„BRAĆA GOLDNER“

  „BRAĆA GOLDNER“

Braća Goldner, Bela (Béla), Ede (Eduard) i Mihajlo (Mihály) rođena su u jevrejskoj porodici u Rumuniji, šegrtovala su u Baji, gde su i započela sa radom u svojim zanatima, stolarskom i limarskom a u Subotici stvaraju fabriku rashladnih uređaja, drvene i metalne robe, koja će u svojoj struci, dominirati domaćim tržištem a postaće poznata i tražena i u inostranstvu.

vidi: https://youtu.be/ji90qaquVos

Iz nekoliko podataka o braći Goldner i njihovim porodicama, dobijamo sliku izuzetno isprepletenih porodičnih i poslovnih veza koju je ova porodica uspela da izgradi.

Bela Goldner (Hujedin 1881 – Aušvic 1944), stolar po struci, bio je oženjem Jelenom (Ilona) rođenom Rosenfeld (1889 – Aušvic 1944). Učestvovao je u ratu Prvom sv. ratu. Sin mu je bio Leo Goldner, rođen 1911. godine u Baji, koji je bio po struci inženjer. Leo se 1940. oženio Jevrejkom  iz Sarajeva Sterman Smiljom.[1]

Ede (Hujedin 1885 – Subotica 1939) je bio limar. Sa suprugom Reginom je imao 3 sina, Emila, Mirka  (Imre) i Tibora. Emil (Baja 1907 – na pr. radu, Ukrajina 194?), je bio činovnik u očevoj fabrici. On je 1940. godine pokrenuo postupak za promenu prezimena u Gajić, koja mu nije odobrena.[2] Mirko, rođen 1908. godine je stradao za vreme rata na prinudnom radu u SSSR. Tibor je bio inženjer hemije po struci. Preživevši rat, 1949. godine se odriče jugoslovenskog državljanstva i emigrira, prvo u Izrael, a zatim u Ameriku, gde će napraviti karijeru kao stručnjak, pronalazač u poznatoj firmi „Revlon“. Ede je imao i kćerku Anu, udata za Dr Mirka Bergera.

Mihajlo ( Hujedin 1890 – 1944 Aušvic), stolar, oženio se u Subotici, 1920.godine, kšerkom  Samuila Holendera – Anom. Imali su sina Aleksandra (SÄndor) i kćerku Lili (r. 1924.)

Goldner Mihaly

Mihalj Goldner (Goldner Mihály)

Vođeni poslovnim ali i privatnim interesima, braća Goldner  iz Baje dolaze u Suboticu tokom 1920. godine. Nastanjivanje u gradu, biće za njih, kao i za ogromnu većinu drugih doseljenika u tom periodu, skopčano sa velikim teškoćama, nestašicom stanova ali i problemima političke i administrativno  birokratske  prirode.

Mihajlo Goldner, najmlađi od braće, prvi je došao iz Baje i od Gradskog Velikog  kapetana dobio dozvolu boravka na 6 meseci  br 12558/1920, ali samo pod uslovom da osnuje fabriku.[3] Nakon isteka tog perioda, pošto nije ispunio navedeni uslov, Senat donosi odluku br. 21091/1920 o njegovom izgonu, na koju će Mihajlo naravno imati pritužbi. U molbi za poništenje te odluke, on navodi da je izvadio obrtnicu za stolarski zanat kao i dozvolu za gradnju, na placu  u VI krugu, br.113, no

“ …dozvoljenu gradnju ne mogu izvršiti, jer se stanje tako promenilo da sam kupio zajedno sa braćom Edeom i Belom Goldnerom kuću od Lipota Ingusa[4] u VII krugu br. 68 za kupovnu cenu od 1 000 000 kruna. Tamo, na osnovu obrtnice redarstvene kapetanije br. 6899/1921  i na osnovu dozvole gradnje br. 872/1921 uredili smo zajedničku tvornicu drvene i pločaste robe koja radi sa strojevima.“[5]

O planovima i motivima, sa kojima braća dolaze u Suboticu, piše Mihajlo Goldner, u molbi za nastanjivanje u gradu, adresiranoj Senatu. „Moja žena je iz Čonoplja i Braća Hollander (Samuilo joj  je otac a Lazar ujak – prim. aut.) iz Subotice su joj ujaci. Oni imaju  veliku trgovinu koža, perja i vune kao i fabriku koža, vrlo su bogati a imamo pored njih još dosta rođaka u ovom gradu, tako da pomoću veza sa njima i uz  pomoć njihovog kapitala mi bi našoj tvornici veliki krug rada i napredka mogli dati.“[6]

BRACA GOLDNER 2    Ostale elemente za uspešnu proizvodnju, stručno znanje, mašine i tehnologiju, braća su posedovala. Oni su još u Baji imali svoje zanatske radionice. Bela je u svojoj stolarskoj radionici imao 20 radnika, a Ede u limarskoj 5. Sa iskustvom u zanatskoj  proizvodnji, sa novim znanjima  stečenim usavršavanjem u inostranstvu, Ede i Bela u Nemačkoj a Mihajlo u Francuskoj[7] braća su se specijalizovala za proizvodnju „ledenica“ (rashladnih vitrina, ormana). Istu vrstu robe, odlučili su da proizvode i u subotičkoj fabrici i da je plasiraju na jugoslovenskom tržištu, gde bi tom vrstom proizvoda bili bez konkurencije.

Uskoro po dolasku u Suboticu oni su kupili dve kuće u VII  krugu. Jednu, pod br. 64, kupio je Mihajlo, od udove Ernesta Prćića. Od Senata je 1921. godine dobio dozvolu za gradnju  dvorišnih  prostorija za stolarsku radionicu, na toj svojoj parceli. (pošto se u tom predmetu kao njegova  adresa navodi i Frankopanska 113,  verovatno je kuća imala izlaz na obe ulice. prim aut.) Drugu, pod brojem 68 (kasnije Jugovićeva ulica 20) gde će dogradnjama i proširivanjem inastati njihova fabrika, kupuju braća zajednički.[8] Time što su došli u posed nekretnina, njihovi problemi sa gradskim vlastima oko dozvole stalnog boravka nisu bili završeni. O  tome svedoči i dalja prepiska sa Senatom u kojoj se nalazi i ova molba braće Goldner.

„Mi smo u Baji mnogo godina samostalnu radnju imali i u Suboticu smo došli zato  da  u  jednoj velikoj varoši Jugoslavije, veliki obrt ostvarimo, kod koga obrta u velikoj varoši možemo osigurati razvijanje i upotrebu naše spreme i imanja. Mi smo u našoj fabrici vrlo veliki kapital investirali, te naš  rad samo tako može biti uspešan. Isto tako molimo da vlast izvoli doći da vidi koliko je velika i lepa naša fabrika i da li po vrednosti njenoj mi zaslužujemo da ostanemo ovde – da vlast to oceni da li ćemo dozvolu za nastanjenje ovde dobiti. Naša fabrika je jedina u  svojoj vrsti  u Jugoslaviji, za građenje kasa za led, prvoklasnog nameštaja i ostalih finih tišlerskih izrađevina.“[9]

Tek nakon intervencije kod MUD, koje svojom odlukom br. 11946/1921 dozvoljava braći Goldner stanovanje u Subotici, oni će biti sigurni da njihovi „…interesi porodični i svi interesi naše egzistencije“ koji ih vežu za jugoslovensku državu i Suboticu, mogu biti realizovani.“Podizanje fabrike sa odobrenjem nadležne građevinske vlasti ispunjen je i uslov za njihovo nastanjivanje, tako da bi njihovo sadašnje proterivanje bilo za uposlene radnike štetno  i nepravedno, naročito kada se uzme u obzir da su prijavljivanjem u vojsku KSHS onemogućili svoj povratak u Baju.“[10]  Ipak, braća nisu  odmah  dobila jugoslovensko državljanstvo, pa su tako Ede i Bela, od gradskih vlasti 1921. godine, dobili razrezan porez na strance od 5 000  dinara ( on je zavisio od procene materijalnog stanja stranaca), kojega su uplatili tek 1924. godine, posle neuvažavanje nekoliko njihovih molbi za njegovo smanjenje na  250 dinara.[11]

Fabrika je započela sa radom tek jula 1921. godine, kada je izdata obrtnica  i registrovana u sudskom registru Ct VIII 572/135, kao društvena firma u suvlasništvu Edea, Bele i Mihajla.

Na početku rada, 1921. godine je imala 28  radnika. Sa razvojem potražnje, rašće i kapaciteti i broj radnika. A interesovanje za proizvode iz fabrike braće Goldner, ormane za led  ili  „ledenjake  za mesare, kobasičare i kućne upotrebe“, kako stoji na njihovom memorandumu, kompletan nameštaj za ugostiteljske objekte, aparate za hlađenje i točenje piva, aparate za  sladoled, „mašine  za pripravljanje i konzerviranje „, armature za kupatila, koje su  u zemlji jedino oni proizvodili, bilo je , prema očekivanjima, vrlo veliko. Godišnje su  proizvodili  do  800 komada ormana za led ( ili 15 vagona), 5 vagona sobnog nameštaja i 15 vagona slavina, ležajeva, levanog mesinga.[12]

Izlagali su na „I opštem vašaru i izložbi“, 1925. godine u Subotici. U prospektu sa te izložbe navodi se da proizvode: svakovrsne ormane za led, aparete za hlađenje vina, jela  i točenje piva, stroj  za pripravljanje sladoleda, uređaje za hotele, kafane restoracije i stanove, nameštaje od drveta po svojim nacrtima ili po porudžbi, armature za točenje piva, za vodu i paru.[13]

Tokom 1928. godine grade magacin u ulici Cara Lazara  51.[14] Jedan od stalnih i većih kupaca je bila pivara „Bajloni i sinovi“ iz Beograda. „Braća Goldner“ i na vrhuncu  ekonomske krize, 1931. godine, beleže promet od  1,5-2 miliona dinara godišnje a sama vrednost kapitala je procenjena na 2 miliona dinara. Te godine zapošljavaju 60 radnika, 20 šegrta a kancelarijske poslove obavljalju vlasnici sa jednim činovnikom.[15]  U 1933. godini preduzeće radi sa 60 radnika i proizvelo je robe u vrednosti od 2,5 miliona dinara. Porast broja radnika na 160, sa šegrtima ukupno na 240[16] i vrednosti proizvedene robe na 7,5 miliona dinara, u 1939. godini, jedan je od pokazatelja koji svedoče o prosperitetnom razvoju firme braće Goldner. U  1937.  godini vršene su i dogradnje i proširivanja postojećih pogona.[17]

O materijalnom  položaju vlasnika svedoči i dokument Senata. Za Ede Goldnera je 1921. godine imanje procenjeno na 1 milion  kruna, a godišnji prihodi na 40 000  kruna.

Od mašina su imali 20 strugova i 2 prese, ukupne snage od 90 KS. Sirovine  su  nabavljali i  iz inostranstava, mesingane cevi, šmirgl prašak, iz Austrije i Nemačke, a robu  najviše plasirali na domaćem tržištu, ali i u susedne zemlje, ka na pr. – Grčku.

Plata stručnog radnika – limara iznosila je  1928. godine, 2 000 din.mesečno, a livac, čehoslovački državljanin Emanuel Kokštajn (Kokstein)[18] imao je  1928. godine mesečnu platu od 2 500 dinara.[19] To je bila  relativno visoka  plata,  podnačelnik u subotičkom sreskom načelstvu je zarađivao 1 700 din.[20]

Ede Goldner umire 4.4.1939. godine. Nakon toga, po pokojnikovom testamentu, kao suvlasnik 1/3 firme, javlja  se Edeova supruga Regina. Pored toga se njoj sa posebnog računa firme isplaćuje 200 000 dinara. Ostali naslednici su bili deca Emil, Mirko, Tibor. Ana se na ime miraza, od 300 000 dinara, odrekla svoga dela nasledstva. „Čista ostavina“ u novcu je iznosila 374 511 dinara. Pored toga naslednicima je pripao određeni deo iz fonda nekretnina, u Subotici ali i Beogradu, koje  je uživao Ede Goldner.[21]

Advokat firme, Mihajlov šurak, dr Hollander Josip (1890-1944 Aušvic ) sa stanom  u Beogradu (Uzun Mirkova 8), decembra 1940. godine pokreće brisanje preduzeća iz registara u Subotici, pošto su fabrička postrojenja već premeštena u Rakovicu, što je izvršeno 27.12.1940.godine.[22]

Mihajlo i Bela Goldner također napuštaju Suboticu i nastanjuju se u Rakovici. Pokušavaju da organizuju sebi i porodici život u novim okolnostima i novoj sredini, Beogradu. Drugi svetski rat je već besneo, sile Osovine se približavaju i Jugoslaviji. Ipak i u tim okolnostima, Mihajlo se početkom 1941. godine, iz Beograda, obraća subotičkom Gradskom  veću, tražeći uverenja, potrebna za upis sina Aleksandra (Sándor) (1922 – 1944) na studije medicine na Univerzitetu u Beogradu.[23] Dobio je traženi dokument – da je državi lojalan Jevrej.

 

 

 

Dopis firme iz 1940. godine sa podacima o kvalifikovanom osoblju

 

U ratnim godinama, porodice Mihajla, Edea i Bele Goldnera su pretpele velike gubitke,  iz deportacije se nisu vratili Mihajlo, njegov sin Aleksandar, Bela sa suprugom Jelenom, Edeova  deca Emil i Mirko. Ni posleratni period nije im doneo mnogo bolju sudbinu. Imovina, nekretnine u Subotici i Rakovici, su im je nacionalizovane. Nakon toga, kao i za većinu onih koji su doživeli slične postupke,  za preživele članove porodica Goldner, postojao je samo jedan put –  iseljavanje u Palestinu ( Izrael ).

U postupku nacionalizacije porodične kuće ( Zrinski trg 1/a)  Ana Berger

( supruga dr Berger Mirka) rođ.Goldner, se javlja kao strani državljanin, pošto se odrekla jugoslovenskog i  primila  švajcarsko državljanstvo.[24]

 

TABELA STATISTIKE „BRAĆA GOLDNER“ 1933-1939

 

Godina   Broj radnika             Iskorištenost   Nadnica           Vrednost

(bez šegrta)         kapaciteta                                prizvedene robe

1933          60              80 %               5   din.             2 500 000 din.

1934          58              75 %               4,5 din.            2 260 000 din.

1935          70              100 %              4,5 din.            3 080 000 din.

1936          90              100 %              5   din.             3 850 000 din.

1937         115            100 %              5,5 din.            5 200 000 din.

1938         140            100 %              5,5 din.            6 100 000 din.

1939         160 (240) *   100 %           6   din.             7 500 000 din.

* 240 je ukupan broj sa šegrtima

[1]IAS, F:47. IV 6158/1940

[2]IAS, F:57.7193 i 7209/1940

[3]IAS,F:47.XIX 212/1920

[4]Lipot Ingus (Ingusz) (Bačalmaš 1878 – Aušvic 1944) Zemljoposednik i vinogradar (posedovao 52 lanca vinograda) sa stanom u Hajdukovu 367. I on se doselio u Suboticu nakon rata, 1919.godine.

[5]IAS,F:47.XIX  212/1920. 10 000 kruna uplaćenih na ime pologa  za gradnju, na adresi u VI krugu, Mihajlo nije dobio ni posle upućene molbe.

[6]IAS, F:47.XIX 212/1920. Braća Hollander su se  bavila trgovinom na  veliko  vunom, kožom  i  perjem.  Od 1927. godine  osnivaju akcionarsko društvo „Hollandera.d.“, u kome  će  biti  većinski akcionari a i funkciju direktora će vršiti Samuel  Hollander. Kao akcionar  tu  se  javlja Samuelov zet, Ede Goldner. Fabriku koža, „Subotičko kožno  d.d“  osniva uspešni i bogati trgovac Lazar Hollander pored Aleksandra Kohna i Adolfa Glida. IAS, F:43. 123.

[7]„Szombat“ 8. XII 1925.st.66-67

[8]IAS, F:47. XIX 212/1920

[9]IAS, F:47. XIX 212/1920

[10]IAS, F:47. XIX  212/1920. Iz dopisa MUD, Odeljenju  za Banat, Bačku i  Baranju  br  11946/1921

[11]IAS, F:47.XXIV 253/1921

[12]AV, F:110.30

[13]Iz biblioteke  IAS,  br. 949

[14]IAS, F:47. III 674/1928. To je paralelna ulica sa Jugovićevom, pa su verovatno imali zajedničko drvorište sa placem gde je bila fabrika.

[15]IAS, F:235.454/1931

[16]IAS, F:57.1987/1939

[17]IAS, F:57.9775/1937

[18]Emanuel Kokštajn ( Pšibran (Čehoslovačka) r. 1893),  od 1923.  u Subotici. Primljen je gradsku zavičajnu vezu 1936.

[19]IAS, F:47.1263. II 2929

[20]IAS, F:57.743/1938

[21]IAS, F:86.217

[22]IAS, F:86.217

[23]IAS, F:47. I 159/1941

[24]IAS, F:68, XV 1229/1950. Od njihove dece, Goldner Dodo je imao američko, a  Lili i Vali mađarsko državljanstvo.IAS,F:68,XVI 619/1950.

%d bloggers like this: