Odnos vlasti prema prostituciji u Subotici pre i nakon II svetskog rata

Prostitucija, „najstariji zanat“, gotovo nikada nije  trebala  da brine za  svoj  položaj  na  tržištu  –  zainteresovanih  za  tu vrstu delatnosti bilo je uvek; kako  kupaca tako i prodavaca. Menjao se samo odnos društva i vlasti  prema  toj  društvenoj  pojavi.  Od  slobodnog upražnjavanja  pre  rata,  potisnuta  je  u  periodu  izgradnje „novog socijalističkog  morala“  van  zakona,  ali  to  naravno   nije   bilo dovoljno i da dovede do njenog  iskorenjivanja. U  periodu   Kraljevine   ona   je   bila   dozvoljena,   odnosno tolerisana  u određenim,propisanim zakonskim okvirima.  U  Subotici, trećem gradu po broju stanovnika u Jugoslaviji, gde je tradicionalno postojao  izuzetno  veliki  broj  krčmi,  kafana,  hotela   i   drugih ugostiteljskih  objekata,  od  kojih  su   mnogi   bili   i   stecište prostitutki, (1)  ona je zaista nalazila pogodne uslove. Ženske osobe,  koje  su  se  bavile  prodajom  svojih  seksualnih usluga  u  Subotici, morale su u to doba da budu registrovane. Vlasti su,  strogo vodile  računa samo  o  tome  da  se  kontrolom zdravstvenog  stanja evidentiranih prostitutki  smanji  mogućnost širenja  polnih bolesti. Sačuvane  knjige o evidenciji prostituki, od 1925. do 1941. godine, koje je vodila gradska zdravstvena služba (Gradski fizikat ) kontrolišući njihovo zdravstveno stanje – zaraženost polnim  bolestima,  svedoče  o raširenosti prostitucije. (2)  Broj upisanih je varirao od 65 u 1938, do 691 u 1941. godini. 

gr 511 1926

Žalba vlasnika krčmi – bordela, 1926.

Godine 1925. broj kontrolisanih „bludnica“ je bio 171, 1927. –  276, 1932. – 392, 1939 – 300 a 1940.- 645! (3) Podaci  iz  tog izvora, pošto je upisivano mesto rođenja i dob „bludnica“ kao i  adresa gde se nalazi u gradu, govore da je samo 10 do 20% tih žena bilo iz Subotica, a ostale iz bliže  okoline  te drugih krajeva zemlje ali i iz inostranstva. To samo po sebi svedoči i o konjukturi i ekonomskim motivima koji su privlačili zainteresovane ženske osobe  da  tu  vrstu „rada“ obavljaju u Subotici. U slučajevima ustanovljene polne bolesti, za njih je bilo obavezno lečenje u Gradskoj bolnici, a u knjigu je upisivano „nesposobna za bludničenje“. Kao „ulica  crvenih  fenjera“ najpoznatija  je  bila Topnička ulica (danas Bihaćka). Ta  adresa se najčećše i javlja u evidencijama, kao mesto gde su zaposlene prostitutke. (4)

dudova-suma

U  nekoliko  navrata,  više  instance  vlasti  su  pokušavale  da preduzmu neke  mere  za  sprečavanje  prostitucije.  Tako  su  državni tužilac  u  Subotici  i  Gradska  policija,  1930.  godine,  pokrenuli inicijativu  za  zabranu  prostituisanja.  Povodom  toga  su  vodili prepisku sa gradonačelnikom. (5) A on je u svom  odgovoru naveo da treba  raditi  na  ugušivanju sistema eksploatacije devojaka ali i da je  neosnovano  traženje  da   se   same   javne   kuće   ukinu. Slična akcija, započeta je 1937. godine. Uredbom Kraljvske banske uprave („Uredba o merama za suzbijanjen prostitucije“), u skladu sa Zakonom o polnim  bolestima,  predložene  su  mere   za   njeno   suzbijanje   i sprečavanje. ( 6 )  Njome su stavljeni van zakona svi propisi „o priznavanju prostitucije kao profesije“. Predviđeno je da se ovo „društveno zlo“ prvenstveno suzbija edukativnim  merama – zdravstvenim prosvećivanjem naroda, socijalnim merama – zbrinjavanjem siromašne i nezaposlene ženske omladine,borbom  protiv alkoholizma i pornografije i  osnivanjem  posebnih  ustanova  za  „posrnule   devojke“,   ali   i „diskretnom  kontrolom sumnjivih  hotela,prenoćišta  i lokala“. Pored toga nalaže se i niz zabrana: „zapošljavanje svih neudatih a udatih mlađih od 30 godina, kao sobarica  po  hotelima uopšte a kao kelnerica u lokalima gde se toči alkohol posle 21 čas. Svim ženskim zaposlenim u zabavnim  i  uopšte   javnim   lokalima zabranjeno je da sa gostima sede i  zabavljaju  se“;  kao  i  presretanje  na  ulici  i nuđenje usluga prostitucije. (7)

IAS-F-180-I-D-2

U posebnim domovima za „posrnule devojke“ one bi se navikavale na pošten način privređivanja, putem raznih zanatskih tečajeva, a ukoliko te mere ne daju odgovarajuće rezultate,  smeštale  bi  se  u ludnice, „specijalna zavode pri odeljenjima za nervne bolesti.“ (8) Kaznene odredbe predviđale su i novčane kazne od 1000 do  10  000 dinara. Ali,  subotički  Sreski  načelnik,  pravnik  dr Veljko Momirović, u  svom  kritičkom odgovoru  nadležnim  vlastima,  iznosi drugačije mišljenje.“Ovo Načelstvo ne deli mišljenje da treba ukinutu priznanje prostititucije i da povodom toga ostane  i  dalje  na  snazi Zakon o suzbijanju polnih bolesti.“ U zaključku predlaže „…da se što hitnije donese Zakon o slobodnoj prostituciji, jer je zaista  nemoguće vršiti kontrolu svih zabavišta i skrivenih  sobica  u  jednom  velikom gradu. Međutim lakše je  kontrolisati  slobodne  prostitutke  koje  će radeći slobodno onemogućiti tajnu prostituciju i na taj način  imaćemo manje polnog oboljenja i zdraviju rasu.“ (9) Uredba je ostala samo izraz  namera banskih vlasti, u praksi nije zaživela. Materijalna oskudica  nije omogućila  osnivanje  domova  za devojke. Berze rada nisu bile u mogućnosti da nađu hleba za sve nezaposlene, kampanje prosvećivanja  nisu  davale  rezultata. Upravo  u godinama pred rat prostitucija je cvetala, beležeći najveći porast. Nakon  rata,sa  izgradnjom  novog  društveno-ekonomskog  sistema, dolazi i do zabrane  prostitucije.Propaganda je grmela o potrebi borbe protiv „neprijatelja  naroda“ kao i  svih  nazadnih  elemenata  starog uređenja,  gde  je  uvrštena  i  prostitucija.  Agilni   organi   reda novih vlasti  –  Milicija,  imala  je  pune ruke posla.“Borba protiv spekulanata, crnoberzijanaca, parazita, sabotera i ostalih neprijatelja naroda – eto  to  su  najvažnije  smernice  našeg rada.“ (10) Obrazovani  su  posebni  logori  za  Nemce,  sekeljske  Mađare,  ratne zarobljenike ali i za prostitutke. Svi logori na teritoriji Okruga, stajali su 1946. godine pod upravom  Sekcije  za  logore  pri Okružnom Narodnooslo-bodilačkom odboru. Kada su čak  i  neopravdano  nezaposleni – hvatani i odvođeni na prisilni rad,  ni  za  prostitutke  nije  bilo moguće očekivati bolju sudbinu.

A da se prostitucija i dalje upražnjavala i to na mestima koja su zabeležena u predratnom periodu  saznajemo iz jednog postupka, koji je vođen  protiv Grge Neorčića, koji se javlja kao vlasnik gostionice u Topničkoj  ulici br. 4. (11)  U akciji Milicije ustanovljeno je da u njoj ordiniraju prostitutke  koje su uhvaćene na delu.“Ustanovljeno je da je ta  radnja  postala  centar raznih bludnica,  koje  vrše blud  u vidu  profesije…  “  stoji  u izveštaju Milicije. „Već duže vreme kako organi krivične milicije prate sumnjivu kuću u Topničkoj ulici br. 4. „Svestranim radom su uspeli da  utvrde  da  se  tamo podvađaju mlade devojke raznim muškarcima  i vojnim licima  uz novčanu nagradu. Organ milicije Savić Nikola, zatekao je Mariju D. na krevetu sa jednim vojnikom, sa kojim je ista vodila blud.“ (12) Iz zapisnika saslušanja Marije M., jedne od sumnjivih ženskih osoba čitamo da je priznala prostituciju.“Istina je da sam ja više puta naučila vršiti  tajni blud  sa  raznim licima koji su mi zato i plaćali ali moram naglasiti da sam  siromašna devojka, bez posla, te da sam na to bila prisiljena.“ Pored  toga u  zapisniku stoji i njena izjava  kojom objašnjava motivaciju za bavljenje tom vrstom posla. Kada ju je jedna drugarica nagovarala da se zaposli u fabrici,  ona je  odgovorila „…da  nije luda kada može zaraditi za jedan da na p…i  500 dinara.“  (13) Zbog  otkrivenog legla  bluda,  protiv  Neorčića  je pokrenut prekršajni postupak, i  1947. godine mu je oduzeta dozvola za ugostiteljsku radnju. (14) 

A kakve  mere  je  preduzimala  nova  vlast  protiv  prostitutki?

One su odvođene u posebne logore – popravilišta   za prevaspitavanje. Dobijale su smeštaj,  hranu,  a  za  rad, pretežno poljoprivredne poslove, i skromne dnevnice.Vršen je  vaspitno ideološki  uticaja na njih. Posebno odeljenje „Zdravstvena Milicija“ vršila je pored kontrole namirnica  i  poslove  suzbijanja  prostituticije, polnih bolesti i prosjačenja. Iz  Milicijskog  izveštaja  saznajemo  nešto   konkretnije.   „Za skitničare, prostitutke itd, formirali smo na jednom većem napuštenom imanju popravilište. Osobe smeštene u ovo popravilište rade u vinogradu a u isto vreme vrši se vaspitački rad među njima.“  ( 15 ) „Prostitutke  su  sakupljane i upućene na napušteno imanje Piuković na Kelebiji ( 16 ) gde su uposlene  na poljoprivrednom imanju. Shodnim postupkom podučavanjem, predavanjem  i savetovanjem, pokušava se iste priviknuti  na  rad  i  pošten  život.“  stoji u izveštaju o radu Milicije  jula  1945.  godine. Dalje se navodi: „Tokom avgusta 1945. godine nastavljeno je dalje skupljanje prostitutki, koje se upućuju na državno imanje  na rad  na Kelebiju, gde za svoj trud dobijau platu po zakonskim propisima i  gde se uče radu i moralno političkom vaspitanju za koje je određena jedna drugarica iz  AFŽ-a.“ Na  tom  imanju je u drugoj polovini 1945. godine bilo četrdesetak prostitutki. Kada je jula 1945. godine trebovana vakcina protiv tifusa, za logor na Kelebiji je zatraženo  40 doza. ( 17 ) Na Kelebijiskom popravilištu za „posrnule  ženske“, bio je predviđen sledeći dnevni raspored; rad na polju od 6 do 12, i od 14 do 17 časova. Dobijale su i dnevnice od 50  dinara.  Ali  prevaspitavanje nije išlo lako. O teškoćama  i  problemima  koji  su  pratili  rad  sa prostitutkama, pisao je 29.9.1945. godine,Pera Antunović, poverenik napuštenog imanja Piuković na  Kelebiji. On sežali na lica iz popravilišta;  da  beru grožđe i voće i nakon nekoliko usmenih molbi komadantu logora  da se spreči takvo ponašanje, i da tako nanose štetu imanju. ( 18 )

Ali nije to bila jedina zamerka. Krnjaski Bogdan (19), član Uprave Narodnih dobara, podneo je 20.9.1945. godine,  zapisničku tužbu Sekciji za narodnu  miliciju, krivičnom  odeljenju,  u vezi ženskog poravilišta na Kelebiji. Navodi da  je  posle  jedne  noćne  zasede ustanovio da pojedini članovi vojske, koji se nalaze  na  istom imanju izlaze noću kod radnica na popravilištu, sa kojima stupaju  u  intimne veze. „Pokušao sam  da izvidim  celu  stvar  i  posle  jedne  noćne zasede ustanovio sam sledeće. Da pojedini  članovi  vojske  dolaze noću  kod prostitutki i vrše obljubu  te  tako  usled  raspuštenosti iste  nisu voljne ni da rade savesno povereni  im  posao.  Ustanovio sam  da  ni stražari toga logora ne vrše savesno svoju dužnost jer sami propuštaju da se isti blud i dalje sprovodi unatoč toga što su te  devojke  tamo poslate na popravilište. Molim nadležne vlasti  da se  skrene  pažnja Komandi toga logora kako bi se  stalo  tome  na put  da  se  i  dalje sprovodi blud. Jer ovakvim nadzorom  nad  tim logorom  neće  se  moći postići onaj uspeh koji mu je stavljen  u zadatak.“ (20) A Narodna  milicija  je  i  narednom  periodu  vršila akcije hapšenja prostitutki i upućivala ih  u popravilište. (21)

Ti događaji jasno ukazuju  na  krajnje  neuspešne rezultate prevaspitavanja. Kao poljoprivredne radnice su pokazale vrlo slabe. Sklonjene i koncentrisane na jednom mestu, one su i u tim okolnostima predstavljale  čak  veću  opasnost  za  proklamovane ciljeve izgradnje boljeg i humanijeg društva – jer su  uz  pomoć  onih koji bi trebalo da ih čuvaju i dalje pružali  svoje  usluge, u ovom slučju vojnicima. O  krutom i nemilosrdnom  postupanju sa prostitukama, nekih organa vlasti, govori i slučaj iz Bačke Topole. Na sednici Izvršnog odbora Okružnog NO, sekretar Geza Tikvicki,  izveštavao  je  o  jednoj tački dnevnog reda- „slučaju druga Petkova“. (22)  kome  je  javni tužilac odredio istražni zatvor zbog  prekoračenja službene dužnosti. U tim vremenima  kada  su  graške  takve  vrste  bile  česte  ipak  je mera preduzeta protiv njega bila neubičajena. O tome zbog  čega  su  mu viši organi zamerili saznajemo sledeće.Vladimir Petkov, načelnik odeljenja unutrašnjih poslova „… u toku meseca maja odobrio  je hapšenje  oko  20  prostitutki  u Bačkoj Topoli, koje su sprovedene u Suboticu. Međutim kad su navedene ženske bile puštanekući izjavile  su da  su one hapšene dok one „fine“ slobodno šetaju. Ovaj detalj  je čuo drug Perl šef krivične milicije Gradskog NO, koji je odmah  pitao koje su to ženske. Na ovo su imenovane izdiktirale Perlu oko  80  lica za koje su tvrdile da se bave prostitucijom.Tada je isplanirana racija u Bačkoj Topoli- organi krivične milicije iz Subotice, izvršili su raciju „…ali  na jedan užasan način, koji je prevazišao  čak  i fašističke  metode, naprosto poveli su hajku protiv nekih  lica, bez da je prethodno provereno sve što je dobiveno, tako da  su ovakvim postupkom  organa narodne milicije povređena prava zagarantovana Ustavom, lična sloboda i neprikosnovenost stana.“

Svi pokušaji za iskorenjivanje  prostitucije,  kako  pre  tako  i nakon rata, ostali su bez uspeha. U okolnostima  građansko  buržoaskog društva  oni  su  imali  prvenstveni  cilj   poboljšanje   zdravstveno – socijalne  situacije.Sa  uspostavom  „diktature  proleterijata“  oni pored toga  imaju  i  snažnu  ideološku  osnovu.  Bez  zaista  dubokih socijalno ekonomskih promena, rezultati na tom polju nisu se ni mogli očekivati.

Stevan Mačković

Napomene:

1.  Istorijski Arhiv Subotica (dalje IAS),F:55, Udruženje ugostitelja, 43/1932. Broj krčmi je 1932. godine iznosio 129,gostionica 21, narodnih  kuhinja 8,konačišta  3, itd. Ukupan broj ugostiteljskih radnji je u čitavom međuratnom periodu  prelazio  200.

2.  IAS,Senat grada Subotice, F:47.1006, 1007

3.  Isto

4.  Isto. Prijavljivane su, od kućnih brojeva 2 do 22. Jednu od niza javnih kuća (krčmi) u toj ulici ( Topnička  4)  držao  je  Živko Ivan. IAS, F:47. XX 71/1926.

5.  IAS, F:47.Gr.1281/1930. Funkciju gradonačelnika tada je  vršio  penzionisani general Selimir Ostojić.

6.  IAS,  F:57.Sresko načelstvo, 1351/1937. U predmetu se nalazi sama  Uredba  kao i odgovor sreskog  načelnika.

7.  Isto

8.  Isto

9.  Isto

10. IAS,  F:70. 13 182/1945.  Izveštaj  subotičkog Otseka  za unutrašnje poslove, Glavnon  Narodnooslobodilačkom  odboru  Vojvodine   10.7.1945.

11. IAS, F:68. Gradski NO,  5368/1946.  Neorčić je  vlasnik  lokala  u  Topničkoj  4  od  1932.  godine.  Aprila  1946.  godine  vodi  se  prekršajni postupak protiv njega.

12. Isto

13. Isto. Prosečna zarada fabričkih  radnika  je iznosila oko 2000  dinara.

14. IAS, F:68. XI 5368/1946

15. IAS, F:70.13 182/1945

16. Imanje, pretežno pod vinovom lozom bilo  je  samo  deo  veleposeda  Josipa  Piukovića, koji je  1939.  godine  imao  ukupno  442  k.j. zemlje.

17. IAS,F:70.81.14025

18. IAS,F:70.19971

19. Bogdan Krnajski, sin Uroša i Smiljane  Ničić,  rođen 1913. u Subotici, član Mesne Uprave narodnih dobara.

20. IAS,F:70. 17556

21. Tako su 17.9.1945. godine upućene Margita J, Marija M. i Cilika  L. IAS, F:70. 17166

22. IAS, F:70.45. Zapisnik od 6.6.1946.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: