Crtice (beleške) o dvotočkašima u Subotici
3. marta 2012. 1 komentar
Crtice (beleške) o dvotočkašima u Subotici
Preteča modernog bicikla je bio izum Francuza Sivraka iz daleke 1791. godine. Od tada se bicikl neprestano usavršavao[1] i sticao sve veću popularnost. Sa početkom ere motorizacije i stvaranjem motornog bicikla, razvijao se i motociklizam.I u Subotici je pređen dug put, od devete decenije XIX veka i upoznavanja javnosti sa dvotočkašem koji se odlikovao nezgrapnim metalnim velikim prednjim točkom, do pedesetih godina XX veka i fabriciranja preko 20 000 komada bicikala, od nekoliko entuzijasta na prvim biciklima do svakodnevnog prevoznog sredstva, koje se nalazi gotovo u svakoj kući. Subotica je prednjačila u tim prvim koracima korišćenja bicikla, zatim u proizvodnji – od tridesetih godina XX veka, koja se znatno razvila tek nakon rata, da bi u nastavku tog perioda i stekla epitet grada dvotočkaša. Upravo te etape, pokašaćemo da osvetlimo u ovom radu. Prve bicikle u naš grad doneli su iz Pariza početkom 1880.-tih godina nastavnik fizičkog vaspitanja i aktivni sportista Nikola Matković[2] i apotekar Ferenc Zilberlajtner[3]. Od tada započinje druženje subotičana sa ovim tehničkim sredstvom, koje je omogućavalo da se upotrebom ljudske snage, relativno lako prevaljuju veće razdaljine. U početku su bicikli, tada modeli sa velikim prednjim točkom, bili još vrlo retke i za običan puk skupe sprave, te su njihovi vlasnici mogli biti samo ljudi iz gospodskog staleža, koji su otkrivali kakve sve mogućnosti pruža okretanje pedala velosipeda. Pored toga što su ih koristili kao prevozna sredstva, javlja se i nekoliko njih koji su utirali put biciklizmu kao sportu.[4] Pioniri i prvi progatori te grane sportskih aktivnosti na ovim prostorima su bili braća Vermeš, Lajoš i Nandor, Nikola Matković, Ivan Sarić... Pokazalo se da je to vrlo dobar sportski rekvizit za trkčki raspoložene bicikliste isto kao što su te priredbe bile primamljive i za gledaoce, pa su atraktivne trkaće nastupe na velodromu, na posebno izgrađenoj biciklističkoj stazi na Paliću, koju 1884. godine[5] podiže Lajoš Vermeš, pratili mnogobrojni gledaoci. Da su subotički sportisti postizali značajne rezultate u biciklizmu, govore nam primeri Ivana Sarića, koji je bio državni prvak 1897. godine u vožnji na 10 km. kao i Stevana Santoa, koji je učestvovao na amsterdamskoj olimpijadi 1928. gvodine. Njemu, koji je od strane Koturaškog saveza Kraljevine SHS bio određen da zastupa zamlju u toj disciplini, Grad je pomagao da otputuje na to veliko takmičenje, dajući mu pomoć od 1 000 dinara.[6] Što se tiče proizvodnje bicikala, treba istači da sve do tridesetih godina XX veka, svi subotički bickli potiču iz uvoza.[7] Tek tada fabrika Mirka Rotmana, u okviru svojih sporednih delatnosti započela je i sa proizvodnjom bicikala po nemačkoj licenci. Nju je osnovao Mirko Rotman (Imre Rothmann) (Senta, 1855. – Subotica, 1929. ) još 1888. godine, kao livnicu gvožđa i fabriku opruga i metalnog nameštaja.[8] Od 1913. godine se nalazi upisana u sudskim registrima, Ct VII, st. 9, kao društvo zajedničku korist. Tada je kao ortak bio upisan zet porodice Rotman, Bela Gajger (Geiger Béla), koji uskoro menja prezime u Gabor (Gábor)[9] što je od 1917. godine i zavedeno u registru firmi. On je bio u braku sa kćerkom osnivača, Jelenom (Ilonom) Rotman.[10] Od 1929. godine, nakon što je preminuo osnivač – Rotman, koji nije imao muškog naslednika, firmu će nastaviti da vodi njegov zet Bela Gajger (Gabor) je bio po narodnosti Jevrej. Završio je Višu komercijalnu školu u Beču, govorio je 8 jezika. U Subotici se nalazi od 1913, a jugoslovensko državljanstvo dobija 1924. godine. Iz braka sa Jelenom Rotman, imao je sina Đorđa. Bio je član „Rotary cluba“, a od 1940. godine predsednik subotičkog „Udruženja industrijalaca“.
Preduzeće, koje se bavilo proizvodnjom metalnog nameštaja i livenjem gvožđa, nalazilo se u VII krugu, Cara Lazara br. 5. Ali, od druge polovine dvadesetih godina vlasnici pokazuju želju da fabriku prenesu na novu lokaciju. Uslovi za preseljenje su obezbeđeni tek 1930. godine, kada Beli Gaboru, biva uvažena molba upućena gradskim vlastima, u kojoj moli da se dodeli plac za gradnju novih pogona. Senat je doneo odluku[11] da se toj firmi dodeli gradsko zemljište na Daničićevom (Palićkom) putu, u blizini tadašnje škole. Zauzvrat, grad dobija Rotmanov stari plac [12], a u cilju otvaranja budućeg Radijalnog puta. Te, 1930.godine se i započinje sa gradnjom na novoj lokaciji, Daničićevom putu ( gde se i danas nalazi fabrika bicikala). Vlasnik „Rotmana“ koji je od grada dobio 1 k.j 180 kv.hv. i deo zemljišta od 220 kv.hv. koji je kupio isto od grada za 20 000. dinara (To je bio ugao Natoševićeve i Palićkog puta). Gradnja je završena u istoj 1930. godini.[13] Nakon Rotmanove smrti, kao vlasnik firme prvo je upisana njegova udovica Nika Rozental Rotman, a od 1930. godine njeno mesto zauzima Gabor Bela, koji u tom vremenu upotrebljava i novo ime – Vojislav.[14] Sa proizvodnjom, odnosno sastavljanjem bicikala firma kreće u drugoj polovini tridesetih godina. Sirovine i delovi za tu vrstu proizvodnje uvoženi su iz Nemačke. Mašine i alati neophodni za tu delatnost projektovani su i izrađeni u samoj fabrici. Struktura zaposlenih, u periodu pred izbijanje rata u zemlji, dobro govori i o vrsti i načinu proizvodnje. U 1940. godini zaposleno je bilo 112 radnika, 10 na izradi nameštaja, 5 na izradi lekarskih instrumenata, 5 na izradi sablji, mamuza i bodeža, 2 su radila žičane uloške, bilo je 6 mašinskih bravara, 5 strugara, 4 na izradi svetlećih tela, 7 bravara za mesing, 2 potiskivača, 10 brusača, 6 farbara, 17 livaca, 4 „trčala“, 1 ložač, 1 magacioner, 5 pakera, 1 stolar,1 noćni čuvar, 6 činovnika, 3 radnika za izradu velosipeda i 22 učenika.
Po uvođenju mađarske Vojne uprave, fabrika je prinudno pretvorena u komanditno društvo i za minimalnu cenu izdata u zakup licima mađarske nacionalnosti. Predeuzeće je nastavilo da radi, proizvodeći noževe, bajonete, sablje, mamuze i bicikle. U 1945. godini, sada već nove vlasti navode sledeće podatke o kapacitetu izrade gotovih proizvoda: 7 000 kreveta, 2 000 malih poljoprivrednih mašina ( krunjač, rezač za repu, meljač kukuruza ), 1 200 bicikala, ili 240 t. željeznog liva godišnje.[15]
Bela Gabor i supruga su u junu 1944. deportirani u Nemačku, odakle se nisu vratili. Njihov sin – Đorđe Gabor, poveo je 1945. godine postupak za nasleđivanje oca i majke koji su proglašeni mrtvim, ali nije uspeo u tome.[16] Konfiskacijom (Vp.801/1946 )[17] i nacionalizacijom pretvara se u državnu fabriku da bi 1949. godine dobila ime „Partizan“. U novoformiranu fabriku ušlo je i preduzeće „Zmajevac“. Pogon livnice je 1947. godine demontiran i prenet u Sarajevo. O proizvodnji te fabrike u tim prvim posleratnim godinama govori sledeći podaci:
Godina Broj proizvedenih bicikala
1947. 560 kom. bicikala
1948. 5 383
1949. 13 080
1953. 23 000
Od 1953. godine proizvodnja bicikala se odvija u novopodignitum fabričkim objektima gde su se koristile i novonabavljene mašine. Bicikle su u međuratnom periodu prodavale subotičke trgovine, uglavnom one specijalizovane za gvožđarsku robu. Jedan od istaknutijih trgovaca u toj branši je bio Koloman Seneš ( Gor. Sv. Ivan, 1883. – Aušvic, 1944.).[18] On je 1918. godine kupio bivšu Molcerovu gvožđaru, gde je već ranije bio zaposlen. [19] Imao je filijale, radnje u Bačkoj Topoli i Kuli. Zastupao je firme „Rostfrei“ i „Berendorf“ koje su proizvodile posuđe, prodavao je i peći i štednjake, poljoprivredne mašine i sprave.[20] U tridesetim godinama prodavao je i motocikle marke „N.S.U.“.[21]
„Sin Adolfa Engla“ firma registrovana 1923. godine imala je delatnost „trgovina šivaćih strojeva, bicikala, automobila i delova za njih“. Nalazila se u Krupežićevoj ulici br. 3. O njenoj snazi na domaćem tržištu govori i podatak da je imala i svoje filijale u Zagrebu, Starom Bečeju, Velikoj Kikindi i Velikom Bečkereku. Ta firma, nakon preregistracije nosiće naziv „Engl Franja K.D.“. Njeni su vlasnici bili Engl Franja iz Subotice i Makso Wolf iz Beograda, bavila se prodajom šivaših mašina, gramofona i bicikala. U vlasništvi Arpada Sandora, nakon 1920. godine, bila je trgovačka radnja „Stern Adolf“, koja se polovinom tridesetih godina nalazila u „Labor palati“ (Jelačićeva 2, danas Matka Vukovića). Ona se počela baviti prodajom i popravkom „šivaćih strojeva, bicikla, gramofona“ da bi svoju delatnost proširila od 1935. godine i prodajom motornih vozila („automobila, motornih dvokolica, dvokolica“) i delova za njih, [22]Tako je upravo ova firma, 1939. godine dala i najbolju ponudu za isporuku jednog motocikla za potrebe Gradske policije. U konkurenciji su bili još i gvožđara Seneš, koja je nudila „motorni kotač 500 ccm, sa prikolicom i pomoćnim sedalom marke N.S.U. za 23 750 dinara i firma Popović Stojana iz Beograda, sa motociklom BMW od 750 ccm za cenu od 26 500 dinara. Ponuda „Stern Adolfa“ se sastojala čak od 5 različitih motocikala, marki „Horex“, „BMW“ i „Zündap“. Gradska četvoročlana komisija odlučila se za motor marke „Zündap“od 600 ccm, zadnjim sedalom i prikolicom, za cenu od 25 000 dinara.Iz uporednih podataka o broju vozila, krajem dvadesetih godina, koje daje dr Mirko Kosić u svojoj publikaciji[23], možemo steći ilustraciju i o rasprostanjenosti sledećih prevoznih sredstava.
Broj bicikala moticikala automobila
Godina 1928. 1929. 1928. 1929. 1928. 1929.
| Novi Sad | 2510 2897 | 7 7 | 37 27 |
| Subotica | 1767 1886 | 30 35[24] | 160 160 |
Njihova zanimljivost je u tome što pokazuju da je Novi Sad, mada znatno manji po ukupnom broju stanovnika, prednjačio po broju bicikala, aSuboticapo broju motornih vozila, motocikala i osobnih automobila. Razlika u broju teretnih kola koji je u Subotici 1929. godine iznosio 7800, a u Novom Sadu samo 2539 sasvim je razumljiva. Poljoprivreni centar – Subotica, sa gotovo polovinom stanovništva van užeg gradskog centra, pokazuje da su upravo oni preferirali za svoje redovne potrebe – teretna kola. Isto tako je jasno da su imućniji građani, trgovci i industrijalci bili vlasnici motornih vozila, a da su oni siromašniji upotrebljavali bicikle. Mada relativno malobrojni, motociklisti i biciklisti sa sportskim ambicijama u Subotici, osnovali su 1929. godine i svoj sportski klub – „Moto-club Champion“.
Predsednik kluba je bio indutrijalac Vilim Konen Jakobčić a sekretar Nikola Marković. Bicklistički sport su negovali, odnosno biciklističke sekcije su imali već i do tada sledeći subotički sportski klubovi: „Elektrik, šport klub električne centarle“, „S.A.N.D.“ i „Šport, subotički športski klub“. Radi obezbeđivanja uslova za održavanje takmičenja – trka, novoosnovani klub obraća se 1930. godine Gradskom Senatu sa molbom da im se dozvoli upotreba vašarišta u Malom Bajmoku, između somborskog puta i Prokešove ciglane (potonji hipodrom). „U poslednjim vremenima na celom svetu podigao se veliki zamah za razvijanje športa motorskog i biciklističkog. U našoj mladoj državi naročito u Beogradu i u Zagrebu već su priređene veće internacionalne utakmice i to sa lepim moralnim uspehom. Naš novi klub je osnovan u svrhu da se grana ovog športa širi u Subotici, ali na žalost ne raspolažemo sa metrialnim sredstvima za zidamo zaseban stadion za priređivanje takvih utakmica, usled toga smo slobodni obratiti se Slavnom Senatu, da nam dozvoli za početak našeg rada na vašarištu zauzeti zemljište oko prostorije sadašnjeg vašarišta, te tako da se na bi sprečavao promet na tom vašarištu, ali da bi mi mogli upotrebiti onu prostoriju na vašarištu koja se nalazi oko vašarišta i koje je zemljište potpuno podesno za priređivanje motorskih utakmica.“[25] Pošto im je molba odobrana, oni su do 1932. godine održali na tom terenu 8 trka. To su bile „klubske trke“, „međugradska trka motora i bicikala“ i kao kruna 6. i 7. juna 1931. godine „internacionalna trka motora“. „Na svim ovim priredbama bio je odziv publike veoma velik, a svaka nova priredba značila je korak unapred na polju motoristike i biciklistike, tako, da je naša poslednja priredba 6. i 7. juna ove godine privukla oko 6 000 gledalaca, čime se još ni jedna sportska priredba u Subotici ne može pohvaliti. Već iz ovog kratkog opisa vidi se kolosalan interes građanstva za taj šport. Ovo nas je ponukalo, da uzmemo u razmatranje podizanje jednog stalnog stadiona.“ pisao je u ime Kluba njihov predsednik Konen Jakobčić gradskim vlastima u molbi da im se dozvoli upotreba vašarišta za održavanje trka u narednih 20 godina, a oni bi investirali u izgradnju odgovarajuće staze od šljake, ograde, zgrade…[26] Gradsko građevinsko odeljenje je i ovoga puta podržalo takvu ideju. „U Subotici nema još takvog sportskog igrališta kakvo bi trebalo za trke biciglističkih i motornih vozila, a ni za telesna nadmetanja slične vrste. Postojeća igrališta iskorišćavaju se samo za nogomet. Danas, kada je sport u celom svetu zauzeo veliki mah, a neobičan ineres u razvijanju sporta se pokazuje u svim pravcima, nalazi za uputno da se ovome klubu pođe u susret i dodeli traženo vašarište na upotrebu – tim pre što bi opština nakon isteka određenog roka, imala koristi bez ikakvih investicionih troškova. Dobro izgrađeni i uređeni stadion privlačio bi i strance i veliku okolinu, a to sve služi za unapređenje i podizanje grada.“[27] Sudeći po tome, „Moto-club Champion“ je zaista i dobio priliku da i u daljem periodu koristi taj teren. Ta njegova namena je promenjena tek gradskom odlukom iz jula 1940. godine, kada je ustupljen na korištenje „Subotičkom kolu jahača Kralj Aleksandar I“.[28]
Vozači motornih vozila, pa tako i motocikala, pre kretanja u saobraćaj, morali su da polažu odgovarajući vozački ispit. Njih je organizovala Gradska policija, do 1934. godine, a zatim Sresko načelstvo. Sačuvan dokument iz 1938. godine – zapisnik o položenom ispitu mlade Ane Kalmar (r. 1914.), supruge Kalmar Matije, govori nam da su i žene bile zastupljene kao vozači motocikala.[29] I od biciklista u saobraćaju se zahtevalo da poštuju određena pravila, kao prvo da pribave tablicu sa registarskim brojem, koju je izdavala Gradska policija, da voze desnom stranom ulice, upale lampu u slučaju vožnje noću, itd. Kao i u mnogim drugim situacijama, nisu isti aršini važili za sve. Jedna epizoda iz 1926. godine, o kojoj saznajemo na osnovu tužbe uključene stranke, o susretu tužitelja, bicikliste, koji nije koristio lampu, pomoćnika šefa Tajne policije – Petra Vukmanovića i gradskog redara, sa značkom br. 11. – Vece Timara, govori i o tome, ali mnogo više o očekivanjima vladajućih struktura da se poštuju i neke druge promovisane društvene norme. Biciklista Vukmanović vraćao se navečer iz Dudove šume, nakon što se „učio specijaliziranom teranju bicikla, sa svojim učiteljem“[30](koga je plaćao za tu instruktažu), kada ga je pre njegovom kućom (Cara Lazara 28) zaustavio redar, i to povicima na mađarskom jeziku, upozoravajući ga da nije koristio lampu na biciklu. Tajni policajac se našao pogođen drskošću redara i njegovim, kako je on to okarakterisao „gadnim i nezakonitim postupkom“, „zapostavljanjem Državnih jezika i služenjem neprijateljskim jezikom“. Sastavivši tužbu, zahtevao je najstrožu kaznu za počinioca. I zaista, epilog je bio da je redar bio kažnjen, doduše samo novčano, globom od 50 dinara. Da li je biciklista poštovao propis o korišćenju lampe, disciplinski organ nije ni našao potrebno da utvrđuje.
Da se bicikl koristio i kao prevozno sredstvo za duža putovanja svedoči i nam i dokument[31] iz maja 1938. godine o izdatom kolektivnom pasošu za rimokatoličkog sveštenika Šandor Jovana iz Malog Iđoša koji je sa grupom drugih lica dobio tu ispravu a u cilju putovanja na Euharistički kongres u Budimpeštu. Nažalost nemamo drugih izvora koji bi nas obavestili o tome kako je protekao taj put. Iste te 1938. godine, u okviru manifestacije „Subotička nedelja“, koja je imala karakter privredne izložbe[32], pored kulturno umetničkih programa, 9. oktobra, organizovana je i specifična sportska priredba – „drumska zvezdana trka dvokolica“. Ona se sastojala u tome što su biciklisti iz okoline pozvani da startuju iz svojih mesta, i da voze prema – Subotici. Kao ciljna mesta su određene trošarinske stanice, na prilazima gradu, gde će ih dočekivati članovi žirija, koji su prema posebnim kriterijumima i koeficijentima imali zadatak da boduju vreme i odrede pobednika. Uzimali su u obzir samu udaljenost startnog mesta, ali i kvalitet puta. Za asfaltni put je to bio koeficijent 1,00, za kameni put (od kamenih kocki) – 1,50, a za zemljani „letnji“ put – 2,50. Doček svih učesnika je bio predviđen u 11 sati, pred „Sokolskim domom“. Prijavljeno je 36 učesnika, 4 iz Horgoša, 10 iz Martonoša, 5 iz Malog Iđoša, 4 iz Pačira, 7 iz Starog Bečeja, i 6 iz Bačke Topole. Priređivači, odnosno učesnici izložbe, proizvođač bicikala „Rotman“ i trgovci biciklima i delovima za njih, su obezbedili i nagrade za najuspešnije. Prva nagrada je bio bicikl „Rival“ iz Rotmanove fabrike, druga kompletan ram za bicikl, treća sedalo od kože, itd. Najviše bodova, pa prema tome i nov bicikl je osvojio Pavle [ebešćen iz Starog Bečeja, koji je odvozio 102 km do cilja i to po kamenom putu. Trka je bila prijavljena i savezu biciklista Jugoslavije – „Koturaškom savezu Kr. Jugoslavije, Zagreb“, čak su pozvani i biciklisti iz klubova učlanjenih u taj savez. No, subotičkim organizatorima je stigao negativni odgovor. U dopisu je navedeno da se u tom terminu održava brdsko prvenstvo države u Zagrebu, te da je „verificiranim članovima zabranjen nastup sa vozačima koji nisu začlanjeni u Koturaškom savezu“[33]. Data je i sugestija, odnosno savet za unapređenje biciklističkog sporta. „U vašem kraju imade mnogo biciklista pa bi mogli ondje osnovati nekoliko klubova – pošto su već takovi postojali u Subotici, Somboru, Petrovgradu, itd i tada bi se mogle priređivati trke većeg stila“.[34] Biciklisti su bili angažovani i kao učesnici na nekim proslavama. Tako „Subotičko atletičko nogomentno društvo – SAND“, priređuje 5.jula 1930. godine „Ivandansku noć“, na sopstvenom igralištu na Daničićevom (Palićkom) putu, a kao prva tačka u bogatom sportsko umetničkom programu, predviđa se nastup „povorke biciklista sa lampionima“. Prateći samo neke od etapa dugog ali uspešnog razvojnog puta upoznavanja, prihvatanja i korišćenja dvotočkaša, bicikala i motocikala kod nas, možemo se uveriti da su oni postupno nalazili svoje mesto u životu Subotice, urastali u svakodnevicu kao uobičajeno prevozno sredstvo, sportski rekvizit, ali i kao dobar trgovački ili fabrički artikl.
objavljeno:
Crtice o dvotačkašima u Subotici, Rukovet, 5-6-7, Subotica 2002, str. 34-37
Stevan Mačković
[1]Nešto napredniji model predstavljen je u Parizu 1818. godine kada je Karl fon Dres prikazao svoju „dresinu“. Škotski kovač Makmilan uvodi pogon pedalama na prednji, a Loson – lančani pr3enos s pedala na zadnji točak, Danlop – pneumatskue gume, itd. Naziv bicikl datira od 1868. godine.
[2]Nikola Matković (Subotica 1864-1946). Radio je kao profesor fizičkog vaspitanja u subotičkoj Gimnaziji. Pored toga što se istakao kao pionir biciklizma, kao takmičar je postizao dobre rezultate u atletskim disciplinama. Da je bio poznavalac i borilačkog sporta „džiu-džicu“ svedoči što je obučavao gradske policajce toj veštini. IAS, F:47. XIX 1303/1922
[3]Apotekar Ferenc Zilberlajtner je ostao zapamćen i po tome što je u Suboticu dovezo i prvi automobil – 1901. godine.
[4]Prva biciklistička trka održana je u Parizu 1869. godine. Prvi biciklistički savez osnovan je 1878. godine u Engleskoj.
[5]Da se biciklizam širio ne samo u Austro-Ugarskoj, nego i na teritoriji preko Dunava, u Kraljevini Srbiji, govori podatak da se te 1884. godine u Beogradu se osniva „Prvo srpsko velosipedsko društvo“.
[6]IAS, F:47. X 76/1928. Molbu za pomoć Santou uputio je predsednik Koturaškog podsaveza iz Subotice, Miloš Lepedat.
[7]Tako je za uvoz „velosipeda“ u čitavoj zemlji, 1929. godini potrošeno preko 17 miliona dinara. Za uvoz automobila je izdvojeno 99 348 224, za moticikala 9 341 494 dinara. Dr Mirko Kosić, Privreda Vojvodine u 1929. godini, Izdanje Trgovačko-industrijske i zanatske komore u Novm Sadu, Novi Sad 1930, str. 80-81
[8]Mirko Rotman je još 1881. godine sa [tern (Stern ) Adolfom osnovao trgovačku radnju, koja je 1886. protokolisana. IAS, F:43.125
[9] Promena prezimena Gajger Bele u Gabor, izvršena na osnovu naređenja Ma|arskog Ministarstva unutrašnjih dela br.36344/VI. Bela je rođen u Pešti 5.VII 1874. godine. U Subotici je nastanjen od 1913, a zavičajnost je stekao 1917. godine. Jugoslovensko državljanstvo Gabor Bela dobija na osnovu 62. člana Trianonskog ugovora o miru, rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova br. 7556/1924. Stradao je u Aušvicu 1943. godine.
[10]Kćerka osnivača firme je bila Jelena (Ilona) Rotman ( 1880. – 1944. Aušvic).
[11]IAS, F:47. IAS, Zapisnik 1930, st 164. 111 G.P.
[12]IAS, F:47. III 3517/1936
[13]IAS, F:47. III 455/1930. Tehnički planovi su sačuvani u tom predmetu.
[16]IAS,F:70. 157.8. Kao neslednica figurirala je i Cecilija Rotman, koja je 1944. stradala u logoru.
[17]IAS, F:68. Nac. 355. U predmetu se nalazi i inventar celokupne fabrike, mašina, uređaja i ostalog, na dan 30.7.1945.
[18]Senešova supruga je bila Jelisaveta, Šen (Schön).
[19]IAS,F:47, XXIV 62/1921, i F:43.122/1926 i 123/1927
[20] U Mađarskoj je 1928. godine kupio 4 vršilice ( ukupno 37 200 penga ) za plasman na domaćem tržištu. IAS, F:235.27. 749/1928
[21]. IAS,F:47. III 954/1939. Ova firma je učestvovala na licitaciji za nabavku jednog motocikla za potrebe Policije. Ponude je poslala i subotička firma „Adolf Stern“, koja je nudila motocikle „Horex“, „B.M.W.“ i „Zündap“.
[24]Do rata se broj moticakala približno utrostručio.
[25]IAS, F:47.III 1235/940
[26]IAS, F:47.III 1235/940
[27]isto
[28]isto. Konjsko trkalište se do tada nalazilo iza fabrike „Zorka a.d.“.
[29]IAS, F:57.6745/1938. Ana Kalmar (rođena Hauser) je navela da }e voziti „motorni bicikl typa „Sachs“ 2,25 HP svojina svoga muža“.
[30]IAS, F:47. Ured Gradona~elnika, 1662/1926. U predmetu je Vukmanovićeva tužba, zapisnici o saslušavanju svedoka, i odluka o kažnjavanju redara.
[31]IAS, F:57.4177/1938
[32]„Subotička nedelja“ je bio sajam lokalnih i gostuju}ih industrijalaca, zanatlija, trgovaca i poljoprivrednika. Održava se od 1933. godine. U obimnom predmetu IAS, F:51.83.1. sa~uvana je dokumentacija o biciklističkoj trci.
[33]isto. Taj savez je osnovan 1920. godine.
[34]isto. I u Subotici je 1927. godine postojao podsavez „Koturaškog saveza“ u osnivanju. Kao njegov predsednik se javlja Miloš Lepedat. Kosta Petrović, Kr. slob. grad Subotica i kupalište Palić, Subotica 1928, str.104.
Subotica nekada 