Molba pčelara Ive Bukvića za osnivanje pčelinjaka pri Poljoprivrednoj školi na Paliću (1919.)

Subotica i njena okolina predstavljale su oduvek  primer  agrarne sredine, poljoprivreda je bila osnova gazdovanja. Po prvom posleratnom popisu  stanovništva,  izvršenom  1919.  godine,  za  potrebe  pariske mirovne konferencije, vidi se da je „zemljodilaca“ bilo čak   79  593, od ukupno 101 286 popisanih stanovnika. ( Istorijski  Arhiv  Subotica, dalje IAS, F:47,I 22/1919  ).Ipak,  jedna  posebna  grana  -pčelarstvo je  bilo vrlo  slabo razvijeno.

Penzonisani „žandar“ Ivo Bukvić, koji  je  službovao  u  Bosni  i Hercegovini,a 1919. godine se nalazi u Subotici,pisao je gradskim vlastima krajem te godine jednu molbu u kojoj iznosi da je stekao bogato iskustvo  u pčelarenju te da bi želeo da ga prenosi  i  na subotičane, te moli Grad, ako je zainteresovan za razvoj pčelarstva, da mu  omogući da se po njegovim nacrtima i planovima podigne jedan moderan pčelarnik u Poljoprivrednoj školi na Paliću. ( IAS, F:47, I 77/1919 ) 

„Od kako je postao svijet i čovek, od tada je čini mi se  postala i marljiva pčelica. Ali od  kako  je  na  svijetu  postala  kultura  i počela se među ljudima razvijati i širiti, od tada ljudi malenu pčelu, njezin rad i njezinu korist poznaju, pčele dakle stoje u tijesnoj vezi sa kulturom. U svim kulturnim državama, pa i u  onim  naše  sjedinjene otadžbine, bave se stanovnici racionalnim pčelarenjem i iz toga veliku korist vuku. U Herceg  Bosni  našoj  staroj  pradedovini  (  misli  na Bunjevce, prim. autora ), bave  se racionalnim pčelarenjem – sa malim iznimkom,  svećenici,  učitelji  i činovnici.“

Bukvić navodi da se već već dve decenije bavio „racionalnim pčelarstvom“ i da bi želeo da to iskustvo prenese i na ove prostore. „Da u  korist  mojih  sugrađana upotrebim stečeno iskustvo i da ga po čitavoj opštini raširim, jer sam se uverio da se ovde malo ljudi pčelarstvom  bave.“  Dalje  navodi  da ovdašnji pčelari „oslanjaju samo na majku prirodu  i  zbog  toga  samo neznatane  rezultate postižu.“ Tu naglašava da je  za  uspeh  potrebno  obezbediti  i  neku dodatnu pašu, pošto kvalitet meda zavisi najviše upravo od toga.

Za podizanje velikog pčelinjaka  i uspešno pčelarenje potrebno je vlastito zemljište i bogata paša,  a pošto on nema za to materijalnih mogućnosti, nudi  se  da  radi  kao instruktor, učitelj  u  palićkoj poljoprivrednoj  školi,  gde  bi  po njegovim planovima mogao da se podigne jedan uzoran pčelinjak,  pa  bi svi polaznici škole stekli dovoljno iskustva i u  toj  poljoprivrednoj grani.  Dalje  predlaže da se i po  salaškim  školama  isto   postave pčelinjaci „gde bi gospoda učitelji lijepu zabavu imali i  svoje  đake, koji bi pri radu pomagali, obučili u tom poslu.“.

Zanimljiv je i deo molbe u  kojem  izlaže  primere  iz  pčelinjih društava, na koje bi se i ljudske zajednice mogle ugledati.“Pčelarstvo bi po čitavoj teritoriji opštine trebalo širiti i  već  iz toga razloga, jer se od tih malih pčelica, prateći  njihov  rad,  može mnogo naučitié ljubav prema vladaocu i domovini, zajedništvo i  sloga, marljivost i čistoća, red, štedljivost.“

Izveo je i dosta precizne kalkulacije o isplativosti ulaganja u pčelarenje.Pre rata je jedna prazna košnica „Der Zenku“ ili amerikanka koštala 11 kruna, a jedan novi roj pčela od 10 do 16 kruna. Nakon rata su te cene veoma porasle, košnica je bila 150-200 k. a roj pčela 100 k.Kada bi jedan početnik kupio 3 košnice sa tri roja to bi  iznosilo 900 k, a pošto bi pčele dale po 10 kg meda po košnici, imao bi 30 kg meda kojem je cena 30 k, to znači da bi se investicija  isplatila  u prvoj godini.

Gradski Senat ipak  nije  imao  sluha  ali  u  tom  trenutku   ni mogućnosti da realizuje taj predlog, iz jednostavnog  razloga  što  je tada već postojao problem sa izdržavanje same škole na Paliću.

Treba istaći da je Nižu poljoprivrednu školu  na  Paliću  osnovao Grad  još  1896.  godine,  ali  su  plate  za  nastavnike  stizale  iz Ministarstva poljoprivrede u Budimpešti. U prvim godinama nakon  rata. Škola je joć postojala, direktorsku funkciju je vršio Albe Malagurski, ali kada je  nadležno beogradsko Ministarstvo, uz saglasnost gradskih vlasti, ukinulo 1921. godine finasiranje te ustanove,  Grad  sam  nije bio u stanju da je izdržava, pa je jedino rešenje bilo njeno ukidanje. I sam  subotički  gradonačelnik  – Andrija Pletikosić se složio sa tim. „Spomenuta škola od kada postoji nikada nije mogla zadovoljiti opštim zahtevima, što  se  već  iz  toga vidi, da preko godine nikada nije  bilo  viće  od  10  učenika.“Istom prilikom doneta je odluka da se ona pretvori u  Gradsku  ekonomiju. ( IAS, F:47.XVII 6/1922 )

Objekti škole su  se nalazili u Mamužićevoj aleji  ( do 1918. – Erzsebet  királyn0  utca  )  21,23,27.   U   1922.   godini   izvršene su  prepravke  tih  zgrada,  a  jedna koje je bila  ustupljena  ruskim izbeglicama, ostala je zabeležena kao „Hotel Rusa“.

Veliki problem predstavljao   je peskoviti sastav zemljišta, kojim je  raspolagala  škola,  koji  nije pružao mogućnosti za primerno gazdovanje.  Ipak  u  kasnijem  periodu, kada  je  Grad upravljao  ekonomijom,  ona  je   beležila   pozitivno poslovanje. Pored  zemljoradničkih  kultura  – žitarica, bavila   se stočrstvom, a  za  razne  potrebe  snabdevale  je  gradske  vlasti  i sopstvenim vinima. U redovnim izveštajima o svom radu,  gde  se navode količine prinosa pojedinih kultura i  stanju  stočnog  fonda,  nigde  se  ni  u kasnijim godinama,  ne  navodi  –  med.  To upućuje da ideja o organizovanju pčelarstva na Paliću, u gradskoj režiji, kako je to predlagao iskusni pčelar Bukvić,  nije  naišla  na  prijem  ni  u  tom perodu.

U Subotici, 2.12.1999.                                                                                                                  Stevan Mačković