Blaško Mesaroš (1887-1938), teolog-pisar-bibliotekar-samoubica

Blaško Mesaroš, teolog-pisar-bibliotekar-samoubica

Na području Bačke i Subotice samoubistva nikada nisu bila retkost. Bilo je među samoubicama svih socijalnih slojeva, raznog uzrasta, polova…itd. Slična je situacija bila i u periodu 1918-1941. Na taj korak odlučivale su se i javne ličnosti, na pr. pravoslavni paroh Marko Protić[1], slikar  Bela Farkaš (Farkas Béla)[2], hirurg dr Imre Vilhajm[3] ili upravnik Biblioteke Blaško Mesaroš.

Deo za samoubice na tzv. Kerskom groblju

Dr Imre Vilhajm

Blaško Mesaroš (Mészáros Balázs) je rođen u Subotici 2.02.1887. godine, od majke Ane Mesaroš, rođene Kovačević.[4] Maturirao je teologiju, a aktivnu vojnu službu je vršio od 1916. do 1918. kao vojni sveštenik. Znanje jezika mu je bilo iznad prosečno. “Perfektno govorim hrvatski, mađarski, latinski, a zadovoljavajuće nemački”[5] pisao je u svojoj molbi za dobijanje posla. Nakon rata radio je kraće vreme kao pomoćni nastavnik latinskog jezika u Gimnaziji. Od 10.02.1919. stupa u gradsku službu, radi kao gradski pisar u inženjerskom uredu (soba 94). Odlukom gradskih vlasti od 17.10.1928. izabran je za “kancelistu doživotno”.[6] Stanovao je u Harambašićevoj ulici 31. Po ličnom opisu iz 1930. godine bio je visok 162 cm, obraz okrugao, kose smeđe prosede, bez osobnih znakova.

Od 1932. biva, kao privremeno rešenje,  postavljen na na upražnjeno mesto prvog čoveka Gradske Biblioteke[7]. Za to mesto se u tom trenutku vodila žestoka politička borba, a glavni aspiranti su bili Rade Lungulov i Petar Pekić. Kao pobednik je izašao Lungulov. Blaško je ostao da radi u  Biblioteci kao službenik. A nakon odlaska sa pozicije upravnika Rade Lungulova[8] u 1934. godini, na tom položaju će se naći ponovo Blaško Mesaroš. Zakletvu je položio 10.10.1934. godine.  Ali, ni to nije bilo za duže vreme.  Već 18.4.1935. vrši se primopredaja dužnosti upravnika, koju od Blaška Mesaroša prima Toša Išpanović.[9]  

Avgusta 1938. kada  Lazar Stipić[10] preuzima čelo Biblioteke, vrši se pregled te ustanove[11]. Nakon Blaškove smrti, Biblioteku su zaključali,  a tek 9. 07.1938. zapisnički otključavaju te prostorije.

Po zapisnički utvrđenom stanju, uočeni su manji propusti, izvestan broj knjiga je nedostajao (iznet na korištenje uz kauciju, a nije vraćen) iz doba Blaškovog upravljanja bibliotekom[12]. Gotovo sigurno da to nije mogao biti povod za njegov tragičan korak.

Pre će se kriti u okvirima porodičnog života. Sa vrlo mladom Jelenom Saulić (Subotica, 3.08.1906.- ?) Blaško je sklopio brak 27.02.1922. Mladoženja je tada imao 35 a mlada samo 16 godina! Dobili su troje dece, Tibora Blaška – 27.04.1924, Emila Stipana – 25.08.1925. i Angelinu – 20.05.1927. Po evidencijama gradskih službenika nisu imali imovine.

Nema jasnih naznaka zašto je, zašavši u 51 godinu života,  izvršio samoubistvo sredinom 1938. godine. ( terminus ante quem –  19.06.1938.)

 

 

[1] Marko Protić, sveštenik,  novinar, književnik ( Tovariševo, 3. 05.1882. – Subotica, 10. 10.1936.). Život  je okončao samoubistvom na subotičkoj železničkoj stanici.

[2] Bela Farkaš, slikar  (Rijeka, 1894. ― Palić, 1941.)

[3] Dr Imre Vilhajm  (Wilheim Imre, Subotica, 1886. – Subotica, 19.09.1930.). Pohađao je osnovnu i srednju školu u rodnom mestu  a diplomirao je  na Medicinskom fakultetu  Univerziteta u Budimpešti (Budapest) 1909. godine. Radio je na klinikama u Debrecinu (1909-1910) i Budimpešti (1910-1918). Došao je u Suboticu 1919. godine, otvorio je privatnu ordinaciju i mali sanatorijum sa nekoliko bolesničkih kreveta. U Jevrejskoj bolnici je od 1923. godine  radio kao hirurg. Odlazi 1925.godine u Ameriku radi usavršavanja i proučavanja  organizacije rada jednog sanatorijuma.  Kao izvrsnom hirurgu ponuđeno  mu je mesto u jednoj klinici u Americi , ali se posle četiri meseca vraća u svoj rodni kraj i svoja stečena iskustva primenjuje u privatnom i bolničkom radu u Subotici. Podigao je impozantnu, savremenu bolničku ustanovu – Sanatorijum Park. To je bila najmodernija zdravstvena ustanova toga vremena u Jugoslaviji sa savremenim dijagnostičko-terapeutskim mogućnostima, uređajima i opremom. Samo nekoliko meseci pošto je ovaj Sanatorijum otvoren  stigla je tragična vest: mladi i ambiciozni hirurg dr I. Vilhajm je  izvršio  samoubistvo dajući sebi veću količinu morfijuma.

[4] Blaško je imao sestru – Tereziju udatu Habenjak. Stanovala  je u Zapadnim vinogradima 588. Ona se krajem 1938. javlja gradskoj upravi u vezi regulisanja dugovanja pokojnog brata. IAS, F:47.1484. IV 9100/1939

[5] IAS, F:47. 1108. Gr. 167/1919. Iz njegove molbe Velikom županu, pisane mađarskim jezikom,  za postavljanje u gradsku administraciju.

[6] IAS, F:47.1359.

[7] Gradsko predstavništvo je na osnovu naređenja viših organa vlasti, moralo da pristupi  otpuštanju  Mije  Mandića,  već  penzionera,  iz gradske službe.Odluka G.P. I 6587/1932 govori o tome, mada su se  čuli i glasovi koji su  predlagali  da  75-godišnji  Mijo  Mandić  i  dalje  obavlja funkciju  upravnika biblioteke (koju vrši od 1923). Kao  kompromisno  rešenje  je  prihvaćen predlog dr Milana Vujića da se gosp. Mandiću  dodeli  zvanje  počasnog doživotnog bibliotekara, otpremnina od 24 000 dinara i da se pokrene prijem novog upravnika. Na upražnjeno  mesto,  postavljen  je  Blaško Mesaroš, profesor latinskog jezika, kao privremeno rešenje,  dok  Gradski  načelnik  (nalazi  se  na  čelu  lokalne  administracije,vodi  Gradsko predstavništvo,a  postavljan  je  od  viših  organa  vlasti, po funkciji i Gradonačelnik.) ne imenuje novog   prvog čoveka Gradske  biblioteke. Zainteresovanih  kandidata  je  bilo  dvoje – Petar – Pekić  i Radivoj  Lungulov.  )  Gradonačelnik, svojom odlukom I 6683/1932, od 23. XI 1932. postavio je  Radu Lungulova za bibliotekara- dnevničara,  sa  mesečnom  platom od 2000 dinara.

[8] Lungulov je  podneo ostavku i biva razrešen 30.06.1934.

[9] F:47. IV 1706/935 18.4.1935.

[10] Lazatr Stipić (Subotica, 26.7.1890. – Palić, 14.5.1944.), novinar, vlasnik listova, knjževnik, gradski odbornik, jedan od osnivača Demokratske stranke u Subotici,  nije imao velikih finansijskih uspjeha sa svojim listovima, uloženi kapital teško se vraćao, zapadao je i u dugove. Međutim on je uporno nastavljao da se bavi novinarskim i izdavačkim poslom. Pored toga angažmana, od 1938. godine nalazio se i na čelu Gradske knjižnice. Odlukom gradskih vlasti I 2364 od 27.6.1938. postavljen je na taj položaj i time naslijedio pokojnog Blaška Mesaroša.

[11] Biblioteka i muzej su između dva rata imali mesto u Muzičkoj školi (1908-1932, 1943-1954), na Pravnom Fakultetu /u današnjoj Hemijsko-tehnološkoj srednjoj školi/ (1932-1938) i u zgradi Jugoslovenskog Doma /Dečjeg pozorišta/ (1938-1943). http://www.subiblioteka.rs/sr/istorija-gradske-biblioteke/

[12]  IAS, F:47.1484. IV 9100/1939