već sada je javna tajna da se izvesnim veoma uplivnim faktorima moja osoba nikako ne sviđa, te su već i peruzeti prvi i početni koraci za moje smaknuće sa tog toliko zavidnog dnevničarskog položaja. A ja znam da je to samo početak akcije protiv mene.“ (12 ) Štampa je imala izuzetno loše mišljenje o prvom čoveku biblioteke. O poslovima u vezi preseljenje zabeleženo je u „Subotičkim novinama“: „…godinu dana uređivali su je sami nameštenici pod nebrigom i bez nadzora upravitelja Rade Lungulova, koji je samo kad je trebalo ići na gradsku blagajnu bio tačan, a knjižnica mu je bila deseta briga (zalazio je u nju samo nekoliko puta na mjesec).“ (13 ) Polovinom 1934. godine Lungulov je smenjen sa tog položaja i vraćen u svoju pređašnju školu na Kelebiji kao učitelj.
Za mesto Gradskog bibliotekara razviće se opet borba u subotičkoj kulturnoj i političkoj javnosti.Kandidati su bili, ponovo Petar Pekić, Balint Vujkov, književnici, Lazar Stipić i Josa Šokčić, novinari, te dr Joca Milekić i Ivan Malagurski. Svako od njih je imao podršku određenih krugova iz javnog života. Kandidati su posedovali odgovarajuće sposobnosti i kvalifikacije, no opet je izbor Gradskog načelnika zanemario mnoge stručne i radne kvalitete i pao na studenta, nesvršenog pravnika Tošu Išpanovića. Time se samo potvrđivala stara praksa da vlast u ovakvim slučajevima često zanemarujući sve struče kriterijume, nameće ideološko političku podobnost kao odlučujući faktor, pri izboru rukovodećih ljudi i u kulturnim ustanovama.
Napomene:
1. Istorijski Arhiv Subotica,(dalje IAS ) F:047. I 1/1930
2. IAS, F:047.I 2/1930.
3. IAS, F:047.I 1450/1933
4. Petar Pekić ima bibliografiju od 18 dela, romana, studija, zbirki pesama. Jedno od najznačajnih dela je istorijska studija „Povijest Hrvata u Vojvodini, Od najstarijih vremena do 1929. godine, Zagreb 1930. Radio je od 1926-1930 kao pomoćni bibliotekar. Odlukom Gradskog načelnika 1702/1929 otkazana mu je ta služba.
5. IAS,F:047.I 1450/1933
6. Dušan Popov, Srpska štampa u Vojvodini 1918-1941, Novi Sad 1983, st.360.
7. isto, st.360. Analiza lista „Narodni glas“. Izašlo je samo 10 brojeva u 1932.
8.“Narodni glas“, 10.XII 1939, st.6. List istog imena kao i raniji Lungulovljev. Izlazio je samo 2 meseca , od XII 1939. do I 1940. Zastupao je interese SRN (Stranka radnog naroda) kao legalne forme uticaja komunista u tom periodu.
9. Kolozsi Tibor, Szabadkai sajtó (1919-1945), Novi Sad 1979, st.204-211. U tom delu knjige, pod naslovom „Učitelj, policijski kapetan,urednik“ autor se bavi ličnošću Rade Lungulova, koji je imao ostavio trag u u toj oblasti.
10. IAS, F:047.IV 7660/1936
11. isto
12. IAS, F:047.IV 6747/1932
13. „Subotičke novine“, 15.VIII 1937.
U Subotici, IX 1994. Stevan Mačković
