Gradski bibliotekari Mijo Mandić i Rade Lungulov

Gradski bibliotekari Mijo Mandić i Rade Lungulov /objavljeno kao: Gradski bibliotekari Mijo Mandić i Rade Lungulov, Rukovet, 6-7,  Subotica 1994,  str. 48-52

Mijo Mandić, istaknuti bunjevački kulturni i prosvetni radnik, obavljao  je  pri  kraju  svog  radnog  veka  i  dužnost  Gradskog bibliotekara,odnosno upravnika te kulturne institucije..Rođen je 1857. u Kaćmaru (Mađarska), 1876.  polaže učiteljski ispit, a od 1892. radi kao učitelj u Subotici.Vrlo rano je počeo da se bavi pisanjem,pa  kao  plodovi  njegovog  književno publicističkog rada nastaju udžbenici za osnovnu  školu,molitvenik za školsku decu, istorija Pučke kasine,i niz  članaka  u  listovima Neven i Danica.Posle 1918. obavlja funkciju školskog nadzornika, i sa tog položaja biva i penzionisan,kada su  ga  subotički  gradski oci, 1923. naimenovali za bibliotekara u Gradskoj biblioteci. To je bilo privremeno, honorarno namećtenje, a nagrada  je  iznosila  od 1925., 2000 dinara mesečno.Za  čitav  svoj  rad  na  prosvetnom  i nacionalnom polju, odlikovan  je  ordenom  Svetog  Save  V  i  III stepena.

Mijo Mandić

Gradska  biblioteka  je  počela  sa  radom   još   1894. godine, dugo  vremena  ipak  nije  ostvarivala   svoju   zamišljenu funkciju, zadovoljavanja potreba subotičana za  knjigom, zbog  nizaorganizacionih  problema. U  jednom  predmetu,  iz  1930.  Gradskog načelstva u Subotici, o istorijatu te kulturne ustanove se  navodi sledeće.“Već   1820.god.pokreću   tadašnji    gradski    načelnici Sarić, Kujundžić i Mukić sa nekoliko uglednijih građana akciju za osnivanje jedne biblioteke.U tu svrhu sakupili su nekih 50  knjiga iz gradske arhive i smestili ih u jednu sobicu stare gimnazije. Ali šira publika nije ni  znala  za  ovu  biblioteku, samo  profesori i fratri,po katkad bi zalutali u nju“. Biblioteka pod upravom grada radi od 1894. O tom periodu se  kaže:“Za  kratko  vreme  gr.opština nabavila je toliko knjiga, većinom mađarskih i nemačkih da ih je morala smestiti u dve sobe. Prvi  bibliotekar  je  bio  profesor Ivanić, a zatim  redom  Balaž,Bibo i Bige,e Tonč  do  1918. Posle oslobođenja, postavljeni bibliotekari,  slabo su se  brinuli  za biblioteku, sve do postavljenja sadašnjeg bibliotekara  gosp.  Mije Mandića, koji je  naročito  usled  prenosa  biblioteke  u  sadašnje prostorije, zatekao istu u haotičnom stanju,  tako  da  je  trebao čitavu  godinu  dana  dok  je  istu  doveo  u  red. Godine  1924. otkupljena je privatna biblioteka gosp.  dr  Milko  Izidora,  koja  se sastojala iz 10 000 knjiga i brošura. Gradska biblioteka smeštena je u četiri dvorane (zauzimala je ceo sprat pročelja zgrade Gradske  muzičke škole, prim. autora) a broji 1689 dela na našem jeziku, 19  469  na stranim jezicima i 4290 raznih brošura.Broj posetilaca se kreće od 10 do 20 lica.“ (1) Zamerke na fond biblioteke bile su relativno  česte, od samoga početka njenoga rada u novonastaloj jugoslovenskoj državi i odnosile su se na malu zastupljenost literature  na  srpskohrvatskom jeziku. Blaško  Rajić,  župnik  i  gradski  odbornik,  iznosio  je  na sednicama  Gradskog  predstavništva  i  nešto  drugačije  primedbe.  Zabeleženo je da je ukazivao na nedostatak mira i reda  u  biblioteci, te da ima mnogo pornografskih knjiga koje omladina čita i  time  truje dušu.“Omladini je potrebno da bude nacionalna, zdrava dušom  i  telom, ali čitajući pornografiju ona neće imati ova svojstva, postaće sebična, bezdušna i anacionalna“ ( 2 )

Dopis Mije Mandića 1925.

Kao pornografiju je  navodio  dela  Zole, Monteskijea i Kazanove, i predlagao da se ta dela drže zaključana i  ne daju omladini. Pored toga, kao  organizacioni  propust, Biblioteci  se  u javnosti zameralo i to što ne pruža  mogućnost  i za pozajmljivanjem knjiga, pošto su se one mogle koristiti samo u njenim prostorijama. Gradsko predstavništvo je na osnovu naređenja viših organa vlasti, moralo da pristupi  otpuštanju  Mije  Mandića,  već  penzionera,  iz gradske službe. Odluka G.P. I 6587/1932 govori o tome, mada su se  čuli i glasovi koji su  predlagali  da  75-godišnji  Mijo  Mandić  i  dalje obavlja funkciju  upravnika biblioteke. Kao  kompromisno  rešenje  je prihvaćen predlog dr Milana Vujića da se gosp. Mandiću  dodeli  zvanje počasnog doživotnog bibliotekara, otpremnina od 24 000 dinara, i da se pokrene prijem novog upravnika. Na upražnjeno mesto,  postavljen  je Blaško Mesaroš, profesor latinskog jezika, kao privremeno rešenje,  dok Gradski  načelnik  (nalazi se na čelu  lokalne  administracije, vodi Gradsko predstavništvo, a  postavljan je od viših organa vlasti, po funkciji i Gradonačelnik.) ne imenuje novog  prvog čoveka Gradske biblioteke. Zainteresovanih  kandidata  je  bilo dvoje, Petar  Pekić  i Radivoj  Lungulov. 

Reklama za knjigu Petra Pekića

To su bile ličnosti  različite po svojim biografijama, stručnoj spremi, dotadašnjim rezultatima, nacionaloj pripadnosti, i dostignućima u javnom  i  političkom  životu,  odnosu  prema  nacionalnom  pitanju  i vladajućem  režimu… U svojoj molbi Pekić navodi: „Vama je poznato da  sam ja pet godina bio gradski bibliotekar  i  da  sam  tu  svoju  dužnost uvijek savjesno vršio. Medjutim kada sam napisao  „Povijest  Hrvata  u Vojvodini“ (3) neka lica  iz  mržnje  i  zlobe  su  utjecala   na pok. gradonačelnika Ostojića da me zbog te moje knjige otpusti  iz  službe, što je on i učinio.  Time  je  bačena  ljaga  na  kulturnu  Suboticu.“ Književnik i istoričar, koji je radio i  na  Mirovnoj  konferenciji  u Parizu, koji je govorio i poznavao 7  stranih  jezika, mađarski, nemački,  latinski, francuski, italijanski, španski i porugalski, tako pokušava  da još jednom dobije   mesto u gradskoj službi. (4) Njega  kao  kandidata pismenim preporukama predlažu dr Mirko  Ivković  Ivandekić ,  narodni poslanik  i  gradski  odbornik  i  Blaško   Rajić  i Ivan Ivković Ivandekić,također    gradski    odbornici.

Za    Radivoja  Lungulova, Gradonačelniku Vukić Franji preporuku  su  uputili  Rapaić  Nikola, Boja Markov, Slavko   Vlaškalić, űura  Aradski, Aleksa   Vasiljev, Milan Damjanović, Đurica  Ognjanov,  članovi vladajuće  režimske  mesne organizacije  JNS (Jugoslovenska nacionalna stranka). Ta  grupa  u svom dopisu  navodi sledeće:“Smatramo  da  je  g. Lungulov, kako po svojoj spremi, tako po svojoj nacionalnoj  prošlosti i po svom javnom radu   potuno  pozvan  da  ga   stavite  na   čelo gradske biblioteke. Napominjemo da ovu svoju preporuku za g. Lungulova, baziramo na svom dubokom ubeđenju, da bi njegovo postavljenje bilo od apsolutne koristi i za političku grupaciju,stranku kojoj mi  pripadamo,  jer  je svima a naročito nama poznato da i  g.  Lungulov  stoji  na  apsolutno Jugoslovenskoj liniji i da pripada legiji najubeđenijih  idejnih  jug. boraca. Stoga Vas ponovo molimo g.v.d. gradonačelnika da nam ovoj našoj želji izađete u susret,uveravajući Vas, da se naikada nećete pokajati, što ste takvom radeniku, kakav je g. Lungulov osigurali egzistenciju u državi za koju je on dao sve što je umeo i znao, a za koju je, s  nami potpisanima spreman uvek sve  pa  i  život  položiti“. (5)  Gradonačelnik, svojom odlukom I 6683/1932, od 23. XI 1932. zaista i postavlja  Radu Lungulova za bibliotekara- dnevničara,  sa  mesečnom platom od 2000 dinara. Takvo rešenje  nailazi  na  neodobravanje  grupe koja je htela da vidi  g.Pekića  na  tom  mestu,  ali  samo  jedan  od gradskih  odbornika  Antun  Vidaković  piše  i  priziv, žalbu  Gradskom predstavništvu u kome ukazuje da  je  takvo  postavljenje  nezakonito, pošto sve gradske   službenike   treba   da   postavlje  Gradsko predstavništvo ( dalje G.P.), te da je honorar određen za g. Lungulova prevelik. Već 26.V 1933. G.P. i raspravlja o toj žalbi, ali je ne usvaja, te pređašnja odluka gradskog načelnika postaje  izvršna. A ko  je zapravo bio  novi  gradski  bibliotekar? Rođen   je u  Batonji   (Mađarska) 1894.godine. Rano  se  angažovao   u   naprednom  nacionalnom   pokretu i politici,   važio   je  za sledbenika i  učenika Vase Stajića. Tako   je   već   1912.  godine  sa   grupom  vojvođanskih omladinaca,a pod vođstvom Vase Stajića položio zakletvu organizaciji Narodne odbrane. (6)  Ipak i pored toga je učestvovao u I svetskom ratu  kao rezervni zastavnik vojske Monarhije. Posebno se istakao na bojnom polju  u  Južnom  Tirolu 1916. Zbog toga je odlikovan i nagrađen sa 30 zlatnih  kruna  mesečno i oslobođen daljeg odlaska  na front. Međutim,  povezavši  se  nacionalno oslobodilačkim pokretom u Vojvodini, koga predvodi Jaša Tomić,  Lungulov uspeva da se kao dobrovoljac opet nađe na fontu, gde se  prebacuje  na srpsku stranu, da bi kao glasnik vojvođana tamo preneo vesti o stanju  i raspoloženju sa ovih teritorija, gde su se velike nade, kod nemađarskih naroda, u konačno oslobađanje, polagane u uspehe srpske vojske. Nakon rata, Lungulov optira za KSHS i dolazi u Suboticu 1922. godine. Učitelj  po  struci, dobiva   mesto   u odeljenju   tajne policije, odakle mora da se povuče posle velike afere sa falsifikovanim pasošima. Ali čekalo ga je obezbeđeno mesto Velikog kapetana  u  Staroj Kanjiži. I na tom mestu je bio  u  centru afera, čak  je  i  uhapšen  i optužen  da je radio kao mađarski špijun. Oslobođen je optužbe, ali  za njega više nije bilo mesta u policijskim redovima.Vraća se u  Suboticu gde se u narednom periodu javlja kao novinar, urednik i  vlasnik  niza glasila: „Slobodna reč“ u 1927, „Narodni glas“ i „Narodna  reč“  organa Mesnog odbora Narodne odbrane u 1932,„Slobodna narodna reč“ u 1936.  i „Subotičke reči“ u 1939. kao organa subotičkog Odbora Narodne  odbrane koji i vodi sam Lungulov.

Svi ti  listovi  odisali  su  vrlo  izrazitim opredeljenjem za jugoslovensku nacionalnu ideju i državni unitarizam, a veoma žestoko i agresivno su napadali neprijatelje režima, komuniste, judeo-mađare, revizionističko  iredentističke  mađarske  snage,  domaću građansku opoziciju, posebno prohrvatsju, objavljujući im  borbu  do  istrebljenja  kao  „izrodima  i neprijateljima  jugoslovenske  misli“. (7 ) Lungulov  je   bio   primer „jugoslovenskog nacionaliste“, kako se tada govorilo,mada se  uočavalo da taj njegov ideal sve više skreće u pravcu  profašističke, nadolazeće ideologije. Objavljivanje  tekstova  Dimitrija   Ljotića   u   njegovim novinama  samo je   to potvrđivalo. Lokalni prokomunistički „Narodni glas“, u 1939.  ovako  je okarakterisao Lungulova u članku pod naslovom  „Gospoda  brane  svoje pozicije“.  „Prvi  je  vođa,  da prostite,  Rade  Lungulov.  Bivši pribićevićevac, živkovićevac, jenesovac, jerezovac, itd. Žrtvuje  mir srpskog elementa, stvara zlu krv među braćom i građanima, samo zato  da bi tu neslogu iskoristio u svoje političke svrhe“. (8) Pre dolaska u  Biblioteku,  radio  je  kao učitelj   na   Kelebiji,  gde se   nalazio  i  na   čelu    Agrarne zajednice, sa dr Jakšić Žikom. Predvodio  je  i  Mesnu  subotičku  organizaciju  dobrovaoljaca, kao  i organizaciju JUNAO (Jugoslovenska  nacionalna  omladina),  sarađivao sa pokretom Jugoslovenska akcija. Niz godina se javlja kao gradski odbornik,većnik, angažovan je i u Srpskom kulturnom klubu, odakle je istupio 1940. a od profesionalnih poslova u Novom  Bečeju  1938. radi  kao  Sreski  školski  nadzornik,a  u  Novom  Sadu  kao  sekretar Poljoprivredne  komore. Tibor Koloži, istraživač   subotičke   štampe, govoreći o Lungulovu i Vasi Stajiću, učeniku koji je svojim posleratnim delovanjem samo razočarao svoga učitelja,kaže sledeće: „Vasa Stajić je dajući prednost humano  socijalnim  idejama,  bio  nezadovaoljan  sa oslobodiocima,  dok  je  Lungulov  stao  na   stranu   reakcije,   kao „aferaš“, postavši fašista, da bi na kraju, kao zavisnik od morfijuma iumro, pošto je stao na stranu novih osvajača“. ( 9 ) Sama biblioteka je krajem 1932. još bila  zatvorena. Pripremano  je njeno preseljenje u zgradu Pravnog fakulteta, u prizemne prostorije.  U taj posao je bio od samog početka  uključen  i  Rade  Lungulov. Svečano otvaranje je bilo 8.IV 1933. godine. Značajno je da  tek  od  tada,  u  novim uslovima, počinje sa radom Pozajmno odeljenje biblioteke. Novi  šef  te gradske kulturne   institucije, kao deklarisani i   osvedočeni jugoslovenski nacionalista, radiće upravo  u  tom  pravcu  i  na  novom poslu.

O tome svedoči i dopis kulturno-socijalnom savetniku  grada,  od 10.VIII 1933.  u kome se predlaže otkup privatne biblioteke Garić Olge, poreklom iz Temišvara, koja bi trebala da popuni prazninu  u  litereturi na srpskohrvatskom jeziku, i dalje, proširivanje Prosvetnog odbora pri G.P. „Tako prošireni prosvetni odbor imao bi pre svega  odlučiti,  koje  se knjige iz Gradske biblioteke imaju sasvim eliminisati kao štetne  i za nacionalno vaspitanje razorne, a drugo koje se imaju nabaviti, tako da nakon  16.  godina  po  oslobođenju  Gr.  biblioteka  dobije   jednom nacionalni karakter.“ (10 ) Dalje navodi :“… da je Gr.  biblioteka  u sadašnjoj svojoj suštini apsolutno nenacionalna  i  više  štetna  nego korisna. Pristup je kao što se zna svakom dozvoljen i  svaki  posetilac ima pravo tražiti knjigu koju hoće.  A to znači, da je apsolutno moguće da  u  biblioteci  grada  Subotice   posetioci   mogu   usisavati   i najšovinističkiju mađarsku litereturu.“ (11)  Jasan  je  cilj  takvih namera, menjanje postojećeg, zatečenog stanje  knjižnog  fonda, u  kome veliku većinu čine knjige na mađarskom i  drugim  stranim  jezicima. No zbog, u tim godinama vrlo velike materijalne  oskudice  grada, nije  se uvek lako nalazilo sredstava za te svrhe. Statistike o broju posetilaca ne beleže ih po nacionalnoj pripadnosti, ali je zabeleženo da ih je  u 1933. bilo 2432, od toga 2411 muških i 21 ženskih, a  po  zanimanju  4 zanatlije, 19  nastavnika  i  2409  učenika.

Uporedo  sa  svojom  novom funkcijom Rade Lungulov nastavlja i  da radi  kao  vlasnik  i  urednik „Narodne  reči“. Subotička  javnost  je  već  po  njegovom   imenovanju reagovala na to, a naslov „Da li će Rade Lungulov zadržati  uređivanje lista Narodna reč“  u glasilu „Narodna sloga“ svedoči o tome. 

On  upravo zbog  toga  piše  gradskim  vlastima  tražeći  mogućnost  da   obavlja istovremeno oba posla, mada bi bio spreman da  napusti  gradsku  službu bibliotekara da bi zadržao svoj list.Navodeći da je  njegovo  sadašnje nameštenje bez garancija stalnosti, dodaje: „Znam, da me isto tako lako može  jednoga  dana  snaći  svrgnuće,  kao  što  sam   jednostavno   i imenovan. Već sada  je  javna  tajna  da  se  izvesnim  veoma  uplivnim faktorima moja osoba nikako ne sviđa, te su  već  i  peruzeti  prvi  i početni koraci za moje smaknuće sa tog toliko  zavidnog  dnevničarskog položaja. A ja znam da je to samo početak akcije protiv mene.“ (12 ) Štampa je imala izuzetno loše mišljenje o  prvom  čoveku  biblioteke. O poslovima  u  vezi   preseljenje   zabeleženo   je   u  „Subotičkim novinama“: „…godinu dana uređivali su je sami nameštenici pod nebrigom i bez nadzora upravitelja Rade Lungulova, koji je samo kad je  trebalo ići na gradsku blagajnu bio tačan, a knjižnica mu je bila deseta briga (zalazio je u nju samo nekoliko puta na mjesec).“ (13 ) Polovinom 1934. godine Lungulov je smenjen sa tog položaja i vraćen u svoju  pređašnju školu na Kelebiji kao učitelj.

Za mesto Gradskog bibliotekara razviće se opet borba u  subotičkoj kulturnoj i političkoj  javnosti. Kandidati  su  bili,  ponovo  Petar Pekić, Balint Vujkov, književnici, Lazar Stipić  i  Josa Šokčić, novinari, te  dr Joca Milekić i Ivan Malagurski.  Svako od njih je  imao podršku određenih krugova iz javnog života. Kandidati su posedovali odgovarajuće sposobnosti i kvalifikacije, no opet je  izbor Gradskog načelnika zanemario mnoge stručne i radne kvalitete i pao  na studenta, nesvršenog pravnika Tošu Išpanovića. Time se samo  potvrđivala stara praksa da  vlast  u  ovakvim  slučajevima često zanemarujući sve struče  kriterijume,  nameće  ideološko političku podobnost  kao odlučujući  faktor,  pri  izboru  rukovodećih   ljudi  i u kulturnim ustanovama.

Napomene:

1. Istorijski Arhiv Subotica,(dalje IAS ) F:047. I 1/1930 

2. IAS, F:047.I 2/1930. 

3. IAS, F:047.I 1450/1933

4. Petar Pekić ima bibliografiju od 18  dela,  romana,  studija, zbirki pesama. Jedno od najznačajnih dela je  istorijska  studija  „Povijest Hrvata   u Vojvodini,   Od najstarijih vremena do 1929. godine, Zagreb 1930. Radio je od 1926-1930 kao  pomoćni  bibliotekar. Odlukom  Gradskog načelnika 1702/1929 otkazana mu je ta služba.

5. IAS,F:047.I 1450/1933

6. Dušan  Popov,  Srpska  štampa   u   Vojvodini   1918-1941, Novi   Sad 1983, st.360.

7. isto, st.360.  Analiza lista „Narodni glas“. Izašlo je samo 10 brojeva u 1932.

8.“Narodni  glas“, 10.XII  1939, st.6. List  istog  imena  kao  i  raniji Lungulovljev. Izlazio je samo 2 meseca , od XII 1939. do I  1940.  Zastupao  je interese  SRN  (Stranka  radnog  naroda)  kao  legalne  forme  uticaja komunista u tom periodu.

9.   Kolozsi   Tibor, Szabadkai   sajtó   (1919-1945),   Novi    Sad 1979, st.204-211. U  tom    delu knjige, pod naslovom „Učitelj, policijski  kapetan,urednik“  autor se bavi ličnošću Rade Lungulova, koji je imao ostavio  trag  u  u  toj oblasti.

10. IAS, F:047.IV 7660/1936

11. isto

12. IAS, F:047.IV 6747/1932

13. „Subotičke novine“, 15.VIII 1937.

U Subotici, IX 1994.                                                                      Stevan Mačković