Ko je bio Blaško Rajić a ko Ivan Milutinović? (ili, zašto bi kerska škola trebalo da nosi Blaškovo ime)

  EX PANNONIA 5 6 7

https://suistorija.wordpress.com/ex-pannonia/blasko-rajic-i-stvaranje-prve-jugoslovenske-drzave/

Ko je bio Blaško Rajić? (ili, zašto bi kerska škola trebalo da nosi njegovo ime)

    I)   Postojeće ime škole – „Ivan Milutinović“ je krajnje neodgovarajuće pošto nosi ideološko politički predznak minulih, komunističkih vremena, a sama ličnost nema nikakvih dodirnih tačaka ni sa Suboticom a ni sa školstvom.

            II)  Inicijativa da ova škola ponese ime Blaška Rajića pokrenuta je na Školskom odboru. On ju je prihvatio i podržao. I u delu subotičke javnost, koja je upoznata sa njom, ona je naišla na dobar prijem.     

            III) Izbor neke ličnosti iz minulih vremena za ime ustanove, ulice, itd, trebalo bi da podrazumeva da je ona ostavila značajan pozitivan trag; prvo na globalnom nivou -u istoriji šire društvene zajednice, a zatim i na nižim, specifičnim – lokalnom,profesionalno stručnom, nacionalnom i drugima, te da je to potvrđeno, verifikovano u naučnim obradama. Svi ti uslovi, ispunjeni su u slučaju Blaška Rajića.

            IV)  Ličnost Blaška Rajića najdirektinije je vezana Ker, kao i za ovu – „kersku školu“. On potiče iz tog dela grada, a svoje svećeničke dužnosti najduže je obavljao baš u župi Sv. Roke. Treba istaći i da je objekat škole gra|en kao sastavni deo sakralnog komleksa te da je bio je u vlasništvu Crkve, sve do podržavljenja nakon Prvog sv. rata.  

Blaško Rajic u mladim danima

mladi Blaško Rajić

            A sam Blaško Rajić, ostavio je svojim delovanjem i postignućima, kao sveštenik, javni i politički pregaoc, kao književnik,  rodoljub i patriota, dubok trag u prošlosti Subotice i snažno obeležio čitavu jednu epohu. Burni istorijski vihori učinili su da on živi i stvara u tri državne celine, Ugarskoj, Kraljevini Jugoslaviji i Republici Jugoslaviji, da bude savremenik i učesnik u događajima koji su bitno uticali na položaj Subotice u njima.   

            On je rođen 1878. godine u Subotici. Nakon osnovne škole i gimnazije svršio je bogosloviju u Kaloči. Bio je kapelan u Dušnoku, Santovu i Subotici, da bi od 1911. došao na mesto župnika crkve Sv. Roke u Subotici. Postao je 1923. godine vikarom bačke biskupije, 1925. – papin prelat a 1927. – apostolski protonotar.  Angažovan je bio i na društveno političkom planu. Odigrao je izuzetnu ulogu u prelomnim trenutcima odvajanja ovih krajeva od Monarhije i njihovom pripajanju Kraljevini Srbiji a zatim novoj južnoslovenskoj državnoj zajednici. U čitavom me|uratnom periodu važio je za jednog od glavnih i najuticajnih prvaka kod bunjevačkog življa. Za vreme rata biva interniran, a u prvim momentima uspostave novog sistema vlasti, 1944. godine, obavljao je visoke i odgovorne funkcije u organu lokalne vlasti. Njegova dela na književnom polju obogatila su literarni fundus bačkih Bunjevaca. Preminuo je 1951. godine i sahranjen je na kerskom groblju.

             V) Postupak za promenu imena školskih institucija za sada je u nadležnosti republičkog Ministarstva prosvete. Ali, u najskorije vreme se očekuju izmene zakonske regulative koja se odnosi na tu oblast, planira se davanje znatno većih ingerencija pokrajinskim vlastima kao i lokalnoj samoupravi, pa bi tako i ovaj segment – promene imena škola, bio u njihovoj nadležnosti.  U tom slučaju bi se i ova inicijativa trebala naći i pred njima.

                                                             Stevan Mačković, član školskog odbora OŠ Ivan Milutinović

U Subotici, 05.09.2001.                               

Prilog (2012):http://hr.wikipedia.org/wiki/Datoteka:Ivan_Milutinovic_1.jpg

Ivan Milutinović

 

Ivna Milutinović

Ivan Milutinović (Cerovice kod Podgorice27. rujna 1901. – Beograd23. listopada 1944.), crnogorskikomunistički političar i vojskovođa.

U Beogradu rukovodio udruženjem studenata marksista. Godine 1923. postaje član KPJ. Radi u sindikatima, u Crvenoj pomoći te ilegalno u partiji. Godine 1928. osuđen na šest mjeseci zatvora, a 1929. ponovo uhićen i osuđen na šest godina robije. Robijajući u Srijemskoj Mitrovici i Lepoglavi, zbog buntovničkih akcija dobija još dvije godine. Po izlasku iz zatvora 1939. postaje član Centralnog komiteta KPJ, a na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ 1940. izabran za člana sedmočlanog Politbiroa.

Nakon pokretanja narodnooslobodilačkog rata član Glavnog štaba NOPOJ. Organizira partizanske odrede u zapadnoj Srbiji (Užička republika), zatim u Crnoj Gori, pa u Bosanskoj Krajini, pa ponovo u Crnoj Gori. Član predsjedništva AVNOJ-a i član NKOJ-a. Kada su 1943. u NOVJ uvedeni činovi postaje general-lajtnant.

U rujnu 1944. zajedno sa Titom otputovao je u Moskvu. Po povratku u Jugoslaviju, zadržao se nekoliko dana u tek oslobođenom Banatu. Poginuo je 23. listopada 1944, nadomak oslobođenog Beograda, kada je šlep kojim je išao u Beograd, naišao na njemačku minu.

Sahranjen je u Grobnici narodnih heroja na Kalemegdanu, zajedno sa Mošom PijadeIvom Lolom Ribarom iĐurom Đakovićem.

Za narodnog heroja proglašen je 6. srpnja 1945. godine. Grad Berane u Crnoj Gori je po njemu, 1949. godine, dobio ime Ivangrad, a 1992. je vraćeno prethodno ime.

Literatura [uredi]

  • Narodni heroji Jugoslavije, „Mladost“ Beograd 1975. godina

  http://sr.wikipedia.org/wiki                

Иван Милутиновић

Из Википедије, слободне енциклопедије
ИВАН МИЛУТИНОВИЋ
Milutinovic Ivan.jpg
Иван Милутиновић
Датум рођења 27. септембар 1901.
Место рођења Стијена Пиперска, код Подгорице,
Црна Гора Књажевина Црна Гора
Датум смрти 23. октобар 1944. (43 год.)
Место смрти Вишњица, код Београда,
Flag of the Kingdom of Yugoslavia.svg Југославија
Професија студент права

Члан КПЈ од 1923.
Учешће у ратовима Народноослободилачка борба
У току НОБ-а члан Врховног штаба НОВЈ
Служба НОВ и ПО Југославије
Чин генерал-лајтнант

Народни херој од 6. јула 1945.

Иван Милутиновић – Милутин (1901 — 1944) је био истакнути југословенскикомуниста и револуционар. Постао је члан илегалне Комунистичке партије Југославије 1923. године, због чега је више пута хапшен и осуђиван. 1929. године осуђен је на шест, а 1934. на још две године робије. Од 1939. постао је чланЦентралног комитета КПЈ, а Политбироа ЦК КПЈ од 1940. године.

Милутиновић је био учесник народноослободилачке борбе од 1941. као чланВрховног штаба Народноослобилачке војске Југославије, командант Главног штаба народноослободилачких партизанских одреда Црне Горе, члан ПредседништваАВНОЈ-а и НКОЈ-а. Погинуо је са чином генерал-лајтнант НОВЈ, у октобру 1944. године, приликом доласка у ослобођени Београд. За народног хероја је проглашен6. јула 1945. године.

Садржај

[сакриј]

[уреди]Биографија

[уреди]Породица и детињство

Рођен је 27. септембра 1901. године у засеоку Церовице, код села Стијена Пиперска, у близини Подгорице.[1] Милутиновићи из Церовица су наставак братства Божовића, који су од Божидара Вукотина, првог војводе пиперског, давали Пиперима војводе и сердаре. Иванов деда Вукалица био је барјактар. Отац Раде је умро од рана задобијених на Скадру 1914. године, а стриц Миро и његов син Станко погинули су на Муселимовој главици. Иванова мајка Стефа је била кћерка попа Радована Марковића из Лише. Иванови ујаци су се налазили у Русији, где су студирали. Петар и Милош су у Кијеву студирали права, а Вукашин је у Харковузавршио прво медицински, а потом ветеринарски факултет; био је учесник Октобарске револуције и Лењинов сарадник и лични пријатељ.[2]

Иванови родитељи, Раде и Стефа, имали су, поред Ивана, још четири сина Ђорђија, Тодора, Илију и Василија. Најстаријег сина Ђорђија су послали у Русију, код ујака, где је уписао гимназију у Кијеву, али је, као ученик четвртог разреда, умро. После смрти Ивановог оца бригу о породици су преузели мајка Стефа и старији брат Тодор. Иван је основну школу учио у родном месту у веома тешким материјалним условима. После завршетка основне школе, уписао је гимназију у Подгорици. У почетку је становао код деде и бабе, а, када су они умрли, код ујака Милоша. Био је један од најбољих ученика подгоричке гимназије.

Одјеци Октобарске револуције, која се одиграла 1917. године, стигли су и до Црне Горе. Полет Октобра је највише захватио омладину, раднике и ђаке. Прославе Првог маја у Подгорици су биле масовне, а „Раднички дом“ је постао стециште младих. Милутиновић је био чест посетилац „Радничког дома“, а тајни састанци подгоричких гимназијалаца били су све чешћи. Пошто су га запазиле власти, био је принуђен да напусти Подгорицу. Отишао је код свог брата Василија у Неготин, где је завршио 7. разред гимназије. Потом је одлучио да напусти школовање и отишао у Прибој, где се запослио као практикант. Из здравствених разлога, напустио је посао и отишао код брата Илије у Сарајево, да се лечи. У Сарајеву је остао до излечења, а потом је отишао у Београд.[2]

[уреди]Студије и политички живот

Спомен-плоча Ивану Милутиновићу, на згради Предузећа „Иван Милутиновић“, у улици Гаврила Принципа у Београду

У Београду је наставио школовање и уписао 8. разред гимназије. Као гимназијалац-матурант, Милутиновић је 1923. године постао чланКомунистичке партије Југославије.[1] На његово политичко опредељење посебно је утицао његов ујак Вукашин Марковић, ког је упознао непосредно по његовом доласку из Русије. Вукашин је био чест гост у кући Милутиновића, а за време илегале се скривао у њиховом дому, бежећи од жандарма.[2]

Иван се, после завршене матуре, 1924. године уписао на Правни факултетБеоградског универзитета и одмах се укључио у рад Удружења студената марксизма. Био је прочелник студената марксиста на Правном факултету, члан управе Централног већа студената марксиста на Београдском универзитету и, уједно, благајник. Био је и члан управе општег студенског удружења „Побратимство“ и један од оснивача и потпредседник студенског удружења „Прогрес“, основаног 1928. године, које је окупљало све студенте, а не само марксисте.[2]

Предавања су била основни облик рада Удружења студената марксиста, а предавачи су били познати научни радници. У дискусијама су, сем студената, учествовали писци, новинари, професори, адвокати идр. Међу предавачима су били: Сретен Стојановић, др Сима МарковићМика Тодоровић, др Никола КонстантиновићРаде ДраинацВеселин МаслешаОтокар Кершовани и други.[2] Главни организатор предавања и најчешћи учесник у дискусији био је Иван Милутиновић. Његова активност у раду Удружења студената марксиста није се састојала само у организовању предавања и у дискусијама; као благајник Удружења, поред своје благајничке дужности, био је задужен и за растурање књига, брошура и часописа у београдским организацијама радника.

У годинама „Обзнане“ дошло је до расцепа у, до тада јединственом, студентском покрету. Тада се створила студентска организација југословенских националиста „Орјуна“. Долазило је до честих сукоба између ове две студентске фракције, који су били оштри и крвави. У једном од обрачуна, Милутиновић је рањен. Орјунаши су га напали и гвозденом шипком ударили у главу. Обливен крвљу, склонио се у зграду Универзитета, а кад је опасност прошла, уз помоћ службеника Калуђеровића, који је ту радио, успео је да дође до Коларчеве улице код свог пријатеља Мила Поповића, чији је стан био често уточиште црногорских комуниста.

У време „Обзнане“, у данима тешким за комунисте, Иван Милутиновић је био један од централних личности „Црвене помоћи“. Одбори Црвене помоћи прикупљали су помоћ – у новцу и храни – за своје угрожене чланове и њихове породице. Посебно је била значајна помоћ за комунисте у затворима. Ниједан штрајк нити политичка манифестација нису прошли без његовог учешћа, најчешће као иницијатора и организатора. Организовао је, између осталог, и штрајк студената Правног факултета који је за декана довео професора Драгослава Јовановића, као и манифестације солидарности којима су пропраћени доласци председника РепубликеЧехословачке Едварда Бенеша, министра Француске Ивона Делбоса, популарног писца и хуманисте Анрија Барбиса.[2]

Иван је повремено одлазио у Црну Гору, а боравке у родним Пиперима, је користио и за своју политичку активност, која је била нарочито интензивна приликом његовог доласка 1927. године, када су се одржавали избори за народну скупштину које је расписала влада радикално-демократског блока Вукићевић-Маринковић. Комунисти су ушли у изборе са посебном листом Републичког савеза радника и сељака. Иван је тада највише времена провео у Пиперима и на планини Лукавици. Његово присуство је допринело да већина пиперских сељака гласа за кандидата листе Републичког савеза. Радио је и са омладином и имао велики утицај на организовање и рад школске и сељачке омладине, кроз разне облике окупљања: скупове, забаве, приредбе и др. Иван је радио и на учвршћивању скојевских организација у Црној Гори. Присуствовао је конференцији Савеза комунистичке омладине Југославије уПодгорици и учествовао у писању Резолуције. Посебно се залагао за рад са сеоском омладином, с обзиром на њену бројност.[2]

Студентски живот Ивана Милутиновића је само малим делом припадао учењу. Разапет између живота револуционара, и обавеза учења, он се определио за живот револуционара који је сматрао престижним, а свој ангажман у њему обавезним. Упркос томе, ни учење није запостављао. Налазио је времена да спрема испите, полагао је испите редовно кад је био на слободи.

[уреди]Робијање

Лик Ивана Милутиновића на спомен-плочи у Улици Гаврила Принципа у Београду

Иван Милутиновић је био добро познат београдској полицији и агенти су га често пратили. Нарочито се на њега био окомио Светозар Вујковић. Полицијски агенти су га ухапсили 24. јануара 1928. године и затворили у Главњачи. Тада су почела тешка и дуга саслушања, која је вршио лично Вујковић. Пошто Милутиновић у почетку није ништа одговарао, у собу су ушла два батинаша, од којих је један у рукама имао волујску жилу, а други уплетену жицу, и почели да га бију. И наредних дана су уследила још драстичнија премлаћивања. У Главњачи се упознао са револуционарима Радом Вујовићем и Отокаром Кершованијем.[1][2]

Ново саслушање је отпочело 7. марта и, после дуже „обраде“, Вујковић је успео да добије одговоре које је желео. Милутиновић је рекао да му књиге и часописи стижу поштом, на адресу универзитета. Ко их и одакле шаље није му познато, јер ниједан пут није загледао печат, нити адресу ко шаље. Признао је да је члан удружења марксиста наБеоградском универзитету и да је идеолошки комуниста, али да није члан Комунистичке партије ни Комунистичке омладине. Тада је одељење опште управе београдске полиције доставило Првостепеном суду у Београду тужбу против Ивана Милутиновића и из полицијског затвора је пребачен у судски притвор.[2]

Суђење по оптужници је трајало месец дана. Доказивани су наводи оптужнице: да је растурао забрањену штампу, да је у његовом стану нађен већи број књига и часописа забрањене комунистичке литературе, да се у полицији лажно бранио идр. Након суђења и извођења доказа, Првостепени суд за град Београд, 17. марта 1928. године, осудио га је по Закону о заштити јавне безбедности и поретка у држави на казну од шест месеци затвора. Казну је издржавао у Пожаревачком затвору и на слободу је пуштен 7. августа1928. године.[1][2]

По изласку из затвора, Милутиновић је у Београду радио на организацији Црвене помоћи. Запослио се у фабрици шећера наЧукарици и активно политички радио међу радницима. Крајем децембра 1928. године отишао је, по партијском задатку, у Црну Гору, а у Београд се вратио у фебруару 1929. године. Шестојануарска диктатура краља Александра Карђорђевића је прекинула сваки облик политичког деловања у земљи. Наступали су прогони и хапшења комуниста. Ухапшени су Влада Нешић и Брацан Брацановић, секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију и члан ЦК КПЈ, Иванови пријатељи и најближи сарадници, који су касније ликвидирани. Смрт Брацана Брацановића посебно је погодила Ивана.[1][2]

Круг деловања београдских комуниста се сваког дана све више сужавао, све теже су се избегавале полицијске потере и Иван Милутиновић је био свестан да му прети опасност. Мењао је места боравка и скривао се код својих пријатеља. Поново је ухапшен, само годину дана по изласку из пожаревачког затвора, 29. августа 1929. године. Поново се нашао у београдском полицијском затвору Главњачи. На интервенцију његовог адвоката Мирослава Стојановића, пребачен је у болницу, у Видинској улици у затвореничко одељење. У болници је провео месец дана, а онда је поново враћен у полицијски затвор, у Управи града. Три месеца након хапшења и завршене полицијске истраге, Иван је из полицијског затвора пребачен у судски притвор. Суђење је почело у фебруару 1930. године и трајало је месец дана.[2]

Државни суд за заштиту државе у Београду осудио га је 28. фебруара 1930. године на шест година затвора.[1][2] Тамновање је започео у самици затвора у Сремској Митровици. Због погоршаног здравственог стања, заузимањем његовог пријатеља, адвоката Трипка Жугића, Министарство правде је одобрило да из Сремске Митровице буде премештен у Лепоглаву, где су, наводно услови били бољи. Самица у Лепоглави у којој је био смештен била је, нешто већа, али хладнија и влажнија од оне у Сремској Митровици.[2]

Са групом политичких затвореника, Иван је 1934. године поново премештен у затвор у Сремској Митровици. Сви су били смештени у соби шест тзв. „младићке зграде“. Услови су и овде били тешки, а погоршавали су се после сваког испада или штрајка затвореника. Иван је био организатор протеста и побуне против поступака стражара према неким затвореницима, због чега му је заједно с групом комуниста поново суђено. Против двадесет шест побуњеника подигнута је „на закону заснована“ колективна оптужница, а суђење је одржано у стражарској згради и импровизованој судници. Комунисте је бранила група најугледнијих београдских адвоката, које је ангажовало руководство Партије. Ток суђења је пратио и чувени париски адвокат Етјен Мило, кога је упутила Лига за заштиту права човјека, која је, била упозната са мучењем и нељудским поступцима према заточеницима у затворима и робијашницама широмКраљевине Југославије. Иван је тада осуђен на две додатне године робије. Поред њега на додатну казну су осуђени и Радивоје Давидовић Кепа, на три године, и Моша ПијадеБранко СоларићСтево БољевићЂуро ПуцарДимитрије АлексићБорислав ВојиновићФрањо ЈеловићМустафа ПешићБранимир ФридманЂуро КожарКонрад ВинигерхолцБранко БујићАнтон Салај,Милорад Петровић и Момчило Ђорђевић, на две године.[2]

Међу зидовима затвора, Иван се рвао са временом и болешћу кроз читаво тамновање. Болест му је била највећа сметња. Неколико пута му је живот висио о концу, а најкритичније је било после штрајка глађу 1936. године. Интервенцијом својих пријатеља, а највише адвоката Трипка Жугића, упућен је на лечење у Београд. После тромесечног лечења и опоравка, враћен је у Сремску Митровицу.[2]

За време робије стално је учио и радио. Посебно се занимао за изучавање економских и националних проблема, а нарочито сељачког питања. Као члан затвореничког комитета руководио је секцијом и био предавач на „Црвеном универзитету“ из те области. „Црвени универзитет“ је био својеврсна партијска школа која је припремала комунисте за даљи партијски рад. У тишини и узаном простору ћелије – самице, радили су Отокар КершованиОгњен ПрицаМоша Пијаде и Иван Милутиновић.[1][2]

[уреди]Политички рад

Биста Ивана Милутиновића на Гробници народних хероја на Калемегдану

После осам година робије, 27. августа 1937. године, Иван Милутиновић је изашао на слободу. Тада је са својом дугогодишњом девојком Милицом Узелац, отпутовао код брата Василија у село Вртиште, код Ниша, где су се и венчали 12. септембра 1937. године. Своју супругу Милицу, службеницу у Савезу банкарских и индустријских радника, Иван је упознао, 31. децембра 1927, на дочеку нове 1928. године. Због Ивановог хапшења, почетком 1928. године, нису се видели све до августа исте године, када су се случајно срели на Теразијама. Милица га је потом, када је поново ухапшен1929. године, посећивала и слала му пакете са храном, преобуком и новцем.[2]

Иван је 2. новембра отишао у Црну Гору. Пут у Црну Гору није била само жеља да види завичај, остарелу мајку, брата и пријатеље, већ је желео и да својим искуством помогне црногорским комунистима у обнови и јачању партијских организација. Најпре је боравио уПодгорици и Пиперима, а онда је отишао у Тиват, код свог брата Илије. Боравак у Риснује искористио да се, у личним контактима са људима, упозна са политичким приликама уБоки которској. Активно је учествовао у политичком животу, агитовао за свог пријатељаНиколу Ђурковића и потпомагао његову кандитатуру за председника општине. Крајем децембра 1937. године вратио се у Београд и живео је у стану у Земуну, у који се његова жена Милица преселила непосредно пре његовог доласка. Активно је наставио са партијским радом и радом у Црвеној помоћи. Полиција је и даље пратила Ивана, али је он, захваљујући све широј мрежи сарадника и илегалних веза, успевао да им избегне. Све мање времена је проводио у Београду, неколико пута је одлазио у Црну Гору,Словенију и Хрватску.[2]

У време парламентарних избора 1938. године отишао је у Црну Гору и активно политички деловао у изборној борби, која је дала прилику црногорским комунистима да од опозиције добију пристанак да као самостална политичка странка буду на њиховој изборној листи. Иван је сарађивао са члановима Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору на превазилажењу кризе у Партији која је настала после тзв. „дубровачке провале“ 1936. године, када је ухапшено 300 комуниста, а велики број емигрирао или прешао у илегалност.[2]

Маја 1938. године Иван је отишао у Словенију, где је на земаљском саветовању КПЈ одржаном испод Шмарне горе представљао партијску орагнизацију Црне Горе. На овом саветовању примљен је у чланство Централног комитета КПЈ.[1][2] У Црну Гору се вратио августа 1938. године и присуствовао Седмој покрајинској конференицији КПЈ за Црну Гору, Боку, Косово и Метохију и Санџак у селу Врањицке Њиве, код Подгорице. Учествовао је у припреми и раду ове конференције, а имао је и великог удела у писању Резолуције.

[уреди]Логор Билећа

Иван је 2. јануара 1940. године позван у полицију и ухапшен. Ту у затвору „Главњаче“, поред осталих, затекао је Мошу Пијаду и Иву Лолу Рибара.[1] Сутрадан су везани ланцима у пару по два, и одвежени до железничке станице у Топчидеру одакле су возом, два дана и две ноћи, путовали до Билеће. У Билећи су били затворени у концентрационом логору који се налазио у преуређеном војном утврђењу које је изграђено још у време Аусто-Угарске, ради одбране границе према Црној Гори. Жандамеријски поручник Терзић, донео је инструкцију „да комунисте у логору треба подврћи најгрубљем режиму, провоцирати да се буне и, као бунтовнике, у одбрани државног поретка – убити“. Према инструкцији је направљено правило који је, између осталог, давао право стражарима да убију логораша за најмањи преступ, а да за то не одговарају, јер су логораши били стављени ван закона. Првог дана када су им саопштена правила логораши су се побунили. Тада је основан и логорашки комитет на чијем је челу био Иван. Под притиском јавности, који је постајао све већи, не само да се услови живота у Билећком логору побољшају, већ да се тај и сви други логори укину, Иван Милутиновић је, са осталим логорашима, 16. маја 1940. године пуштен из логора у Билећи, који је неколико месеци касније укинут. Из Билеће прво је отишао за Подгорицу, а потом за Београд.[2]

[уреди]Пета земаљска конференција КПЈ

Иван Милутиновић

По изласку из логора у Билећи, пред Иваном Милутиновићем су се налазили нови партијски задаци, а један од најзначајнијих је био Пета земаљска конференција КПЈ. Сав свој рад, Иван је тада усмерио на њено припремање, стално путујићи између Београда и Подгорице, Београда и Загреба, а отишао је и на Косово и Метохију.[2] Посебну пажњу је посветио припремама комуниста Црне Горе: организовао је проширени пленум Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору у Момишићима, код Подгорице и Осму покрајинску конференцију ПК КПЈ за Црну Гору, Косово, Метохију и Санџак која је одржана у Барама Жугића, на Дурмитору10. августа 1940. године, уз присуство генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита.[1][2][3]

Осма покрајинска конференција је била једна у низу припремних конференција за Пету земаљску конференцију.[3] Скуп је трајао три дана, а говорио је готово сваки делегат. Иван је тада изнео реферат о раду комуниста на селу, о повезивању села и града и о укључивању свих у јединствени фронт. Трећег дана рада изабрано је 10 делегата за Пету земаљску конференцију. Иван је потом отишао уЗагреб, где је 8. септембра 1940. године, присуствовао Шестој земаљској конференцији СКОЈ-а, на којој је изабран Централни комитет СКОЈ-а и делегати за Пету земаљску конференцију.[1][2]

Пета земаљска конференција КПЈ, која је имала значај конгреса одржана је у загребачком предграђу Дубрави од 19. до 24. октобра1940. године.[3] Учешће Ивана Милутиновића у припремама, као и допринос у раду конференције, су били велики. Био је задужен за обезбеђење зграде, прихват делегата и њихов смештај, набавку хране и друго, а на конференцији је поднео реферат о раду Партије на селу. На крају петог дана конференције биран је Централни комитет, а Иван је тада изабран за члана Политбироа ЦК КПЈ.[1] После завршетка конференције, Иван је из Загреба отишао у Београд, а одатле за Косово, где је присуствовао пленуму Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију. Крајем исте године присуствовао је Шестој покрајинској конференцији КПЈ за Србију.[2]

Крајем 1940. године, Иван је, због страха од новог хапшења, прешао у Загреб, где је живео илегално све до напада Сила осовине на Краљевину Југославију. Повремено је илегално долазио у Београд, кад су то захтевали партијски задаци. Кад му је требала курирска веза између Београда и Загреба ту је била његова жена Милица и рођак Војин Мрчарица. Два дана уочи напада на Краљевину Југославију боравио је у Београду, одржао састанак са руководећим комунистима Србије, и увече отпутовао у Загреб.[1]

[уреди]Априлски рат и окупација

Напад Трећег рајха на Краљевину Југославију Ивана је затекао у Загребу. Слушајући радио-вести, чуо је за бомбардовање Београда. У Загребу је 10. априла присуствовао седници најужег руководства КПЈ. По одлуци Политбироа ЦК КПЈ, Иван је кренуо, преко Лике и Херцеговине, за Црну Гору, да помогне у организовању отпора.[1] До Врховина је путовао возом, али је због уништене пруге морао наставити пешке, па потом бициклом, а онда опет пешке преко Велебита. Вест о капитулацији затекла га је у близиниКнина. Тада је пут за Црну Гору постао исувише опасан, па је Иван кренуо према Сарајеву, где му је живео брат Илија. После краћег задржавања у Сарајеву, вратио се у Београд.[2]

Знајући да му прети опасност од полиције, Иван је ради сугурности често мењао станове. За двадесет дана променио је десет станова. Током боравка у Београду повезао се са руководећим комунистима, састајао се и разговарао са њима, планирао акције и др. Почетком маја 1941. године, Иван се из Београда запутио у Загреб, где је присуствовао Мајском савјетовању КПЈ,[4] на коме су донесене значајне одлуке: решено је да треба радити на прикупљању патриотских снага за борбу против окупатора и да се формирају војни комитети при партијским руководствима.

По повратку у Београд, где је убрзо прешао и читави Централни комитет,[1] Иван је чинио све да се одлуке Мајског саветовања КПЈ спроведу у дело: руководио је земаљским саветовањем организације Народне помоћи, почетком јуна; на дан напада Трећег рајха на Совјетски Савез22. јуна, присуствовао је састанку ЦК КПЈ у Молеровој улици, а 4. јула је на састанку Проширеног Политбироа ЦК КПЈ на Дедињуу кући Владислава Рибникара, када је донесена одлука о подизању устанка.[1][2][4]

[уреди]Устанак 1941. године

Ради синхронизације у организовању отпора, у све покрајине упуђени су поједини чланови ЦК КПЈ са ванредним овлашћењима. Поред бројних послова које је тих дана обављао, Иван је био задужен и за финансије Централног комитета. Једно краће време је био задужен и за штампарију и технику ЦК КПЈ. Радио је даноноћно, свестан свих опасности које га вребају на улицама окупираног Београда.[2]

Пошто је даљи опстанак чланова ЦК КПЈ у окупираном Београду био све тежи и опаснији, због све чешћих рација и блокада, Политбиро ЦК КПЈ је променио ранију одлуку да центар оружаног устанка буде Београд и прешао је на слободну територију западнеСрбије.[4] Иван Милутиновић је са Ивом Лолом РибаромАлександром Ранковићем Марком и још неколико другова, 18. септембра1941. године напустио Београд. Тог дана Иван се последњи пут видео са својом супругом Милицом. Запутили су се преко Чукарицеи Жаркова, са лажним четничким легитимацијама, сви у сељачким ношњама сем Ивана који је био у енглеском цивилном оделу, са шеширом и црним наочарима. Кренули су у сусрет устаницима око ослобођеног Крупња.[1][2]

После два дана путовања, стигли су у Крупањ. Неколико дана потом, 26. септембра 1941. године, Иван је присуствовао војно-политичком саветовању у Столицама, код Крупња.[1][2][3][4] Ту се срео са друговима са робије, из логора и илегалног рада. На саветовању Иван је изабран у чланство Врховног штаба Народноослободилачких партизанских одреда Југославије. После саветовања Врховни штаб је, преко Мачковог камена и Љубовије, прешао у ослобођено Ужице, које је постало центар јединеслободне територије у окупираној Европи. У Ужицу се Иван посебно ангажовао да се по сваку цену избегне сукоб са четницима и спречи грађански рат. Са Сретеном Жујовићем Црним је отишао у Ужичку Пожегу и тамо покушавао да спречи сукоб и усклади однос између партизана и четника.[2]

О Тринаестојулском устанку и борбама које су водиле у Црној Гори Иван је чуо још у Београду[2], али какво је стварно стање на терену није знао, јер су везе између Црне Горе и Београда биле јако слабе.[3] Нешто јаснију слику о политичкој ситуацији и борбама црногорских партизана добио је у Ужицу, када је у Врховни штаб стигао званични извештај о догађајима у Црној Гори[3]. У извештају се говорило о општенародном устанку, али и о његовом јењавању, што је догађаје чинило јаснијим, али не и до краја јасним. Тада је Врховни штаб упутио Ивана у Црну Гору „да испита стање и поднесе тачан и исцрпан извештај“. Добио је широка овлашћења, али и одговорне задатке.[1][2][3][4]

Као делегат Врховног штаба требало је да замени дотадашњег делегата Милована Ђиласа: да отклони извесне грешке настале у дотадашњем развоју устанка; да црногорском руководству пренесе закључке саветовања у Столицама и да их заједно са њима спроведе у дело; да консолидује и развије већ постојеће органе власти и друго[4]. Међу најзначајније задатке је стављена реорганизација постојећих и мобилизација нових војних јединица. Од дотадашњих одреда који су били везани за одређене територије требало је створити покретне јединице које би дејствовале у било којем делу земље. Због тога је било неопходно повезивање саСрбијом и њеним устаничким јединицама. Требало је мобилисати око 3.000 бораца који би били спремни да напусте Црну Гору и што пре их упути у Србију.[2]

[уреди]Делегат Врховног штаба и ЦК КПЈ у Црној Гори

Руководство НОП-а у Црној Гори крајем 1941. године – стоје, слева на десно: Митар БакићПеко Дапчевић, Иван Милутиновић и Саво Оровић

Иван Милутиновић је 5. новембра 1941. године, преко Санџака, стигао изУжица у Црну Гору, у Штаб црногорских устаничких снага који се налазио у селу Гостиљу[2][3]. Одмах по доласку предузео је све што је било потребно да се одлуке саветовања у Столицама спроведу у дело. Издао је упуства за формирање мобилизацијских спискова и организацију партизанских јединица; утврдио бројно стање јединица и наоружања; дао наређења о поступку са ратним заробљеницима; прописао начине стварања Народноослободилачких одбора и др.[2] Уместо Штаба партизанских герилских одреда, 20. октобра1941. године, образован је Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда за Црну Гору и Боку, а за његовог команданта је постављен Иван Милутиновић.[2][3][4]

Посебну пажњу је посветио решавању кључног задатка – мобилизацији бораца за одлазак у Санџак и Србију. Чланове Главног штаба је упутио на терен да, у највећој тајности, спроведу мобилизацију. Убрзо су у Главни штаб стизали курири из свих крајева и јављали да се за Црногорски одред, како су га назвали, јавио много већи број добровољаца него него што је било потребно.[2] Покрет јединица Црногорског НОП одреда за операције у Санџаку је почео 20. новембра, а 1. децембра 1941. године, отпочео је кобни напад на Пљевља. Вођене су жестоке вишечасовне борбе. Напад није успео, а Одред је претрпео велике губитке – 214 погинулих и 275 рањених бораца. После пораза на Пљевљима, већина Одреда, њих око 1.500 бораца, остало је у Санџаку, а други мањи део, око два батаљона, кренуо је у сусрет партизанима из Србије и, 21. децембра 1941. године, у Рудом ушао у саставПрве пролетерске ударне бригаде.[2][4]

Почетком 1942. године четнички покрет је у Црној Гори био у експанзији, а Ђорђије Лашић је у свом прогласу позивао на борбу против партизана. Иван је, с обзиром на пораст четника, био свестан да четнички покрет неће бити могуће поразити ако му се не зада политички ударац.[4] Припремио је и сазвао Острошку скупштину родољуба Црне Горе и Боке, која је представљала „историјску карику и један од преломних догађаја прве етапе Народноослободилачке борбе у Црној Гори“. Острошка скупштина одржана је уманастиру Острогу8. фебруара 1942. године.[1][2][3][4] Иван је одржао уводни реферат, говорио је о борбама и победама партизана, о издаји четника, о значају народног јединства, о Народноослободилачким одборима и о потреби да се сви они уједине у један, на скупштини изабран, Народноослободилачки одбор за Црну Гору и Боку од 22 члана. Проглас са скупштине у Острогу штампан је у 3.500 примерака и послат у све крајеве Црне Горе, а око 1.000 примерака на неослобођене територије.[2]

Марта 1942. године Врховни штаба НОП одреда Југославије је извршио реорганизацију Главног штаба НОП одреда Црне Горе и Боке, а Централни комитет КПЈ је сменио читаво руководство Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору.[3] Пролеће и почетак лета1942. године били су најкритичније време за Народноослободилачки покрет у Црној Гори. Партизанске јединице су притиснуте и сабијене на малом, пасивном и за борбу неподесном простору, на северу Црне Горе. У тим условима нису могле остати и морале су се повући у правцу источне Босне, где се налазила Главнина снага Народноослободилачке војске са Врховним штабом.[4] Иван је, упркос тешкој ситуацији, тих дана радио на организацији конференције родољуба, попут оне у Острогу. Обавестио је Врховни штаб 4. јуна, да је одлучено да се одржи скупштина црногорских и бокељских родољуба 14. јуна у селу Горанском, код Никшића. Међутим, покрет партизанских снага из Црне Горе онемогућио је одржавање скупштине у Горанском, па је она одржана 16. јуна на Тјентишту, у селу Мркаље.[1][2] Скупштини је присуствовало 38 делегата од 80 позваних.[2] Многи се нису могли пробити кроз непријатељске обруче, али су сви накнадно потписали усвојену резолуцију.

Од партизанских јединица које је Иван довео у источну Босну, формиране су Четврта и Пета пролетерска црногорска бригада.[4] Као шеф економског одсека Врховног штаба, он је улагао напоре за обезбеђење, организацију и снабдевање војске, упркос томе што је наилазио на велике тешкоће због сталних покрета Народноослободилачке војске и офанзиве непријатеља. У октобру 1942. године обишао је ШиповоКупрес и Гламоч, где се последњи пут видео с братом Илијом, који је дуго боловао, и непосредно после тога и умро.[2]

[уреди]Стварање АВНОЈ-а и његово прво заседање

Јачањем Народноослободилачке војске, стварањем дивизија и корпуса, ширила се и слободна територија. Крајем новембра и почетком децембра, партизани су контролисали једну петину Југославије, а на ослобођеној територији око Бихаћа створена је „Бихаћка република„. Тада је одлучено да се оснује политичко тело које ће представљати врховну револуционарну и народну власт –Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ).[4] Иван је заједно са Ивом Лолом РибаромВеселином Маслешом,Мошом Пијадом и др. Иваном Рибаром припремао Прво заседање АВНОЈ-а. Поред припрема материјала за заседање, Иван је дочекивао делегате, бринуо о њиховом смештају и исхрани.[2][3]

Прво заседање АВНОЈ-а одржано је 26. новембра 1942. године, у дворани женског манастира, у Бихаћу, у присуству делегата из свих крајева земље. Међу четрнаест већника црногорског народа био је и Иван. На почетку заседања је био најпре изабран у радно Председништво заседања, а потом у Извршни одбор АВНОЈ-а и био задужен за рад Привредно-финансијског сектора.[1][2][3][4]Обилазио је слободну територију, повезивао се са командама места и подручја, са Народноослободилачким одборима, присуствовао састанцима, конференцијама, митинзима, као и зборовима у Слуњу, Раковици, Дрежнику и др.

У часовима предаха одлазио је у замак Острожац и дружио се са Владимиром Назором и Иваном Гораном Ковачићем.[2] Кад није био на терену, Иван је редовно присуствовао седницама Извршног одбора АВНОЈ-а, а налазио је времена и да држи предавања у Дому културе у Бихаћу. Присуствовао је партијском саветовању Окружног комитета КПЈ за Бихаћ и, као гост, конференцији АФЖ-а и Првом заседању УСАОЈ-а, а у Ливну изборној скупштини Народноослободилачког одбора Далмације. На Иванову иницијативу био је расписан Народни зајам. Обавезнице зајма су растуране на ослобођеној, али и на окупираној територији, што је имало велико дејство. Финансијски ефекат зајма у ратној оскудици био је значајан, али политички и мобилизаторски ефекат је био још значајнији. Зајам је расписан у висини од пет стотина милиона динара, а обавезнице су штампане у вредности од сто до пет хиљада динара.[2]

[уреди]Четврта и Пета непријатељска офанзива

С почетком Четврте непријатељске офанзиве Иван Милутиновић је из Бихаћа, с члановима Врховног штаба и Извршног одбораАВНОЈ-а, кренуо на пут који је водио преко РадушеПрозораНеретвеПрењаХерцеговинеДурмитораПивеВучева и Сутјеске. По преласку Раме, одлуком Врховног штаба, био је задужен да води најужи део Извршног одбора АВНОЈ-а и брине о старом и оболелом песнику Владимиру Назору.[2] Група, коју је Иван предводио, је после много тешкоћа стигла на Неретву, а потом наставила преко залеђеног Прења и пробила се у Црну Гору. Иван је одмах по доласку у Црну Гору ступио у везу са црногорским комунистима и родољубима. Одржавао је зборове народа и подстицао борбени дух црногорског народа. Учествовао је на митингу поводом 1. мајау Жабљаку и присуствовао конференцији првака Демократске и Земљорадничке странке у Пиви.[2]

За време Пете непријатељске офанзиве, главнина снага Народноослободилачке војске Југославије се нашла у окружењу, па јеВрховни штаб НОВ и ПОЈ одлучио да се подели у две групе. Главнина са Врховним штабом је кренула у пробој преко реке Сутјескеза источну Босну.[4] Иван је тада остао са другом групом и заштитницом Централне болнице.[2] Трећа ударна дивизија која је тада остала са хиљадама рањеника, болесника и немоћних, тражила је излаз и после дугог оклевања одлучила да крене преко реке Пиве, Вучева, Сутјеске и Зеленгоре за Главнином и Врховним штабом.[2][4]

После преласка реке Пиве, код Горњег Крушева, избили су на плато Вучева, где су застали да се одморе, превију ране и нахране. Уместо воде служио им је неотопљени снег. Остатак ноћи провели су да се макар мало одморе, окрепе и поврате снагу која им је била потребна да наставе даље.[2] У свитање је дошло до нове невоље када су немачки авиони почели с бомбардовањем. Том приликом је смртно рањен Нурија Поздерац, потпредседник Извршног одбора АВНОЈ-а, који је убрзо преминуо.[4] Бајонетима су ископали раку и сахранили га на врх Драгош Седла. Смрт Нурије Поздерца, много је потресла Ивана, јер му је овај у аманет оставио сина Салка.[2] Колона је наставила даље, али само ноћу, јер би сваки покрет по дану био примећен.

Тражећи излаз из тешке ситуације, схватило се да оптерећени тешким рањеницима даље не могу. Иван је, делећи тешку одговорност са Милованом Ђиласом, делегатом Врховног штаба, донео одлуку: „Тешке рањенике склонити у скривене пећине, камуфлирати у шуми, са болничарима који ће знати гдје су и превијати их. Са онима који могу да јашу и да се крећу наставити напоран и далек пут“.[2] Штаб Треће ударне дивизије са Централном болницом се 12. јуна налазио на Драгаш Седлу, a пут којим су намеравали да иду запоселе су јаке немачке снаге, па је туда било немогуће проћи.[4] У дилеми која је настала, настало је више предлога, а усвојен је Иванов предлог да се преко Сутјеске и Волујака иде у Изгоре, у Херцеговину. Командант Треће дивизије Сава Ковачевић одмах је издао усмену наредбу да се Сутјеска мора прећи.[2] Са доласком ноћи почео је покрет по планинском беспућу. По преласку Сутјеске, набујале од великих киша које су тих дана непрестано падале, главнина дивизије са рањеницима је покушала пробој одмах иза Далматинаца који су већ били прошли, али није успела. Пропао је и други покушај пробоја 13. јуна, у коме је погинуо командант Треће дивизије Сава Ковачевић.[1][2][3][4] Иван, који је био у непосредној близини, наредио је да му се одмах скину ознаке чина, како га непријатељ не би препознао и скрнавио његов леш, јер за сахрану није било ни времена ни могућности. Прекрили су га само опалим лишћем.[2]

Трећа ударна дивизија је била разбијена и проређена. Преостали борци су се почели пробијати у мањим групама. Приликом пробоја, наилазили су на јаке немачке заседе. Пробијајући се под најтежим могућим условима кроз прашуме Перућице, преко врлети Маглићаи Волујака, Иван је, са групом од неколико стотина бораца, стигао у херцеговачко село Горње Изгоре.[2] Пристизале су и друге групе које су се од Изгора повлачиле различитим правцима. Делови Треће пролетерске санџачкеПете пролетерске црногорске и мањи делови Десете херцеговачке и Прве далматинске ударне бригаде потражили су спас и предах у алугама Перућице и Сушког потока, одактле су се по групама, преко Маглића и Волујака, пребацивали ка Изгорама.[4] У договору са Милованом Ђиласом, који се са једном од група, такође, срећно извукао из окружења, одлучено је да се Иван са делом бораца врати у Црну Гору, а да Милован Ђилас и Радован Вукановић, са остатком бораца, крену према источној Босни, где се налазио Врховни штаб НОВ и ПОЈ.[2]

[уреди]Поново у Црној Гори

На путу за Црну Гору, Иван је био са групом бораца, којој су се успут придруживали и они који су се сами или по групама од три до четири, враћали са Сутјеске. Пролазили су планинским беспућима, а и кроз насеља где је непријатељска офанзива оставила пустош. Уплашено становништво се још увек крило по шумама и пећинама. Иван је сматрао да би пролазак групе бораца кроз крајеве које је контролисао непријатељ било изгубљено време ако не би било пропраћено борбеним акцијама. Под његовим руководством одиграле су се акције: диверзија на железничкој прузи између Трубјеле и Никшића, борба код Дреновштице, покушај заузимања Острога, сусрет и борба са четницима код Винића и др. У катуну Вукотице, где је стигао после свих ових акција, одлучио је да се, у интересу безбедности и лакше исхране, поделе у мање групе, које ће свака поћи на свој терен.[2]

Иван је тада провео неколико дана у родним Пиперима. Свакодневно је одржавао састанке у Ивачевом долу, Убалацу, Ријеки Пиперској, Трмању и др. На Пониквици се састао и са представницима Главног штаба НОВ и ПО Албаније и ЦК КП Албаније. У овом периоду, радио је на, повезивању група и појединаца, разбијених по разним теренима и неповезаних, и њиховом организовању у јединствени Народноослободилачки покрет.[2] Од бораца четвртог батаљона Пете пролетерске црногорске бригаде и делова других јединица који су се после Сутјеске вратили у Црну Гору, и нових бораца, формиран је, у августу, у Дубравицама, у подножју Каменика, батаљон који је касније ушао у састав Пете пролетерске бригаде. Већ 2. септембра батаљон се, на пиперској планини Лукавици, сукобио са Немцима и разбио један њихов одред.[4]

После капитулације Италије у име Главног штаба НОВ и ПО Црне Горе и Боке упутио је команди италијанских трупа ултимативну поруку:

Викицитати „Данас у 22,15 часова лондонски радио објавио је безусловну капитулацију Италије према Савезницима… С обзиром да смо и ми, Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије, савезници Совјетске Уније, Енглеске и Америке и да смо од њих признати, још у јуну мјесецу, када су Енглеска и Америка послале представнике код нашег Врховног штаба НОВ и ПОЈ, то вас овим обавјештавамо да сте обавезни да цјелокупну ратну опрему и наоружање предате нама… У исто вријеме вас обавјештавамо да можете слободно сви, италијански војници са свим командним особљем прелазити на нашу страну, а ми вам гарантујемо да вам се неће ништа десити, већ да ћете бити, у споразуму са Савезницима, пребачени у Италију…“

[2]

Капитулација Италије створила је велике проблеме – бројно мале партизанске снаге су требале да изврше озбиљне задатке око предаје и разоружања италијанске војске. Убрзо затим у Црну Гору је дошао Други ударни корпус НОВЈ.[4] Италијани су се масовно предавали, а пред генералом Пеком Дапчевићем је стајала постројена читава италијанска дивизија под оружјем.[2] Тада сеНародноослободилачка борба поново развила у Црној Гори. Иван је 14. октобра 1943. године, у Беранама, учествовао у оснивању Среског народноослободилачког одбора, првог у Црној Гори. Истога дана, на великом народном збору, говорио је о развоју Народноослободилачке борбе и присуствовао смотри новоформираног Беранско-андријевачког партизанског одреда, који је касније ушао у састав Четврте пролетерске црногорске пролетерске бригаде.[2]

Успеси НОБ-а у Црној Гори од капитулације Италије били су велики: створена је пространа слободна територија и на њој успостављена народна власт; италијанске јединице или су биле разоружане, или су се прикључиле партизанима; четнички покрет је био обезглављен убиством Блажа Ђукановића и Баја Станишића у Острогу. Тада су били створени сви услови за конституисањеЗемаљског антифашистичког већа народног ослобођења Црне Горе. Иван је са Иницијативним одбором ЗАВНОЦГ-а активно учествовао у његовом оснивању. Скупштина је одржана 15. и 16. новембра 1943. године у Колашину, у згради гимназије. На скупштини је изабран ЗАВНО Црне Горе, као највиши орган народне власти; Извршни одбор ЗАВНОЦГ-а, са председником др. Ником Миљанићем и три потпредседника: Божом ЉумовићемЈованом Ћетковићем и Петром Томановићем, као и делегати за Друго заседање АВНОЈ-а.[1][2][3][4]

[уреди]Друго заседање АВНОЈ-а

Спомен-табла Ивану Милутиновићу у улици Књегиње Зорке (бивша Ивана Милутиновића) у Београду

Иван Милутиновић је предводио групу од једанаест црногорских делегата на Другом заседању АВНОЈ-а. Пут ка Босанској крајини, дуг 300 километара, водио их је по планинским беспућима, између непријатељских упоришта, преко ослобођене и неослобођене територије. Пут од Колашина до Јајца био је пун препрека, трајао је седамнаест дана. Кроз беспуће, временске непогоде, крајеве под контролом окупатора, од Колашина преко МојковцаПљеваљаПревишаПивског манастираРавногГацкаБорачког језераГлаватичеваРибара,ОмољаПрозораГорњег Вакуфа и Бугојана, па све до Јајца.[1][2]

Друго заседање АВНОЈ-а одржано је 29. и 30. новембра 1943. године, у згради Дома културе у Јајцу. Иван Милутиновић је био члан радног Председништва. Заседање је донело низ важних одлука, а најзначајнија је, била одлука о оснивању Националног комитета ослобођења Југославије (НКОЈ). Иван је на заседању изабран у чланство НКОЈ-а, као повереник за народну привреду и заменик повереника за финансије.[1][2][3][4] Дан уочи заседања АВНОЈ-а, 28. новембра 1943. на Гламоч пољу је погинуо Иво Лола Рибар. Ову тужну вести о погибији сина, др. Ивану Рибару, председнику АВНОЈ-а, одмах по завршетку заседања, саопштио је Јосип Броз Тито. Вест о погибији и другог сина, Јурице, који је погинуо неколико недеља раније, код Колашина у борби с четницима, др. Ивану Рибару саопштио је Иван Милутиновић, на Лолиној сахрани.[2]

Као повереник за народну привреду у Националном комитету, Иван је и поред тешких ратних прилика прикупљао податке о ратом упропаштеној привреди. Користио је штуру евиденцију Народноослободилачких одбора о величини штете коју је окупатор починио.[2]У Дрвару који је, после пада Јајца, био седиште ЦК КПЈВрховног штаба и Националног комитета, Иван је обилазио Народноослободилачке одборе, присуствовао састанцима у граду и околини, а повремено и држао предавања у Партијској школи Врховног штаба.[2] Као гост је присуствовао и Другом конгресу УСАОЈ-а одржаном од 2. до 4. маја 1943. године у Дрвару. После немачког десанта на Дрвар, Иван је, с осталим члановима Врховног штаба и НКОЈ-а, уз помоћ Савезника прешао на острво Вис.[1][2]

Свој боравак на Вису Иван је испунио свакодневним радом, са својим сарадницима из повереништва за финансије – Душаном СернецомСтанком ДаниловићемАнтом Церинићем и Обреном Благојевићем. Био је иницијатор закона о одузимању ратне добити и интензивно је радио на тезама будућег закона. На Вису је дошао и на замисао о замени новца. Питање замене новца није било само финансијско, него и политичко питање. Требало је онемогућити настојање емигрантске владе у Лондону да у југословенским земљама пласира свој новац, пре него што буду готове нове новчанице. Услед недостатка технике за штампање, први новац Нове Југославије штампан је у Москви, још за време рата. То је, уз остало, био и разлог Ивановог боравка у Совјетском Савезу.[2]

[уреди]Последњи пут у Црној Гори

Са Виса је Иван Милутиновић отпутовао у Колашин, на прославу трогодишњице Тринаестојулског устанка13. јула 1944. године.[2]Колашин, који је у току Народноослободилачке борбе 25 пута ослобађан[4], био је центар славља. Прослава трогодишњице устанка уЦрној Гори почела је свечаним заседањем ЗАВНО-а Црне Горе и Боке, у згради гимназије, а настављена полагањем венаца на Брези и великим збором народа и војске у Смаилагића Пољу, недалеко од Колашина. На Трећем заседању ЗАВНО Црне Горе и Боке, у чијим припремама је учествовао и Иван, донесена је одлука, у складу Другог заседања АВНОЈ-а, о претварању ЗАВНОЦГ-а у Црногорску антифашистичку скупштину народног ослобођења – ЦАСНО, која се конституисана у највише законодавно и извршно тело Црне Горе.[1][2] [3][4] На крају заседања изабрано је и Председништво ЦАСНО-а, у чијем чланству је био и Иван.

Иван Милутиновић је у Колашину 14. јула 1944. године одржао говор о федерализацији Југославије на Трећем редовном заседању Земаљског антифашистичког већа народног ослобођења Црне Горе и Боке, којом приликом је изнео став да је сваки народ у Југославији „свој господар“, посебно се осврћући на стварање федералне јединице Црне Горе:

Викицитати „Према томе, стварањем федералне Црне Горе никако се не умањује јединство и љубав Црногораца према српском народу. Напротив, јединство је чвршће, љубав је још већа, јер постоји на добровољној основи, и равноправној заједници – Федеративној Југославији. Данашњим одлукама, ви, другови, стварате слободну Црну Гору у саставу Федеративне Југославије. Да ли нас та одлука обавезује, да се ње увијек држимо. Не! Она је само потпуно остварење нашег права које нам је загарантовано одлукама. Друго засједање АВНОЈ-а, остварење које у себе укључује како објезбјеђење несметаног развитка Црне Горе, као посебне федералне јединице, тако и потпуну демократску гаранцију да се наш народ сутра, ако то жели, може слободно и добровољно ујединити са Србијом или неком другом заједницом… Поставља се даље питање: да ли Црногорство умањује и искључује Српство? Другови, ко није добар Црногорац тај није ни добар Србин… Црногорци и Србијанци су народ једног племена.“

Два дана касније на састанку ЦАСНО-а основан је Народноослободилачки фронт Црне Горе и Боке, с циљем да обједини и мобилише све родољубиве снаге Црне Горе и Боке за ослободилачку борбу. Тада је изабран и Главни одбор, а Иван је изабран за потпредседника. Нова ратна офанзива непријатеља на слободну територију Црне Горе одвела је Ивана у Штаб Треће ударне дивизијена Трешњевику, где је на положају, провео неколико дана.[2] Пошто је непријатељ био онемогућен у својој намери, Иван је прешао у Штаб Другог ударног корпуса у Манастиру Морача, и ту остао до краја јула. Учествовао је, 2. августа, на збору народа и војске, наБиочу, где се сусрео са бројним Пиперима и неким члановима своје породице.[2] Убрзо потом је позван да се врати на Вис, и из манастира Мораче је, са Радованом Вукановићем и Војом Николићем, пошао за Беране. Са беранског аеродрома су авионом отпутовали за Вис.[2]

[уреди]Одлазак у Москву

Орден Кутузова првог реда

На Вису је Иван учествовао у формирању законских одредби о одузимању ратне добити, око замене и штампања новца, пописа разорених привредних објеката и др. Путовао је бродом и авионом уИталију, обилазио партизанске базе и посећивао рањенике. Заједно са Врховним командантом НОВ и ПОЈ и председником НКОЈ-а маршалом Јосипом Брозом Титом отпутовао је, 21. септембра 1944. године, преко Крајове и Румуније, за Москву. Ноћу су се, на аеродрому на Вису, у највећој тајности, укрцали на транспортни авион којим су пилотирали совјетски пилоти и, одлетели у правцу Москве.[1][2]

У Москви су преговарали са највишим совјетским војним и политичким представницима о усклађивању дејства јединица НОВЈ и Црвене армије, чије су борбене колоне већ избијале на источне границе Југославије.[1][2][4] У уговору потписаном 28. септембра 1944. године прецизирани су: начин и правци дејства Црвене армије, време задржавања на територији Југославије, као и обавезе Совјетског Савеза да, на име савезничке помоћи, испоручи „сто вагона животних намирница, комплетно наоружање за дванаест пешадијских и две ваздухопловне дивизије, и да припаднике НОВЈ прими у училишта Црвене армије“.[2] На свечаности поводом званичног саопштења Уговора за јавност Иван је, као признање за његове заслуге у борби против фашизма, одликован Орденом Кутузова првог степена, највишим ратним одликовањима за старешине ранга команданта армије.[1][2]Кратак боравак у Москви био је његов први, дуго прижељкивани, сусрет са земљом Лењина о којој је неборојено пута слушао од ујака др. Вукашина Марковића.

На повратку из Русије задржао се у румунском граду Крајови[1][2], а одатле се, са генералом Иваном Рукавином, тек постављеним командантом Војне управе за Банат, Бачку и Барању, и групом другова превезао руским авионом до Вршца.[2] У тек ослобођеномБанату, Иван се задржао да би помогао органима власти који су били тек формирани. Учествовао је на народним зборовима уПетровграду20. октобра и у Кикинди22. октобра. У Петровграду се сусрео са старим другом са робије у Сремској Митровици,Јованом Веселиновим Жарком.[2] На Титов позив, заједно су отишли у Вршац, где се он задржао на путу из Крајове за Београд. На пут у Вршац кренули су возом који је имао само један стари вагон и локомотиву. По доласку упознали су Тита са ситуацијом у Банату.[2][3]

[уреди]Погибија

Насловна страна „Политике“ са некрологом Ивану Милутиновићу

У понедељак 23. октобра 1944. године, око 11 часова пре подне, возом из ПетровградаИван је стигао у Панчево.[2] По доласку у Панчево обишао је Команду подручја. За време ручка у официрском дому, Иван је захтевао од мајора Чолаковића да му омогући да се одмах, првим превозним средством, пребаци у Београд. Пошто Команда подручја није имала на располагању ниједно превозно средство, Иван је са својим пратиоцем Ђуром и мајором Чолановићем око 12 часова отишао до пристаништа да се распита око могућности превоза до Београда. Тада се низ Тамиш, према Дунаву, кретао шлеп „Костолац 14“, удаљен од пристаништа око 500 метара и он је захтевао да се шлеп одмах заустави.[2]

По заустављању шлепа Иван се са пратиоцем укрцао на шлеп, који је наставио каБеограду, око 15 часова. Пловио је лагано, време је споро промицало, уз монотону вожњу. Почео је и сумрак да се хвата над мирном површином Дунава. Стигли су до Сибнице, недалеко од Вишњице, а до Београда је остало свега осам километара. Наједном, око 17 и 30, проломила се експлозија.[2] Шлеп је налетео на заосталу речну мину, коју су Немци поставили приликом евакуације из Београда. Настала је паника и људи су почели да скачу у воду. Иван је са преполовљеног шлепа скочио у воду са даском у рукама. Нешто касније чуо се његов глас из воде: „Другови помозите, ја не знам да пливам[2]. Помоћи није било, јер се у општој пометњи и мраку свако спасавао како је могао и умео. Матица Дунава носила је Ивана, а обала је била далеко, око пет стотина метара. Непосредно после експлозије, на место несреће стигао је рибар саКарабурме Димитрије Тодоровић и са својим чамцем почео да сакупља живе бродоломнике. Спасио је једанаест руских војника и официра. Приликом ове несреће несреће погинуло је 7 лица, од чега 4 Руса.[2]

Сутрадан, 24. октобра радио-станица „Слободна Југославија“ је објавила вест: „23. октобра у мраку страдао је од пловеће мине на сред Дунава, на домак ослобођеног Београда, члан Политбироа Иван Милутиновић“. Сви дневни листови су пренели ову вест, а на првом издању послератне „Политике“, на првој страни стоји написан некролог генералу Ивану Милутиновићу. Неколико часова после вести о погибији Ивана Милутиновића, из панчевачког пристаништа је испловио моторни чамац „Свети Наум“ са четири аласа, стручњака за тражење и проналажење дављеника. Нешто касније испловио је и други моторни чамац „Земун“, са истим задатком: што пре пронаћи тело настрадалог Ивана Милутиновића. У трагању су били укључени и сви рибари, бродари и Пета економска база. Пуна четири дана екипе су непрекидно трагале од места несреће, па све до румунске границе. Време је било изузетно лоше, дувала је јака кошава, стварала таласе који су отежавали трагање. Петнаест дана касније, 12. новембра 1944. године, леш Ивана Милутиновића, нађен је шест километара јужно од Смедерева.[2]

[уреди]Сахрана

Посмртни остаци Ивана Милутиновића су, 12. новембра 1944. године, превезени у Београд и изложени у официрском дому.[2] Колоне Београђана пролазиле су поред Ивановог одра. Сутрадан, 13. новембра, пред полазак, око официрског дома била су распоређена два батаљона војника – партизана, а испред је била постројена војна музика. Огромна маса народа је стајала на тротоару испред дома. У сали официрског дома, поред одра прекривеног државном заставом, су били његови најближи: супруга Милица, браћа Тодор и Василије, братанић Ђедо и остала родбина. Ту су се налазили и његови ратни другови, чланови Врховног штабагенерал-лајтнанти Александар Ранковић,Милован ЂиласСретен ЖујовићАрсо ЈовановићПеко ДапчевићКоча Поповић и Саво Оровићгенерал-мајори Светозар Вукмановић ТемпоРаде Хамовић и Љубодраг Ђурић; чланови Председништва АВНОЈ-а др. Иван РибарМоша ПијадеМарко ВујачићДимитар Влахов и секретар Родољуб Чолаковић; Председништво АСНО Србије, на челу са др. Синишом СтанковићемЦрвену армију су представљали генерал-лајтнант Николај Корњејев и генерал-мајор Кисељев; владу НР Бугарске министар Добри Терпешев и генерал-мајор Благоје Иванов, а присуствовали су и чланови војне мисије САД и Велике Британије. Испред официрксог дома, у име Врховног штаба НОВ и ПОЈ, од Ивана Милутиновића, опростио се генерал-мајор Раде Хамовић, а у име Националног комитета ослобођења Југославије Едвард Коцбек.[2]

Уз акорде Лењиновог посмртног марша поворка је кренула ка Новом гробљу. Тротоари улице којима се кретала били су закрчени масом грађана. Поворка се зауставила код Вуковог споменика, где су се од Ивана Милутиновића опростили, др. Синиша Станковићу име АСНО СрбијеСлавко Комар у име Централног одбора УСАОЈ-а и Обрен Благојевић у име ЦАСНО-а. На Новом гробљу од Ивана Милутиновића су се опростили: генерал-лајтнант Александар Ранковић, у име Врховног команданта маршала Тита, генерал-лајтант Корњејев у име Црвене армије и генерал-лајтнант Сретен Жујовић Црни, у име ЦК КПЈ. Иван је био првобитно сахрањен поред монументалног споменика борцима ослободиоцима Београда из Првог светског рата (данас Алеја народних хероја).[2]

Непуне три године касније, 27. марта 1948. године, посмртни остаци Ивана Милутиновића су пренесени, заједно са посмртним остацима Иве Лоле Рибара и сахрањени у Гробницу народних хероја на Калемегдану. Годину дана касније, у гробницу су пренесени и посмртни остаци Ђуре Ђаковића, генералног секретара КПЈ, а марта 1957. ту је сахрањен и Моша Пијаде.[1][2]

[уреди]Одликовања

Иван Милутиновић Милутин је 6. јула 1945. године проглашен за народног хероја Југославије.[1][2][4] А поред овог великог признања проглашен је и за народног хероја Албаније[2] и одликован совјетским Орденом Кутузова првог реда.[1][2][4]

Град Беране је у знак сећања на њега, 21. јула 1949. године понео име Иванград, и носио га све до 1992. године.[2] У београдском насељу Вишњици, недалеко од места његове погибије, налази се основна школа која носи његово име. Предузеће за премошћење водених пространства и реке из Београда такође носи његово име. Бисте Ивана Милутиновића, налазе се у Билећи испред некадашњег логора, као и у Подгорици, у парку који је некада носио његово име. Поред основне школе у београдском насељу Вишњица, име Ивана Милутиновића носи и основна школа у Суботици.

[уреди]Кориштена литература

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Иван Милутиновић
  • Мала енциклопедија Просвета (књига друга), Београд, 1959. година
  • Веселин Ђурановић, „Живот и рад Ивана Милутиновића“, Предузеће за водне путеве Иван Милутиновић, Београд, 1969. година.
  • Војна енциклопедија (књига пет), Београд, 1973. година
  • др. Гојко Миљанић, Кадрови револуције 1941-1945, „Обод“ Цетиње, 1975. година
  • Народни хероји Југославије (књига прва), „Партизанска књига“ Љубљана, „Народна књига“ Београд, „Побједа“ Титоград, 1982. година
  • Историјски лексикон Црне Горе, „Вијести“, Подгорица 2006. година
  • Павле Љумовић, „Иван Милутиновић – човјек и ратник“, „Побједа“ Подгорица

[уреди]

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: