CONEN VILIM JAKOBČIĆ
CONEN VILIM JAKOBČIĆ
Vilim Konen Jakobčić (Subotica, 1903 – Neüminster, 1993) od oca Vilima Konena i majke Jelene Jakobčić. Kao sin industrijalca, osnivača preduzeća „Hartman i Conen„, rastao je u okruženju, koje ga je rano pripremalo i usmeravalo da se uključi u porodičnu firmu. Školuje prvo u Subotici pa zatim inozemstvu i uči trgovački posao, ali i jezike – francuski i italijanski. Da je savladao tajne trgovačkog posla potvrđuje njegova kasnija uspešna karijera. Isto tako, naučio je jezike, postao je pravi poliglota i govorio je 6 jezika: nemački, srpskohrvatski, mađarski, engleski, italijanski i francuski. Po dolasku u zemlju, u svojoj 17. godini, nastavlja „šegrtovanje“ u subotičkom preduzeću. Kao deoničar se javlja 1925. godine, da bi u Upravni odbor prvi put bio izabran 1927. godine. Aktivan je bio i na drugim društvenim poljima, radio je na formiranju i razvijanju „Rotary“ kluba u Subotici. Bio je predsednik tog kluba u 1936. godini. Javlja se i kao član masonske lože „Stela Polaris“. Imenovan je u više navrata za gradskog odbornika u Gradskoj skupštini (Proširenom Senatu).
Vilim Konen Jakobčić je, pored učešća u porodičnoj firmi, nakon 1934. godine bio i vlasnik sopstvenog klaničnog preduzeća i hladnjače – „Eskimo“ (Natoševićeva 44). Kao akcionar se javlja i u nekim drugim subotičkim deoničkim društvima: „Labor d.d.“, „Industrija željeznog nameštaja i metala“, „Neuhaus i Holländer“ ,„Jugomautner proizvodnja i trgovina semena d.d.“, „Opšta kreditna banka d.d, „Kon Mirko k.d. , „Balkanmetal“. Godine 1939. postaje vlasnik voćnog i loznog rasadnika „Hortus“ na Paliću. U 1940. godini registruje izvoznu trgovinu konja i poljoprivrednih proizvoda „Kosovo“, koju juna te godine prodaje Milojković Vojislavu iz Beograda. Pred rat je imao u bečejskoj pivari 80% deonica.
Po uverenju o narodnosti, koje je dobio od gradskih vlasti 24.1.1940. godine, pripada „Bunjevačkom plemenu“. U uverenju stoji „asimilovan Bunjevac“.[1]
Kao rezervni oficir imao je ratni raspored u 125. bosanskom bataljonu. Po odzivu na poziv, njegova jedinica se nalazila na položaju kod Vrbovca, gde biva zarobljen, ali i ubrzo pušten kući. Po dolasku u Suboticu, okupacione vlasti su ga uhapsile i držale u kućnom pritvoru do septembra 1941. godine, kada mu je dozvoljeno da ode za Budimpeštu, gde ostaje sve do februara 1945, kada se vraća u Suboticu.
Nakon rata, nove vlasti ga 1946. godine osuđuju na godinu dana prinudnog rada i konfiskaciju imovine presudom „Suda za suđenje protiv nacionalne časti“ br.102/1945. Kao olakšavajuća okolnost uzeto mu je to što je, boraveći u Budimpešti, materijalno pomagao „pokret“ i spasao neke pojedince.
Ali, opet je uhapšen 1949. godine pod optužbom “za krađu, sabotažu i štetočinski rad”. Osuđen je na smrt streljanjem, da bi nakon nekoliko intervencija ipak bio pomilovan – ostala mu je samo zatvorska kazna. U svojoj borbi za goli život, zaštitu imovine, uzdao se u svetsku javnost, razvio je prepisku sa istaknutim državnicima i vladama, javnim ličnostima. Pisao im je o svom slučaju, o odnosu novog režima prema vlasništvu, privatnoj imovini. Kao rezultat toga, dobio je pasoš 1961. godine, ali pod uslovom da se više nikada ne vraća u zemlju. Do kraja života ostaće u Nemačkoj.
[1]Historijski ArhivSubotica, F:47, IV 657/1940.
Subotica nekada 