Алекса Ивић

Aleksa Ivic Spomenica 1927

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%90%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0_%D0%98%D0%B2%D0%B8%D1%9B

Алекса Ивић (Буђановци, 23. децембар 1881Београд, 23. новембар 1948) је био српски историчар и професор на Правном факултету у Суботици (који је у то време био испостава Правног факултета Универзитета у Београду). Историју и славистику студирао у Бечу код познатих стручњака Ватрослава Јагића и Константина Јиричека. Докторирао 1905. године. По завршетку студија остао је у Бечу пет година. Године 1910. изабран је за заступника (посланика) у Хрватском сабору, те исте године одлази у Загреб. Од 1912. године ради у Земаљском архиву у Загребу. После Првог светског ратапредаје југословенску дипломатску и политичку историју на Правном факултету у Суботици. Исказао се као предан архивски истраживач и историчар Срба у Хабзбуршкој монархији. Издао је доста грађе везане за Србе из бечких архива. Најзначајније му је дело Историја Срба у Војводини, објављено 1929. године.

Његов син је лингвиста Павле Ивић.

Важнији радови:

  • Сеоба Срба у Хрватску и Славонију, прилог испитивању српске прошлости током 18. и 17. века, Сремски Карловци 1909.
  • Аустрија према устанку Срба под Милошем Обреновићем, Загреб 1917.
  • О српском и хрватском имену, Београд 1922.
  • Из доба Карађорђа и сина му кнеза Александра, Београд 1926.
  • Родословне таблице српских династија и властеле, Нови Сад 1928.
  • Историја Срба у Војводини, Нови Сад 1929.

PRAVI ZGRAD

http://www.had.org.rs/leksikoni/Leksikon%2010.pdf

http://www.had.org.rs/leksikoni/Leksikon%2010.pdf

IVIĆ, Aleksa prof. dr., (Buđanovci/Srijem, 23.12.1881. – Beograd, 23.11.1948.), profesor Pravnog fakulteta u Subotici, povjesničar,

Sin je Sime i Mileve rođ. Radovanović. Sa ženom Danicom (1899.) ima dvoje djece; sina Pavla Ivića (1924.) poznatog lingvistu i kćerku Milevu (1926.). Nakon školovanja u rodnom mjestu i Novom Sadu, nastavio je na Univezitetu u Beču sa studijem slavistike i povijesti da bi tamo 1905. godine i doktorirao. Narednih pet godina nastavio je sa boravkom u Beču, usavršavanjem staronemačkog i latinskog jezika i arhivskim istraživanjima. Pošto je na njega utjecao Konstatntin Jiriček, opredelio se za proučavanje srednjovjekovne historije da bi se kasnije usmjerio i ka novovjekovnoj. Posebno se interesovao za historiju Srba u Monarhiji. (Južnoj Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji). Po povratku iz Beča, uključivši se aktivno u politički život, biva izabran 1910. godine za zastupnika u hrvatskom saboru. Od 1912. do 1920. službuje u Zemaljskom arhivu u Zagrebu gdje nastavlja sa istraživanjima, prikupljanjem građe i pisanjem, te tako 1914. nastaje njegova studija o historiji Srba u Ugarskoj. Nakon rata doseljava u Suboticu, gdje na novosnovanom Pravnom fakultetu biva  7.12.1920. postavljen ukazom za vanrednog profesora na predmetu „Istorija Srba”. Već 1922. godine je izabran  tek prosinca  1923. postavljen  za redovnog profesora. Vršio je nadzor u fakultetskoj knjižnici,  držao  predavanja  iz  „Opšte  istorije  južnih  slovena” ,  „Diplomatske istorije” „Enciklopedije prava“. Dekan   u školskoj  1932/33 godini.

U više navrata  redovito koritio odsustvo za naučna istaraživanja u inozemstvu  poglavito u arhivima Budimpešte i  Beča ali isto tako, nalazio je i načina da konzularnim putovima dobiva arhivku građu iz njih.

Inicijator  za pokretanje radikalskog lista „Bačvanin“ (1921). To je bio zajednički organ Narodne radikalne i Zemljodilske stranke u Subotici. Novina je djelovala je na agitaciji do parlamentarnih izbora 1923. kada prestaje da izlazi. Ivić, koji je pokazivao ambicija da bude izabran u Narodnu skupštinu, a što mu nije uspjelo, njegov je urednik iz sjenke.

Bavio se istraživanjima o Jovanu Nenadu. Bio je u akcionom odboru za proslavu četiristogodišnjice njegove smrti i podizanje spomenika 1927. godine. Kao predsjednik tog tjela se javlja Mijo Mandić. Rezultat tih akcija je bio da je spomenik, autora Pavla Palavičinija,  postavljen uz veliku pompu i nazočnost lokalnih i državnih funkcionera, kao i brošurica Spomenica na Cara Jovana Nenada subotičkog 1527-1927., kojoj je dao doprinos i Ivić.

Jedan od osnivača  „patriotske udruge nacionalnih  i kulturnih radnika“ Severna zvezda 1928. godine i njen aktivni djelatnik u kasnijem periodu. Iz toga miljea, od strane prof. Fedora Nikića, predsjednika te udruge, a Ivićevog kolege sa fakulteta,  pokrenut je i subotički dnevni list Jugoslovenski dnevnik. Proglas za njegov osnutak potisao je i prof. Ivić. Bio je suradnik i u novosadskom listu   Dan  koji se od 1935. javlja kao nastavak Jugoslovenskog dnevnika.

Sa kolegom profesorom dr Mirkom Kosićem, koji 1931. podnosi ostavku, dolazi u sukob, ovaj ga je i tužio za klevetu, pa ne prisustvuje sjednicama gde je i on.

Bio je delegat fakluteta na proslavi 100 godišnjice rođenja Franje Račkog (1929.)

Iza njega je ostalo 648 bibliografskih jedinica, iz oblasti historiografije,  beletristike,

književnohistorijskih radova. Pored kolekcija zbirki arhivskog gradiva, jedan od njegovih najcenjenijih sintetičkih historijskih pregleda je Istorija Srba u Vojvodini od najstarijih vremena do osnivanja potiško-pomoriške granice (1703), Novi Sad 1929.

Odlikovan 1938. godine ordenom Sv. Save II reda.

Redovni suradnik subotičkog časopisa Književni sever gdje se javlja i sa temama iz prošlosti Bunjevaca i Subotice.

Jedan od vođa Narodne radikalne stranke u Subotici. Pripadao političkoj struji radikala – protićevcima, koja je kritikovala Nikolu Pašića. Na lokalu se oštrica njegove političke netrpeljivosti usmjeravala ka Bunjevcima koji nisu slijedili okvire naturane iz Beograda, a oni su bili oličeni u glasilu Neven, klerikalcima, svima koji su bili prohrvatski orijentirani.

Poslije okupacije 1941. izbegao u Rumu.

Umirovljen 1945. godine.

Poginuo je u saobraćajnoj nesreći 1948. godine.

Djela:

Seoba Srba u Hrvatsku i Slavoniju, prilog ispitivanju srpske prošlosti tokom 18. i 17. veka, Sremski Karlovci 1909.

Austrija prema ustanku Srba pod Milošem Obrenovićem, Zagreb 1917.

O srpskom i hrvatskom imenu, Beograd 1922.

Iz doba Karađorđa i sina mu kneza Aleksandra, Beograd 1926.

Rodoslovne tablice srpskih dinastija i vlastele, Novi Sad 1928.

Istorija Srba u Vojvodini, Novi Sad 1929.

Spisi bečkih arhiva o Prvom srpskom ustanku, knj.3: godina 1806, Beograd 1937.

Spisi bečkih arhiva o Prvom srpskom ustanku, knj.4: godina 1807, Beograd 1938.

Spisi bečkih arhiva o Prvom srpskom ustanku, knj.5: godina 1808, Beograd 1939.

Kratka istorija Vojvodine (prvi dio), Književni sever, knj. 1, sv.1, Subotica 1925, st.10-14

Kratka istorija Vojvodine (drugi dio), Književni sever, knj. 1, sv.2, Subotica 1925, st.64-70

 

Četiristogodišnjica osnivanja grada Subotice, Književni sever 1925, Subotica, st.4.

Migracija Srba u Hrvatsku tokom VI, XVII i XVIII stoleća, Srpski etnografski zbornik, 1923.

Iz prošlosti Bunjevaca, Knjževni sever, god. III, sv. 3-4, Subotica 1927, str. 102-103.

Kako su govorili i pisali Bunjevci u XVIII veku, Književni sever, god. III, sv. 3-4, Subotica 1927, st. 165-167.

Bunjevci, Srbi i Hrvati, Književni sever, god. 1; 1925.

Lit:

Enciklopedija Jugoslavije, četvrti tom Hil-Jugos (1960. god.), članak napisao Jovan M. Milićević.

Elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije.

Mala Enciklopedija Prosveta – Opšta Enciklopedija (A-Lj). Izdavačko preduzeće „Prosveta“, Beograd 1959.

Istraživanja, br. 10, Novi  Sad  1983, Ankica Vasić, Bibliografija radova dr Alekse Ivića, st. 275-313.

Subotička bibliografija, sveska 3, 1918-1944, Subotica 2003.

 

Advertisements
%d bloggers like this: