PREHRAMBENA INDUSTRIJA (radni rukopis)

PREHRAMBENA INDUSTRIJA (radni rukopis)

SADRŽAJ:         

                                                  Uvod

          a) KLANICE Mesari i pogoni za preradu mesa

                    HARTMAN  – CONEN  

                    KORHEC 

                    IZVOZNICI stoke

          b) PRERADA RIBE, GINGOLD

          c) MLINARSTVO

          d) INDUSTRIJA BONBONA

          e) SEMENARSTVO

          f) Fabrike SODA VODE      

          g) FABRIKE LEDA

            

„Od svih industrijskih grana Vojvodine prehrambena je  industrija najvažnija u svakom pogledu, jer se visoko iznad  drugih  izdiže  kako brojem  preduzeća,  koji  je  predstavljaju  u  količinama   koje   se proizvađaju – tako i po vrijednosti i važnosti tih produkata.“[1]

Situacija  u  Subotici je bila  slična,  mada  ovde preduzeća iz ove grane nisu imala takvu izraženu  dominantnu poziciju. U okviru ove industrijske grane, mogu se razlikovati sledeće vrste delatnosti: Klanice i  za preradu mesa,  za konzerviranje i preradu ribe,mlinovi, za poslove semenarske struke, za izradu čokolade i  bombona,za  izradu soda  vode  i  leda.  ( Preduzeća  za proizvodnju  špiritusa, skroba, iako   su   bazirana   na   preradi poljoprivrednih sirovina, prikazana su hemijskoj industriji, pošto  su njihovi proizvodi više namenjeneni u druge svrhe a ne ishrani.)

KLANIČNA INDUSTRIJA

U  okolini  Subotice  tradicionalno je bilo dobro razvijeno stočarstvo kao prirodna nadgradnja zemljoradnje.Sama činjenica da je postojala sirovinska baza, uz druge preduslove, uslovila je i razvoj klanične industrije u Subotici,  od druge  polovine  XIX veka.

„U Jugoslaviji, posebno pak u Vojvodini,  postojala  je  vanredno povoljna sirovinska osnova za razvoj klanične i konzervne  industrije, kao agrarne industrije koja  je  trebalo  da  bude  značajan  činilac. Međutim, ne samo da se ova industrija nije razvijala, nego i ona  koja je postojala vegetirala je i radila sa smanjenim kapacitetima.“[2]

O krizi, koja je nakon prvih posleratnih  godina,  zahvatala  ovu granu, svedoče  i  podaci  o  velikom  izvozu  žive  stoke,  na  mesto prerađevina. I iz Subotice se vršio masovan eksport stoke. Tako je, samo za jedan dan,jula 1923. godine (po „Severnoj pošti“) izvezeno 14 vagona svinja i volova.[3] Tokom 1935. godine izvezeno je 4105 vagona debelih svinja u Beč, Prag i Berlin.[4]

Broj mesara i kobasičara je 1937. godine iznosio  – 118 (pekara i poslastičara je bilo 102 ukupno).[5] Pored gradske klanice, koja  je bila u svrsi opsluživanja domaćeg stanovništva, postojale su još i ove klanice i pogoni za preradu mesa.

   „HARTMAN I KONEN D.D.“

 

U privrednoj prošlosti ovih krajeva, jedna klanična, eksporterska firma, zauzimala je izuzetno istaknut i važan položaj. Njeni osnivači i uzak krug akcionara, imali su značajne uloge i u javnom, društvenom životu grada. Reč je preduzeću koje je polovinom osamdesetih godina XIX veka započelo sa radom kao trgovačko društvo, da bi uskoro bilo pretvoreno u deoničko društvo pod imenom „Hartmann és Conen r.t.“, a u istom obliku, kao akcionarsko društvo, uz izmene imena, nastavilo sa postojanjem i u čitavom međuratnom, čak i ratnom periodu, da bi od 1945. godine prešla u državnu svojinu i od 1946. godine ponelo ime „29. Novembar“.

O posledicama presudnih, burnih i naglih istorijskih događanja na ovim prostorima, koje su se poigravale sa sudbinama mnogih naših sugrađana, a

koja su se sažela u nepuna 3 desetleća, od sloma Monarhije i ulaska u novu južnoslovensku državu – 1918. godine, preko početka rata i ponovnog pripajanja Mađarskoj – 1941, do uspostave novih komunističkih vlasti 1945. godine, pisalo se i u lokalnoj istoriografiji mnogo – sa raznih aspekata. Put od uspešnih, bogatih i u društvu priznatih industrijalaca, akcionara, do „državnih neprijatelja“, kojima se za kaznu oduzimaju kuće, imanja, fabrička postrojenja, samo govori o dubini socijalnih potresa koji su se i na ovim subotičkim prostorima dešavali po završetku Drugog svetskog rata.

Dve generacije Hartmanovih i Konenovih, od osamdestih godina  XIX veka, do 1945.  godine,  učestvovalo  je,  čineći  okosnicu  firme, u izgradnji velike eksporterske klanične fabrike. Prateći njihove živote i sudbine, ocrtava  se i rad i delovanje firme. Od očeva, Rafaela Hartmana (Rafela Hartmann) i Vilima Konena (Conen Vilim), preduzimljivih  naseljenika u tadašnju  „Szabatku“, koji su uspeli da steknu veliku ličnu imovinu ali i zauzmu visoke položaje na lestvicama tadašnjeg građanskog društva, preko njihovih sinova Josipa (József) Hartmana[6] i Vilima Konen Jakobčića, naslednika firme i velikih porodničnih imetaka, do ratnog vihora, dolaska komunističkih vlasti, oduzimanja njihove celokupne imovine – „u ime naroda“ i kažnjavanja, progona, sudskih presuda protiv njih; prošlo je samo šest decenija.

Porodica Konen (Conen) vodi poreklo iz  Nemačke. Prvi podaci o njoj sežu s kraja  16. veka, kada se javlja u Dizeldorfu (Düsseldorf).[7] U tom gradu je 1866. godine svet ugledao  i Vilim Konen (Conen Vilim ) (1866-1938), kao najmlađe od četvoro dece, od oca Matiasa (Mathias Conen, 1832 – 1905) baštovana i majke Ernestine Ejkeler (Eyckeler). Porodica  Konen  je imala kuću u centru grada a zemlju u okolnom mestu Ham (Hamm). Glava porodice, Vilimov otac je bio uspešan kao proizvođač povrća, posebno je poznat bio po uzgoju šparoga, a proizvode sa svoga imanja prodavao je na veliko, čak  i u Parizu.[8]

Kao dvadesetogodišnji mladić, aprila 1885. godine, Vilim Konen je prvi put umesto oca  išao na parisku pijacu. Tamo se upoznao  se poslovnim  čovekom, trgovcem, od njega dvadeset godina starijim – Rafaelom Hartmanom (Hartmann) ( 1846 -1913 ), Jevrejem, koji je rođen u Lincu ( Amsterdamu) i imao već razvijene poslovne veze širom zapadne Ecrope. On je tada bio član firme „E. & I.Mayer“, registrovane u Frankfurtu na Majni, koja je prodavala živinu, jaja i divljač a i u Subotici je imao firmu „Hartmann Rafael és társai“ („Hartman Rafael i drugovi“) koja se bavila  istim  poslovima. Da je već u tom vremenu subotička firma, u izvoznim aranžmanima pronašla puteve  za razvoj  i dobro poslovanje, govori i to što je 1894. godine,  dobila dozvolu za izgradnju magacina, površine od 700  m2, pored teretne železničke stanice.[9] Rafeael dobija dozvolu za stalni boravak i nastanjivanje u Subotici 1885. godine.[10]

Ipak, tek će na osnovu poznanstva koje će sklopiti dva preduzimljiva trgovca, Hartman i Konen, biti sklopljen dogovor koji će u firmu uneti novi  kapital, osnažiti je i činiti  temelje  daljem poslovanju. Preduzeće u južnoj Ugarskoj, u Subotici, izvozna trgovina, koja na tom i širem području kupuje, a u zapadnoj Evropi prodaje živinu i jaja, imalo je perspektivu. Rafael je raspolagao iskustvom u toj vrsti poslovanja i dobro je poznavao tržište. Rafaelova firma je poslovala i sa porodicom Šreger (Schräger)[11] u Segedinu, gde se u magacin skupljala prikupljena živina sa tog područja. Novi ortaci,  Hartman i Konen, posećivali su i Šregerove. Jedno putovanje, u polovinom 1885. godine, bilo je izuzetno značajno za oba preduzetnika. Složili su se da njihovi planovi za poslovni poduhvat, izvoza jaja i živine, dobri i isplativi, pa time mladi Konen utvrđuje partnerstvo sa iskusnijim Hartmanom. Ali, tu će se ukrstisti, pored poslovnih i neke vrlo lične veze – Rafaela Hartmana i devojke Rezike (Tereze) iz porodice Šreger.  Njemu je za oko zapela vredna i sposobna Rezika – Tereza.[12] Tako će Rafael, nakon prvog braka u njoj pronaći novu životnu saputnicu, sa kojom već neredne 1886. godine i dobija sina – Jožefa. Mada je imala samo 2 razreda osnovne škole, pokazalo se da je odlikuje izuzetan poslovni osećaj i ona će u kasnijem periodu činiti jedan od temelja organizacije i uspešnosti firme. Tako se formiralo jezgro, sastavljeno od članova tri preuzimljive jevrejske porodice; Konen, Hartman i Šreger, koje će činiti temelj buduće firme.

Subotica i okolina  je bila idealno mesto za njihov posao, prvenstveno zbog razvijene  tradicije gajenja živine, ali i dosta dobrih železničkih veza, kao i manjka adekvatne konkurencije.

Vilim  Konen je napuštajući roditeljski dom, dobio određeni kapiatal – 10 000  rajhsmaraka, koje će invesirati u Rafaelovo preduzeće, stvarajući tako  zajedničku firmu.

Na takvim osnovama, u narednom periodu, izrašće veliki izvozni koncern. Vilim Konen se u Suboticu nastanjuje krajem 1885, da bi iduće godine bio i registrovan kao član preduzeća, klanice i izvozne trgovine za živinu i jaja. Tako će od prvobitne firme, koja je bila registrovana kao ortačko društvo „Hartmann Rafael és társai, nastati „Hartmann és Conen“  („Hartman i Konen“), koje je bilo upisano 1890. godine  (Ct  II 1/1890. i Ct II 104 /1896. godine), da bi se u novom obliku, kao deoničarsko društvo – „Magyar huskiviteli reszvenytársoság“ ( „Mađarsko deoničko društvo za izvoz mesa“) javilo 1906. godine.[13]  Tada  je glavnica iznosila 1 milion  kruna,  podeljenih u 5 000 deonica. Kao članovi Upravnog odbora su bili upisani: Rafael Hartman, Vilim Konen, Ferenc Vaš i  dr Gabor Regenji (Regényi Gábor).

            Kredit od 1 milion kruna, dobijen od mađarske vlade, firma je uložila u unapređivanje svojih izvoznih poslova kao i razvoj uzoja rasnih svinja, nabavivši 400 svinja engleskih pasmina i podelivši ih kao priplodni materijal svinjarima iz okoline, svojim snsbdevačima.

Pogoni klanice, i ostali objekti su 1905. godine bili izgrađeni na Palićkom putu (Tuk ugarnice 5), preko od kasarne.

Dobro poslovanje firme se zasnivalo na veleprodaji, prodavali su samo na veliko,odnosno na bogatoj (jeftinoj) ponudi sirovina, prvenstveno živine i jaja, a u kasnijem periodu i svinja, na okolnim tržištima, dobroj  tehnologiji prerade i konzervisanja  (hlađenja), ali isto tako i na razvijenoj porodično  poslovnoj solidarnosti i saradnji, izgrađenim vezama u inostranstvu, pošto je sva produkcija bila namenjena izvozu.

U početku poslovanja, otkupljenu živinu su klali i rashlađivali prirodnim ledom, da bi je tako eksportovali, isto kao i jaja.

Već 1897. godine izgrađena je hladnjača, koja će koristiti u prvo vreme isključivo prirodni led iz Palića, a od  1903. i veštački, sa tehnologijom koja je tek drugi put primenjena u Evropi. Proizvodnja leda  će  biti registrovana kao posebna delatnost. Kapacitet ledare je bio vagon leda  dnevno.[14] Firma je ipak i dalje, u za to pogodnim zimama, kupovala i led sa Palića. [15]

Posle 10 godina boravka u Subotici, kada  se  firma  učvrstila  i osnažila  a  sam  Vilim  Konen  potvrdio kao uspešan trgovac i njegovo materijalno  stanje bitno poboljšalo, on 1895. godine uzima za  ženu subotičanku iz ugledne porodice Jelenu (Ilona) Jakobčić. Kao svedoci na  venčanju  su bili  Rafael  Hartman  i sam gradonačelnik Laza Mamužić.[16]

Osnivanje filijalnih preduzeća, akcionarskih društava, u Segedinu (Szeged) i Sentešu (Szentes), te  kancelarija za prodaju u Beču, Berlinu, Londonu i Cirihu, u periodu do 1914. godine, dovoljno svedoči o razgranatom i uspešnom radu firme. U skladu  sa tim,raste i bogastvo Rafaela Hartmana, kao i njegov ugled i značaj  u široj javnosti, a posebno u jevrejskoj zajednici.[17] O tome govori i podatak da je zauzimao visoko mesto  na listama virilista. Pored kuće u gradu, na  Paliću  je izgradio vilu. (Horgoški put ? ).[18]

O razgranatim i dobro uhodanim poslovno porodičnim vezama  govori što se kao deoničari firme javljaju i Rafaelov rođak Herman Hartman, nemački državljanin, koji je kao opunomoćenik vodio  poslove firme u Berlinu, kao i Julije (Julius) Hartman Rafaelov  sin[19],  koji je zastupao firmu u Londonu. I Lajčo (Lajos) Šreger, Terezin brat[20], je bio akcionar, a nadzirao je rad filijala. I njegov sin Imre (Mirko) Šreger će biti akcionar, a obavljaće i funkcije  u upravnim telima preduzeća.[21]

Rafael Hartman, utemeljitelj firme, umire 1913. godine, prilikom boravka u banji Bad Nojhajm (Nauheim).

Od 1918. godine firma je rekvirirana ali  nastavlja da radi i dalje pod pređašnjim nazivom – „Magyar húskiviteli r.t.“, beležeći dobitak 81 825 kruna u 1918/19. godini.  Zbog  isporuke svinja u Čehoslovačku, Mađarsku i Švajcarsku, i pored zabrane izvoza (zbog velikih nestašica u zemlji), izbila je velika afera, protiv  nje je vođen postupak, ali je završen bez posledica po nju. Problemi ishrane stanovništva, koji su se javili u tim, prvim posleratnim trenutcima, pokušali su se su u prvo vreme rešavati zabranama klanja svinja, izvoza namirnica, itd, a  zatim maksimirinjem cena. „Vladina intervencija, uredbe i naredbe, i maksimiranje cena krajem 1919. i početkom 1920. nisu  bitno  izmenili  situaciju  na tržištu životnih namirnica. Krijumčarenje, korupcija, izigravanje propisa,  zloupotrebe pojedinih vlasnika preduzeća, direktora fabrika,… stvorili su velike socijalne i  ekonomske  probleme.“[22]

Na jedan dopis 1919. godine, iz Ministarstva Trgovine i industrije gradonačelniku Subotice, o tome da li je to društvo  „domaće ili neprijateljsko“ on odgovara da  nije strano, nego  domaće, pošto je ubeleženo u Subotici gde su mu i pogoni, a da od ukupno 5000  deonica, 1/3 drži Vilim Konen, a 2/3 zastupnici udove Rafaela Hartmana.[23]

Kao i većina drugih subotičkih preduzeća, i ova firma je bila prinuđena da plaća i tzv. „ratni  porez“ (porez  na ratnu dobit).[24]

U novoj državi, to preduzeće dimenzionirano u drugačijim uslovima, zauzeće položaj najveće eksportna kuće za meso, pernatu živinu i jaja. Nasleđena oprema važila je za dosta modernu. Najveći broj zaposlenih je dostizao 250. Uspelo je i da zadrži filijalna akcionarska društva u Segedinu i Sentešu, zatim prodavnice u Beču, Berlinu i Londonu. Pored toga, razvija mrežu filijala  u zemlji, kojih će 1925. godine biti 18. U 1921. godini, izvozom ostvaruje 40 – 50 miliona švajcarskih franaka. O poslovanju u tom periodu govori  podatak da su tokom  1921. godine zaklali  3 500 svinja, a naredne 1922, – 6320. Od novembra 1918. do januara 1920. godine  zaklali  su i 1696 ovaca.[25]  Maksimalni  kapacitet  je iznosio: „klanje svinja 300 koamad dnevno, izvoz  jaja i živine  400 vagona godišnje“.[26]

I gradnja dvaju novih magacina, nasuprot teretne stanice (k.č.7498/2 i 7499/1-a), 1922. godine, svedoči da promena državno političkih okvira, mije bitno uticalo na poslovanje preduzeća. Ono se, pošto je bilo okrenuto eksportu, priralogođavalo i stabilizovalo i u novim uslovima.

Ali, taj konjukturni period, prvih posleratnih godina, od 1919. do 1923, koji  je zahvatio celu privredu, kada i ovo preduzeće beleži dobitke, završave se i nastaje period teškoća. Od 1924. godine  bilansi deoničarskog društva su sa izraženim gubicima u  poslovanju. U 1924. godini oni  iznose – 198 026 dinara, 1925.- 132 735, 1926. – 8 565, 1927. – 51 248 dinara. U 1927. godini izvoz jaja i živine iznosio je samo 10% od maksimalnih kapciteta a klanje svinja je  obustavljeno.[27]

Austrija je bila najveće izvozno tržište ove firme, pošto  je dozvoljavala bezcarinski uvoz. Ali  sa uvođenjem  kontigenata  za uvoz svinja i mesnih  proizvoda iz Jugoslavije, krajem  1931. godine i „Hartman i Conen“ doći će u situaciju da zavisi od „Ureda za kontrolu izvoza stoke“ iz Beograda, koji je određivao kvote za pojedine izvoznike. Za subotičku klanicu one su bile nesrazmerno male: „Kapacitet klanja klanice je 15-20 000 kg mesa na dan, ali sada dobiva izvozni kontigent svega 5000 kg dvonedeljno, a ova količina se  dobiva od 80 – 85 živih svinja -mangalica.“[28] Pošto slične mere uvodi i Čehoslovačka, u tom periodu izvoz beleži veliki pad. Masti i slanine  eksportovano je tada samo 4 vagona mesečno.[29]

Sa izbijanjem velike ekonomske krize 1929 – 1932, ( u Jugoslaviji 1930 – 1934) firma će iskazivati samo još uvećane gubitke. Za 1930. godinu – 396 123 dinara, 1931.- 387 960, 1932. – 363 783, 1933. – 290 870 i 1934. – 71 690. Oporavak se beleži tek u 1935. godini kada u bilansu imaju dobitak od 271 981 dinar.

Deoničko društvo čija se fabrika (klanica) nalazila na palićkom (Daničićevom putu), u gradu je imalo „gradsko preduzeće“ na adresi Preradovićeva 18. Pored primarne delatnosti,registrovani su, i bavili su se i proizvodnjom leda, kao i proizvodnjom  sapuna, u pogonu  pod imenom „Nizza“. On je iskorištavao otpadne masnoće iz  klanice. Imao  je 5 do 10 radnika, kao i elektromotor od 12 KS. Godišnje je izrađivao do 30 000 kg sapuna, finog i za pranje. Dodatke, kao kokosovo  ulje, „Nizza“ uvozi iz inostranstva.[30]

Krajem 1919. godine društvu se daje novo ime: „Dioničko društvo za izvoz mesa“. U to vreme najveći akcionari su bili: Julije Hartman, londonski stanovnik, Vilim Konen, Lajoš Šreger, Josip Hartman (Hartmann József, u svoje ime i kao zastupnik svoje majke Tereze, i dr Jako Fišer.

Prisutni akcionari na Glavnoj skupštini juna 1921. godine su bili:

Vilim Konen sa                                                 10 deonica,

Lajoš Šreger sa                                                10

i kao zastupnik udove

Rafaela Hartmana sa                                       2000

Lajoš Bek sa                                                    10

dr Jako Fišer sa                                              10

Jene Krišaber

                        ( direktor Opšte privredne banke) sa                   10

Geza Pfan sa                                                   10

Antun Kuntić sa                                               10

ukupno:             2070 komada deonica.

Tada je zabeležen dobitak u iznosu od 238 421 krune.  Doneta je i odluka o štampanju novih spojenih deonica, pa se umesto dotadašnjeg broja od 5000, izdaju se spojene – 25 starih za jednu novu, te  će  ih biti ukupno samo 200 komada, nominalne vrednosti 5000 kruna.

Sasatav akcionara na skupštini maja 1923. je bio sledeći:

udova Rafaela Hartmana sa                 50 deonica

Vilim Konen sa                                     30

Julius Hartman sa                                30

Hermann Hartmann sa                         10

Lajoš Šreger sa                                    10

dr Jako Fišer sa                                   10

dr Velimir Kalmar sa                            10

Lajčo Bek sa                                        10

Jene Krišaber sa                                  10

Geza Pfan sa                                       10

ukupno:           180 komada

Tada je osnovni kapital, glavnica iznosila 1 milion dinara.

Problemi sa porezima (državnim ali i gradskim) su opterećivali i ovu firmu. Povodom uvođenja trošarine, pišu u u žalbi Senatu i sledeće: „Kao što je poznato, naša firma, koja se bavi  izvozom, liferuje svu robu  koju pokupuje na teritoriji naše države, u inostranstvo, i to delom  posle rukovanja  u  hladionici, delom posle obrađivanja stručnog,  prema zahtevima inostrane potrošačke publike; ona uopšte ne prodaje robu za potrošnju bilo u samom gradu ili makar kojim mestima naše države, pa je sva ovakva, izvozu namenjena roba oslobođena  od sviju  državnih, gradskih i ostalih dažbina, a ne potpada ni porezu na promet.“[31] Iz tog dopisa  se stiče i dobra ilustracija i o samom načinu rada preduzeća.

O tome kako je visoko cenjena ova  firma svedoči i izveštaj subotičke „Opšte i kreditne banke d.d.“ iz 1928. godine. Mada ona i nije mogla  baš da bude u tom pogledu najneutralnija, preko te banke je  firma  vodila svoje finasijske poslove, njen krupni akcionar bio je i Vilim  Konen, isto kao i Imre Jakobčić, brat Konenove supruge, koji je zauzimao mesta u upravi  te banke, zanimljiva je ocena koju daje. „Preduzeće kako tu, tako i u inozemstvu, izvrsno je organizovano, u svojoj struci dominira svom pijacom u Jugoslaviji i priznato je kao najveće preduzeće svoje vrste. Vlasnici su poznati kao vredni, korektni, solidni i izvanredno bogati  trgovci,koji osim imanja u Subotici poseduju znatne nekretnine u inozemstvu.“ Time je banka bonitet firme ocenjivala najpovoljnije, i preporučivala je za saradnju.[32]

Za potrebe izvoza jaja, postojala je posebna tehnologija konzerviranja. Subotička firma je, jedina u  zemlji, posedovala hladnjaču, koju je koristila i za konzerviranje jaja. Ona je imala kapacitet 20 miliona komada jaja, koja su držana na temperaturi od 0 stepeni C. Iako je njihova cena na tržištu je  bila  za  30-40%  manja nego kod svežih, na ovaj način se moglo obezbediti stalno  snabdevanje tržišta i izbeći sezonske oscilacije u ponudi. Iz jednog dopisa, Ministarstvu finansija, 20.8.1922. godine  saznajemo i da: „U našu hladionicu koja je građene u godini 1897. i koju uzdržavamo sa velikom režijom i sa 40  radnika uložimo svake godine u proletnim mesecima radi hlađenja 3-4 hiljade sanduka jaja,…“

Pošiljke jaja, pakovane su u posebne vagone. Putovale su do Londona 7  dana, do Berlina 3, a do Praga ili Beča 2 dana.[33]

Jaja su kupovali širom Vojvodine, vršili njhovu kontrolu pomoću posebnih lampi, loša škartirali, zatim ih pakovali u sanduke od po 14 000 komada i transportovali, većinom železnicom u inostranstvo. Za London su, na pr. iz Subotice imali obebeđenu direktnu vezu  sa Antverpenom, odakle su  se pošiljke brodom prebacivale preko Kanala i dalje vozom do Londona. Problemi sa transportom su bili redovni. Tako se 1924. godine, žale da pošiljke predate u Mariolani, Kuli, Sekiću i Velikoj Kikindi, već nekoliko dana ne stižu u Suboticu. Pored  te neažurnosti železnice, u toj žalbi navode i loše rokovanje sanducima, koje je  izazivalo šštete. Broj polupanih jaja se povećao sa 10-12, na 200-300 po sanduku.[34]

Tako su se žalili Direkciji državnih  železnica na mali  broj „belih“ vagona (hladnjača). U Subotici je po planu bilo stacionirano čak 23 takva vagona, ali je 1925. godine 5 hladnjača  poslato u Maribor,  što je za firmu predstavljalo velike teškoće, pogotovo u zimskoj  sezoni  eksporta  zaklane  živine. Njene potrebe su u toj godini bile u proseku 2 takva vagona dnevno, ali u su u špicu sezone bile i veće; tako su na pr. samo od 4. do 7. decembra imali potrebe za 15 vagona. Sve te pošiljke su bile upućivane  za London.[35]

Polovinom dvadesetih godina, u sezoni, izvoze nedeljno  i 2-3 vagona žečeva. Klali su i izvozili i ćurke, do 3000 komada na dan.[36]

Lajčo Bek, koji je vodio poslovne knjige preduzeća, obratio se gradskoj Poreskoj komisiji 1927. godine, sa molbom da se firmi umanji razrezani porez. Pošto ne govori srpskohrvatski jezik u dovoljnoj  meri,  molio je  za dopuštenje da se obrati samo pismeno. Izneo je da je  trgovina živinom i jajima  skopčana  sa  ogromnim  rizicima i mogućnostima velikih gubitaka. Kao primer je naveo avgustovsku isporuku 5  vagona jaja  za Frankfurt, koja nije mogla biti preuzeta, pa je na  kraju prodata  na bečkoj pijaci, što je donelo gubitak firmi od 111 214 000 dinara! Pad pod stečaj, jedne od najvećih domaćih firme te vrste, „Braća Mihajlović“  iz Beograda, po Beku, samo ilustruje težak položaj ovih eksportera.

U  klaničnom  pogonu su imali  pokretne trake i hidrauličnu presu. Na svojoj klanici imali su i industrijski  kolosek koji je vodio da pruge za Horgoš.[37]

Piliće, u jednom turnusu od 25 000 komada, su držali i hranili  8 dana u kavezima, da bi ih tek onda zaklali i zamrzli za izvoz. Sličan je bio postupak i sa ćurkama. Na londonsko tržište su samo u aprilu 1925. godine isporučili 140 000 komada.[38] Na englesko tržište izvozili su ćurke do 1940. godine.  Samo  dve pošiljke ćuraka, januara 1939, imale su težinu od 35 774 kg, cena  im je bila 602 000 dinara, odnosno 2650 funti.

Firma je 1926/27. godine izvozila po 120 vagona jaja. Ostalih dvadesetek  izvoznika iz Bačke, eksportovali su zajedno 1000 vagona.[39] Kod izvoza živine, firma daje isti podatak, izvezla je 120 vagona, „…dočim ostale firme u Bačkoj  –  po broju 8-10, ukupno 150 vagona.“[40] Stalne su žalbe na sporost železničkih veza, i u Vojvodini, kao i onih iz drugih krajeva koje vode za Suboticu. Pošto su jaja kupovali i Hrvatskoj, žalili su se da pošiljkama iz Belog Manastira  do  Subotice treba 5-6 dana.[41]   I izvoz žive živine, zbog problema sa prevozom, bio je problematičan. Firma je železnici  zbog toga čak davala i sugestije kako da se urede posebni vagoni za transort žive živine. Tražili su bude 7, a ne 8  noivoa stelaža, na kojima bi živina imala više mesta.

Oni su kupovali živinu, ali je nisu direktno izvozili, nego su kao ostali izvoznici, imali posebne linije za dalje gojenje peradi, kokošaka, gusaka, pataka. Hranjena je 14-16 dana kuvanom kukuruznom  prekrupom i tek tako dostizala kvalitet za eksport. Kada 1928. godine dalazi do povećanja cena kukuruzu, firma je tražila da se na osnovu količine izvežene živine dozvoli slobodan uvoz kukuruza iz inostranstva, pošto hranjenje drugim hranivima, traje duže i ne uklapa se u dotadašnje kalkulacije. „Prisiljeni smo našu živinu u mesto prikrupe  kukuruza sa ječmom, zoblju, otpadcima i drugim svakojakim semenjem hraniti. Procedura gojenja sa ovakvom hranom traje ne 14-16 dana, kao što je kod hrane sa kukuruznom prikrupom, nego 20-24 dana i nismo u stanju, da postignemo onaj kvalitet, kao pri  hranjenju  sa kukuruzom.“[42]

O izvozu živine sama firma u jednom dopisu Ministarstvu trgovine i industrije, 1928. godine, navodi i sledeće: „Glavna izvozna sezona je u jesenje i proletno doba, međutim liferujemo mi i preko cele godine, ponajviće za Englesku i Nemačku, a izvozimo godišnje oko 2 miliona kg.“ Dalje ističu da je „…gajenje živine najbolje u Vojvodini razvijeno…“, a u ostalim delovima to je samo uzgredan posao poljoprivrednika, te da bi trebalo raditi na oplemenjivanu i poboljšanju rasa za uzgoj.[43]

Pored žalbi na železnicu, firma je imala velikih problema i sa slabim telefonskim linijama. Tako je 1932. godine na vezu sa Pragom morala  čekati 3 do 4 sata. „Naša firma, kao  izvoznik žive i zaklane živine, jaja i zaklanih  svinja, mora da obavlja prodaju proizvoda većinom preko telefona i to u razgovorima  sa  prodajnih tržišta. Najvažnije su  pijace za produkciju  našeg  preduzeća: Wien, Berlin, Brno i ostali češki gradovi.“[44] U konkretnom  slučaju problem  je nastajao zbog prebacivanja linija za Čehoslovačku u Beograd, a koja su do tada išle preko Budimpešte. Zbog nemogućnosti uspostavljanja telegonske veze sa Pragom, „Hartman i Konen“ su samo u jednom slučaju izgubili narudžbu od 10 000 kg slanine.

O problemima nabavke kvalitetnih sirovina (jaja, živine, prim. aut.) na  lokalnim  pijacama, koji  nastaju ograničenjima nametnutim od lokalnih vlasti, odnosno određenom vremenu kada veliki kupci mogu početi sa kupovinama ( pijace počinju u rano, ujutro 5-6 sati, a trgovci mogu početi sa kupovinama tek od 7 ili 8 sati ), pišu 1929. godine Ministarstvu tgovine i industrije. „Nije u interesu države, da se škartirana  i preostala roba izveze, nego naprotiv valja izvoziti baš robu najbolje kakvoće, jer  se u inostranstvu mogu postići dobre cene samo za takvu robu i jer će  samo na taj način ući u zemlju  dobra valuta.  Mesnoj potrošnji može da odgovara i roba slabijeg kvaliteta.“[45]

Od gradskih vlasti firma je redovno dobijala oprost, smanjenje gradske takse na klanje i izvozne pristojbe. U jednoj molbi u vezi toga, ukazuje se na veliki značaj takve izvozne trgovine: „Od kako je naše poduzeće od madžarskih velemesara otelo iznozemna tržišta, koja i dan danas koš u svojim rukama drži, veliki deo žive stoke prerađuje se ovde, što je opšti interes za celu državu, jer na taj način dolazi do  izvoza  naš najvažniji  izvozni artikl.“[46]

Na  skupštini akcionara održanoj juna 1927.godine doći će do promena osnovnih pravila kojima je utvrđeno ime društva –  „Hartmann  &  Conen izvoz mesa d.d.“. Osnivački kapital je povišen na 3 miliona dinara, u 30 vezanih  (spojenih) deonica  po  100 000  dinara.

U Pravilima je delatnost, delokrug  firme definisana dosta široko: „Trgovina životnim namirnicama, gajenje svinja, marve, ovaca, živine, te prodaja istih u državi ili inozemstvu u  živom  stanju ili zasoljeno, u svežem stanju ili zamrznutom. Trgovina sporednim proizvodima ovih životinja, u prerađenom ili neprerađenom stanju.“ Pored toga navedena je i proizvodnja  leda, salame, konzervi, sapuna i sveća, te trgovina sa tim proizvodima, trgovina jajima na veliko i malo, osnivanje hladnjača  te  izdavanje  istih  u zakup, snabdevanje hotela i kafana sa hranom, trgovina žitom i voćem, hmeljom.[47]

U 1929. godini bilo je 10  akcionara,  svako sa po 3  komada deonica, vrednosti 100 000 dinara. To su bili: Vilim Konen, dr Jako Fišer, Jene Krišaber, dr Kalmar Elemer, Lajoš Bek, Jene  (Eugen) Jakobčić, dr Andrija Tisa, Vilim Konen i Imre Kemenj.

Od 1931. godine, inicijativom Josipa Hartmana, formirano je posebno akcionarsko društvo „A.d. hotel Jagnje“, koje je bilo registrovano i za kupo-prodaju nekretnina.[48] Akcionarsko društvo je već iste, 1931. godine i kupilo „Hotel Nacional“, od dotadašnjih vlasnika,  dr Mirka Halbrora, Josipa Hartmana i Stevana Kladeka i njegove supruge Terezije.

Povodom pedesetogodišnjice firme 1936. godine, ona  je  dobila  i posebno odlikovanje od strane beogradske vlade.[49]

Broj radnika je 1934. godine u sezoni, novembar-januar, dostizao 200, u februaru – 100, a od marta do novembra prosečno 30.

Pogonsku snagu obezbeđivala su tri parna kotla, ukupne površine za loženje 160  m.  kv. Dva kompresora za hlađenje su imali elektromotore od 110 KS.

Nakon smrti drugog osnivača, Vilima Konena, 1938. godine, doći će do podele firme na dva odvojena preduzeća. Josip  Hartman nastaviće da vodi postojeće, a Vilim Konen Jakobčić, osnovaće novo. On je pristupio formiranju sopstvene firme pod nazivom „Industrijsko  preduzeće  za izvoz mesa  i živine“. Podiže i klanicu i hladnjaču „Eskimo“ na adresi Natoševićeva 44 i Carinarska 17. Hladnjača je bila u zgradi 22 x 20 m i imala je 3 odeljenja, od 120, 20 i 60 m. kv. Stvarala je 160 000 kal./h, trošila 52 kw/h i 5 kubnih metra  vode. Kapacitet je bio 25 000 kg  leda  za  16 časova. U prostoriji  od  120  kv.m. čuvalo se na – 10 stepeni celzijusa do 2 vagona živine ili 1 vagon voća ili jaja na + 2. U najmanjoj je ostvarivano – 15 st.celz. „Industrijsko preduzeće za  izvoz mesa i živine“ dobilo je odgovarajajuću dozvolu

Ministarstva trgovine i industrije krajem 1937. godine.

Vilim Konen Jakobčić[50] rođen je 25.5.1903. godine na Paliću, u porodičnoj vili, kao dete oca Vilima Conena i majke Jelene Jakobčić. Kao sin industrijalca, osnivača preduzeća „Hartman i  Conen“, rastao je u okruženju  koje ga je rano pripremalo i usmeravalo da se uključi u porodičnu firmu. Tako je pored redovnog  školovanja u Subotici, već 1910. godine je dobio učitelja engleskog jezika iz Londona, koji ostaje sa njim do 1917. godine. Te godine, posle mature, otac ga šalje u Zirih i Lozanu, u institute „Minerva“, i „Lycee Jaccard“ na jednu godinu, da nastavi školovanje i uči trgovački posao ali i jezike, francuski i italijanski. Da je savladao tajne trgovačkog posla, potvrđuje  njegova kasnija uspešna karijera. Isto tako, naučio je jezike, postao je pravi poliglota, govorio je 6 jezika: nemački, srpskohrvatski,  mađarski, engleski, italijanski i francuski. Nakon toga, mladi Konen boravi i u Londonu, otac ga uputio tamo da pomaže u kancelariji matične firme. Po dolasku u zemlju, u svojoj 17. godini,  nastavlja  „šegrtovanje“  u subotičkom  preduzeću. Kao deoničar se javlja 1925. godine da bi u Upravni odbor, prvi put bio izbran 1927. godine. Aktivno je bio i na drugim društvenim poljima, radio je na formiranju i razvijanju „Rotary“ kluba u Subotici. Bio je predsednik tog kluba  u 1936. godini. Javlja se i kao član masonske lože „Stela Polaris“. Imenovan je u više navrata za gradskog odbornika u Gradskoj skupštini (Proširenom Senatu).

O poslovima firme, kojima je i on doprinosio, govori jedna epizoda, kada sa Josipom Hartmanom dva puta u posećuje Ameriku (SAD), sredinom dvadesetih godina, i uspešno  ugovora izvoz morki iz Bačke u Čikago, koje su na tom tržištu prihvaćene kao zamena za fazane.[51]

Prvi put se oženio 1932. godine  sa Darinkom Putnik (koja  je preminula 1937. godine), da bi se kasnije još 3 puta  ženio.[52] Stanovao je u Trumbićevoj ulici  (Petefi  Šandora) 7, VI krug.[53]  Godine 1927. posedovao je 2 automobila, „Fiat“ i „Renault“, a bio je član i lokalnog „Auto Moto Kluba“ i prvi predsednik subotičkog „Moto  Cluba  Champion“.[54]

O  bogatstvu njegove porodice, odnosno  njega lično, dovoljno govori da posedovao  sledeće nekretnine: vile na Paliću (Veliki Park br. 7 i 8), a u Subotici kuće na adresama: Kralja Aleksandra ( Borisa Kidriča) 7, Trg Čirila i Metoda (Žrtava fašizma) 5, Teretna 1[55] (Put Moše Pijade  31), Budanovićeva 6, Carinarska 17[56], zatim kuće  u Novom Sadu,  Beogradu, Debeljači, Senti, Starom Bečeju. I u Mađarskoj je posedovao: 52 stana u petosprtanici u Budimpešti i 700 hektara zemljišta u mestu Buđi (Bugyi), a u Austriji, u Beču, bio je vlasnik 1/3 dve zgrade  sa  34 stana, u Nemačkoj u Kelnu bio je vlasnik 1/2 četvorospratne zgrade sa 36 stanova, iporodične kuće u Dizeldorfu.[57]

Pored toga, po podacima iz 1937. godine posedovao je u subotičkom ataru 195  k.j. oranica  i 7 k.j. vinograda. [58] To su bila sledeća imanja: Tuk ugarnice 11, 12, 14, i Kelebija br. 208, ukupno 250 lanaca zemlje. Na kelebijskom imanju se bavio uzgojem svinja ( maksimalni godišnji kapacitet je bio do 10 000 komada svinja), i krava ( imao je dvadestak krava simentalske rase). Na 30 lanaca u Tuk ugarnicama gajio je hmelj, koji je izvozio i u Ameriku.[59]

Vilim Konen Jakobčić je pored učešća u porodičnoj firmi, do 1934. godine, nakon toga bio i vlasnik sopstvenog klaničnog preduzeća i hladnjače – „Eskimo“ ( Natoševićeva 44).  Kao akcionar se javlja i u nekim drugim subotičkim deoničkim društvima: „Labor d.d.“, „Industrija željeznog nameštaja i metala“, gde je i osnivač sa učešćem svojih 640 deonica  od ukupno 4000, spoljni član komanditnog trgvačkog društva „Neuhaus i Holländer“, sa 100 000 kruna uloga  ubeleženog 1922. godine, koje se bavilo trgovinom i izvozom poljoprivrednih  proizvoda[60], „Jugomauntner proizvodnja i trgovina semena d.d.“ ( vidi:st? ), „Opšta kreditna banka d.d.“. Bio je i spoljni član firme, sa ulogom od 1 000 000 dinara, komanditnog društva „Kon Mirko k.d.“, koje osniva  sa trgovcem Kon Mirkom, 1939. godine. Ono se  bavilo „trgovinom kožom i sirovim proizvodima, perjem i vunom“.

Tokom  1939. godine ulaže kapital u radionicu limene robe Vilima Fizija (FÏzi), koja radi od 1922. godine. Na sospstvenom placu u Carinarskoj ulici 17, podigao je još 1930. godine bestrošarinsko „smestište“ (magacin) za špecerajsku i tekstilnu robu (  Magacin  je bio u zgradi 40 x 8 m. ) . Tamo će od 1937. biti smeštena Fizijeva fabrika.[61]  Od 1939. godine firma se registruje kao komanditno društvo pod imenom „Balkanmetal“. Kapital je iznosio  600 000 dinara. Zapošljava do 70 radnika i bavi se proizvodnjom metalne i limene robe. Kapacitet  je iznosio 30 vagona robe godišnje. ( Vidi: Metalna. st.?)  Nakon rata nosiće ime  „Metalija“.  Od  1941.  godine, firmu su preuzele mađarske vlasti. Za potrebe vojske  izrađivala je čaure. I to je kvalifikovano  kao „delo privredne saradnje sa okupatorom.“ i povlačilo je . Oštećena je tokom bombardovanja.

Iste, 1939. godine, postaje vlasnik voćnog  i loznog rasadnika „Hortus“ na Paliću, površine 115 k.j., koji je do tada vođen kao zajdnički sa Hiršl Vladislavom[62] i Šiling Vladislavom. Nakon rata na njegovom imenu bila je 1/2 a na majčinom druga polovina vlasništva.[63]

U 1940.godini registruje izvoznu trgovinu konja i poljoprivrednih proizvoda „Kosovo“, koju juna te godine prodaje Milojković Vojislavu iz Beograda.

Pred rat je imao u bečejskoj pivari 80% deonica.

Po uverenju o narodnosti koje je dobio od gradskih vlasti, 24.1.1940. godine, pripada „Bunjevačkom plemenu“. U uverenju stoji „aimilovan Bunjevac“.[64]

Kao rezervni oficir imao je ratni raspored u 125. bosanskom bataljonu. Po odzivu na poziv, njegova jedinica se  nalazila na  položaju kod Vrboveca, gde biva zarobljen, ali ubrzo i pušten kući. Po dolasku u Suboticu, okupacione vlasti su ga uhapsile i držale u kućnom pritvoru do septembra 1941. godine, kada mu je dozvoljeno da ode za Budimpeštu, gde ostaje sve do februara 1945, kada se vraća u Suboticu.

Nakon rata nove vlasti ga 1946. godine osuđuju na godinu dana prinudnog rada i konfiskaciju imovine, presudom „Suda za suđenje protiv nacionalne časti“ br.102/1945. Kao olakšavajuća okolnost uzeto mu je to što je boraveći u Budimpešti materijalno  pomagao  „pokret“ i spasao neke pojedince.[65]

U 1947. godini  Gradski  NOO mu nudi da preuzme posao upravnika „Državnog  tovilišta svinja“ ( Šupljak  208). On je to prihvatio i uspeo  da stvori moderan  pogon  sa  450 radnika, 35 službenika i preko 10 000 svinja.

Ali opet je uhapšen 1949. godine, pod optužbom za krađu, sabotažu i  štetočinski  rad,  i  osuđen  na  smrt  streljanjem,  da  bi  nakon nekoliko intervencija ipak bio pomilovan, ostala mu je samo  zatvorska kazna. Uzdao se u svetsku javnost, razvio  je  prepisku  sa istaknutim državnicima  i vladama, javnim ličnostima.Pisao im je o svom slučaju, o odnosu novog režima prema vlasništvu, privatnoj  imovini. Zatvorsku kaznu izdržava radeći u kolubarskim rudnicima. Zatim je prebačen u Sremsku Mitrovicu. U 1958. godini u Mitrovicu je stigao telegram da mu je umrla  majka.

Po izlasku iz zatvora radio je u Novom Sadu, kao službenik „Novkabela“.

Dobio je pasoš 1961. godine, ali pod uslovom da se više nikada ne vraća u zemlju. Do  kraja života ostaće u Nemačkoj.

Napisao je knjigu svojih sećanja, ??  koja  je objavljena u Nemačkoj  1979. godine.

Na drugoj strani, preregistracija stare firme, zbog  istupanja Konena, će biti izvršena  tek aprila 1939, kada dobija novi naziv – „Hartman i Comp, izvoz mesa d.d.“. Tada su brisani akcionari i članovi uprave stare firme: Lajčo  Bek [66] Vilim Conen stariji i Vilim Conen  mlađi. Glavnica nove firme je iznosila 3 miliona dinara podeljena u 30 ( 100 spojenih) deonica po 100 000  dinara.  Deoničari su bili:

Josip Hartman sa 4 deonice

dr Jako Fišer sa 2

dr Miloš Pavlović sa 3

dr Elemer Kalmar[67] sa 3

Mirko (Imré) Kemenj[68] sa 3

dr Andrija Tisa sa 2

Eugen Jakobčić sa 4

Mirko Jakobčić sa 2

Ivan Rudić sa 4

Steva Sekulić sa po 3 deonice.[69]

To društvo 26.11.1940. godine ima sledeće najveće deoničare:  Josip Hartman – 400, dr Miloš Pavlović – 100, dr Juraj Tomičić[70] – 1000, inž. Milan Manojlović – 200.[71]

U 1940. godini nakon donošenje vladine Uredbe o Jevrejima[72]  firma „Hartman i comp.“ piše 31. oktobra  „Udruženju industrijalaca“ dopis u kome ističe: „Na  sednici  naše  uprave  29.10. došli smo do zaključka da se naše preduzeće ne može smatrati jevrejskim,  jer niti su članovi naše uprave u većini Jevreji, niti se kapital većim delom nalazi u jevrejskim  rukama.“. To je bio  pokušaj da se izbegne postavljanje vladinog komesara na čelo uprave, a time i omogući  dalji rada na izvoznim poslovima, pošto su čak i tada dve glavne eksportne pijace bile Nemačka i Italija.[73] U skladu sa tim, došlo je i do smene poslovođe  jevrejskog  porekla  Mirka Kemenja, februara 1941. godine, na čije  mesto je postavljen Andor Nemet.[74]

I za Josipa Hartmana ( Subotica 21.03.1886 – Australija 1975 )[75]  i za njegovo preduzeće, tako  završava jedan miran period. Na prosperitetu, u prvo vreme očeve firme, a zatim one koju je sam vodio, Hartman je uspeo da izraste u priznatog i bogatog građanina, i da obilato koristi sve pogodnosti koje su mu se time pružale.

Ali sa približavanje ratnih truba i huka nadirućih tenkova, sa izbijanjem rata i na ovim prostorima, ruši se i imperija Hartamanovih i Konenovih. A nakon rata, za njih ništa više neće biti kao pre. Ime neke simbolike što je Josip rođen iste godine kada njegov otac Rafael sa  ortakom Konenenom, registruju firmu „Hartmman i Connen“. Započevći životni  put, istovremeno sa očevom firmom, mladi naslednik će tako i tim činom biti vezan za sudbinu preduzeća. Kao akcionar u porodičnoj firmi se  javlja već u prvim godinama 20. veka, a  nakon  očeve smrti 1913. godine zauzima i njegovo mesto Upravnom odboru.

Po narodnosti je beležen i kao Jevrej a pre rat i kao Mađar, po veri kao reformata.

Sudeći po knjizi Konena mlađeg,  Jožefova deviza je  bila  „samo jednom se živi“, hteo je da sve proživi i ima, i bilo mu je svejedno kojim putem stiže do toga. Važio je za „bonvivana“ interesovale su ga lepe žene i novac,  puno novca. Po navodima Konena i otac ga je kritikovao zbog takvog pomalo raskalašnog života, te mu je rekao da će  završiti na đubrištu.[76]

Posle 1918.  godine zastupaće firmu u Beču i Londonu. Pored toga je učestvovao u  osnivanju deoničkog društva „Industrija željeznog nameštaja i metala“, a bio je akcinar i firme „Labor d.d.“. Izbran  je za  potpredsednika „Jugoslovensko – austrijske trgovačke  komore“ osnovane 1931. godine u Beču ( Predsednik je bio dr Eduard Prniz ).

Posedovao niz nekretnina u zemlji i inostranstvu: hotele „Jagnje“ i „Nacional“ u Subotici, „Royal“ u Beogradu. U 1939. godini,  oš na majčinom imenu, vodila su se imanja  od 100 k.j. nekretnina, 73 u Radanovcu i 27 u Tuk ugarnicama. Na  njima je pored poljoprivrednih kultura, kukuruza, repe, hmelja, vinograda,  gajena  i stoka, svinje i drugo.[77]

Kao  da njemu, odnosno njegovoj porodici bogatstvo  nije  bilo dovoljno za sticanje socijalnog ugleda. Težili su da se njihov društveni status potvrdi i na drugi  način. Tako su uspeli da  se domognu i plemićke titule. Josip (Jozsef) je u 1938. godini pokrenuo   postupak  za priznavanje  titule „visokorodni vitez  plemeniti Hartman Josip rinenburški“. (Rynnenburg, provincija Utrecht ( Holandija ) Molba mu je uvažena, rešenjem Min. Unutrašnjih dela Kraljevine SHS br. 26869/ 1937, te je dobio pravo da uz prezime koristi  titulu  – rinenburški.[78]

Bavio se i sportom, tenisom,  1928. godine osvojio  je prelazni pehar.[79]

Za vreme rata firma radi pod imenom „Hártman és társai huskiviteli r.t.“ da bi 30.9.1941. godine bio sklopljen ugovor o izdavanju pod zakup mađarskoj zadruzi „Hangya“.

U prvim danima,  nakon uspostave novih vlasti, 18.10.1944. godine u fabrici je zaposleno 235 radnika i 30 činovnika.

Josip je u proleće 1941. godine, bio među retkima kojima je pošlo za rukom da napuste Suboticu, i odu u inostranstvo, sklanjajući se od užasa rata. Vratio se ipak 1945. godine, ali Titova država ga  je osudila i oduzela imovinu. „Sud za suđenje  zločina i prestupa  protiv nacionalne časti naroda Vojvodine“ doneo je 16.8.1945. godine presudu kojom je  osuđen  na  „7 godina  gubitka jevrejske nacionalne časti i  1 godinu lakog  prinudnog  rada,  bez lišavanja slobode“. [80]

U presudi stoji kao obrazloženje: „Što je kao glavni  akcioner, generalni direktor i organizator velikog preduzeća „Hartman i drug d.d. za izvoz mesa“ u Subotici, bez  ikakave prinude sklopio zakupni 30.9.1941. ugovor i izdao „fašističkoj“ firmi „Hangya“ iz Budimpešte svoje preduzeće. 1943. prodao je zakupcu i „svoj patent za fabričko konzerviranje mesa, svoj čuveni patetnt o proporciji  smeše za fabričko  zgotovljenje mesnatih proizvoda“. Novi upravljači su za vreme rata preradili 65 000 debelih svinja. Pored toga Josip je izdao i svoju  sušaru  za  hmelj.

Presudom istog suda br.Sn. 118/1945[81] osuđena je i  supruga Imrea Kemenja, Sadecki Terezija.[82]

Od Hartmanovog imanja oduzete (konfiskovane) su sledeće nekretnine: kuće u Trumbićevoj 21 i Preradovićevoj 18, Park Kralja Petra 7, Paje Dobanovačkog 6, imanja u Tuk ugarnice 3, Radanovac 75, 95, Halaški vinogradi 526, kuće: Čista ulica 11, Horgoški put 84 i 91, hotel „Nacional“ i „Zlatno Jagnje“, odnosno sva imovina deoničarskog društva „Zlatno Jagnje d.d.“, čiji je on glavni deoničar. To su bili hoteli „Zlatno jagnje“, „Nacional“, gostione „Malo jagnje“  i „Tri šešira“, kafana „Grand“ i zgrada na Horgoškom putu br. 72,  „Ovo deoničarsko društvo bilo je  fiktivno a u stvari isključiva svojina konfiskovanog Hartman Josipa“ kako to  stoji u zapisniku o  primo predaji ugostiteljskih radnji  organima  novih  vlasti.[83] Pored toga i  hotel „Royal“ u Beogradu, kuće u Paraćinu, Starom Bečeju i 90 lanaca zemlje u Subotici.

Presudom Sreskog narodnog suda Vp 1727/1945 od 14.1.1946. godine, konfiskovano  mu je celokupno imanje fabrike, nekretnine ukupne površine 7862 kvadratna metra kao i sav zatečen  tehnički uređaj, živi inventar, gotova roba i ostalo.[84]

Nakon  toga, Zakonom o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća od 8.12.1946. firma će biti nacionalizovana i nastaviti sa radom  pod imenom „Bačka“.[85] Tada je imala 7 hladnjača, 4 velike pušione, otsek za konzerviranje, otsek za odvajanje mesa od kostiju, za punjenje kutija, za tutkalo. Sačuvana su ostala i 3 autoklava od 3 atmosfere za iskuvavavnje. Od mašinskog pogona popisani su parni kotao od 9 atmosfera, parna mašina 90  KS,  gasgenerator 125 KS, centrifugalna pumpa ( 200 l/min ), amonijak  kompresori  od  200 000 i 60 000 cal, 30 elektromotora od 60 do 0,5 KS. Broj radnika dan – 10.12.1944. godine je bio 396. Dnevni kapacitet je iznosio  300 svinja, 35 goveda, 2000 kg kobasičarske robe, 3500 suhomesnatih proizvoda.

Kao „29.novembar“ osnovana je Rešenjem Vlade NR Srbije, br.73 od 3.9.1946. godine.[86]

Time je Hartmanu konfiskovana celokupna imovina, sem kuće u ulici Kralja Petra 7.

Josip Hartman dospeva 1948. godine u  Izrael, pa zatim u Nemačku. Životni  put  okončava 1975. godine u Australiji.

  „PRVA SUBOTIČKA FABRIKA SALAMA“

Avgusta  1920.  godine  počela je sa radom  „Prva subotička fabrika salama“. Nalazila se na adresi Mažuranićeva 60. Kao vlasnici su u Registru Ct VIII 66[87], bili upisani dr Mirko Halbror( Hálbrohr Imre )[88], Leopold  Ingus, Aleksandar i Ignac Frenkel.[89]

Zapošljavala je 20 radnika. Dozvolu za rad  klanica  dobija  1920. godine.[90] U fabrici je kao poslovođa bio zaposlen i budući zet  Aleksandra Ingusa, Hugo Lang iz  Iloka. Za njega je Ingus podneo molbu Senatu da mu se odobri boravak. U njoj navodi da Hugo neće predstavljati teret  za grad,  pošto mu on obezbeđuje smeštaj u svojoj porodičnoj kući, VII krug  br. 68, gde  je već živelo 6 porodica, a i raspolaže nekretninama u  Iloku vrednosti 500 000 kruna.[91]

Dozvolu za podizanje sopstvene prodavnice u VI  krugu  (Sečenji trg, ? ) dobila je 1920. godine.[92]

Nije bila dugog veka. ??? kada prestaje ???

Za snabdevanje lokalnog jevrejskog stanovništva postojala je:

                     „PRVA ORTOPEDSKO KOŠERSKA TVORNICA SALAMA“

Njen vlasnik je bio David Reis[93]. Bavila  se klanjem i izradom salama i kupoprodajom pilića. Registrovana je u  opštinskom registru D 244/1922. Bila je to  zapravo radnja   manjeg, zanatskog obima. Prekinula je sa radom  1925. godine. Vlasnik  se otselio za Mađarsku (Bačolmaš).[94]

„TVORNICA SALAMA KORHEC“

Put, od mesarskog  šegrta, zatim kasapina i kobasičara – do vlasnika industrijske  klanice, bogatog  i uvaženog poslovnog čoveka, prešao je Julije Korhec (Korhec Gyula)[95] u roku od samo desetak godina.

Još u svom rodnom mestu Starom Bečeju započeo je septembra 1918. godine mesarski obrt. Po  dolasku u Suboticu[96], 1921 godine kupuje od subotičkog mesara Reže Sabadoša kuću sa radionicom (Jugovićeva 6) i opremom.[97] Ovlaštenje  za  mesarsku i kobasičarsku radnju  izdato mu  je 21.2.1922. godine. U narednom periodu, radeći i za Grad, kao snabdevač Javne bolnice i drugih gradskih ustanova, uspeo je da razvije posao i stekne kapital za ulaganje u nove investicije.

Kupovinom, 1927. godine, placa sa izgorelim objektima  bivšeg „Olga“ (ranije „Polak“)  mlina, Paje Kujundžića (Braće Radića) 128 – 130, krenuće u izgradnju svoje radionice za  preradu mesa sa modernom opremom za preradu.[98] Dozvolu „za uspostavu kobasičarske fabrike“ ( C 12/1927)  dobija iste 1927. godine. Naredne godine kupuje u Mađarskoj i uvozi odatle novu opremu za hlađenje.[99] Tokom 1928. godine već radi na adresi Paje Kujundžića 128-130. Nadležne službe ga tada vode kao industrijalca. U 1929. godini kapacitet prerade je bio 50 komada svinjadnevno. Broj zaposlenih radnika je bio 40. Za pogon mašina imao je instaliran  elektromotor.[100]

Po  izveštaju  obrtnog  odeljenja  Gradske  policije, Korhec je tada godišnje klao ( na gradskoj klaonici) 600 komada rogate marve, 800 teladi i 1000 svinja.[101] Meso  je  prerađivao  u  svom  pogonu, praveći razne kobasičarske proizvode.

Izveštaj „Opšte kreditne banke d.d.“,  čiji je komitent Korhec bio, iz 1928.godine opisuje ga na ovaj način. „Imenovani je vlasnik moderno uređene tvornice za preradu mesa,  koju je pre godinu dana podigao  prodajom  svojih  ranijih nekretnina,  sa investicijom od 600 000 dinara. U gradu podržava 5 prodavaonica, koje u struci postižu najveći promet. Mesečni promet sviju prodavnica dostiže 700 000 dinara. Poznat je kao marljiv i poverenja vredan trgovac. U stručnim krugovima  uživa dobar glas. Poseduje  nekretnine, koje su opterećene hipotekom u našu korist, te bogato skladište, 2  teretna  i jedan osobni automobil. Čista imovina se ceni na 1 500 000 dinara.“

Imao je uređaje i za  proizvodnju leda, koji  je  prodavao  ali najviše ga koristio za hlađenje svojih proizvoda pri pakovanju u vagone.

Kao i većina drugih  mesarskih radnji  i on je od otpadaka proizvodio običan sapun za pranje.

O razvitku njegove firme svedoči i to što je već  1931. godine imao i  filijale u Novom Sadu, Somboru, Starom Bečeju, Velikom Bečkereku  i Senti.[102]

Imao je i 5  prodavnica  u  gradu na sledećim adresama: Štrosmajerova  20,  Paje Kujundžića  128, Krupežićeva 3, u  Malom  Bajmoku,  Karađorđev  trg 2,  1  na  Paliću -Horgošku put 61,  kao  i tridesetak  van Subotice.

U Čoki formira 1934. godine „Javno trgovačko društvo  za  izradu salame i kobasičarske robe“ sa  veleposednikom  Đorđem  Ledererom (Lederer Georg). „Fabrika  je proizvodila: salame, kobasice, mast, sapun i drugo. Tokom 1934. godine ona je proizvela: 40 vagona masti, 39 vagona svežeg mesa,  40  vagona kobasičarske robe i jedan vagon sapuna. Na domaćem tržištu prodale  je 66 odsto robe a ostatak 44 odsto izvezla  je  u Nemačku,  Austriju  i Čehoslovačku.“[103] U toj godini beležila je 65%, a u 1937. – 55% iskorištenosti kapaciteta.  Zapošljavala  je 80 radnika.

U  1935. godini  stvara komanditno društvo, registrovano u Subotici,  „Korhec  Julije, fabrika salama  i kobasičarske robe k.d.“ sa  ortakom Lederer Đorđem iz Čoke, koje je u narednoj godini dobilo sedište u Čoki.

Tokom 1938. godine Korhec se i preseljava, prebacuje  proizvodnju u Čoku. Odatle je doduše slao robu u svoju subotičku hladnjaču. Tek početkom 1941. godine,  prijavio je prekid   rada u Subotici.[104]

I on je spadao u red subotičkih privrednika koji su  od  „Opšte kreditne banke d.d.“ dobili velike zajmove pred  sam rat. Korhec je februara 1941. godine dobio hipotekarni zajam  od 2 miliona dinara. Žiranti su bili Artur i Georg Lederer, sa svojim  nekretninama, 2 fabrike špiritusa i 664 jutra zemlje u Čoki.[105]

Od nekretnina Korhec je pre rata posedovao kuće u Subotici: Sokolska ulica (Drapšinova) 2, Skotus Viatora 49, 113 i 115 (Prvomajska)[106], Paje Kujundžića (Braće Radića) 128,  kao i kuću u Budimpešti koju je decembra 1941.godine prodao. Pored toga imao  je  2 kamiona  ( „Ford“)  i 2  putnička automobila, „Torpedo Classic“ i „Fiat 520“.

Za vreme rata fabrika je bila pod nemačkom upravom.

Sreski  sud u Subotici 1945. godine doneo je odluku  o konfiskaciji njegove celokupne nepokretne imovine.

U prostorije u kojime se nalazila  ova  fabrika,  nakon  rata  se  uselila zadruga „Mesar“. (Šta je radio J.K. ? posle )

Kao izvoznici stoke postojale se i sledeće firme:

„Herman Baruch i sin“, vlasnika Hermana Baruha (Baruch Herman )i sina Aladara ( Aladár). Bavila se poslovima exporta – importa prehrambenih artikala. Oni su izvozili živinu u  Švajcarsku, Nemačku, Austriju, (Beč), Breslau. Baruh Herman je izvozio i jaja, konzervirana, odnosno hlađena i pakovana u limene kutije. Hladnjaču za te svrhe  izgradio je  1931.  godine.[107] Poslovao  je i sa filijalom „Hartman i Conen“  u  Londonu. Adresa ove subotičke firme je bila Tolstojeva  9. Nakon  rata, taj objekat  je pao pod udar Zakona o nacionalizaciji.[108]

I firma Fridriha Pulmana (Fridrich (Frigyes) Pullmann), koja  je nosila njegovo ime, izvozila ježivinu. Izvoz je pretežno išao u Austriju, Nemačku. Tako, guske, piliće, ćurke,  šalje  1930. godine u Beč.[109] Nalazila   se u Mariborskoj ulici br.7. Ostvarivala je godišnji  promet  od 2-3  miliona dinara.[110]

Vojislav Kovač isto je izvozio guske, kokoške i zečeve  u Beč.[111] Tako je za 3 meseca 1931.godine  u grad uvezao, i na tu količinu platio trošarinu, 24 590 a  izvezao 32 434 kg pernate živine.[112]

Bela Farago (Farago Béla )[113] sa suprugom Julijanom Kasa  imao je od 1919. godinu firmu, mesarsku radnju, pod svojim imenom, koja se bavila trgovinom, izvozom i preradom živine. Od 1919. godine otvara i prodavnicu u Štrosmajerovoj 24.[114]  Posao je proširio 1936.godine,  od  kada se vodi kao industrija. Tada je imao radionice i na adresi Bledska 8. Zapošljavao je 35 radnika. Pogon su činili elktromotori, 5 komada, ukupne jačine  40 KS, koji su pokretali 8 mašina.[115]  U 1938. godini, uz saradnju „Zadruge za proizvodnju i izvoz stočnih prerađevina“[116], nabavlja opremu za hlađenje, fabriciranje leda i topljenje masti. Firma mu je 1937. godine procenjena  na 450 000 dinara. Za vreme rata preduzeće je izdato pod zakup I nastavilo sa radom.[117] Nakon rata vlsnicu su kažnjeni a imovina im je konfiskovana.[118]

„Armin Hermann“ bila je firma koja se  bavila eksportom jaja i živine. Nalazila se na adresi Paje Kujundžića 5.

Kao izvoznici svinja javljaju se: Beno Sekelj (Székely Beno)[119],  Ivan Sekelj, Korhec Julije[120], „Adrija“ vlasnika Nikole Đorđevića, Vasa  Rajković, „Jugo-export“  Mirka Gutmana,   Erne Presburger [121], Mirko Kemenj ( Kemeny Imre)[122], „Predović d.d., Zagreb“, društvo koje je imalo svoju  poslovnicu  u  Subotici.

„GINGOLD SALAMON, TVORNICA RIBLJIH KONZERVI“

Osnivač ove firme koja se bavila preradom i konzerviranjem ribe a time bila jedina te vrste  u Subotice a i šire, bio je Salamon (Samuilo,Šulem) Gingold.[123]  U poslovanju se koristila svojim porodičnim vezama  u drugim  delovima zemlje a i inostranstvu. Osnivačev sin će  voditi  firmu  od  1935. godine.

Salamon je u Apatinu u periodu pre rata držao u zakupu ribnjak nadhercega Fridriha,  i bavio se u prvo vreme trgovinom a zatim i preradom (konzerviranjem ) ribe. Obrtnicu za preradu ribe dobija 1915. godine u  Apatinu. Zbog trgovačkih poslova sa dunavskom ribom, u Suboticu povremeno navraća počev od 1912/13 godine. „Iz ovog sam razloga  još pre mobilnog doba, liferovanu artiklu u Subotici razpakovao i ponovo u led stavio i takvo je ova artikla stavljena  na uporabu, odnosno je bila na ovakav način  liferovana.“ Predmet se odnosi  na  odluku gradskih vlasti 4799/1920 gr.sen. o izgonu porodice Gingold kao ratnih doseljenika, na koju Salamon ulaže niz priziva (žalbi).[124] Od  1916. godine se stalno nastanjuje u  Subotici. „Kao ribogojac, po  umerenoj ceni razprodajem ribu u Subotici i  sa ovim unapređavam  snabdevanje ovoga grada. Inače sam nameran ustanovit fabriku za konzerviranje riba čim bi raspolagao sa dovoljnim lokalom.“[125] O potrebi za njegov ostanak u  gradu  Ministarstvu socijalne politike piše i sledeće: „Slobodan sam navesti, da kada u ovim teškim socialnim vremenima i silni radenici stoje bez zarade, nije opravdana odluka senata onda kada sam ja izabrao Suboticu, istina za vreme rata, da stvorim fabriku, kakve u Jugoslaviji nema i da na ovaj način, dam posla mnogim ljudima, koji sada stoje bez  posla  zbog nestašice fabrika ovoga faha. Izabrao  sam Suboticu,  jer saobraćajni položaj  je najpodesniji za brzo i svestarno  odliferovanje  ovog materiala.“ i nastavlja  „…ipak se ne smije  izgnati čoveka, koji spoznavši duh današnji vremena, hoće sa svojim znanjem i kapitalom  da pomogne kod konsolidovanja nove države s jedne strane  radništvu  a  s druge pak tako rekuć hoće da pomogne državi kod  podizanja  industrije koja je tako rekuć još u koljevci.“[126] I zaista, Senat,  nakom cirkularnog dopisa Ministarstva za socijalnu politiku, br. 13 033/1920, u kojem se ističe da doseljenicima  „ne  bi  trebalo  praviti smetnje u pogledu nastanjivanja  u mestima gde doduše od pre nisu imali svoje redovno prebivalište, ako u istom kane podići kakovo industrijsko ili obrtno preduzeće.“[127], povlači svoju  raniju odluku i omogućava Gingoldu da osnuje svoju fabriku; „Pošto je njegov boravak ovde, od koristi iz narodno gospodarskih obzira“ potpisuje 4.1.1920. godine i tadašnji gradonačelnik Andrija Pletkosić, odluku o dozvoli za boravak, Salamonu Gingoldu.[128]

Time je omogućeno ovom poslovnom čoveku da nastavi sa svojom deletnošću u Subotici. Od  trgovine ribom razviće pogon za njeno konzerviranje i preradu.

U početku je, do 1925. godine, uspostavio svoju fabriku ribljih konzervi u ulici Skotus Viatora 12.

Dozvolu za gradnju novog pogona, na adresi Nikolićeva 17 (danas Nade Dimić) dobija 1924. godine.[129] Tako će naredne 1925, biti završen objekat u kome će nastaviti da radi na dotadašnjim poslovima. ali pod imenom  – „Ocean“. U toj radionice će imati kompletnu instalaciju za izradu limenih kutija, konzervi, koju  je 1922. godine kupio u Magdenburgu.[130]

U 1939. godina pogađa ga sistem dozvola  za uvoz iz neklirinških zemalja. On je inače uvozio do 10 000 kg ribe iz Holandije, Norveške, Nemačke i Engleske.[131] Pošiljke haringi su stizale i vodenim putem. Tako  je 1938. godine stigla u Bezdan pošiljka haringi u salamuri iz Ostendea (Belgija). Preuzimanje je teklo uz probleme, zbog naplate carine. Država je pokušavala  da zaštiti domaće, morsko ribarstvo, i visokim  carinama  za tu  vrstu ribe, što naravno pogađa Gingolda. On se žalio da domaće sardele ni u kom slučaju ne odgovaraju u svrhe mariniranja, te  da  samo  uvozne haringe omogućavaju njegovu proizvodnju.[132]

Broj radnika:     1934. godine  20-40 u sezoni, leti 10-20

1939. godine  30-40 u sezoni, leti 8-10

Maksimalni kapacitet prerade je u 1934. godini iznosio:

20 000 kg marinada haringi         proizvedeno – 9000 konzervi

50 000 kg rusla                                      proizvedeno – 8000 staklenki

2 000  kg kozervi  slatkovodne  ribe

Kapacitet  je  bio iskorišten sa 30%.

Nadnice radnika su 1939.godine bile 24-35  din, a  radnica  20-30 din.

Gingold  je  bio  član  i  apatinske  firme  „Gingold,  Salzmann, Ellenbogen“ (Ellenbogen  je  rođeno  prezimo  Gingoldove  supruge.  Tu upućuje da je i ta firma bila porodičnog  karaktera,  a  pošto  je  on došao u  Suboticu  upravo  iz  Apatina,  sigurno  je  pored  rođačkih, zadržao i  dobre poslovne veze u tom mestu.) , koja se isto bavila  poslovima prerade i izvoza  ribe.

Od 1930. godine  ta firma će izvoziti svežu ribu u Poljsku.[133] Izvoz je išao iz Apatina i  Subotice. Riba  se izvozila u vodi ( posebnim vagonima) ili na  smrznuta u ledu. Gingold se interesovao za izvoz u Poljsku još  1927. godine. Zahtevao je i uspostavljanje telefonskih veza  sa Varšavom  i Katovicama. U jednom dopisu navodi da bi mogao nedeljno da isporučuje 10 000 kg ribe.[134]

Gingold se priključio i grupi preduzetnika koja je početkom dvadesetih godina dobila  pravo zakupa ribolova na Paliću i Ludošu. Godišnja zakupnina je iznosila 112 500 dinara. Nju su činili  dr Joca Milekić – advokat, Imre Prokeš – veleposednik i Samulo Nađ – direktor banke. Oni su dobili pravo privrednog ribolova na licitaciji 1922. godine. Ta grupa je formirala „Paličko ribarsko društvo“ i uz redovno poribljavanje šaranskom mlađi, godišnje je izlovljavala do 50 000 kg šarana.  Zakup koji je važio 10 godina, produžen im je njihovu molbu do 1938. godine,  zbog izuzetno loših vremenskih prilika, suše 1927/8, velikih mrazeva 1928/9 i opet sušne 1929. godine.[135]  Time je Gingold praktično osnažio svoje pozicije kao glavni snabdevač grada svežom ribom.

Jedna od otežavajućih  okolnosti za plasiranje ribe na subotičkom tržištu bila je i gradska trošarina. Za ribu iz uvoza, na pr., jednog vagona koji je koštao – 25 000 dinara, trebalo je da se za trošarinu plati 10 000 dinara.

Sin osnivača, Dragutin (Karlo) vodi 1935. godine preduzeće za preradu ribe, a  kao suvlasnik i „Adin, prvu jugoslovensku tvornicu končanih dugmadi“ ( Skotus Viatora 12 )

Za vreme rata Salamon je deportovan u logor i nije se vratio. Sin Karlo i njegova supruga Alisa  isto se  nisu vratili iz logora. Njihove nekrtenine su prešle u državnu svojinu. (za Gingold Salamona i Alisu 1948. uknjižene su nekretnine z.k. 8228  u korist opštenarodne imovine [136]

Iz ovih krajeva gde su se stvarali i veliki viškovi  žitarica, izvozile su se određene količine tih tržišnih viškova. Zbog toga  se razvio i poseban sloj „veletrovaca žitaricama“.

U 1914. godini je bilo 8 -10 takviih trgovaca, koji su izvozili godišnje do 12 000 vagona žitarica. Podatak da  ih  je 1933. godine bilo samo 4, i da izvoze samo 3 do 4 000  vagona,  dovoljno  govori  o krizi kroz koju je prolazila poljoprivreda kao i promenama  koje  su nastale u toj vrsti trgovine.[137]

Još 1927. godine postojao je  veći  broj  trgovačkih i agenturnih radnji, 15  do 20, koje su se bavile  trgovinom žita na veliko  i izvozom. Neke od njih su: „Emil Lederer“[138], „Union“, „Geza First“[139], „Joca T. Radić“.

Jedna od najvećih  izvozno  uvoznih[140] firmi u  tom  poslu  je bila „Trgovačko prometno d.d.“ Zagreb, filijala u Subotici (Ct VIII 158 ), čija  se  kanclerija  nalazila  u  Zmaj  Jovinoj  3. U  1938. godini ta firma je prijavila prestanak rada.[141]

Većinski akcionari 1923. godine su bili: Karlo Lederer iz Zagreba, Edmund Lederer iz Subotice, Julije Vojnić  Tunić, veleposednik  iz Subotice.

MLINARSTVO

Zemljoradnja, odnosno kultura pšenice, kao njena osnova, bila  je preduslov za razvoj mlinarstva i u Subotici. U Budimpešti, već u prvoj deceniji nakon Nagodbe, dolazi do predimenzioniranja mlinske industrije.[142]  Pioniri parnih mlinova u gradu su bila braća Horovic, Lajoš Antunović, čiji mlin se nalazio na samom ulazu u Dudovu šumu a  izgoreo je u požaru  pre I  sv. rata i Jovan  Đorđević, koji je  mlin podigao 1873. godine  u ulici  Miloša  Obilića  26.[143]

U  1874. godini  postojalo je 75 suvača i 11 vetrenjača u gradu.U Malom Bajmoku se i danas nalazi jedini sačuvan objekat mlina – vetrenjače. Podignut je 1867. godine.[144] Još pre I sv. rata, kao i u kasnijem periodu,  gradsko zemljište na kojem se nalazila i vetrenjača izdavano je u zakup. Zakupci su bili iz mlinari iz porodice Mikuška.[145]

Zakon iz 1880. godine pomogao je razvoj kapitalističkog privređivanja. Po njemu se više nije prostiralo pravo zemljišnog gospodara na parne mlinove, na kapitalistička postrojenja.[146] Ulazak stranog kapitala,  kao  na  pr. osnivanje  filijale Austro-ugarske banke u Subotici – 1891. godine, izgradnja železničke pruge Budimpešta – Zemun, preko Subotice, 1883. godine (i ogranaka Subotica – Baja ), također su bili faktori razvoja.

Tako je 1889. godine  bilo 8, a 1892. već 13 parnih  mlinova u Subotici.U Novom Sadu ih je 1896. godine  bilo 5 a u Somboru 3. Godine 1890. podigao je Ferenc Šimegi svoj mlin, odmah iza Majšanskog mosta. Zanimljivost je što je njegov pogon bio prvi u Subotici koji je dobio industrijski  kolosek.[147]  U unutrašnjem gradu bilo je 1906. godine 1 električni i 8 parnih mlinova.[148]

Prvo deoničarsko društvo mlinske struke  osnovano je još  1862. godine. Bilo je vrlo kratkog veka.[149]

Krajem I sv.rata bilo je 12 mlinova. Zanimljivo je da su se vreme rata podigli sledeći mlinovi: Kladek Frenca, Kornhauser Ignaca, Polak Artura, Glid Vilmosa, Brumer Antala i Pecarski – Julinac.[150] Nakon rata, većina  mlinova  se  našla pod državnom „Upravom  zaplenjenih mlinova“[151] koja se starala  o  snabdevanju  stanovništva.[152] Problemi za mlinarstvo u prvom posleratnom periodu bili su i slabo snabdevanje ugljem. Četiri subotička parna mlina bila su projektovana da upotrebljavaju kvalitetan ugalj, kojega tada nije bilo dovoljno.[153] Mlinare  pogađa i prelazak na smanjivanje upotrebe finog belog – tzv. „luksuznog brašna“.

U periodu 1919-1923, na nivou zemlje, beleži se favoriziranje izvoza brašna, da bi od 1923, 1924. godine nastupila stagnacija, koja  će preći u krizu. Ipak u to vreme, do 1923. godine zaživela su i 3 nova mlina u Subotici: „Kohan Vince“, „Rajčić“, „Vujković“. [154] U 1925. godini   bilo je ukupno 13 mlinova, koji su imali maksimalni dnevni kapacitet od 218 tona.[155]

Cene na lokalnom tržištu, za metar žita su bile: 1924. godine  –  417,  1930.  –  125, a 1931. godine – 160 dinara.

Broj mlinova je 1927. godine iznosio 8. Njihov dnevni  kapacitet je iznosio  193 tone.[156] Krizu produbljuje i slab rod pšenice 1930. godine.  Za 1941. godinu zabeleženo je da ima  11 mlinova u gradu i 11 u okolini.[157]

Visina „ujma“ ili „ušura“ kod subotičkih parnih mlinova iznosila  je 1937. godine  16 %.[158]

Mlinska industrija je bila izuzetno razvijena upravo u Bačkoj. O tome govori i podatak da je na toj teritoriji 1924. godine bilo 150 mlinova, ukupnog dnevnog  kapaciteta 140 v.[159], a od ukupno 270 koliko ih je bilo u čitavoj Vojvodini 270

Nakon 1918. godine sa ovih teritorija sakupljano je žito i za pasivne krajeve.[160]

Do 1925. godine carinska politika je stimulisala izvoz (jedno  o većih izvoznih tržišta bila je Čehoslovakčka) a od tada sve više preovladava uvoz žita, iz Italije i prekomorskih zemalja, posebno iz Amerike.[161]

U  Subotici je, po jednom dokumentu iz 1919. godine  bilo 9 mlinova:

1.   „Udruženo gornjobačko paromlinsko d.d.“

                        2.   „Margit mlin d.d.“

                        3.   „Berger“

                        4.   „Polak“ 

                        5.   „Glid“

                        6.   „Ibersberger“ 

                        7.   „Krišaber“ 

                        8.   mlin Žige Dajča

                        9.   „Kraus“[162]

Za  1934. godinu postoje podaci da su  radili sledeći mlinovi:

Ivana  Crnjakovića ( Aleksandrovski salaši, Zapadne ugarnice 475 ),

Berger Jakova ( Save Tekelije 80 ),

„Udruženo gornjobačko paromlinsko d.d.“ ( Beogradski put 120)

„Margit mlin d.d.“ ( Sudarevićeva 50)

Vujković Lojzije (  Paje Kujundžića 132 ? ),

Vujković i drug ( Jukićeva 41 ),

Peić Ivana,

Hugo Wajs ( Majšanski put ),

Vermeš Karla ( 20 )  sada  (1934.)  vlasnika  Horvat  Stevana  na

Šupljaku.[163]

Inž. Kosta Petrović, u svojoj publikaciji (st 120) daje podatke da rade i mlinovi:

Glid Vilim ( Bajski vinogradi 131)

Glid Vilim ( Save Tekelije 37)

Kladek ( Frankopanska 24)

Požari su zahvatali i ovdašnje mlinove. U kriznoj situaciji bilo je i slučajeva podmetanja požara da  bi  se  od  oiguravajućih  zavoda povratio uloženi kapital.

U periodu 1900 – 1914. godine bilo je 6 mlinskih požara, izgorela su i dva velika mlina – Kunec Milka i Stantić Lajoša ( Požar je izbio 1907. godine Vlasnik  je naplatio od osiguranja i sagradio novi) te Antunovićev. Od 1920. do 1925. godine izgoreli su „Rajčić“, „Kohan“ i „Polak“ mlinovi, 1928. – „Patoč“ mlin a 1939. godine „Berger“ mlin.

U 1925. godini tako je izgoreo  mlin Vince Kohana. Osnovan je 1921.  godine na Senćanskom putu (Ulica oslobođenja 85.). Kohan marta te godine dobija građevinsku dozvolu za građenje kuće i parnog  mlina na adresi – Senćanski  put 85.[164] Dozvolu  za  upotrebu  dobija tek  jula 1925.  godine. U zapisniku tehničkog pregleda komisija navodi da je uočila nepravilnosti, „krovne grede su uvedene u dimnjak“ i naložila da se to ispravi.[165] Firma je 1924. godine pretvorena u JTD. Sa kapitalom od 1 milion dinara ulazi Kozma Deže (Dezsö), mađarski državljanin rodom iz Barča. Da nisu na odgovarajući način ispravljeni tehnički nedostatci u vezi krovne konstrukcije, svedoči izbijanje požara, koji se desio krajem  1925. godine. Kozma Deže nakon požara, namiruje svoja potraživanja i vraća  se u Mađarsku, gde nastavlja da trguje žitom.[166] Od osiguravajućeg zavoda vlasnicima je isplaćena suma 2 000 000 dinara.[167] Izgorelu konstrukciju zgrade nisu obnavljali, već su je prodali novoosnovanoj firmi „Fako d.d.“

Vince Kohan će ostati u mlinarskoj struci, registrovaće svoju trgovačku „radnju za meljavu“,  pošto je od ostatka novaca uzeo Mikuška mlin,  za 800 000  dinara.[168]  No, nije imao uspeha u tom poslu, u 1930. godini Vince Kohan radi kao običan mlinar u mlinu „Forgács“ u Bačkoj Topoli. To je period nakon što je, kako sam novodi „materijalno potpuno propao“. I Grad je potraživao od njega 61 264 dinara, a pošto nije bio u stanju da ih vrati, on čak biva i osuđen na 6 meseci zatvora.[169]

MLINOVI

CRNJAKOVIĆ IVANA, Aleksandrovo

U 1919. godini kao vlasnik mlina u Šandoru, br. 308. javlja se Ivan Tumbas. On je te 1919. godine dobio dozvolu da umesto električnog pogona ( vladala je nestašica električne energije )  izvrši zamenu parnim pogonom.

„Viktorija“ mlin se nalazio se u Aleksandrovu.( Zapadne ugarnice 475 ). Crnajković je  1933. godine sklopio ugovor sa Ilijom Šibalićem, koji je radio  na snabdevanju  hlebom  pešadijskog  puka  u Subotici; za isporuku 280 v. brašna u narednih godinu dana. Pošto je cena žitu upravo tada pčela da raste, vlasnik mlina upada u  bankrot, i prinuđen je da rasprodaje nekretnine.  Sa druge  strane  profitira Šibalić koji upravo tada kupuje komleks nekretnina ( doduše na  ženino ime) u Zobnatici. st. 83. )  Kapacitet mlina je bio 1,2 v. za 24 časa, a broj zaposlenih se  kretao od 10 do 15.

Geza First (Fürst)[170] kupio je mlin „Viktorija“  1935. godine  od Ivana Crnjakovića.[171] Cena  za  mlin i 2 jutra parcele na kojoj  je ležao  je  bila  160 000  dinara.[172]   First je postao jedan od vodećih liferanta brašna za pasivne krajeve, Bosni i Hercegovinu.[173] U 1939. godini zapošljava samo 12 radnika.[174]

Izdat je u zakup avgusta 1941. godine Vaj Aleksandru iz Budimpešte . Tokom rata pretežno je radio na ušur za civile. Ipak, First je kažnjen a mlin konfiskovan 1947. godine.[175]

   „BAČKA“

 

„Bačka“ mlin (Miloša Obilića 64) je imao kapacitet od 6 vagona dnevno. Za vreme rata, 1942/3 godine je demontiran i prenet u Budimpeštu. „Prostorije gde se mlin nalazio koristo je „Žitopromet“ u Subotici za svoj magazin i  za gradsku pekaru koja je sada u izgradnji.“[176]

          „BERGER JAKOBA MLIN“, Save Tekelije 80

 

Osnovan je 1906.  godine. Adresa mu je bila VI  krug,  br. 416. odnosno Save Tekelije 80. Nakon 1918. godine, kada su Jakov Berger, pa zatim njegova udova Štajn Julijana ( od 1931. godine ) ubeleženi kao vlasnici mlina,vodio se kao industrija.  Jakob Berger[177] je 1921. godine,  na Paličkom putu, preko od „topničke kasarne“ imao i sušionu za hmelj.[178] Mlin se nalazio  na  Halaškom putu. Imao je „saugas motor“ od 70 KS. Kapacitet mu je bio 18 000 kg za  24  časa. Broj zaposlenih je iznosio do 20. Iskorištenost kapaciteta u 1927. godini je bila 40%.

Kao „Glid i Berger“ ( Mlin Berger Jakova osnovan je još  1900. Nalazio se na adresi Save  Tekelije  20.)  se javlja u 1936. godini. Tada ga kao ortaci drže Ernest Glid ( Ernest Glied je bio Vilimov sin) i  Eugen  Berger,  sin  Jakova. [179] U 1938. godini, upisan  je kao vlasnik samo Eugen Berger. ( Ce VII/701 ) I  to  je bio mlin industrijskog  karaktera.[180]

„GORNJOBAČKO UDRUŽENO PAROMLINSKO D.D.“

Od 1906. godine novi vlasnici tada sagrađenog mlina, koji će u narednim godinama biti osnova za formiranje deoničkog društva, su Gabor Smolenski (Szmolenszky Gábor), iz Budimpešte i Mihajlo Muić, kojeg će zameniti Biro Herman iz Budimpešte. Firma „Szmolenszky és Muity“ je registrovana 1907, (Ct  V 4) a brisana 1908. godine. To je  bio početak ulaska budimpeštanskog kapitala i u ovaj  mlin,  što  će  se završiti njegovim pretvaranjem u filijalu društva, koje je: „Osnovano 1916. godine u Budimpešti kao Felsóbásckai Egyesült Gázmalmi R.t., sa  filijalom  u Subotici.(  Gornjebačko udruženo paromlinsko d.d.“,III krug, Beogradski put 120.) Pored  Subotice,  imali  su  mlinove  i u Baji, Bajmoku i Novom Sadu. Kapital  je iznosio 2 miliona kruna, 5000 komada nominalne vrednosti 400 kruna. Nakon 1918. uvodi se sekvestar nad firmom, koji će biti  skinut  1922. godine. (Odlukom Ministarstva Pravde br. 3036/1922) Uslovi su  bili da  plati sve troškove, da podnose dokaze o plaćenom porezu i prirezu  za 1921. godinu, da 4 700 akcija deponovanih  kod „Opšte privredne banke d.d.“ iz Subotice preda Narodnoj banci KSHS, i da nekretnine ne može otuđivati  u narednih 5 godina.[181]

Funkciju direktora od 1917. do 1919. godine obavljao je Bela Majer (Mayer Béla ). On je bio rodom iz Temišvara. U  Suboticu  je došao maja 1917. godine, iz Baje. I on je dobio odluku Senata o izgonu,  zbog  nedostatka  stanova, kao „ratni doseljenik“. Pošto je istupio iz službe u firmi i započeo sopstveni trgovački posao bez većeg kapitala a  nemajući vlastitu kuću, nije mu pomoglo ni pozivanje na ranije usluge koje je  činio  Gradu. „Još  u svojstvu  ravnatelja mlina više puta sam gradu velike usluge činio, naročito u ono vreme, kada je za brašnom velika oskudica bila, da se javna ishrana  bez smetanja osigurati i nastaviti može. Više puta sam  gradu  po veću količinu brašna u formi zajma na raspolaganje stavio.“[182]

U 1921. godini  se sedište  firme registruje u Subotici.[183] „Društvo želi da započne nacionalizaciju i kao prvi korak  rešilo je zboru akcionara održanom 9.7.1921. da premesti glavno sedište društva u Suboticu, gde se faktično preduzeće i nalazi. Teškom mukom uspelo je društvo da za ovo premeštanje sedišta, uz plaćanje užasnih dažbina  i poreza, dobije odobrenje ugarske vlade.“

Akcionari januara 1923. i maja iste godine su bili:

januar               maj 1923.

Opšta privredna banka d.d.“ sa         1000 akcija      —

dr Radivoj Miladinović                        350                   350

dr Josip Kiš                                           10                   10

Josip Rajčić                                         200                   200

dr Kosta Plavšić                                  50                     50

Miloš Lepedat                                      50                     50

Marko Protić                                       50                     50

Stevan Prodanović                              10                     10

Arnold Balog                                       10                     10

Ludvig Gotfried MÏhle                      2950                    2950

(koga zastupa Arnold Balog )                                       50

dr Al. Magarašević

——-            ——                                                                               4680             3750

Ali  na  januarskom  skupu akcionara „usled nacinalizovanja preduzeća“ postavljena i  nova uprava. Tako su  članovi Upravnog odbora postali:

Ime i prezime,                           Mesto stanovanja          Nacionalnost

Žika Amđelković, inspektor       Beograd                        Srbin

Emil Bacher, direktor                Bratislava                     Čeh

Arnold Balog, direktor              Subotica                        Jevrej

dr Josip Kiš, direktor                Subotica                        Mađar

Felix Paloc, direktor                 Bratislava                     Slovak

Mateja Popović,

nar. poslanik                              Tuzla                            Srbin

Marko Protić, paroh                 Subotica                        Srbin

Antun Valenta                          Bratislava                     Slovak

a članovi  Nadzornog odbora:

dr Kelemen Ljubibratić,           Subotica                        Srbin

penz. zamenik gradonačelnika

Franjo Hermec, prokurista        Subotica                                    Slovak

Stevo Prodanović, prokurista  Subotica                         Srbin

( Sastav Uprave nije menjan tokom 1924, 1925, 1926. i 1927. godine )

Tada je konstatovan dobitak za godine 1918, 1919, 1920, 1921, ukupno od 2 187 572 krune.

Na majskoj skupštini akcionara osnovni  kapital – 2  miliona kruna, nakon pretvaranja u dinare 500 000 dinara, je povišen  na 1,5 miliona dinara, u 15 000 akcija. Uslov je bio da naši državljani moraju imati 55% akcija i da  čine  2/3  Upravnog  odbora. (Po naređenju Ministra Trgovine i Industrije) U 1923. godini, kada se već ispoljava kriza. „Visoke unutrašnje žitne cenene  samo da su sprečile export brašna, nego su pripomogle importiranje,tako da su pasivni krajevi naše države, Hercegovina, Dalmacija,  Crnagora i Krajina,  sa strane Talijana samlevenim amerikanskim žitom namirili svoje potrebe. Doprinela  je krizi  još  i opšta oskudica u novcu, u našem gradu pak sputava osnovu bića  sviju preduzeća ogromni opštinski prirez.“ Preduzeće  je počelo da beleži gubitke.

Bio je među najvećim milinovima u Subotici, dnevni  kapacitet  mu je bio 6 vagona. Zgrada mlina u Subotici, na tri sprata, građena 1906. godine, bila je dužine 40,5, širine 12,7, visine 14  metara. Pored nje su se nalazile i zgrade građene isto 1906,  strojarnica, kovačnica   i kotlovnica, magazin za brašno, magazin za žito, zatim objekti građeni 1916. godine: magazin za žito, zgrada za vagu i stražaru,  i sporedno objekti. Imao je i svoj industrijski kolosek u dužini od 900 metara, od stanice Bolnice do mlina, koji je otvoren 1918. godine. Dimnjak je 1921. godine  delimično srušen  (do 22. metra), pošto  je bio nakrivljen i iznova sagrađen. Mašinski uređaj je pokretala parna mašina od 220 KS.

Na tom mestu već 1891. godine podigao je mlin First (Fürst) Laslo[184]. Objekat je izgoreo u požaru 1901. godine.

Deoničko društvo je imalo filijalu u Bajmoku, koja je radila do 1926. godine. Ta zgrada je namenski sazidana  još  1892. godine. Pogon je davao parni stroj od 120 KS. I taj  mlin  je  imao  svoj  industrijski kolosek dužine 80 metara. Na skupštini akcionara  1927. godine. „Usled potpunog prestanka  izvoza, prinuđeni  smo bili obustaviti pogon našeg bajmočkog mlina, te osoblje otpustiti. Objekat  je  prodat u 1936. godini za 650 000 dinara.[185]

Procene vrednosti oba mlina, 1927. godine je bila  5 700  000 dinara. U 1928. godini povišen je osnovni kapital na 3 miliona dinara. Do 1926. godine izvozio je u Autriju, ehoslovačku i Nemačku. Nakon završetka krize, od 1938. godine izvoziće pretežno u Nemačku. Akcionari 1929. godine su bili:

dr Borivoj Miladinović  sa      400

dr Radivoj Miladinović  sa      450

dr Josip Kiš  sa                                     50

Arnold Balog sa                                   10

Stevan Prodanović sa                          10

Franjo Hermec sa                                50

Klimentije Ljubibratić sa                      10

Borivoj Radosavljević  sa                   20

dr Aleksandar Ljubibratić sa               100

Herman Štajn sa                                  150

zastupnik Ludviga Gotfrida

                        Arnold Balog  sa                                  2950

—–

4200 kom. akcija

Kapacitet (dnevni) mu je tada iznosio 6 000 q.

U 1932. godini radio samo sa 31% kapaciteta. Preradio je 45 v. za ušur i 490 v. trgovačke meljave. Time je u toj poslovnoj godini zabeležen gubitak od 843 416 dinara. U tom periodu  najveći  akcionari su bili Julije Čadi[186]dr  Đorđe Bondi (Bondy)[187]. Kao  prokurista se javlja Herman Štajn  (Stein).[188]

Mlin je 1933. godine preradio  506  v.,  od  toga  388  trgovačke meljeve, 120 ušurne meljave, i time iskoristio samo 28% kapaciteta. Direktor je 1926. godine bio Elek Štiglic,  Slovak, Čehoslovački državljanin.[189] Od 1927. godine direktor je bio Arnold Balog.[190]

Najveći broj zaposlenih je dostizao 70, a u 1939. godini je bilo 45 zaposlenih radnika.

U „Compasu“ iz 1940. godine navedeno je da je predsednik  društva Josip Piliš, a u Upravnom odboru su pored njega bili još: dr Đorđe Bondi (Bondy), Arnold Balog, koji je bio i tehnički direktor i Herman Štajn (Stein) koji je vršio poslove prokuriste. Dividende  u  periodu 1937-1938. godine nisu deljene. Osnovni kapital je iznosio 3 000 000 dinara  u 5000 akcija. Tada je zapošljavalo 37 radnika.

«Mlin je bio nadaleko čuven zbog samlevenog brašna koje je imalo neverovatno belu boju, ali svoje proizvode nije mogao da plasira, pošto su režije bile velike  tako da su manji mlinovi mogli da prodaju svoje proiyvode po nižoj ceni od Gornjobačkog mlina», stoji u izjavi jednog od svedoka u krivičnom postupku 1947. godine.[191]

Radio je i tokom rata, kada je prešao u vlasništvo grofa Jožefa Venkhajma iz Budimpešte, da bi 1944. mašinerija bila demontirana  i prenešena u Mađarsku, u  Bekeščabu. Konfiskacija je izvršena 1947. godine.

„MARGIT D.D.“ (Sudarevićeva 50)

Mlin na toj lokaciji su osnovali Lajoš Stantić i Gustav Jo (Joo Gusztáv)  još 1885. godine. Objekat je izgoreo je u požaru 1907. godine ( Stantić je  dobio novac od osiguranja i sagradio novi objekat[192] ), da bi  1909. došao u ruke „D.d. sjedinjenih mlinova u Subotici“[193] preko koga  će budimpeštanski kapital, od 1912. preuzeti kontrolu nad ovim mlinom.

Firma, deoničarsko društvo je registrovana u Budimpešti     ?.

Akcionarski kapital je iznosio 100 000 000 kruna.

Filijala u Subotici ubeležena  je 1916. godine. Nakon 1918. godine stavljena je celokupna imovina pod sekvestar, koji je skinut tek 1925. godine. Direktor mlina, od 1916. godine a i pod sekvestrom je bio Oskar Nojman (Neuman).[194]

U prvim posleratnim godinama (1919.) radila  je  za snabdevanje brašnom siromašnih i  neopskrbljenim  građana.[195]

„Deoničarsko društvo za nastavak rada paromlina  Margit  d.d.“, osnovano je sa  ciljem preuzimanja nekretnina mlina u Subotici  i nastavkom rada, u Budimpešti 1924. godine. Od  naredne 1925. godine, registrovano je i u Subotici.[196] Preuzeće  nekretnine z.k. 2506, k.č. 3014/15 na uglu Sudarevićeve (Matije Gupca) i Ljubljanske ulice. Osnivački kapital je bio 500 000 dinara, koji  će 1933. godine biti povišen  na 700 000  dinara. Deonice su imale  nominalnu vrednost od 1000 dinara. Upisano je u sudski registar Ct XII 271. Na zboru akcionara 1926.  godine donešena je odluka da se sedište društva prebaci  u Suboticu.

Akcionari  1926. godine su bili:

Stevan Prodanović sa                                      2000

Borivoj Radosavljević sa                                 1000

Pavle Magarašević sa                          1000

dr Aleksandar Magarašević[197] sa                     500

Elek Štiglic sa                                                  1000

Josif Stiler  sa i kao zastupnik                            50

Margit parnog mlina iz Budimpešte sa              3550

Dimitrije Živaljević iz Beograda sa                   500

svega                           9600  akcija. ( to  je  bilo  po starom Pravilu ) Tada je izvršena i izmena  Pravila, da  se  osnovni kapital ustanovi na  500  000  dinara,  podeljen  u 500 akcija. Tako su 1929. godine je najveći akcionari bili dr Radivoj Miladinović sa 100 akcija, i Elek Štiglic sa 70.

Najveći akcionari  1933. godine su bili: Aleksandar Šporer[198] sa  200 akcija, Elek Štiglic (Stieglitz) sa 200, Mavro Šporer[199] sa 100, dr Ljubibratić Aleksandar sa 15.

Objekti mlinskih postrojenja su se nalazili  na adresi Sudarevićeva 48-50.(ugao  sa  Ljubljanskom).[200] Pogon 1926. obezbeđuje parna mašina od 110 KS.

Komisijski  pregled  mlina izvršen je 1932. godine. Iz tada nastalog zapisnika saznajemo sledeće podatke; da pogon mlinu obezbeđuje električni motor od 145 KS, da su ostali uređaji 6 duplih  valjaka „šrot“ (od 500 do 800/220 mm ), 5  duplih  valjaka, glatkih  (od 600 do 1000/250 mm ), dva kamena za premeljavanje mekinja, 4  „grispuceraja“, 4 „plasihtera“, 1 „trijer“ i 1 „tarar“. Maksimalni dnevni kapacitet od 26 000 kg je utvrđen probnim radom od 1 1/2 sata. U zaključku komisija navodi: „I  pored velikog  broja valjaka i  dužine istih ne može se dobiti više mliva, pošto je visoko šrotiranje na osam puta, što služi za kvalitativnu izradbu a ne za kvantitativnu izradbu mliva.“[201]

Kapacitet prerade 1938. godine iznosi 3,5 v. Imali su 7 magacina, kapaciteta 700 v.( Sudarevićeva 54-56,  48 – 50,  66,  Ljubljanska  2, Jukićeva  22, Carinarska  17, Daničićev put 1).[202] Od 1936. godine preduzeće je proglašeno za važno za odbranu zemlje i radilo je i za potrebe vojske ( 80% za njih ).  U 1936. godini dobili su kredit od „Opšte kreditne banke d.d.“  od  350 000  dinara uz zalog  50 vagona pšenice u magacinima.[203]

Aleksa Štiglic je bio direktor 1937. godine. Tada je on imao  375 komada akcija, nominalne vrednosti 375 000 dinara, a  plata mu je iznosila 2500 dinara.[204]

Tokom 1937. godine izvršena je zamena elektromotora  od 148 KS ( godišnja potrošnja 50 000 kw sati ) koji je postavljen 1932.  godine, gasnim generatorom.[205]

U 1939. godini zaposleno je 6 kvalifikovanih, 20 nekvalifikovanih radnika i  3 službenika

Uspešnost  poslovanja  bila  je  ograničena  visokim  železničkim tarifama prevoza i uslovima izvoza na inostrana tržišta.  Konkurencija mlinova pored vodnih puteva, koji  su imali 30-40% manje tovarne trokove,  istiskivale je  Margit  mlin  sa tržišta.[206]  „Usled tarifne  politike  željeznice i visoke  cene pšenice u Subotici i okolini nismo više  mogli  konkurisati  na  našim dosadašnjim pijacama, u pasivnim krajevima, pa smo ove poslove  morali prepustiti konkurenciji u krajevima sa jaftinijom pšenicom i mlinovima koji se kod prevoza svojih produkata uglavnom služe vodenim  putevima“ rečeno je skupštini akcionara 1937. godine.[207]

Upravni odbor na  poslednjoj skupštini akcionara  pred rat, 25.5.1940. godine čine:

dr  Aleksandar  Ljubibratić[208] sa                   50 akcija,

Aleksandar Šporer sa                                      150

Aleksandar Štiglic[209]  sa                                 150

Franjo Hermec            sa                                 20

Jovan Lipozenčić sa                                         20

Ozren Pilić sa                                                  20.        [210]

Od avgusta 1941, godine Aleksandar Vaj  (Vay András)  iz Budimpešte je zakupio mlin. Do avgusta 1944. godine samleveno je 2245 vagona žita. Do deportacije su u mlinu radili i Štiglic, kao knjigovođa, i Šporer, kao blagajnik. Poslove upravnika u ratnom periodu obavljao je Stjepan Sedlak.

Od uspostave novih komunističkih vlasti mlin je prvo bio sekvestriran

( nalazio se pod upravom UND) da bi zatim bio nacionaliziran.

Nije nastavio da radi u Subotici, demontiran  je i prenet u Jajce.  Iz Vojvodine  je od   1947. do 1949. godine, u druge delove Jugoslavije prebačeno 25 mlinova.[211]

„MIKUŠKA“ (Vujković Bukvin Lojzija), Paje Kujundžića 132

Na tom mestu je postojao mlin još pre I sv. rata, da bi ga dogradio Feliks Mikuška (Mikuska Felix) 1923. godine.[212]

1927. godine ga nalazimo pod imenom „Mikuška mlin“ (mada te godine nije radio).

U 1939.godini Vujković ima „radnju  za  proizvodnju  svakovrsnog brašna“,  sa kapitalom od 270 000 dinara, koja je zapošljavala  8 radnika.  Adresa ugao Hercegovačke i  Braće Radića. ( na vlasnikovom imenu  od  1888.) Konfiskovan nakon rata.[213]

(Ne to nije bio –   „Olga“ mlin? )

Osnovan pre 1918. Kapacitet 1  v. za 24 časa. Nakon požara  1926/7? prodat je Korhecu!

„Olga“ mlin je  osnovan  1925.  godine.  Osnivači  su bili  Đura Jović  i ortaci (drugovi). Nalazio se u Kujundžićevoj (Braće Radića) ulici br. 128-130. Zauzimao je čitav  prostor  između  dvaju poprečnih  ulica.[214]

Pre je  pripadao Arturu Polaku (Pollák)[215] koji ga je 1920 -1922 godine proširio. On je 1922. godine  dobio dozvolu dogradnje „zgrade  za lokomotivu“ (parnu mašinu).[216]

Tako su novi vlasnici Đura Jović i kompanija, kupili odgovarajuće zgrade i mašine, parni stroj  od 50 KS i dinamo mašinu. Sudski je procenjena celokupna vrednost na  sumu od   4 558 730 dinara.[217] Bivšem vlasniku dogovorena je isplata 1 500 000 dinara u gotovini i  2 500 000 u akcijama. Nakon toga, kupci su pisali Ministru trgovine i industrije, obrazlažući potrebu da oni preuzmu vođenje tog mlinskog postrojenja: „Poznato je, da najveći deo mlinarske indsutrije u Vojvodini u rukama stranih elemenata: Mađara, Nemaca i Jevreja. U poslednje  vreme  čine se pokušaji  za  stvarnu nacionalizaciju ovih važnih preduzeća za narodnu privredu, ali se to teško izvodi baš iz tog razloga,  što srpski i ostali nacionalni elementi ne raspolažu dovoljnim kapitalima. U oskudici kapitala teško je u ovim današnjim prilikama pribeći i kreditu jer je ovaj veoma  skup.“[218] Zato su oni osnovali deoničarsko društvo, u kojem je nominalna vrednost 1 akcije bila samo 100 dinara i time su smatrali da su omogućili  i sitnim seljacima da postanu deoničari. Ukupan broj akcija  je  iznosio 60 000, odnosno predviđen je osnivački kapital od 6  miliona  dinara. Akcionari osnivači su bili: Đura Jović – industrijalac, Petar Bajić – trgovac, Alba Malagurski – gradonačelnik, Aleksandar Rajčić – podgradonačelnik, Josip Rajčić – mlinar, dr Jovan (Joca) Milekić – lekar,  Dušan Stojković – upravnik škole, Vojin Isakov, Mato  Janković – posednik,  Ivan  Crnković – posednik i bivši narodniposlanik, Pere  Crnković – posednik i Staniša Mihajlović – sveštenik.

 „VUJKOVIĆ I DRUG“, Jukićeva 41

Firma „Vujković i drug“ je osnovana 1926. godine.  Vlasnik u 1940. godini je bio Stevan Ajzler.[219] Maksimalni dnevni kapacitet (za 24 sata) je iznosio 7 tona. To je bio električni mlin sa drvenim pogonom. Imao je automatsku vagu. Radio je ušurnu i trgovačku meljavu.

            PEIĆ IVANA, Frankopanska  24,  22?  (Memo.IAS,F:47.I 4912/ 1932 (u fioci)

Osnovan je 1912. godine. U 1927. godini je u vlasništvu Stevana Kladeka.[220] Kao JTD registrovan je u registru Ct XIII[221]. Za „Peić Mlin“ je 1932. godine komisijski utvrđen dnevni kapacitet od 6 960  kg. Pogon je davao „saugas“ motor od 35 KS. Tom prilikom je data i loša ocena o kvalitetu tehničkoh uređaja: „Pogonski motor je vrlo loše izrađen i hrđavog efekta. Celokupni uređaj je vrlo hrđav, jer su i valjci i sita prepravljeni i kombonovani od starih delova“.[222]

Čičila Josip[223] i Franjo Boršić[224] preuzimaju mlin 1935. godine.( U registru Ct VIII/662  je 1935. godine ubeležen Josip Čičila kao osnivač JTD.) Osnivački  kapital je bio 100 000 dinara. Pre njih su  kao zakupci mlin vodili Glid Vilim i Kraus Gabor. Mlin je radio i za vreme rata. [225]

Gradsko mlinsko preduzeće u Subotici preuzelo je  1945. godine delove iz ovog mlina i upotrebljavalo ih za remont ostalih mlinova.

VAJS (Weiss) HUGO,Majšanski put

(Mlin Rogić Martina ?)

Ovaj mlin se nalazio se na Majšanskom putu 37  (z.k. 15551). Sa pogonskom snagom od 30 KS, uz zapošljavanje  manjeg  broja radnika – do 10, radio je samo na ušur. Držala  su  ga braća Rogić. Januara 1934.godine  prodat je Ferdu Lipković [226]

 VERMEŠ KARLO MLIN, Šupljak

Ovaj mlin se nalazio na na bivšem majuru  Karla? Vermeša, na adresi Šupljak  59.  Od  1937. godine, kada mu je vlasnik Horvat Stevan dobija novu upotrebnu dozvolu.[227]

Imao je pogon sa  gasgeneratorom „Deitz“ od  60  KS. Rešeto  je bilo  sa dva sita „Jerkovski“  (St.  Palanka).  Kapacitet  prerade  je iznosio 7000 kg pšenice i 10 000 kukuruza za 24 sata. U 1939. godini radio je sa samo 3 radnika.

„KRAUS“, „GLID“, („OBILIĆ“), Save Tekelije 37

„Obilić“ mlin je držao Žarko Glogovčan.[228]

Mlin je započeo sa  radom još  1898. godine na adresi Save Tekelije 37. U 1937. godini kao vlasnici su upisani „Skanovski  i drugovi“. [229]

Dozvolu  za podizanje spratne zgrade za mlin  na tom mestu (Save Tekelije 37) dobio je 1922. godine Gavra (Gabor) Kraus.[230]  On  je još 1919. imao taj mlin na valjke ( VI krug, stari broj 549 ).

Zbog nedostatka struje 1919. godine  bio je primoran da izvrći izmenu električnog motora i da ga zameni  saugas motorom.[231]

Mlin je pre Glogovačana, od 1927. godine držao Vilim Glid[232]. U registru Ce VII/410 je upisan 1928. godine. Vilim Glid će za ovaj mlin morati nabaviti 1927.  godine u Budimpešti jedan novi valjak ( tipa „Körting“  ), pošto se  stari pokvario. Kapacitet  mlina je tada po izjavi vlasnika iznosio 200 q dnevno.[233]

Glid Franja[234], 1931. godine registruje ovaj ? mlin, Ce VII/ 5591932.  Kada je vlasnik Glid Vilim, izvršena je  komisijska  inspekcija. Pogon je saugas motor od 100 KS. Dnevni kapacitet je 15 000 kg.

Mlin Glid je pao pod stečaj  1932.  godine,  kada  je i prodat na dražbi. Kupio ga je Aleksandar Lipšic, koji nije ni izvadio obrtnicu. Grad je preko ovog Glidovog mlina ranije vršio snabdevanje siromašnih građana. 1 vagon žita je čak ostao pred stečaj i bio izgubljen za grad.[235]

Glogovčan mlin preuzima 1935. godine i preuređuje ga i proširuje 1938. godine. Izvršena je dogradnja strojarnice i skladišta.[236] Tada je važio za jedan od najmodernijih mlinova u  Subotici. Imao  je sopstveni električni generator, koji se koristio  za osvetljenje. Zapošljavao je do 30 radnika.[237]

Nakon rata, 5.5.1947. godine, izvršena je konfiskacija  mlina.[238]

„Glid“ („Tolnai“) Bajski  vinogradi  131 (Da li je to Save Tekelije 37 ? izgleda nije!)

Mlin je osnovan 1875. godine. U 1927. godini vlasnik je Vilim Glid, a u 1940. – Julije Tolnai,ml.[239]

Radio  je za lokalne potrebe.  Dnevni kapacitet je bio 8000 kg. Zapošljavo je do 20 radnika. U  1939. godina  ima  8 radnika.

Stevan Patoč[240] uzima taj mlin pod zakup od Julija Tolnaia u septembre 1942. godine.

        „RAJČIĆ MLIN“

„Rajčić mlin“ ( vlasnika Josipa  Rajčića)  je od 1923. do 1928. godine radio  na adresi Bunjevačka ulica 70 ( ugao ulice Ivana Antunovića i Matoševe ) a vlasnik  je stanovao u istoj ulici na br. 68. [241]

U 1920. godini vlasnik  mlina je bio  Stipan Đelmiš. Na žalbu  okolnih stnovnika morao je da izvrši popravku  svog  18  m. visokog dimnjaka, zbog opasnosti po okolinu od njegovog rušenja.[242] Međutim, tek će novi vlasnik – Rajčić 1922. godine  da izgradi novi dimnjak od 21 metara.

Krajem 1945. godine postoje:      1. Vujković mlin

2. First

3. Margit

4. Rajčić

5. Đelmiš Karla

6, Patoč

7. Obilić

8. Peić vl. Čičila I Borošić

9. Bačka vl. Grga Stantić

MLINOVI  VAN SUBOTICE

I u okolnim mestima van Subotice radili su mlinovi, većinom manjeg kapaciteta, pretežno za potrebe lokalnog stanovništva.

Tako je Antun Svoboda (Szvoboda Antal)  [243] držao 2 mlina u Bajmoku i 1 u Tavankutu. U Bajmoku su postojala još 2 mlina, „Matija Kolić i drug“ i Antuna Lenharda.

„Veštački mlin Svoboda Antun“ u Bajmoku je osnovan  1909. godine.

U vlasništvu Svoboda Antuna, uređen je vrlo moderno. Mlinski uređaj je poslednja reč u mlinskoj tehnici; od žita do najfinijeg brašna sve ide automatski.“[244] Kapacitet mu je bio do 3 vagona na dan. Broj zaposlenih je dostizao 25.

Ostaće zabeležen kao  mlinar koji  je prihvatao  nova tehnička dostignuća – u ovom Bajmočkom mlinu prvi je sagradio gvozdeni silos od 50 vagona.[245]

Drugi bajmočki mlin u njegovom vlasništvu je nosio ime – „Centralni motorni mlin Svoboda Antun“. Osnovan je još 1906. godine. Imao je kapacitet do 2 vagona na dan. Radio je najfiniju kao i prostu meljavu. Zapošljavaoje do 20 radnika.

Mlin u Tavankutu je izgrađen 1929/30 godine. Radio je na „ušur“[246].Snabdeven  je  bio „saugas sisaćim motorom“.[247] U tom mlinu imao je 1939. godine 17 zaposlenih radnika, uložen kapital od 470 000 dinara, a maksimalni kapacitet je iznosio 120 mtc.

U Žedniku je mlin imao Julije Kirkenhajmer. U 1939.godini  mu je zabranjen rad, da bi po pribavljanju odgovarajuće dozvole opet započeo sa radom.[248]

Na teritoriji subotičke opštine, postojao je od 1938. godine  i jedan  zadružni mlin, u Đurđinu, koji je bio u vlasništvu „Seljačke gospodarske zadruge“. Imao je dnevni kapacitet 40 mtc  žita, pokretao ga je motor od 40 KS.[249]

INDUSTRIJSKA PROIZVODNJA HLEBA

 

   „MARIJA TEREZIJA, TVORNICA HLEBA D.D.“

Na adresi Petrogradska 12 ( Žarka  Zrenjanina)  nalazila  se pekara „Marija Terezija, tvornica hleba d.d.“. Zgrada  je  građena 1912. godine.[250]

Osnovana je  kao „Mária Terézia kenyérgyár  r.t.“.  U  deoničkom društvu su akcije imali i strani državljani. Zbog  toga  je  pala  pod državnu upravu, sekvestar. Kao direktor  se 1919/20 potpisuje Jožef Rozenberg (Rosenberg Jozsef) trgovac  iz Subotice.

Ali već po akcionarima prisutnim na skupštini 1921. godine, vidi se da se menjala vlasnička  struktura, i da su većinu akcija  držali jugoslovenski građani. Tada su ubeleženi: Albe i Mijo Tumbas[251] posednici iz Subotice, koji su imali najviše akcija, Ivan Palić i Ivan  Rudić, obojica  iz Bačalmaša, dr Samu Bošan (Boschan Samu) advokat iz Subotice[252], Lazar Milašin. Tada su promenjena osnovna pravila i dato novo ime:„Jugoslovenska tvornica hleba d.d.“

Upravni odbor na skupštini akcionara 1923. godine čine: Milan Manojlović, Šime Milodanović, Lipot i Julije (Gyula) Ingus, Laslo (Ladislav) Hiršl, svi iz Subotice.

Imala je dnevni kapacitet od 20 000 kg hleba. Zapošljavala je do 30 radnika.

U 1927.  godini radi samo sa 10%  kapaciteta. Naredne 1928. godine izrečena je likvidacija. Ilija Šibalić, pekar[253] kao akcionar sa najvećim brojem akcija, pošto su on i njegova supruga imali po 200 akcija, čime su držali najviše u pojedinačnom posedu, od  ukupno 1000, bira  se 1928. godine  u likvidacioni odbor, vodi pekaru i stara se o održavanju zgrade i tehničkih  uređaja. Kao akcionar se 1928. godine javlja i  njegov brat Milan Šibalić[254], sa 50 akcija. Zaposlen je bio i njegov nećak[255]

Od 1939. godine njegova fabrika hleba je u likvidaciji, mada je i dalje radila za snabdevanje subotičkog garnizona hlebom. Šibalić je dobio 1940. godine i dozvolu za noćni rad, da bi i dalje mogao da isporučuje dnevno 10 000 kg hleba za vojsku. Hleb se tada mešao sa 20% krompira.[256]

Bio je 1938. godine i zakupac „Velike gostione“ i „Abazie“ na Paliću.[257]

Ilija Šibalić je pred rat imao  pekaru i u Beogradu.[258]

            INDUSTRIJA BONBONA

 

                                              „BRAĆA RUF“

Josip Ruf (Ruff Jozséf)[259] je osnivač jedne od najpoznatijih fabrika bombona i čokolade u predratnoj Jugoslaviji. Na tadašnjem tržištu su se dobro plasirale posebno njegove karamele, a bomboni pod imenom „Negro“ su se  zadržali u proizvodnji sve do danas.

Mavro (Mor) Ruf, Josipov otac, Jevrej, bio je putujući trgovac, prodavao je kožu, duvan i vunu. U Senti, gde se doselio sa porodicom i gde je Josip i rođen, kapital stečen trgovačkim  poslovima, ulože u proizvodnju sirćeta. Mavro vodi preduzeće u Senti sve do svoje smrti 1902. godine, kada ga je na tom položaju nasledila supruga, subotička jevrejka Serena, rođ. Šrajber. Ona se sa decom 1909. godine preseljava u Suboticu, gde će se od 1911. godine baviti trgovinom bambona i artikala od šećera, prodajući i robu, svoga šuraka Julija Brumera[260]

Dozvolu za izradu bombona dobija 1916. godine i tako praktično svojim preduzetničkim  duhom, rođačkim i drugim poslovnim vezama, utire put za svoja dva sina Josipa i Adolfa [261] koji iduće 1917. godine također dobijaju dozvolu za izradu i prodaju artikala od šećera i u tim ratnim vremenima, kada je šećer bio  strogo racioniran a njegova nabavka povezana sa nizom teškoća, kreću sa malom manufakturnom radionicom za izradu bombona.

Josip Ruf se sa proizvodnjom bombona upoznao i kod svoga tetka Brumera, sa kojim je odlazio i u Nemačku, da bi bi pratili razvoj tehnologije u ovoj struci.

Nakon bratovljeve smrti, kao jedini vlasnik firme „Braća Ruff“ u 1922. godini se javlja Josip. U narednom  periodu  firma će biti registrovana kao javno trgovačko društvo, do 1928. godine, da bi od 1930. do 1931. godine postojala kao deoničko društvo a kasnije imala oblik javnog  trgovačkog  društva i inokosne firme. Oba Josipova zeta, dr Mirko Telč (Teltsch),  advokat i Karlo Bajnhauer (Beinhauer), špediterski  preduzimač[262], učestvovaće svojim kapitalom u čitavom  periodu postojanja firme. Kao deoničari, u kratkom periodu  postojanja  tog  oblika preduzeća, javljaju se i sledeće ličnosti: Dušan Manojlović, dr Bošan Samu, Mavro  Augenfeld iz Vinkovaca, otac Mici Augenfeld, prve Josipove žene,  Gašpar Telč, trgovac iz Sombora  te drugi.

Prosperitet „Braće Ruff“ je bio brz i očigledan. Od  male manufakture sa 5-6 radnika do fabrike  bombona i čokolade, prošlo je samo desetak godina.

Sa proizvodnjom je započeto u prizemnoj kući u  Vilsonovoj ulici  br. 13, koju je kupila Serena Ruf po doseljenju  u Suboticu, verovatno od sredstava dobijenih od prodaje fabrike u  Senti. Proširenje tog malog pogona je izvršeno dogradnjom radionice u dvorištvu 1924. godine.[263]

U dvospratnoj zgrade  sa trgovačkim lokalom u Aleksandovoj 15 (današnjoj Kidričevoj ulici), kupljenog od Brumera[264], nalazila se prizemlju prodavnica firme.[265] Iznajmljivao je i jedan  gradski najamni  lokal (u zgradi bivše preparandije) u Aleksandrovoj 13, gde je  imao  1930. godine  imao poslastičarnicu.

O dobrom poslovanju svedoči i to što Josip Ruf dolazi u posed i kuća; u  Štosovoj br. 6, 8 i 10, gde će se prebaciti i proizvodnja. Na broju 6, on 1928. godine dobija  dozvolu za useljenje  u novosagrađenu prizemnu stambenu zgradu[266], kao i preuređenje dvorišnog objekta,  instaliranje parnog  kotla  i bušenje arteskog bunara.

Na adresi Štosova 10, bila je zgrada od 353 kv.hvati i dvorište od 110 kv.hvati. Tamo je prva dogradnja izvršena 1926.[267], radovi na prizemnoj zgradi za stanovanje u 1928. godini[268], a 1931. godine vršeni  su radovi na dvospratnom  fabričkom objektu.[269]

Tokom 1929. godine Josip Ruf završava i izgradnju  jednospratne kuće u Manojlovićevoj ulici ( V. Nazora) 6-8.[270]

Najveća investicija se obavlja u jeku  ekonomske krize 1931. godine. Tada se na parceli u dvorištu u  Štosovoj br. 6, novcem od miraza (500 000  dinara)  supruge Mici Augensfeld[271] završava nov moderno opremljen dvospratni pogon[272]. „Činjenica, da je firma tada bila u stanju  da podigne tako skupu zgradu dokazuje, da nije osećala posledice privredne krize i da njena konjuktura nije bila pogođena…“ [273] Time je u narednom periodu firma u Subotici raspolagala ukupno sa 1712 kvadratnih metara poslovnog prostora. I taj podatak dovoljno govori o poslovnoj snalažljivosti i sposobnosti Josipa Rufa i uspešnosti poslovanje njegove firme Uz takve preduslove  ne čudi ni dalji uspešan razvoj poslovanja „Braće Ruff“.

U 1927. godini fabrika ima  maksimalni  kapacitet od 15 vagona šerene robe i čokolade i ima iskorištenost od 70%, a zapošljava 55 radnika.

Sa razvojem firme unapređivana je i tehnička opremljenost pogona. Od prvih polovnih  uređaja za proizvodnju čokolade, nabavljenih iz Austrije, do modernih mašina uvezenih iz Nemčke i Švajcarske. Iz Švajcarske su  1928. godine uvezli mašinu „valjaricu“ za čokolade vrednosti 7125 Sf, a iz Nemačke, mašinu  marke  „Henkel“,  takođe  za čokoladu,  vrednosti 4250 RM.[274]

U 1938. godini pogon je obezbeđivalo 12 elektromotora, jedan od 52  KS i preostali ukupne snage 40 KS.

Tada je firma već zapošljavala do 100 radnika i imala maksimalni godišnji kapacitet 200 – 350 tona robe. Sposobni su bili  da konkurišu skoro svim sličnim preduzećima u zemlji. Imali su svoje prodavnice  u Beogradu, Novom Sadu, Velikom Bečkereku, Pančevu i Osijeku.

Robu su prodavili i putem trgovačkih putnika. U 1928. godini  to su bili Gabor Bek  (Beck Gábor), Ernst Kraus (Krausz) i Josip Štajner (Steiner József).

O ličnom bogatsvu Josipa Rufa govore i podaci da je 1932. godine kupio 132. k.j. prvoklasne oranice na Verušiću i opremio moderno gazdinstvo, razvivši i voćarsku proizvodnju – višanja, ali i kvalitetnu mlekarsku farmu, sa koje je sveže mleko koristila i njegova fabrika. Tim postupkom  je podignut kvalitet čokolada. Gajio i šećernu repu, koja se prerađivala u Crvenki, odakle je obezbeđivao deo potreba za šećerom.[275] Pored toga  je posedovao najamne palate, u Subotici

( „Rufova  palata“ – Manojlovićeva ulica 6) i Beogradu, sredstva na deviznim računima u inostranstvu, za koja je mogao da kupi još dve slične fabrike ili najmanje  260 k.j.  oranice. O ilustraciji Rufovog standarda govori i to da  je u  periodu  od 1929. do 1933. godine posedovao automobile  marke „Citroen“,  „Opel“ i „Ford“. Motorna vozila su u gradu bila retkost. U Subotici je 1939. godine bilo tek 194 automobila, 40 teretnih i  154 putnička.[276]

U  godinama  pred rat, zbog otežanog  snabdevanja sirovinama, fabrika smanjuje  proizvodnju a pod mađarskom okupacionom vlašću, od 1.10.1942. godine, pošto joj  je  obustavljeno snabdevanje šećerom i prestaje sa radom. Josip Ruf, kao i veliki broj  drugih subotičkih Jevreja biva interniran, mada je pokušao prelaskom u katoličku veru, izbeći progonima, zlostavljanjima i oduzimanju imovine, kojima su oni bili izloženi.

Nakon uspostavljanja nove vlasti Rufova fabrika, uz ostale nekretnine, biva decembra 1946. nacionalizovana. (Zakonom o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća od 8.12.1946, godine)[277] Pristupa se obnavljanju objekata, kojima je  u bombardovanjima  krajem rata, naneta  velika šteta i pokretanju proizvodnje.

Ime  „Tvornica čokolada i bombona Pionir“ preduzeće je dobilo  1.11.1948. godine Rešenjem Vlade NR Srbije i kao takva upisana u registar.

Iskustvo i bogato znanje vezano za izradu bombona i čokolada, bivšeg  vlasnika  Josipa Rufa, dobro je došlo u vremenu izrazitog nedostatka kvalifikovanih kadrova, pa je on imenovan  1947. godine da vrši funkciju tehničkog rukovodioca fabrike. Ali, kasniji razvoj događaja potvrdiće da u novim društvenim uslovima, za bivše „kapitaliste“ nije bilo mesta. U Jugoslaviji porodica  Ruf ostaje do 1950. godine kada iseljava u Izrael.[278] Porodica Ruf je, kako je to nalagao postupak iseljavanja, morala  da ispuni izjave o odricanju od jugoslovenskog državljanstva ioni to čine oktobra 1950. godine. Nakon toga su im i preostale nekretnine   bile nacionalizovane kao stranim državljanima.[279]

Sa useljeničkom vizom, poput većine preživelih  subotičkih Jevreja, u velikom  talasu  iseljavanja 1949-1950. godine i oni odlaze u Izrael.[280]

Porodica  Josipa Rufa iselila se marta 1950. godine. No, već aprila  1952,  Josip  daje ovlasti subotičkom advokatu Ivanu Malagurskom da ga zastupa u cilju njegovog povratka u Jugoslaviju. U molbi za izdavanje mišljenja o povratku „…u cilju  snaženja nacionalne  privrede…“ [281] navodi: „Pošto se u mome novom zavičaju ne mogu naviknuti, niti na ovdašnji način života i običaje, a niti  mi pogoduje ovdašnja klima, a pored toga osećam u pravom smislu bolest  i čežnju za mojom bivšom  domovinom…  “ i dalje „…  obzirom  na moju  bolećivu naklonost  i čežnju za mojim starim zavičajem, tako i obzirom da mi ovdašnja klima, način života i ishrane oštećuju zdravlje, kao i da sam duboko uveren da ću mojim stručnim znanjem i

veštinom koristiti i mnogo  doprineti razvoju i proizvodnji čokolade, bombona razne vrste… “  Ali na zahtev mesnih vlasti,  iz „Pionira“ stiže  za bivšeg vlasnika obeshrabrujući odgovor. U njemu se ističe kako je to preduzeće kada je Ruf obavljao dužnost tehničkog direktora proizvodilo samo 6 vrsta proizvoda, a sada već  preko 60, što dokazuje osposobljenost niza stučnjaka za vođenje pogona, te ono nema potrebu da angažuje Rufa. Ta epizoda samo svedoči o arogantnosti novih upravljača fabrikom, ali još i više o velikoj vezanosti Rufa za  svoju fabriku i problemima prilagođavanja koje su on, a verovatno i mnogi drugi subotički Jevreji nailazili u Izraelu. Iz Izraela  porodica  Ruf se iselila uBrazil.

Kao naslednici u ostavinskoj raspravi  vođenoj 1954. godine, nakon proglašenja 1947. godine Ruže Ruf umrlom, javljaju se  Josip Ruf (iz Brazila, Sao Paolo) i Telč Andrija (iz Zagreba), sin Ružine sestre Margite. Predmet nasledstva su bile naknadno  pronađene nekretnine u vlasništvu pokojnice u Beogradu, kuće u Jevremovoj 61 i Baruhovoj 37.[282]

Porodično stablo Rufovih

Franjo Ruf (Stari Vrbas?-?) –

Mavro Ruf (Stari Vrbas ? – Senta 1902) + Serena Šajber

– Adolf Ruf (Novi Sad 1890-Subotica 1921)

– Josip Ruf (Senta 1895-Izrael  195?) + Mici Augenfeld ( – Subotica 1934)

– Ivan ( 1930- ?)

– Đorđe ( ?-?)

+ 1935/6 Ana Sabo ( Kučevo 1909 – ?)

– Katica ( Subotica 1937 – ?)

– Rozika ( 1898 -Aušvic 1944 ) + Karlo Bajnhauer (Subotica 1886 -Aušvic                                                                                                                                       1944)

– Margita (Senta 1902 – Aušvic 1944)  +  dr  Mirko Telč ( Sombor 1891 – ? )

– Andrija Telč (?-?)

      „PRVA SUBOTIČKA TVORNICA BOMBONA I ČOKOLADADE“

(Prestolonaslednika Petra 29, Somborski put )

Zet porodice Ruf, muž Serenine sestre, Julije Brumer[283]  osnivač  je  „Elsö szabadkai cukorka és csokoláde gyár“ (Prve  subotičke  tvornice bombona i čokolade),  1904. godine. Nakon rata adresa joj glasi Prestolonaslednika Petra 29.[284]

U dvadesetim godinama je pogon radio bez podele rada, sa mašinskim pogonom, koji  je pokretala električna mašina o od 10 KS, zapošljava do 30  radnika, i ima godišnji maksimalni kapacitet od 4 vagona robe.

I Brumer je kupovao delove, opremu i kompletne mašine u inostranstvu. Tako je 1927. godine iz Nemačke uvezao opreme za 1395 RM, mustre  za  bonbone sa natpisom Brumer i Subotica, valjak mašinu i drugo.[285]  Dogradnju radionice vrši u 1928. godini.[286]

Proizvodni program  proširuje  1936.  godine,  od kada  počinje da  pravi  i keks, piškote i medene kolačiće.[287]

Vlasnik Brumer Julije, prijavljuje 1939. godine  prastanak  rada svoje firme, da bi njegov sin Mirko nastavio da vodi očevu posao, ali kao zanatsku radnju.[288]

Brumer Pavle ? iselio u Pelestinu.

SEMENARSTVO

 

„JUGOMUNTNER, PROIZVODNJA I TRGOVINA SEMENA D.D.“

Firma  Edmunda Mauntnera je osnovana 1874. godine u Budimpešti ?. Bavila se trgovinom i proizvodnjom semenskog materijala. Bila je vrlo uspešna i razgranala je poslove po velikoj teroriji srednje Evrope. Tridesetih godina dvadesetog veka je imala ispostave  u Bratislavi, Aradu, Krakovu, Meranu, Beču i Budimpešti. Centrala u Jugoslaviji je uspostavljena 1925. godine u Novom Sadu, sa filijalom  u Subotici, da bi 1927. središte bilo preneseno u Suboticu. Stovarište je bilo u Carinarskoj ulici br. 19. Preduzeće se bavilo: “ …proizvodnjom svakovrsnog semena,kupoprodajom semena, prerađivanjem, čišćenjem i ađustiranjem u male omote“. Kapital je iznosio 500 000 dinara u 1000 deonica, nominalne vrednosti  500 dinara. Kao deonižari firme u Subotici se javljaju: Pavle Alfred Mauntner, dr Aleksandar Moč, Mirko Jakobčić, Vilim Konen i drugi.[289]

Poslove subotičkog zastupnika firme je vodio Lipot ( potpisivao se i kao Nikola ) Breder ( Bröder ), tada već član  firme  „Transport d.d.“.  Te 1927. godine iz Budimpešte  je u Suboticu prispeo i jedan stručnjak za selekciju semena, koji je vršio obuku 80 – 100  domaćih radnika.[290]

To je bio i najveći broj zaposlenih radnika. U Subotici je firma plasirala  samo  2%  proizvodnje. Pošto je beležila gubitke u periodu 1928- 1931, središte je 1932. godine vraćeno u Novi Sad.

                 FABRIKE SODA VODE

U Subotici su postojale sledeće:

„Favorit d.d.“ je bila „fabrika sodne vode subotičkih gostioničara i trgovaca“. U 1922. godini najveći deoničari su bili: dr Adolf Klajn (Klein) lekar, sa 174 deonice, dr Elemer Kalmar i dr Jako Fišer, advokati sa 10, Pavle Popović, Lajžo Polak sa po 10  i  drugi sitniji akcionari. Preduzeće je likvidirano 1923. godine,  pošto  je iskazalo gubitak od 28 249 dinara.[291]

„Johana, fabrika soda vode“, vlasnika Josipa Helera.(Paralelni put 30) Zapošljavala je do 20 radnika i proizvodila dnevno do 3 500 flaša soda vode.

„Peić Grga i drugovi“, osnovana još 1898. godine.  (Preradovićeva 4)  Dnevni kapacitetet je iznosio 10 000 flaša.

U 1940. godini bilo je 6 radionica za izradu soda  vode.[292] Vlasnici tih zanatskih radnji su bili: Antun Benke, Lazar Laušev, Etelka Ivić, Popović i Hupko, Šokčić i Vuković i Josip Heler. Standardna cena 1 boce  je  tada  bila 1  dinar.

FABRIKE LEDA

Sledeće firme su se bavile ovom delatnošću:

„Nizza“, koja je bila  poseban  pogon  klanične  industrije „Hartman  i Konen“.

„Jugoslavenska tvornica leda“

„Josip Hamburger, fabrika leda“

„Fabrika leda Lojzije Knapeca“[293] Osnovana je 1930. godine na adresi Majšanski put 53. Za vreme sezone mogla je da proizvede 25 kubnih metara leda za 24 sata.

Pogon, koji se nalazio na Palićkom ( Daničićevom)  putu, osnovan je još 1903. godine. Nakon I sv. rata pripadao  je „Centrali  piva“[294] odnosno filijali sarajevske deoničarske pivare, od koje  ga je 1930. godine otkupio Ilija Lepedat, koji se bavio i gostioničarskim poslovima.[295] Instalaciju su činili elektromotor od 85 KS i kompresor od 100 000 kalorija. Dnevni kapacitet je iznosio 800 tabli leda od 12 kg. U 1933. godini proizvedeno je 32 600 takvih tabli. Vlasnik tog pogona, u 1937. godini je bio Valentin Nol.[296]

„Vuković Antun, tvornica leda“ ( Preradovićeva 21 )  osnovana  je 1921. godine. Dnevni kapacitet je bio 250 tabli leda.

  „DEGE, FABRIKA LIKERA“

To je bila destilerija voća, tvornica  likera, ruma i konjaka. Radila je od 1921. godine. Vlasnik joj je bio Đula Der ( Gyula Der).[297]

Der je započeo kao trgovac alkoholnom pićima, imao je radnju u porodičnoj  kući  –  Sudarevićeva 14 (Matije Gupca), da bi razvijanjem posla prebacio radnju na adresu Park  Kralja  Petra  10. Od 1923. godine proširio je delatnost sa  proizvodnjom  destilata, alkohola i likera. Od 1930. godine na adresi  Daničićev put (Palićki) 9 ima pogon  za destilaciju i magacin gotove robe, dok je on stanovao u susednoj zgradi br. 7.

Imala  je maksimalni godišnji kapacitet od 1200 hl. Zapošljavala je 5 do 10 radnika.  Zaposlenost preduzeća je u 1927.  godini bila 50%.

Nakon rata njegova udovica Margita r. Frank se iseljava u  Izrael a imovina firme se nacionalizovala.[298]

    OSTALO

U ratnom periodu, 1942. godine osnovana je jedna fabrika hrane – konzervi; u vlasništvu mađarske zadruge  „Baross  Szövetségi tagok  – Baross Export“  (  po oslobođenju  nosiće  ime  „Vojvodina“. Konfiskovana  je  odlukom  Vp. 1722/1945.) Nalazila se u ulici Cara

Lazara  ( Petra Drapšina ) 51. Radila je u iznajmljenoj zgradi. Proizvodila  je razne marmelade i džemove, prerađivala i konzervirala povrće,  koje je bilo namenjeno  vojsci.( Tako  je  za nemačku vojsku, 8.10.1944. isporučila 56 000 kg marmelade.)[299]


[1]Stanojlović, nav.delo,st. 15

[2]Avramović, nav. delo, st. 165,166.

[3]„Severna pošta“, 11.7.1923. Prihod od carine za tu izvezenu stoku je bio 200 000 dinara.

[4]Izvezeno je i 12 000 vagona jabuka. „Smotra“, 17.1.1936. Izvoz je u periodu od oktobra do decembra 1937. godine iznosio: u Austriju, 25  v. svinjskog mesa, 112 v. tovnih svinja, 50 v. zaklane živine, u Nemačku, 20 v. tovnih svinja, 12 v. svežeg mesa, 15 v. zaklane  živine,  19  v. svinjske masti, 5 v. mesa od divljači, u Englesku, 44  v. živine,  u Čehoslovačku, 18 v. radnih konja, 48 v. tovljenih svinja, u Italiju, 1 v. soljene slanine, u Mađarsku, 29 v. konja za klanje, itd IAS,  F:57. 8267/1937.

[5].IAS, F:57.199/1937

[6]Josip Hartman  (József Hartmann) (Subotica 21.03.1886 – Australija 1974?). U knjizi rođenih JVO IAS, F: ? stoji da mu je kum bio trgovac živinom iz Segedina Mor Šreger (Schréger Mór).

[7]Vilim Konen Jakob~i}, sin osniva~a firme, napisao je u Nema~koj 1979. knjigu memoara- Unmenschen die sich für Halbgötter hielten ( Neljudi koji su se smatrali polubogovima) u kojoj iznosi svoja se}anja na detinjstvo i poslovanje porodi~ne firme. Zahvaljuju}i njegovoj k}erki Veri, koja mi ju je stavila na uvid, kori{teni su podaci iz nje. Tako saznajemo da je u XVI veku

rodonačelnik porodice bio Conradt Hanss, zvani Coen.

[8]U knjizi je opisan put mladog Konena u Pariz.

[9]IAS, F:2. inž.182/1894. Na k.č. 7490/1 predviđena je izgradnja objekta dužine 70 X 11 m.

[10]IAS, F:2. I 800/1885

[11]I porodica Schreger je bila jevrejskog porekla. Bavili su se trgovinom živinom i perjem. Tamo, u Segedinu će Rafael upoznati svoju buduću suprugu  – Terezu Šreger ( Schrégér Teréz), (Szentes 1863 – Subotica 1940), kćerku Mora Šregera. Mada je imala samo 2 razreda osnovne škole odlikovao ju je izuzetan poslovni osećaj. Sa razvojem firme, potvrdiće se kao veliki dovrotvor i pomagač dobrotvornih,  humanitarnih  i prosvetnih  udruženja  i institucija u Subotici. Tereza se 1930. godine nalazila i na čelu mesnog školskog odbora.

[12]Rafael Hartman je iz prvog braka imao sina Juliusa  (Đula, Gyula) a i sa Terezom će imati samo jednog sina – Josipa (József).

[13]IAS,F:57.5. Registar C. Kao direktor  firme je naveden Refael Hartman.

[14]IAS,F:235.28.112/1929.  Na subotičkom tržištu, obično za potrebe ugostitelja, prodavane su table od 12 kg.

[15]IAS,F:47.IV  6491/1937. Za „100 kola leda“  firma je decembra 1937. i januara 1938. godine platila 750 dinara.

[16]IAS, F:68.XII 1104/1947. Jelena (Ilona) Jakobčić (Subotica 1877 – 1958) od oca Vojislava (Béla)

( 1841-1899) i  mati Kristine r. Pfan. Oni su imali tri kćerke, pored Jelene, Angelu i Jelisavetu i sina Mirka (Ímre), koji će biti funkcioner banke. Lazar Mamužić je imao za ženu Belinu sestru Eržebet (Erzsébet) Jakobčić.

[17]Rafael Hartman je 1895. godine vršio funkciju predsednika JVO. Napadala ga je protivnička  struja Gajgera  Mora, i zbog slabog poznavanja mađarskog jezika, uspela je da ga i smeni.

[18]O rafaelovim kućama, virilista, itd

[19]Julius Hartman, prvi Rafaelov sin, imao je englesko državljanstvo, i bio  je nastanjen  u Londonu. Učestvovao je i kao akcionar u radu firme. Umro je 1932. godine.

[20]Lajčo Šreger (Schrégér Lajos) (Szeged 1875-?), brat Tereze Šreger. Od 1891. godine  radi u  preduzeću. Od 1899. godine ima kuću u Subotici. Filijalu u Sremskoj Mitrovici vodi od 1900.  do 1914. godine, kada se vraća u Suboticu i preuzima  mesto poslovođe u centrali firme.Često je putovao u inostranstvo  radi kontrole poslovanja filijalnih preduzeća. U molbi za izdavanje pasoša 1930. godine, navedeno je da mu je on potreban za put u Englesku, Švajcarsku, Nemačku i Mađarsku, a zatim dodato „za celu Evropu sem Rusije“. IAS, F:235.30.170/1930

[21]Ima ? akcija. Mirko Šreger odlazi u poslovnu posetu ocu u London, oktobra 1927. godine. IAS, F:235.26.636/1927

[22]Danilo Kecić, Revolucionarni radnički pokretu Vojvodini 1917-1921, Novi Sad 1972. st. 153.

[23]IAS, F:47. XXIII 42/1919

[24]IAS, F:47. XXIV 62/ 1921

[25]Iz dopisa firme Senatu,  marta 1923. godine povodom razreza kaldrmarine i klanične pristojbe. Za 1921. godinu ona  je  iznosila 86 985 dinara.IAS, F:47.XXIII 6/1923

[26]IAS,F:235.28.112/1929

[27]isto

[28]IAS,F:47.III 1531/1933

[29]isto

[30] IAS, F:235.26.634/1927

[31]IAS, F:235.30.78/1930

[32]IAS,F:43.124/1928.

[33]Česte su žalbe i primedbe ove firme na rad železnice,  njihovu sporost, slabe veze, itd.

[34]IAS, F:235.20.596,605/1924

[35]IAS, F:235.22.767.876/1925

[36]Firma je 1934. izvozila i u Španiju. IAS,F:56.5.156/1934

[37]IAS, XXIV 18/1924

[38]Szombat, br. 20-21, 8.12.1925.  st.  63- 64.

[39]IAS,F:235.25.508/1927

[40]isto

[41]IAS,F:235.28.428/1929

[42]IAS,F:235.27.663/1928

[43]IAS,F:235.27.274/1928

[44]IAS, F:235.34.592/1932

[45]IAS, F:235.29.520/1929

[46] IAS,F:47. XIII 17/1927

[47]AJ, F:65. a.j.1424.2408

[48] F:57.930/1931

[49] IAS, F:56.7.149

[50]Vilim Konen Jakobčić  (Subotica 1903. – Neüminster, 1993.) opisuje svoje detinjstvo u knjizi ? Bio je visok 182 cm.

[51]IAS,F:235.23.160

[52]Sa Irenom Antunović ( r.1917), od koje se razveo 1951. godine, imao je sinove Petra i Jovana. IAS, F:68. II 727/1951. Sa  četvrtom  ženom i kćerkom  iz tog braka napušta zemlju i nastanjuje se u Nemačkoj.

[53]. U 1928. dobio je dozvolu za rušenje starog i podizanje novog jednospratnog objekta na toj  adresi. Prostor u prizemlju je izdavao za radnje. IAS, F:47. III 579/1928

[54]IAS,F:47.III 1235/1940. Klub je okupljao motocikliste i bicikliste. Dobio je pravo da koristi  prostor vašarišta u Malom Bajmoku (današnji Hipodrom), gde  je 1932. godine održao nekoliko trka. Interes građanstva je bio izuzetan, na internacionalnoj moto trci, juna te godine okupilo se oko 6000  ljudi. Za konjičke trke, počeće taj deo da se upotrebljava od 1940.  godine, kada  je  trkališe  „Subotičkog kola  jahača“ iza  fabrike „Zorka“ zaposednuto od strane vojske.

[55]Taj objekat je oštećen  18.9.1944. godine, u savezničkom bombardovanju ciljeva oko železničke stanice.

[56]I taj objekat je stradao u tom talasu bombardovanja.

[57]Konen stariji, je u ranijem periodu imao kuću i u Karadžićevoj ulici 24 ( nekada je služila kao štala), koju je zbog žalbi stanara u njoj na loše uslove, dotrajali krov,  tek uz ponovljene odluke Senata, odlučio  da popravi  1921.  godine. Stanari su se žalili da Konen koji je „višekratni  milioner“ odlaže početak popravki. On je imao ideju da dotrajalu  kuću  potpuno sruši ali za to nije naišao  na  razumevanje vlasti,  verovatno  zbog velike oskudice stambenog prostora u to doba. IAS,F:47.1203.III 306/1920. O oduzetim nekretninama, dostupni arhivski podaci dopunjeni su iz Konen Jakobčićeve knjige.

[58]IAS,F:47.III 1507/1937

[59]Sušara za hmelj izgrađena je  1924. godine na parceli pored fabrike leda, (k.č. 15534/1.) Po izveštaju sreskog poljoprivrednog referenta 1938. godine, tlo na toj parceli je bila ilovača, usev je dobro okopavan i prihranjivan, stajskim i veštačkim đubrivom, i donosi prinos od 12 mtc po lancu.IAS, F:57. 6382/1938. U subotičkom ataru bilo je polovinomdvadesetih godina pod hmeljom  50-60  jutara. IAS,F:47.XV 306/1926. Spisak hmeljarnika iz 1940. godine svedoči da ih je bilo 12.

[60]IAS.F:86.220. Registar Ct VIII 235/1922

[61]IAS, F:57.9700/1937

[62]Vladilav Hiršl, dipl. baštovan, odlikovan za unapređenje poljoprivrede IAS,F:57. 1807/1937

[63]IAS, F:68. III 2258/1945

[64]IAS, F:47, IV 657/1940

[65]Nakon eksprpoprijacije 1946. godine on se obraća vlastima da mu ostave 5 hektara. „Pošto sam predao Agrarnom fondu putem eksproprisanja najbogatiji živi i mrtvi inventar u subotičkom okrugu, od preko milijunske vrednosti…“  IAS,F:68.III 4853/1946

[66]IAS,F:57.78/1935. Lajčo Bek (Beck Lajos) (Subotica 1885 – 1938), od oca Filipa i majke Roze Fišer. Iz njegovog uverenja o državljanstvu IAS, F:57.6143/1938.

[67]Dr Elemer (Velimir) Kalmar (r.1877, Torža), advokat, u I  sv. ratu vojni  sudija. Posedovao  je  205 k.j. na Žedniku, tzv. „Andrijin salaš“. Stradao je za vreme II sv. rata.

[68]Mirko Kemenj (Kemeny Imre ) (? – 1946). Porodica Kemenj je  bila u rodbinskim vezama sa

porodicom Šreger. Hermann Kemenj je uzeo za  ženu Schreger Marisku, sestru Tereze?

[69]AV, F:126.14761/1939

[70]Dr  Tomičić  Juraj advokat, hrvatske nacionalnosti, sa mestom boravka u  Beogradu. Zastupao  je porodicu Kemenj 1941. godine, u prodaji njihove porodične kuće u Beogradu,  kada su oni kao Jevreji pokušavali da spasu svoju imovinu.

[71]Milan  Manojlović, inženjer, u Subotici dvadesetih godina radio kao ovlašteni graditelj, direktor električne centrale „Novosadsko električno d.d.“ do 1940. kada daje ostavku.

[72] vidi Jelić, ?, Kasaš, ?

[73]IAS, F:56.13.587/1940

[74]IAS,F:56.14.131/1941

[75] IAS, F:57.8323/1938. FOTO

[76]Konen, st.?

[77]Na imanju 1939. godine ima 35 krmača. IAS, F:57. 4266/1939

[78]F:57.95.1938.  Još  1928. porodica Hartman, Tereza i sin  Josip, je  dobila  pravo  da  promeni prezime, odnosno da doda svom prezimenu – Rinenburški. IAS,F:47.I 108/1927

[79]Katalog izložbe, Spomen na subotičke Jevreje, Gradski Muzej Subotica, Subotica,

[80]IAS, F:70. 14 996/1945

[81]IAS,F:68. Nacionalizacija, dosije 142

[82]Terezija Kemenj, rođena 1879. u Subotici.Ona se 1950. odrekla  jugoslovenskog državljanstva  radi iseljavanja u Izrael, (IAS,F:68,XV 1789/1950 ) no obraća se i 1952. godine NO Subotica radi postupka poništavanja kupoprodajnog ugovora, kojim je beogradski advokat dr Juraj  Tomašić, prodao njihovu porodičnu kuću u Beogradu, avgusta 1941. godine. IAS, F:68, XVI  37/1952. Ona se  nakom muževljeve smrti  1946.  godine, preudala za advokata u Subotici Ruski Slavka. Sadecki Kemenj Terezija je bila vlasnica 1500 akcija firme „Hartman i drug d.d., gotovo polvine i kažnjena je  oduzimanjem akcija i „gubitkom mađarske nacionalne časti“ na 1 godinu.

[83]IAS, F:68. Nac. 298

[84]IAS,F:68 nac.142. Tako su neki od objekata bili i  strojarnica  od 662 m2, hladnjača – 957, fabrika za  konzerve – 495.  (Građevinski izveštaj). Zanimljiv je i inventar gotove robe-začina.  Zatečeno  je 340 kg majorane, 3142 kg sitne paprike, 542 brašna od  luka,  3120  kg korijandera itd.

[85].IAS, F:68, Nac. 142

[86]IAS, F:68, I 1057/1952

[87]IAS, F:86.215

[88]Halbror je 1920. godine tražio dozvolu  za  klanje na sopstvenoj klanici. IAS, F:47.1428. XIX 318/1920

[89]Aleksandar  Frenkel (Fränkel Sándor) je iz Starog Bečeja. U jednom dopisu Senatu 1921. godine, navodi da mu je kuća u St. Bečeju „za vreme  prevrata 1918. godine opljačkana i upaljena“. IAS,F:47. Gr. 1076/1921.  U svojoj molbi Senatu, februara 1920, radi izdavanja dozvole boravka,  Ignac Frenkel, rodom sa Pekla puste (srez Kula), navodi da će se u toj fabrici prerađivati ugojene svinje baš sa imanja u Pekla  pusti. Ignac se u 1921. godine javlja kao vlasnik fabrike kolomasti koja je imala 60 radnika. IAS, F:47. XIX 43/1920

[90]IAS, F:47 XIX 318/1920

[91]IAS, F:47. XIX 395/1921

[92]IAS, F:47.1. Zapisnik  1919-1920,  200 P.S. 12402/1920

[93]Reis David (1873-Aušvic 1944) je posedovao zapravo dve radnje, jednu registrovanu kao „mesarsku“ a drugu kao „kobasičarsku“.

[94]IAS,F:57.162/1937

[95]Julije Korhec, (Stari Bečej, 1899  – Subotica, 1973) otac Korhec Vince, mati Agneš, rođena Varnju. Bio je visok 176 cm. IAS,F:68. XII 1100/1948. Oženio se 1930. godine u Novom Sadu, Terek Žužanom.

[96]U Suboticu dolazi sa majkom i sestrom Matildom.

[97]IAS, F:47. XIX167/1922. Iz njegove molbe za nastanjivanje i započinjanje obrta saznajemo da mu je pravni zastupnik bio subotički advokat dr Julije Rubi.

[98]IAS, F:47. III  419/1927

[99]IAS, F:235.26.72/1928

[100]Zbog  montiranja  elektromotora  od 8 KS u 1930. godini, bez prethodne prijave gradskim vlastima  odnosno električnoj centrali,  pokrenut je postupaka  protiv njega. Centrala  se  žalila  da  je  zbog  toga stalno  dolazilo  do pregorevanja osigurača, pošto transformator nije bio dimenzioniran  za takvo opterećenja, pa su i okolni potrošači ostajali bez struje.  IAS, F:47. XVI 38/1930

[101]IAS, F:235.26.72/1928

[102]IAS, F:235.32.482

[103]Mr Ljubica Šiljački, Privreda  Banata  između dva svetska rata, Novi Sad 1987, st. 213.

[104]IAS, F:56.13.694/1940

[105]IAS, F:43.111.

[106]Suvlasnik kuća u ulicima Skotus Viatora i Paje Kujundžića je pored njega bio i Đorđe Lederer. IAS, F:   1936. Spisak vlasnika kuća i objekata.

[107]IAS, F:47.I 1347/1931

[108]IAS, F:68. XI 1535/1950

[109]IAS,F:47.XIII 1991/1930

[110]Za 1930. godinu, procenjen je na 2 miliona. IAS,F:235.32. 351/1931

[111]IAS, F:47. XIII 2004/1930.

[112] IAS, F:47 XIII, 20/1931

[113] Bela Farago ( Subotica 1897- ?)

[114]U 1922. nije dobio dozvolu za preinaku postojeće kuće. Senat je zahtevao da se ona sruši i na tom mestu podigne kuća na sprat. IAS, F:47.1208. III 269/1922. Imao je i vilu na Paliću ( tvz.  Schulhof vila) kao i 45  jutara zemlje. Sve nekretnine koje su  mu  pripadale, konfiskovane  su nakon  rata, odlukom  Okružnog suda K 16/49. IAS, F:68, XI 1535/1950

[115]IAS, F:56.8.168/1937

[116]„U njoj su g. Farago Bela i  dr Palić Emil, sekretar Udruženja mlinske  industrije glavni  faktori.“  IAS, F:56. 12.352/1939

[117] IAS, F:86. K 168/11946. Zakupac je bio Janoš Šimala iz Kečkemeta.

[118] isto

[119]Beno Sekelj, (Subotica 1894 – ?). Žena, Rozalija Stipić mu je donela u miraz 50 lanaca  zemlje. Sa ocem Belom držali su najam preko 800 lanaca zemlje.

[120]U januaru 1935. godine izvezao je 1775 tovljenih svinja. IAS, F:47. I 742/1935

[121]Presburger je izvozio i konje, tako je 1931. godine imao pošiljku konja za Francusku. IAS, F:235.32.1148/1931

[122]Mirko Kemenj ( Bački Aljmaš (Bácsalmas) 1907. – Subotica 1946.). Jevrejske nacionalnosti. Njegov otac, Herman Kemenj, veterinar, koji je u Subotici  od  1912. godine, optiranjem  je sa   porodicom stekao jugoslovensko državljanstvo. Bio je oženjen Mariskom Šreger Sadecki. Bili su akcionari firme „Hartman i Conen“.

[123]Salamon Gingold  je  rođen 28.11.1869. godine umestu Sučavi (Rumunija), (otac Herši, mati Sara ) a umro je u logoru Aušvic 1944. godine. Sa suprugom Elenbogen Reginom ( r.1884 ) imao je dva sina. Karlo (Károly, Dragutin) je rođen 12.7.1905. godine u Galiciji u mestu Sučavi. Umro je na prinudnom radu,1943. godine, u mestu Hrenovo. Školovao se na Trgovačkoj akademiji i na Ekonomsko komercijalnoj visokoj školi.IAS, F:57.3210/1938. Drugi sin –  Samuilo ( Sučavi 1902 – Subotica 1930 ) je  bio oženjen sa Almom Rotštajn (Rotstein) ( r. Zagreb 1902), sa kojom se 1928. venčao u Zagrebu. IAS,F:47. 1261.1798. Imali su kćerku Anicu.

[124]IAS,F:47. XIX 80-78/1921

[125]isto

[126]IAS,F:47. XIX 80-78/1921

[127]isto

[128]IAS,Gr.1832/1920

[129]IAS,F:47 III 594/1924

[130]AV, F:92.1807/1922

[131]IAS, F:47. XIII 1423/1930

[132]IAS,F:56.9.3/1938

[133]IAS, F:235.30.47/1930

[134]IAS, F:235.25.534/1927

[135] vidi: Palics és környeke, 9, decembar 2000, Stevan Mačković, A palicsi halaszatról (1922-1941), st.10,11

[136]IAS, F:68. XIII 1896/1948

[137]IAS, F:51.70.173/1933

[138]Emil Lederer je rođen u mestu Klingenbach. U 1922. godini  još nije imao jugoslovensko. IAS, F:47.I 215/1922. On  je od  1912. godine radio za osiječku firmu Union, koja ga je 1919. imenovala za upravnika filijale u Subotici. U kasnijem periodu imao je registrovanu posredničku trgovinu u Subotici i bavio se izvozom poljoprivrednih proizvoda i žita. IAS, F:235.23.188/1926.  Tokom 1929. godine radi sklapanja poslova  putovao je u Čehoslovačku, Austriju, Nemačku, Belgiju, Holandiju i Mađarsku. IAS, F:235.29.565/1929. O  količinama robe koju izvozi saznajemo da je na pr. od novembra do decembra 1928. godine izvezao u Austriju i Nemačku 400 vagona žitarica.U 1929. godini izvozio je kukuruz u Italiju. Kućna adresa mu je bila Park Kralja Petra 10. Za vaspitanje svoje dve kćerke imao je vaspitačicu iz Nemačke, koja ih je poučavala i jezicima; nemačkom, engleskom i francuskom.

[139]First je izvozio i druge poljoprivredne proizvode, tako je u 1929. godini  u  Italiju izvozio pasulj.

[140]O uvozu govori i nekoliko primera iz 1927. godine, kada je  uveženo 45 000 kg semena mahunice za stočnu hranu, 50 000  kg  maka.IAS, F:235.25.513/1927

[141]IAS, F:57. 6461/1938

[142]Gašpar Ulmer, Mlinarstvo  u  Subotici,  1867-1941, Rukopis, Subotica 1968, st. 7.

[143]isto, st.9

[144]Na osnovu projekata inž. Skulteti Janoša, gradsko veće je dalo dozvolu za njegovo podizanje mlinarima Futo Ferencu i Mezei Andrašu. IAS, F:002. 1937/polg. 1867. Nakon njih se kao vlasnik vetrenjače javlja Kovač Birkaš Imrea (Kovács Birkás Imre), od koga ju je 1889. godine otkupio Imre Fičar (Ficsár Imre).IAS, F:47. III 197/1939. Ivanji Ištvan navodi u svom delu (Iványi István, Szabdka szabad királyi város története, II deo, Subotica 1892, st. 231) da je u Subotici ostalo još iz prošlih vremena puno suvača i nekoliko vetrenjača.

[145]I nakon 1918. godine zakupac je bio mlinar Đorđe (György) Mikuška, a od 1936. godine njegov unuk Antun Mikuška. IAS, F:47. III 197/1939

[146]isto,st. 14

[147]isto,st.19

[148]isto,st. 36

[149]vidi: Katarina Ulmer. ??

[150]isto,st.52.

[151]IAS,  F:47,  XXIII 181/1919

[152]Nakon rata je vladala velika oskudica osnovnih životnih  namirnica. Na nivou grada formiran  je poseban „Otsek za prehranu“ na čijem čelu je bio „gradski senator za prehranu“ -Aleksandar ( Sándor ) Rajčić (1884-1926). On je bio angažovan i na kulturnom polju kao urednik „Nevena“ i „Danice“, te kao vlasnik 1/3 konzorcija „Severne pošte“, i tu se „odlikovao nacionalizmom“, kako stoji u nekrologu  objavljenom u „Subotičkom glasniku“ 11.2.1926 ( umro je 27.1.1926. ), ali i u privrednom životu, kao zamenik direktora u subotičkim filijalama „Hrvatske zemaljske“ i „Jugoslovenske  banke“,  te na  političkom planu, kao gradski senator a zatim i podnačelnik (zamenik gradonačelnika).)  IAS,  F:47, XIII 40/1919

[153].Ulmer,nav. delo,st. 55.

[154]isto,st.58.

[155]isto, st. 59. Najveći kapacitet je imao „Gornjobački mlin  d.d.“  – 65  t.,  „Kohan“ – 30, „Jakob Berger“ – 25 t.

[156]Ulmer, nav.delo, st.65.

[157]isto, st.96

[158]IAS, F:57, 8240/1937

[159]Samo su 2 mlina imala dnevni kapacitet preko 10 v,  a  čak  92 su bila sa  kapacitetom do  1/2 v. Industrija, Stanojlović, st. 36.

[160]Tako je i Emil Lederer, kao šef osiječkog „Union paromlinskog d.d.“, pruzimao i kupovao žito za Dalmaciju. IAS, F:47, XIX 105/1920.

[161]AV, F:110.6.

[162]IAS,Gr. 2256/1919 ) ( do kraja međuratnog perioda zadržao se taj broj ?

[163]Karlo Vermeš sa bratom dr Julijem imao je 1920.  godine niz nekretnina, 4 kuće u Subotici,  vilu na Paliću, i još druga zemljišta na Paliću i okolini. IAS, F:47, XX 68/1925

[164]IAS, F:235,35.242

[165]IAS,F:47.1205.  III 134/1921. i IAS,F:47.1205. III 240/1921 Planove je izradio  arhitekta

Stipan Vaci.

[166]IAS,F:43.122

[167]isto

[168]IAS,F:86.216

[169]IAS, F:47. XX 231/1930

[170]Geza  First  (Fürst) je rođen  1895.godine u Čantaviru, u jevrejskoj porodici, od oca Samuila I majke Adler Regine. Supruga mu je bila Margita Fišer (r. First) (St. Kanjiža 1901- ?) . Bili su solidno situirani, imali su kuće u Moskovskoj  ulici 1 (Dinka Šimunovića),  Sudarevićeva (Matije Gupca) 21-23. I automobil Ford. First se bavio i tgovinom – eksportom žitarica i poljoprivrednih proizvoda. Preživeo je deportaciju i oktobra 1944. godine se vratio u Suboticu. Uzeo je aktivno učešće u radu novih organa vlasti kao član subotičkog NOO (do 31.12.1944). Ali u narednom periodu i on sa porodicom uzima  izraelsko državljanstvo i iseljava se novu jevrejsku državu. Kuće, Moskovska 1,  i Sudarevićeva 21-23 su im nacionalizovane. IAS, F:68, XVI 557/1950

[171]IAS, F:47. III 3/1935 i IAS,F:57.3869/1938

[172]IAS, F:57.8509/1940

[173]Ulmer,st. 89.

[174]IAS, F:57. 1987/1939

[175] IAS, F:86.172/1948

[176]IAS, F:68.15691/1955. Novi silos izgrađen je 1955. godine. IAS, F:68. 19952/1955. Tehnička dokumentacija sa tehničkim  planovima.

[177]Berger Jakob je bio jedan od osnivača Jevrejske Ortodoksne veroispovedne  opštine.

[178]Tehnički planovi su sačuvani – IAS, F:437, III 308/1921. I dozvolu za gradnju kuće,  1920. godine, dobija na tom mestu (parcela z.k.26980/k.č.15280) u segedinskim vinogradima. ) 1927. godine kao izvoznik hmelja se javlja i Emil Verber. ( Upisan  je u registar Ce VII/ 380/1927 )

[179]IAS,F:86.44. Ct XIII/204. Jakov Berger je sa suprugom Arankom  r. Graf imao još jednog sina – Ladislava. IAS,F:57.3477/1938.

[180]IAS,  F:57, 2662/1938

[181]IAS, F:65.248.1424

[182]IAS, F:47.  XIX 80- 65/1920

[183]Promena  je ubeležena i u budimpeštanskom  registru  firmi.  AJ, F:65.2408.1424. Prepis.  IAS, F:86.219.

[184] Projekat mlina je u predmetu IAS,F:2. gr.doz. III krug 8/1890.

[185]Ulmer, st.90.

[186]Julije Čadi (Horne-Saliby (Čehoslovačka) 1985 – ?), Od 1923. godine je u Subotici. Bio je činovnik u toj firmi.

[187]Dr Đorđe Bondi (Bondy György) (Segedin 1892-Aušvic 1944).

[188]Herman Štajn je rodom iz Stare Pazove, školovao se i oženio u Novom Sadu,a u Suboticu  je  sa porodicom došao 1915. godine. Radio je kao glavni knjigovođa u „Gornjobačkom udruženom paromlinsko  d.d.“.I  njega je zahvatila  uredba  o izgonu ratnih doseljenika, ali nakon pozitivno rešeneih žalbi MUD, ipak je uspeo  da obezbedi ostanak u Subotici. IAS, F:47, XIX 80-41

[189]Štiglic Elek je rođen je 1893. godine u Čehoslovačkoj, u mestu Kežmarak. Dolazi u Suboticu 1918. godine. Stradao je maja 1945. godine u logoru Bergenbelzen.

[190]Arnold Balog je rođen  1873. godine. U  Suboticu  je došao 1908. godine.  Mobiliziran  je  1914,  da  bi  dospeo  u  rusko zarobljeništvo, odakle se vraća 1918. godine.  Tek  nakon  žalbe  MUD, omogućen mu je 1920. godine, stalni boravak u Subotici. Optiranjem je  1923.  stekao  naše državljanstvo.Završio je Trgovačku Akademiju. Žena Melanija Vitenberger, sin Andrija. IAS,F:47.I 45/1926. Izbran je 1932. godine na funkciju člana u upravi „Udruženja industrijalaca u  Novom Sadu“.IAS, F:56.4.

[191] IAS, F:86 K4/1947

[192] Tehnički projekti mlina su u predmetu IAS,F:2.gra.dozvole III/45/1908.

[193]Margit Ferenc, mlinar ( Bácsgyulafalva 1892)  usvojeni  sin  nosi isto ime Ferenc  (šta sa njim?) Ulmer, st.  39.

[194]Oskar Nojman, mađarski državljanin, rođen je 1886. godine u Budimpešti. IAS,F:47.1205. I 67/1922. i F:47.1426. 80-60.

[195]Vladala je nestašica žitarica ali i uglja. Gradske vlasti organizovale  su opskrbljivanju

najsiromašnijeg stanovništva.  Tako je  za  njih  bilo obezbeđeno brašno po povoljnim cenama.  Mesečno sledovanje  je  1920. godine iznosilo 15 kg. IAS, F:47.1. 86 P.S. 5211/1920

[196]IAS, F:86.236

[197]Dr Aleksandar Magarašević, advokat ( Đala  1889 – ?). Od oca Pavla i majke Viducki Danice. Supruga mu je bila Nada  Maksimović. Odvojeno od nje živi od 1929. godine. Imali su dvoje dece, Aleksandra ( r. 1918) i Danicu ( r. 1922). Bio i veleposednik. Na Žedniku je 1940. godine kupio od Josipa Piukovića imanje sa febričkim postrojenjima, od 275 k.jutara,  pa je nastavio da proizvodi mleko (imao  je 55 krava muzara ) i fabrikuje špiritus. IAS,F:47, IV 9944/1940.  Politički angažovan, u predratnom periodu ( 1927. godine) predsednik odbora SDS u Subotici, a nakon rata, do 1946. godine i potpredsednik Gradskog NO. Bio je i mason, član lože „Stvaranje“. Nakon rata je, uz dr Miloša Pavlovića i Kolomana Vidakovića, imao  udela u reaktiviranju masonerije u Jugoslaviji. vidi: Nenezić, nav. delo, st. 512.

[198]Aleksandar (Josipa) Šporer (1883 – 1944) Stradao u Aušvicu. Posedovao je kuće – Daničićev put 42 i Sudrevićeva 33. Supruga mu je bila Klara r. Holender. Njena sestra Ela r. Holender je bila udata za Eleka Štiglica.

[199]Mavro (Salamona)  Šporer, (1876 – 1944.) Sa suprugom Serenom r. Freund stradao u Aušvicu. Imao je kuće Beogradski put 105 i Karadžićeva 8.

[200]Plan, tlocrt u predmetu AJ,F:65.2404.?

[201]IAS,F:47.I 4912/1932

[202] IAS, F:57.4634/1938

[203]IAS, F:43.111.Kamata je bila 10%.

[204]IAS, F:47.1265. II 3856.

[205]IAS,F:57.1912/1937.Susedi su podneli žlbu zbog zagađivanja vazduha tim novim pogonom.

[206]AV, F:126 VIII 13777/1934

[207]IAS, F:86, 236.

[208] Dr Aleksandar Ljubibratić je bio direktor Opšte privredne banke d.d. Stanovoe je na Paliću, Horgoški put 57.

[209]To je bio brat blizanac Eleka Štiglica, od 1918. godine nastanjen u Subotici.

[210]AV, F:126,  KBU  VIII, 34786/1940

[211]Dr Jelena Popov, Dislokacija industrijskih postrojenja   iz Vojvodine, Zbornik Matice srpske za istoriju, br 51, st. 42-89, Novi Sad 1995.

[212]IAS,F:47.1212. III 6634/1923. Mlin je bio na uglu ulica Hercegovačke 1 i Paje Kujundžića (Braće Radića) 132

[213]IAS,F:68. 6195/1955

[214]Plan – tlocrt objekta se nalazi u predmetu IAS,F:68. 6195/1955

[215]Artur Polak, (1880 – Aušvic 1944).Porodica Polak  podiže svoju vilu na Paliću 1922. IAS,F:47. 1203. III 284/1920

[216]IAS, F:47.1205.III 416/1922

[217]Procenu  je  uradila komisija gradskih stručnjaka; Đula Vali, Oton Tomndl,  Adam Gutvajn.

[218]AJ, F:65,a.j.2408,f.1424

[219]Ajzler je rođen u Starom Bečeju 1906. godine. Završio je trgovačku akademiju u Petrovgradu

[220]Kladek Stevan je imao mlin u Majšanskim vinogradima, pored pruge za Kelebiju.Koji je to ?  Radio je i kao ugostitelj, zakupac hotela „Nacional“ 1917. godine.

[221]IAS,F:86.45

[222]IAS, F:47 I 4912/1932

[223]Čičila Josip je rođen u Aradu 1881. godine. U  Subotici je od 1919. godine. Bio  je zaposlen kao mašinista u Električnoj centrali do 1930.  godine.  Žena  mu  je  bila  Amalija  Jolanka  Bot, rodom iz Arada.On je  kao rumunski državljanin tek 1938. godine primio jugoslovensko državljanstvo. Stanovao je Frankopanskoj ulici 24  Žena  mu  je  bila  vlasnica  i  vile  na  Paliću  i  vinograda.  IAS, F:57.1474. 8005/1938. Bavio se i radom sa vršilicom.IAS,F:57.5031/1937

[224]Franjo Boršić, (Doroslovo 1899 -?) mašinski tehničar.Ranije radio u Ferumu  i Subotičkoj  električnoj centrali. Nakon rata radio je u Gradskom elektroprivrednom preduzeću Energija.

[225] Tokom 1943. godine samleveno je 1 258 392 kg žita. Vlasnici, Čičila I Boršić su 1946. godine kažnjeni a mlin je konfiskovan. IAS, F:86. K 251/1946.

[226]Ferdo Lipković tek 1938. godine pokreće postupak za dobijanje jugoslovenskog državljanstva. IAS, F:57.8980/1938

[227]Tehnički nacrti u predmetu IAS,F:57.510/1937

[228]Žarko  Glogovčan je  rođen u  mestu Saravola  (  Rumunija  ). Završio  je  srednju   tehničku školu u Budimpešti. I njegov sin – Stevan ( r. 1910.),  nastaviće  očevim stopama. Diplomirao je pravo ali i na Poltehničkom institutu, te je kao inženjer radio i u mlinarskoj struci a 1967.  godine  i kao tehnički direktor „Fidelinke“.

[229].IAS, F:57.2574/1938

[230]IAS, F:47.1208  III 12/1922

[231]IAS, F:47.1201. III 121/1919

[232]Glid Vilim ( 1874 – Aušvic 1944 ) Supruga  mu je bila Etela Berger ( 1876 – 1944 Aušvic ) a sinovi Ernest i Franja. Glid je bio predsednik JVCO u periodu ??.

[233]IAS,F:235.25.357/1927

[234]Franja Glid (Glied Ferencz) (Petrovac 1902- ?) Od oca Vilmoša Glida i mati Etel Berger.

[235]IAS, F:10. 384 G.P.

[236]IAS, F:57.2574/1938

[237]U 1939.  godini ima 24  radnika. IAS, F:57.1987/1939

[238]IAS, F:68, V 68/1950

[239]Tolnai je rođen 1910. godine u mestu Luč u Baranji, a kasnije ga nalazimo prijavljenog u St. Bečeju.

[240] Stevan Patoč (Pátocs István) (Čantavir 1912 – ?) je po podacima Otseka unutrašnjih poslova Subotice za vreme rata pripadao organizaciji Njilaša. (akt u predmetu K 278/1946). Osuđrn je na 6 meseci lišavanja slobode sa prinudnim radom.

[241]IAS, F:47. Inž.711/1923

[242]IAS,F:47.1203.III  213/1920

[243]Antun Svoboda (Szvoboda Antal)  je rođen 1855. godine u Temišvaru. Završio  je mašinsko  tehničku  školu  u  Brnu.  U svom radu se pokazao kao „vrstan stručnjak, i uspešno je vodio svoja mlinska preduzeća“, ocena je za njega od strane gradskih vlasti.

[244]Šematizam …, st. 25.

[245]Tehnički opis mlina u Bajmoku nalazi se u predmetu IAS, F:68, Nacionalizacija 388.

[246]IAS, F:57. 2646/1931. Subotički  „Odeljak finasijske kontrole“ podneo je 1931. godine jednu prijavu protiv Svobode zbog nepoštovanja uredbe o načinu meljave upravo u tom mlinu.

[247]IAS, F:47. III 948/1929

[248]IAS, F:57, 2798/1939

[249]IAS, F:57, 2650/1937, i 3095/1937. Molba i dozvola  za  rad, sa tehničkim opisom. Nadležne državne vlasti, KBU,  poslale  su  1938. godine dopis o načinu podizanja i rada zadružnih

mlinova. IAS,F:57. 4025/1938. Na osnovu toga i ovaj mlin je  1939.  bio  zatvoren,  pošto nije pribavio odgovarajuće dozvole, IAS, F:57. 2010/1939.

[250]IAS, F:47. XXIII 5/1928

[251]Albe Tumbas  je 1921. godine tražio da se primi u subotičku zavičajnu vezu, što mu  je  i  odobreno, pošto se iz Bačalmaša, sa suprugom Marijom Krekić naselio u Suboticu. Imao  je  133  lanca zemlje  u Kaćmaru,  koja  je  vredela  2,5,  miliona  kruna. IAS, F:47.XXIV 156/1921. Navodi da je u Subotici kupio kuću i „fabriku za pečenje kruha“, koja  je  još  pod sekvstrom,  zbog  prijašnjih vlasnika, stranih državljana. IAS, F:47.1204. I 51/1921

[252]Samu Bošan  je bio na  čelu  subotičke  mesne cionističke organizacije, od osnivanja 1927. godine.

[253]Ilija Šibalić ( r.1889) u Suboticu  dolazi 1913. godine iz Martonoša, kada otvara svoju  bakalnicu u  VI  kvartu  br. 47. Šibalićeva supruga je bila  Marija Bartušević. Imali  su kuće  u

Gajevoj 70 i 72. Bavio se trgovinom špecerajskom robom. Javlja se i kao vojni liferant, od  1920.  godine. IAS, F:47, XXIII 17/1920. Radnju  za „trgovinu pekarskih, baštovanskih i mlekarskih proizvoda“ je registrovao 1923. godine.

[254]Milan Šibalić je bio imenovan u gradsku skupštinu 1921. godine.

[255]Sin od brata Milana Šibalića,  koji je isto bio deoničar, Ilija Šibalić, pekarski majstor.Iz njegove molbe  za  izdavanje  uverenja o  državljanstvu saznajemo da je rođen 1913. godine u Budimpešti, od oca Milana (Emila) i majke Stefanije Filipović  IAS,F:57.5038/1938.

[256]IAS, F:57. 7006/1940. Odobrenje da proizvodi hleb sa dodatkom 20%  krompira. IAS, F:57. 9825/1940

[257]IAS, F:57.2811,4542/1938

[258]IAS,F:57.9825/1940

[259]Ruf je rođen je u Senti 4.3.1895. godine. Po podacima za izdavanje uverenja o državljanstvu bio je visok 180 cm, plave  kose i plavih očiju, bez karakterističnih znakova.

[260]Julije Brumer, (Subotica 1870-1944  Aušvic). Roditelji su mu bili Andrija  i Katarin Basler. IAS, F:68, XVI 672/1950. On je osnivač „Prve subotičke tvornice bombona i čokolade“.(od 1904.). vidi: Gašpar Ulmer, Tvornica čokolade i bombona „Braća Ruff“ Subotica (1917-1946), 65 godina „Pionira“ (1917-1982.) st.60.

[261] Adolf  Ruf je rođen 1890 u Novom Sadu, gde se  tada  nalazila porodica Ruf, a umro  je 9.10.1921. godine u Subotici. Bolovao je od srčane mane zbog koje je bio oslobođen vojne obaveza. Zabeleženo je i da je istupio iz jevrejske i prešao u  rimokatoličku veru. Braća su imala i dve sestre, Margitu ( Senta  1903 – Aušvic 1944) i Rožiku (Ružu) ( 1898 – ?). Margita je bila supruga advokata dr Telč Mirka

( Telsch Imre ) IAS, F:57.965/1934. Mirko Telč  je rođen 1891. godine u Somboru, otac Gašpar, mati Berta Grinfeld. On 1952. godine želi da izvadi dozvolu  za proizvodnju „kresnica“ prskalica? IAS, F:68, I 1008/1952. tu je slika).

[262]Bajnhauer Karlo ( Subotica 1886- Aušvic 1944 ). U ratu je bio mobiliziran u  86. puk, odlikovan je u činu poručnika. Da je bio solidno situiran govori i to što je posedovao  nekoliko nekretnina, kuću u Carinarskoj 9 i sa suprugom po jednu polovinu kuće u Štosovoj 6 i na Daničićevom putu 6. Ruža Ruf je bila vlasnica i kuće Trg Eduarda Erioa 5/a. I ona (Ruža Ruf 1898-1944) je stradala u logoru Aušvic.

[263]IAS,F:47.Inž.ured. Odl. 613/1923. Rufovi susedi su bili J. Milekić sa jedne i dr Pletikosić sa druge strane.

[264]Ulmer, isto,  st.  61.

[265]Ruf 1927. godine dobija dozvolu za preuređenje izloga.

[266]IAS,F:47.III 351/1928

[267]IAS,F:47.III 429/1926

[268]IAS,F:47.III 199/1928

[269]IAS, F:47. III 273/1931

[270]IAS, F:47. III 385/1929. Vlasnici zgrade su 1936. godine bili Josip (2/4) i njegovi sinovi Đorđe i Ivan sa po 1/4.

[271]Mici (Marija) Augensfeld  je bila kćerka  Mavra  Augensfeld, veletrgovca hranom iz Vinkovaca. Sa njom je Josip  imao dva sina Ivana i Đorđa. Ona umire 1934. godine.

[272]IAS, F:47.1246.III 2273/1931

[273]Ulmer, st. 68

[274]IAS, F:235.27.298/1928

[275]Ulmer,  st. 71.

[276]IAS, F:57.4343/1939

[277]Ulmer, st. 83

[278]Druga Josipova supruga je bila Ana Sabo  (1909. -? ),  sa kojom je 1937. godine dobio kćerku Katicu. Sa prvom ženom Marijom rođ. Augenfeld imao  je dva sina, Ivana i Đorđa, koja je posle smrti prve supruge čuvala dadilja Ana Sabo, sa kojom će sklopiti brak.

[279].IAS, F:68. V 1185/1950.Sinovi Ivan i Đorđe imali su na svom imenu po 1/2  kuće  u  Vladimira Nazora 6- 8, i u Matije Gupca 31. IAS, F:68, XVI 638/1950.  Josipu  je stavljena u državno vlasništvo i nekretnina na putu Jovana Mikića 6. IAS. F:68, XVI 940/1950

[280]Ulmer, st. 93.O iseljavanju subotičkih Jevreja vidi: Dušan Jelić,Kratak pregled istorije subotičkih  Jevreja i njihovog doprinosa razvoju grada, Jevrejski istorijski  Muzej,  Zbornik  5,  st. 175.

[281]IAS,F:68,I 650/1952

[282]IAS,F:68, 1411/1955

[283]Julije Brumer (Brummer Gyula), Subotica 1870-1944 Aušvic. Roditelji su mu bili Andrija  i Katarin Basler. IAS,F:68,XVI 672/1950

[284]Zanimljivo je da su vlasnici te nekretnine, 1936. godini, bili sinovi Josipa Rufa – Ivan i Đorđe.

[285]IAS,F:235.27.432/1927

[286]IAS, F:47. III 368/1928

[287]IAS,F:235.242/1933

[288]IAS, F:57.5099,5102/11939

[289]AJ,F:65. ?

[290]IAS, F:235.24.106/1927

[291]AJ, F:65, 2409.1425

[292]IAS, F:57.7363/1940

[293]Lojzija Knapec (Subotica  1895-?)  je bio gostioničar, predsednik subotičkog  Udruženja  ugostitelja. Ovo udruženje je osnovano 1932. godine, ali nastavlja tradiciju „Udruženja Gornjo-Bačkih gostioničara“ koje je osnovano  1907.  godine. Broj članova 1931. godine je iznosio

225. Po izveštaju  Gradskog  načelstva iz 1932. godine bilo je u gradu: 2 hotela ( pored toga 3 hotela su bila na Paliću),  1 restoran,  3 konačišta, 21 gostionica,  1 kafana, 1 pansion, 1 bife, 8 narodnih kuhinja i 129 krčmi. IAS, F:55.43/1932

[294]Ova „Centrala piva“ je 1929. godine uvezla  u  grad  6913 hektolitara piva. F:47.9. 15 G.P.

[295]Ilija  Lepedat (Subotica 1884  -?). Finansijsko bankarski stručnjak, obavljao je i funkciju  direktora  Gradske štedionice  ?

[296]IAS, F:57.507/1937

[297]Đula  Der, sin Ignjata i Berte Brih, je rođen 1893. u mestu Žarnovica u Čehoslovačkoj, U Suboticu  je  došao  1914.iz  Novog Vrbasa,  gde  je radio od 1911.kao službenik kudeljare. Sa  Margitom Frank  se  venčao  1917.  godine.

[298]IAS, F:68 XVI 556/1950

[299]IAS, F:68. Nacionalizacija 467

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: