Logor za Nemce u Sekiću (1944 – 1946), Sekić, Konzentrationslager für Deutsche (1944-1946)

PDF 09_sekitsch,_lager_fur_deutsche_(1944-1946)

https://www.academia.edu/15000874/Logor_za_Nemce_u_Seki%C4%87u_1944-1946_?email_work_card=thumbnail-desktop

 Logor za Nemce u Sekiću ( 1944 – 1946 )

Tragovi ljudskih naselja na području današnjeg  Lovćenca sežu duboko u prošlost.  Avarska nekropola je pronađena 1901. godine.[1]  U srednjem veku, naselje se javlja 1476. godine   kao  posed porodice Maroti. U  urbariumu Kaločke biskupije, 1543. godine prvi put  se pominje  pod slovenskim imenom „Szekity“ (Sekić). U 1580. godini ima 31, a 1590.- 37  oporezovanih kuća. U  posedu vlastelina Veselenji Ferenca  (Wesselényi  Ferencza), 1652.godine javlja  se kao Szeketics (Seketič), a  1731. i 1751. godine  kao  pusta  Sekitsch (Sekič ).[2] Ime naselja 1853. godine je bilo – Szeghegy ( Segheđ), što  će ostati zvaničan  naziv  sve do promene izvršene po ulasku u južnoslovensku državu, kada se 1922. godine ono menja u  – Sekić.[3] 

Grb iz 1944.

Planovima Josipa II vrši se kolonizacija Bačke i Banata.U Bačkoj je izvršeno naseljavanje 9 mesta. Tako je 1784. godine naseljena Torža, 1785. – Crvenka i Vrbas, 1786. – Sivac, Šove i Sekić. Nemci, kolonisti, dolaze  iz južne Nemačke, rajnske  oblasti, Lotaringije i Virtenberga.[4]

U velikoj većini oni su bili evangelističke vere i ubrzo po dolasku na odredište oni podižu u mestu svoju crkvu. Zahvaljujući pomoći države, ovi vredni poljoljoprivrednici i  zanatlije uspeće u kratkom vremenu da privredno ojačaju svoju zajednicu i  svoje mesto. Broj stanovnika je 1885. godine iznosio – 4134, od toga 2026 muškaraca i 2108 žena. Po veroispovesti je bilo 4049 evangelika, 21 reformat, 32 katolika i 32 Jevreja. Stanovništvo se uvećava i 1900.godine dostiže broj 4936. Nemaca je bilo najviše- 4664, Mađara – 271. Po veroispovesti je bilo 4622 evangelika, 172 katolika, 120 reformata i 120 izraelita. Stanovali su u 918 kuća. Površina sela je zauzimala 6 837 katastarskih jutara.

Mada se većina stanovništva bavila poljoprivredom u Sekiću  se krajem  19.veka  javljaju i neka industrijska postrojenja. O stepenu privrednog razvoja naselja, svedoči i posleratni spisak  konfiskovanih nekretnina u kojem nalazimo i nekoliko industrijskih pogona, ciglanu Gutvajn (vlasnika Gutvajn (Gutwein) Ludviga), ciglanu Kinkel (Vlasnika Kinkel Friđeša), mlin i električnu centralu Hunsinger, mlin na valjke Merc (Merz), kudeljsku zadrugu ( koja  je  imala  je 124  akcionara  – Nemaca).

U Jugoslaviji  je 1921. godine  bilo 505 710 Nemaca a od toga  u Bačkoj 173 796.[5]  Time su činili najbrojniju nacionalnu  manjinu u zemlji. U nemačkim publikacijama se prezentovao znatno veći ukupan broj Nemaca – 710 000.[6] Tako je ta oblast, zahvaljujući brojnosti nemačkih  naseobina i ukupnom  broju Nemaca koji je činio 22% od ukupnog  stanovništva, bila s pravom smatrana za centar Nemaca u čitavoj Jugoslaviji. U srezu Bačka Topola bilo ih je tada 7 397.[7]

Izveštaj o broju stanovništva  u bačkotopolskom srezu, iz septembra 1945. godine, daje podatke o ukupno 70 807 stanovnika. U Sekiću ih je bilo 9 314 od čega 6 692 logoraša i 2622 slobodnih građana, pretežno kolonista. U decembru iste godine zabeleženo je samo 59 Nemaca – slobodnjaka. Na nivou čitave Vojvodine jula  1946.  godine Nemaca je ukupno bilo – samo 9559.[8] Tada je evidentiran i broj domaćinstava u okrugu. Najmanji broj – 472, je bio upravo u Sekiću.[9] Već krajem novembra iste godine, nakon priliva novih kolonista iz Crne Gore, broj domaćinstava  se popeo  na 4447. Broj kuća u Sekiću 20.11.1945. godine je iznosio 1183.[10]   U Bačkoj Topoli je, po istom izvoru bilo 4434 kuća i 6452 domaćinstava. Novo ime –  Lovćenac, naselje  dobija  1947.  godine.[11]

Delovanje Kulturbunda, Švapsko- nemačkog kulturnog saveza, (Schwabisch  Deutscher  Kulturbund)  obeležiće predratni  period društvenog života kod Nemaca u Vojvodini. Organizacija  nastala  1920. godine, kao nepolitički savez, odigraće veoma važnu  ulogu  u  procesu nacionalnog  homogenizovanja i mobilizacije u cilju   ostvarivanja programa novog  poretka, koji se kreirao u Berlinu pod vođstvom ideologa nacionalsocijalizma, a  koji bi okupljao i povezao sve Nemce. Sa jačanjem režima u Nemačkoj i prvim teritorijalnim  proširenjima, rašće i snažiće organizacija  Kulturbunda. „Celokupna  delatnost Kulturbunda već tokom 1939-1941 godine bila je   neprikriveno nacionalsocijalistička.“[12] Ilustraciju  povezanosti sa maticom pruža njegov program  obeležavanja praznika. Svi oni koji su se obeležavali u Nemačkoj, rođendan Adolfa Hitlera, dan osnivanja partije, dan narodnog uzdizanja, kada se Nemačka odrekla svog potpisa Versajskog ugovora, itd, slavljeni su i u Jugoslaviji, u okvirima Kulturbunda. Po mestima  sa nemačkom većinom, sve češće su se viđale nacističke uniforme, amblemi, i čuo  pozdrav „Heil“. Nemačka nacionalna manjina, izlagana ideološko  propagandnom  uticaju, sve više je bila uverena da predstavlja „rasno jezgro“ na koje će se Treći Rajh oslanjati u svom  prodoru  ka jugoistočnoj Evropi.[13] Široka mreža mesnih organizacija, obuhvatiće gotovo 95 % nemačke poulacije. Pred rat,  1940.  godine u Bačkoj  je  bilo 79 mesnih grupa. Za članove  su smatrani ne  samo potpisnici pristupnice, nego i svi članovi familije. Tako se smatralo da je u zemlji bilo  preko 300 000 članova te organizacije.[14] Nakon mađarske okupacije Bačke, organizacija Volksbunda ( Narodni savez Nemaca u Mađarskoj ) obuhvatiće i bački Kulturbund.

Centralni zadatak bačkih Nemaca u  toku  rata, koji im je bio namenjen iz vrha Rajha, a kojim su oni davali svoj doprinos  ukupnim nemačkim ratnim operacijama, bio je dobrovoljno pristupanje SS  jedinicama. Oko 90% muškaraca između 18 i 35  godine života, ili 20 500 ljudi pristupilo je u SS formacije.[15] Još oko 17 000 drugih, mobilizirano je nakon nemačke okupacije Mađarske.[16]  

Vladajaćoj klimi nadirućeg nacionalsocijalizma suprotstavljali su se pojedinci. I u Sekiću je bilo je i protivnika fašističke ideologije i njenih predstavnika. Jedan od njih je bio i dr Taus Filip ( rođen 1876. ), koji se nakon rata deklarisao kao asimilirani Mađar. On je  pisao još 11.11.1923. godine u „Zastavi“ članak pod naslovom „Protiv državni rad nemačkog Kulturbunda “  i predao prijavu županu protiv vođa Kulturbunda. Dalje on navodi da je i njegovom zaslugom  u proleće 1924. godine, ministar unutrašnjih poslova Svetozar Pribičević i doneo odluku o zabrani rada te organizacije.[17]

U Sekiću je, kao i širom Bačke, vođena velika propagandna akcija za dobrovoljno prijavljivanje u SS jedinice.“Za vreme okupacije kada  su vođe Volkksbunda  sekićku  nemačku omladinu zaveli sa lažnim bezsavesnim pretnjama i primorali ih da se dobrovoljno prijave u SS -e vojne jedinice… “[18]

Vojni slom fašističkih  sila, dovešće do aktiviranja planova za evakuaciju  i bačkih  Nemaca. „Istorijska je činjenica da  su bački Nemci disciplinovano (dobrovoljno) prihvatili naređenje da se evakuišu. Saobrazno stepenu svoje angažovanosti na strani Rajha, Nemci u Bačkoj su se proporcionalno u najvećoj meri odazvali pozivu za evakuaciju među svim nemačkim oblastima u tadašnjoj Mađarskoj. U momentu oslobođenja Bačke, oko 100 000  bačkih  Nemaca, ili više od  polovine ukupnog nemačkog stanovništva, među njima gotovo svi muškarci, nalazili  su  se ili u nemačkim oružanim snagama ili pod njihovom zaštitom.“[19]  Van  tog  velikog  izbegličkog talasa  ostali su mahom starci, žene i deca.[20]

U Banatu je ostalo oko 120 000 a u Bačkoj oko 80  000  Nemaca.  Sva nemačka mesta evakuisana su organizovano po posebnim planovima. Sekić je odluku o evakuaciji primio tek 18.10. kada se već našao u potpunom okruženju. Time su  se žene,  deca  i  starci koji  su  u  tom trenutku i činili gotovo sve stanovnike Sekića, našli na milosti i nemilosti vojnih snaga  svojih  ratnih protivnika, koji su trijumfalno nastupali kao pobednici i oslobodici. Po delimično sačuvanim spiskovima 2199 sekićana – Nemaca tada se našlo u selu  koje će biti pretvoreno u  logor. Naredni  period u Vojvodini biće obeležen postojanjem i delovanjem Vojne uprave.

Već na sastanku vojnog vrha NOP-a u  Vršcu  17.10.1944. godine doneta je naredba o uspostavljanju Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju i postavljanju  Ivana Rukavine, general -majora, za   njenog komadanta.  Proglas generala Rukavine o uspostavljanju Vojne uprave objavljen je  22.10.1944. godine u listu Slobodna Vojvodina. U njenoj nadležnosti našla se sva izvršna i sudska  vlast  na pomenutom području. Civilne vlasti nisu prestale sa  radom  ali su bile pod kontrolom vojnih organa. Motivi za njeno stvaranje bili su privredno ekonomski ali  ne  u  manjoj  meri  i  politički.  Rešavanje pitanja „ovde naseljenih tuđinskih  elemenata“  bilo je  stavljeno  u prvi plan.[21] U tom,  prvom  periodu uspostavljanja novih organa vlasti, dok ratni sukobi još nisu okončani, kolektiviteti vojvođanskih Nemaca i Mađara označeni su za pomagače okupatora, nosioce kolaboracionizma i zločina izvršenih nad srpskim narodom u Vojvodini, neprijatelje novog poretka  koji  se ubrzano izgrađuje. Za njih mesta u tom sistemu nije bilo. Za zločine koje su u ratu počinili pojedinci –  na  stubu  osude naći će se svi pripadnici tih narodnosti. Mađarsko stanovništvo je u početku imalo isti tretman sa nemačkim. I oni su masovno odvođeni  u logore. Smatralo  se oportunim i njihovo  potpuno proterivanje iz Jugoslavije.[22] Stataus Mađara će se promeniti, odnosno poboljšavati, već od kraja novembra 1944. godine.[23] 

Sudbinu namačke nacionalne manjine jasno je nagovestio već prvi čovek Jugoslavije. „Nijemci nisu zaslužili da žive u našoj zemlji i njih ćemo sve  iseliti.“ reči su iz govora Josipa Broza sa I Kongresa antifašističke omladine Jugoslavije januara 1945. godine.[24]  Javna upotreba nemačkog i mađarskog jezika je zabranjena. Ilustraciju nemera novih vlasti daje i okružnica iz novembra 1944. godine, u kojoj se kaže da je Vojna uprava uvedena da bi se obračunali sa svim Švabama i Mađarima. [25]

Treba istaći da je o nemogućnosti daljeg opstanka nemačke narodnosne grupe u Jugoslaviji, kao delu  celine  koji  se uklapao  u globalne planove, bilo odlučivano još na sastanku saveznika u Teheranu, novembra 1943. godine, gde je postignuta saglasnost o potrebi iseljavanja Nemaca  iz Srednje i Istočne Evrope.[26] Nove vlasti u Jugoslaviji rešile su da to i učine. Kolektivno su stavljeni van zakona. Pored nastavljanja  prakse,  koju  su  usavršili njihovi ratni neprijatelji, stavljanja  pripadnika jednog  naroda u logore, koji su i ovde eufemistički zvani – radni logori. Struktura logora  u Sekiću jasno pokazuje da  je  preko  60 %  logoraša bilo nesposobno za rad. Oduzeta su  im  građanska  prava, brisani  su iz biračkih spiskova, imovina im je konfiskovana a diskriminacija se ogledala u svim segmentima života. Takav odnos prema  njima je i zakonski regulisan. Oduzimanje građanskih prava, konfiskacija  imovine i stavljanje u logore omogućeno je Odlukom AVNOJ-a 21.11.1944. č.1.  tumačenja  tačke 2. Odluka AVNOJ-a  „Pod udar  Odluke  AVNOJ-a  od 21.11.1944. / čl.1 tač.2/ dolaze oni  državljani  Jugoslavije  nemačke narodnosti, koji su se pod okupacijom deklarisali ili važili kao Nemci bez obzira da li su pre rata kao takvi istupali ili su važili kao asimilovani Hrvati, Slovenci ili Srbi.“

Upravo za kratko vreme trajanja Vojne uprave, samo 103  dana, desila su se drastična kažnjavanja bez sudskih rešenja, odmazde, streljanja i mučenja, u prvom redu  bačkih  Nemaca  i  Mađara. To će postati deo strašne svakodnevnice koju su pripadnici ovih nacionalnih grupa svakodnevno prolazili.[27]

Logori za civile bili su samo deo plana koji se ostvarivao.U 41 logoru širom Vojvodine bilo je zatočeno oko 140 000 uglavnom starijih osoba, žena, dece i bolenih.[28] Ublažavanje postupaka prema Mađarima, već od kraja novembra 1944, nije značilo isti tretman i prema  Nemcima. O tome je, jedan od glavnih kreatora politike međunacionalnih odnosa, Milovan Đilas,  pisao u svojim memoarima.[29]  “ I najzad mada niko ne bi znao objasniti zbog čega  to nije primenjivano i na Nemce – narod, žene i deca, ne mogu biti  krivi za zločine svojih vlastodržaca.“.  

IAS, F:168.3. spisak logoraša

U okviru sistema organizacije vlasti Vojne uprave, za Bačku je bila nadležna posebna Vojna oblast, Subotica je  imala  svoju Komandu područja a u Sekiću je radila Vojna stanica. U tim okvirima, kako pri vojnim  komandama  tako i pri civilnim vlastima,  NOO ( Narodno Oslobodilački Odbori ), postojali su posebni Otseci za radnu službu i logore.[30]

„Već svojom  prvom naredbom od 25.10.1944. godine Vojna uprava je militarizovala odnos prema nacionalnim manjinama u Vojvodini.“[31]  Zahtevalo se  formiranje vojnih stanica  u selima sa nemačkim i drugim neslovenskim  stanovništvom.  Tamo se nije išlo na  formiranje NOO. Već 18. 10.1944. godine doneta je odluka da se otpočne sa logorisanjem  Nemaca. Od logorisanih Nemaca, trebalo je izdvojiti za rad sposobne.[32]

Brzina realizacije  tih smernica, na teritoriji Bačke, zavisila je od niza organizacionih i tehničkih preduslova. Ona nije bila zadovoljavajuća za više instance vojnih vlasti. To se vidi iz naređenja od 11.1.1945.godine  koje Vojna Oblast za Bačku i Baranju dostavlja Komandi mesta Bačka  Topola.[33] „Opaženo je da se naređenja koja se odnose na mobilizaciju i prikupljanje svih lica nemačkog porekla na teritoriji Bačke i Baranje gotovo nikako ne izvršavaju, a u koliko se po njima nešto nešto i uradi, potpuno je površno i sporo.“ Da bi se to izmenilo: „Sve naše vojne vlasti najenergičnije  će postupiti prikupljanju navedenih lica, sprovesti ih do sabirališta  i čuvati … “  Samo izuzetno, za stručna lica, Nemce, bila je predviđena  mogućnost njihovog ostanka u preduzećima ili fabrikama gde  su već zaposleni.

Niz  drugih naredbi Vojne  uprave odnosi se na postupke logorisanja Nemaca. Tako je 29.11.1944. godine Vojna uprava je izdala naređenje  da  se najhitnije prikupe svi nemački stanovnici od 16 do 60 godina i upute u za tu svrhu  posebno organizovane logore.[34]

Pored stavljanja u logore, za ratne zločince je bilo predviđeno izveđenje pred narodne sudove i  primerno  kažnjavanje.Odluka o tome je usvojena još na Drugom zasedanju AVNOJ-a novembra 1943. godine. Nakon toga je formirana Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, koja je radila i pri nižim organima vlasti.[35]  Presude suda su se donosile i na osnovu izjava svedoka. Smatralo se da su svi članovi fašističkih i nacionalističkih organizacija, kao i svi koji su radili  na  političkoj,  propagandnoj, privrednoj i drugoj saradnji sa okupatorom odgovorni za ratne zločine.[36] Takođe  se insistiralo da se registruju i sva lica koja su  na bilo koji način pomagala  fašističke  organizacije. Komanda područja Subotica radila je tokom novembra 1944. godine na prikupljanju spiskova Nemaca i Mađara.[37] U Bačkoj je utvrđeno postojanje 929 ratnih zločinaca – Nemaca. Od toga broja čak 542 je uspelo da pobegne.[38] 

U Subotici je obrazovan  logor  za  sekeljske  Mađare, u  zgradi bivšeg „uboškog doma“ pored  gradske  bolnice.[39] U dopisu Komandi mesta, 2.10.1944. godine Sreski NOO moli da se obezbede stražari za logor koji će biti uspostavljen na  toj lokaciji. Pored toga je na Kelebiji obrazovan logor za  prevaspitavanje  prostitutki.[40]

Organi Odeljenja zaštite naroda (OZN) su kontrolisali Sekić do novembra 17.11.1944. godine kada Komanda sela preuzima vlast. ( „Komanda sela pod naročitim režimom“ je bio pun naziv. ) Čitavo selo pretvoreno je  u logor. Gotovo sve kuće namenjene su za  smeštaj  Nemaca. Kuća je bilo približno 1100. U  njima će  naći smeštaj i do preko  6500 lica, koliko je iznosio najveći broj logoraša. Pored domaćih, sekićkih Švaba, koje su se našle zatočene u svom selu još od 19.oktobra,u njega će  pristizati  i  drugi, iz okoline, Bačke Topole, Subotice, ….

Krajem novembru 1944.godine u Komandu područja dostavljani  su spiskovi Švaba  – Nemaca.[41] Sačuvana je i knjiga sa spiskom lica u logoru, rednih brojeva od 1 do 5124. Razvrstavanje pri upisu je vršeno po mestima odakle dolaze, i po polu i starosnoj dobi. Tako su pod rednim brojevima od 1 do 2199 Nemci  iz Sekića, od 2200 do 2562 Nemci  iz Bajmoka, Pačira, Crvenke ( 362 ukupno ), zatim bukovinski Mađari (Čangoši ) od 2563 do 3871  (1308 ukupno), bosanski Mađari od 3872 do 3999 (27  ukupno),  Rusi  od 4000  do  4026 ( 26 )  i  dalje Nemci  iz Feketića, Karkatura, Kanjiže, Sente, Veprovca i drugih vojvođanskih mesta ( 1202 ukupno )[42]  Po starosnoj strukturi sekićana vidi se  da   je  bilo: 293 dečaka i 325 devojaka ispod 16 godina starosti, 3  mladića  i  46 devojaka između 16 i 17 godina, 5 muškaraca ( svih 5 radno nesposobni) i 47 žena dobi između 18  i  30 godina, 56  muškaraca. (Kod njih  u rubrici o radnoj sposobnosti nalazimo upisano: nesposoban,  bogalj, slabouman,  slep, nervno bolesan, itd.) i 623 žene od 30  do 60 godina te  282 muškarca i 462 žene iznad 60 godina starosti. Upisano je i 27 smrtnih slučjeva logoraša. Ova evidenciona knjiga Komande Područja Subotica potiče verovatno iz februara 1945.godine.[43] Naredbom Vrhovnog komadanta 27.1.1945, predviđeno je ukidanje Vojne uprave i prenošenje  vlasti  u civilnim stvarima na Glavni NOO Vojvodine.

Na posebnom  spisku  navedene  su  poimence  Nemice  iz  Bajmoka, Stanišića, Subotice, Sente, itd, njih  1604,  koje  su  tokom  maja  i juna 1945. godine dovedene u sekićki logor.[44]

IAS, F:168.4 Spisak logorašica

Na osnovu  Naredbe Komande  područja  Subotica  br. 110   od 18.11.1944. godine vršeno je masovno logorisanje  Nemaca  u  Sekić.[45]  Ono se nastavilo i u narednom periodu, tako je za samo 5 dana u avgustu 1945. godine,  od  14.  do  18,  pristiglo  u Sekić  778 logoraša.  U  poimeničnomspisku, pored godine rođenja, za svakog  je naveden i broj  glavne knjige, koji ide kontinualno, za ovu  grupu zaključno sa 8588.[46]

OZN-a je imala najznačajniju ulogu pri sakupljanju i dostavljanju informacija o  svim  „narodnim  neprijateljima“  pa  tako  i  Nemcima. Hapšenja i stavljanja u logor, lica nemačke  narodnosti,  trajala  su, doduše u manjem obimu, i krajem 1945. i početkom  1946. godine.[47] Odluku o stavljanju u logor, od ukidanja Vojne uprave, donosio je „Otsek  za logore“  pri Odeljenju za unutrašnje poslove  AP Vojvodine, a  predlog je mogao učiniti svaki organ  narodne  vlasti, obrazložen i sa materijalnim dokazima. Sporne narodnosti podlegale su pravosnažnom ispitivanju.[48]

OZNA  subotičkog  okruga  dostavila  je  19.10.1945. predlog za ulogorisanje Saniter Tivadara, zanatlije iz Subotice i supruge Paule Eberhardt, koje je i izvršeno.[49] Imovina im je konfiskovana.U odluci o konfiskaciji je navedeno da su istupali kao folksdojčeri i da  su bili saradnici okupatora.Iz logora, oni su pokušali molbom da se domognu slobode.[50] Naveli su da nisu bili članovi Kulturbunda i da su se čak kao članovi evangelističke  crkve  borili  protiv njihovog uticaja. Pored toga Saniter je naveo da je  bio mason a: „…ta okolnost sama po sebi isključuje saradnju sa nemačkim okupatorom.“ Priložio je  i uverenje Evangelističkog župnog ureda da je Mađar, a dr Nađ  Edmund  i dr Deneš Strelicki, potpredsednici Nepkera („Nepkőr“) izjavili su u ime te kulturne organizacije da je Saniter – Mađar. Molba je odbijena 5.11.1945. godine.

Brojno stanje logoraša u  Sekiću,  18.7.1945.godine  je  iznosilo 5848 .[51] Ono se menjalo iz dana u dan.Velike grupe su stalno  još pristizale. Od  14. do 22.7. pristiglo je  ukupno  778  Nemaca,  novih logoraša. U logoru su vladale  trbušne  infekcije koje su odnosile najviše žrtava među decom. Pored Nemaca 22.7. 1945. godine, u logoru Sekić,  bilo  je  još  i  50 Mađara i 27 lica drugih narodnosti.

Iz Tabora u Čehoslovačkoj stigao je vozom 15.avgusta 1945. godine jedan veliki transport izbeglica – vojvođanskih Nemaca.  Pristiglo  ih je  964. Oni su puna 3 meseca proveli u vagonima, vraćajući  se  u Jugoslaviju. Na tom napornom putu pratile su ih  bolesti a posebno trbušni tifus koji je uzimao je svoj danak. Nakon dolaska u Suboticu nisu bili  primljeni pa su poslati opet nazad u Mađarsku. Tek nakon 8 dana po dolasku u Suboticu, stigli su na odredište u Sekić. Tu je izvršen njihov pregled i dezinsekcija i 63 obolela lica su izdvojena u bolnicu. Sa njihovim  dolaskom povećaće  se  ionako  loša  zdravstvena situacija u logoru. OZN-a podnosi izveštaj OK NOO 25.8. u kome navodi da u logoru ima oko 400 obolelih od zaraze i da „do danas na njenom sprečavanju nije ništa  učinjeno“. Nakon  tog  izveštaja  prišlo  se izolaciji obolelih i vancinisanju svih preostalih logoraša. Trebovano je  ukupno 7000 doza vakcina.[52]

Organ  civilne vlasti, Mesni NOO Sekić se formira tek 15.8. 1945. godine, znatno kasnije nego  u  drugim  okolnim  mestima. U odluci o ukidanju Vojne uprave, naglašeno je da  će vojne stanice sela i narodne straže, kao organi vlasti ostati i  dalje u mestima sa pretežnim življem nemačke narodnosti, pa je takva solucija  primenjena i u Sekiću. Ali nakon formiranja  Mesnog NOO, čak je i nekoliko Nemaca, stručnih  u svojim oblastima, bivših opštinskih službenika uzeto za rad u poreskom odeljenju.[53]

Komadanti logora su bili: Stevan Gal, od kraja  1944.do  avgusta 1945. godine, kada ga zamenjuje  Đura  Cujzek,  Mirko Grulović, kratko vreme tokom avgusta 1945, pa opet  Gal  Stevan koji je  ostao  na  tom mestu do  10.1.1946. godine kada je smenjen. Broj stražara je 23.8. 1945. godine iznosio  – 116. U selu je bio stacioniran i Drugi streljački bataljon. O stanju uprave logora ilustraciju  daje  dopis  u kome Mesni NO Sekić, 15.9.1945. godine, piše sledeće: „Od kako je ovaj Odbor preuzeo u svoj delokrug vođenje nadzora nad  civilnim  nemačkim logorom  Sekić, smenio  je  komandno osoblje i postavio svesnije i sposobnije drugove.“[54] Među osobljem je bio (7.9.1945),  kao intendant i Kajić Nikola, za kojim je[55] u  januaru  1946.godine raspisana poternica, pošto  je napustio jedinicu i otišao u nepoznatom pravcu.[56] Čak je i subotički javni tužilac Ivan Vuković, intervenisao zbog nepravilnosti u logoru. Cvetala je crna berza u kojoj su učestvovali i čuvari, krađe su bile česte.[57]

Stražari a zatim  milicioneri, su imali zadatak  da spreče svako udaljavanje iz kruga  logora i sprovode logoraše na rad. Tako su 6.8.1945. ustrelili logoraša br. 559, Volf  Henrika. Logorski lekar dr Nikola Hartman[58] mogao je samo da konstatuje da  je logorašu kuršum razneo mozak.[59] Ipak je određen broj  uspevao da pobegne. Tako je 9.9.1945. godine od 6242 logoraša u selu, bilo i njih 40 u bekstvu. Za njima su izdate poternice.[60]

BROJ  LOGORAŠA

datum	broj logoraša
9.4. 1945.	5915
10.7.1945	5072
18.8.1945.	6531
23.8.1945.	5990
5.9.1945.	5915
22. 9.1945.	6330
27.11.1945.	1545
3.12.1945.	1560
22.12.1945.	1545

   BROJ UMRLIH  LOGORAŠA u 1945. godini*

datum	broj umrlih	signatura
29.1. – 29. 2.	27	IAS,F:168.3.
24.6. – 12. 7.	49	IAS,F:70.11724
12.7. – 22. 7.	21  **	IAS,F:70.13686
1.7.  – 30.7.	59	IAS,F:70.13748
1. 8. – 14. 8.	15	IAS,F:70.13748
21.8.	3	IAS,F:70.14560
28.8. – 12. 9.	29	IAS,F:70.16806
1. 9. – 10. 9.	3	IAS,F:70.16511
21.9.	1	IAS,F:70.1802
24.9.	2	IAS,F:70.18265
10.10.- 20.10.	3	IAS,F:70.21375
23.11.	1	IAS,F:70.26133
6. 12.	1	IAS,F:70.28154
22.12.	1	IAS,F:70.29838
	156*** za period od 112 dana u 1945. godini

* Tabela je izrađena na osnovu sačuvanih izveštaja. Nije pronađena građa u kojoj bi sumarno bili iskazani smrtni slučajevi tokom te godine.

** To je izveštaj samo za taj period, a naredni daje mesečni iskaz o smrtnim slučajevima.

*** Na osnovu učestalosti smrntih  slučajeva u  tom  periodu,  statistička procena  za čitavu godinu bi dostigla broj od 450 do 500. Na ukupan broj logoraša, koji je iznosio, do kraja novembra, od  5000  do  preko  6000,  to bi iznosilo 10% gubitaka ljudstva.

„Zdravstveno stanje  u logoru  je  sve  gore, zbog  nedostatka soli polovina logoraša pati od proljeva i usled toga su i  smrtni slučajevi uvek češći. Naročito ta bolest vlada među decom“  izveštavala je uprava logora.[61]„Do sada je mesečno umirao 1-2 logoraš, a sada za  16 dana ima 15 smrtnih  slučajeva  među decom. Od 24.6. do 12.7. umrlo je 49, 23 muška i 26 ženskih  logoraša. Tokom jula, bolest je uzela maha i odnela ukupno 59 života, od toga 20 dece.[62] Poimenični popis 21 logoraša koji su umrli od 12.7. do 22.7.1945.godine, potvrđuje da je su nedostatak hrane i bolesti uzimale najviše žrtava među  starijim osobama; Grol Franja (rođ.1865.), Karijus  Filip (1860.), Hegel Karolin (1874.)…i decom; Jung Erika ( 1944.), Mihel Salomeja ( 1945.) … [63]

U narednom izveštaju o zdravstvenom stanju logoraša, koji Komanda logora  podnosi Okružnom NOO Subotica, 14.8.1945. godine, saznajemo da je:“ U avgustu nastavljena epidemija, umrlo 15. od toga 5 dece. Uzrok smrti gastro – enteritis, zapaljenje stomaka i creva.“ Logor je imao svoju bolnicu u kojoj su  radili logoraši,1 lekar, 3 babice i 1 bolničarka.[64] Nemci  –   ratni zarobljenici radili su u Ruskoj bolnici ( u Gimnaziji ) a  13.11.1945. i oni su upućeni u Sekić.[65]

O  obezbeđivanju  uslova za život  logoraša,  počevši  od  onog elementarnog  –  ishrane,  dovoljno govori samo jedna rečenica komandanta logora: „S vremena na vreme događa se da  logoraši  ne dobiju  onu minimalnu količinu kalorija koja je  neophodno  potrebna za  održanje života.“[66]

Pojava epidemije trbušnog tifusa, donela je zabranu Komadi logora da  izdaje logoroše na rad.[67] Radno sposobni logoraši radili su poljoprivredne poslove, koje je organizovala  Uprava  Narodnih  Dobara (dalje UND ) Sekić. Tako je 23. avgusta 1945.godine, kada je ukupno brojno stanje iznosilo 5990, na njive je izašlo 3054 logoraša.

Logoraši su imali tačno utvrđen raspored. Ustajanje je bilo u  5, doručak od 5 do 5,30, polazak i rad od 6 do 12,30, ručak od 12,30 do14, popodnevni rad od 14 do 19 i spavanje u 21 časova.Bili  su  bez kontakta  sa spoljnim svetom. Dnevno su prebrojavani i evidentirani za poštedu  su morali imati lekarsko uverenje. Krajem septembra 1945. je bilo 6330 logoraša i to: dece: 1959, starih 2002, bolesnih 319, sposbnih za rad: 2050.[68]

Logoraši su podnosili molbe za otpuštanje iz logora. Dva  razloga  su ih mogla spasiti, ako nisu poreklom Nemci ili  ako  su  aktivno pomagali NOP.[69]

Krajem oktobra 1945. godine Sekcija za  logore  OK  NOO  Subotica izveštava Glavni NOO Vojvodine da je na osnovu pozitivno rešenih molbi pušteno 13 lica  iz  logora.[70] Maloletnost se nije uzimala kao olakšavajuća okolnost. Kuruc Jelisaveta (rođena 12. 3. 1928. U trenutku napada na Jugoslaviju  imala je samo malo više od 13 godina. Otac joj je bio Mađar.) je stavljena jula 1945. u logor jer je bila član Kulturbunda i odlazila na ples i igranke sa vršnjacima – Nemcima. Kuruc  Lajoš, otac logorašice je zapisnički saslušavan kod  javnog tužioca  gde  je tvrdio da mu se kćerka nije bavila politikom i nije širila fašističke ideje – samo  se zabavljala. To nije bilo dovoljno za njeno  oslobađanje.[71] Brak sa Nemcem utirao je put do logora. Hrvatica Ana Šimunić, udata za Stjepana Felder našla sa krajem 1944. godine, upravo zbog tog razloga, sa troje maloletne dece u logoru. Teško bolesna, puštena je septembra  1945, ali joj je najmlađe  dete umrlo  u logoru.[72] Broj logoraša je 5.9.1945. iznosio – 5915, 3784 muških  i  2232 žene. Od toga broja dece ispod 15 godina je bio 1615.[73]

I konfiskacija, nacionalizacija i sekvestar kao mere novih komunističkih vlasti kojima su se menjali posedovni odnosi,pogađale su i Nemce. Imovinu su mogli da zadrže samo u slučajevima ako su  aktivno sarađivali sa partizanima.Uobičajne formulacija u  većini odluka  o konfiskaciji nemačke imovine je da je rečo pripadnicima  Kulturbunda.

Ceo  postupak sa zatečenim pripadnica nemačke narodnosne grupe u Vojvodini  navodi da vlastima nije ni bilo stalo da utvrde pripadnost organizaciji Kulturbunda,  kao  temelj  za  sankcionisanje. Dovoljno je  bilo  samo nemačko ime.[74]

O  objektivnoj  nemogućnosti  i  nesposobnosti  logoraša   za ozbiljniji, teži rad govori i slučaj kada je  Kudeljarska  zadruga iz Sekića zatražila 11.9.1945. godine, zdrave, snažne radnike  za vađenje nakvašene kudelje. Komadant je lično  obišao  logor,  tražeći odgovarajuće  radnike, ali ih nije uspeo pronaći.[75] To samo svedoči o lošoj starosnoj  strukturi  zatočenika  i  o  opštoj slaboj fizičkoj formi svih logoraša. Logoraška radna snaga je bila  izdavana i privatnim licima. Ženska radna snaga je  bila  angažovana  u obavljanju različitih  poljoprivrednih ili  kućnih  poslova.

U  toku  epidemije  tifusa  pooštrene su  mere predostrožnosti za sprečavnje iznošenja zaraze iz logora.Naređeno je da se za izlazak  iz logora uvede dvadeseto dnevni karantin. Lica koja izđu nisu smela biti u kontaktu sa drugim građanima.[76]

Obezbeđenje  logora,  od  septembra   1945.godine   preuzele  su milicijske snage. U tom periodu veši deo logoraša biva prebačen u Kruševlje, kraj Sombora,[77] a preostali logoraši zaposleni kod UND u Sekiću[78] Trebalo  je obaviti poljoprivredne radova, berbu suncokreta i grožđa,  a  slobodne radne snage nije bilo. Nakon berbe i oni su upućeni u Centralni  logor –  Kruševlje. Tokom novembra 1945. i jedna veća grupa, do  tada zaposlenih u Subotici upućena je u logor u Somboru.[79]

Šef otseka za logore pri  Glavnom  NOO  Vojvodine, Stevan  Varga, doneo je 3.10.1945. godine naređenje o iseljavanju dela sela – logora. O smeštaju preostalih se kaže da će biti „.. u  takvim  zgradama  koje neće doći u obzir za kolonizaciju a  koje  treba da budu obezbeđene žicom. U samom logoru ima da vlada najveći red i disciplina.“[80]

Iseljavanje logora je i počelo 3.10.1945.  godine.  Ono će se nastaviti i narednog meseca, da bi se obezbedilo mesto za prihvat kolonista.[81]  Za koloniste su predviđena napuštena i konfiskovana imanja i  kuće sekićkih Nemaca. Time se broj logoraša se znatno smanjuje. Njihov najveći broj je dostizao gotovo 7000, a u narednom periodu će se smanjiti na oko 1500. Napravljena je selekcija, po kriterijumu radne sposobnosti. Sposobni za rad, njih 1559 ( Od toga broja bilo  je i  8 stranih državljana ) ostaće u Sekiću, da  bi bili angažovani  u poljoprivrednim  radovima, a  ostali se raseljavaju  u druge logore u Vojvodini.[82]

Prilikom iseljavanja logora  je došlo do sukoba vojnika  koji su bili na obezbeđenju logora i civilnih  vlasti  MNO  Sekić, odnosno mesne milicije koja se upravo  tada  bila  u  formiranju.  Vojnici  2. streljačkog bataljona, koji su bili stacionirani u mestu, tom suprilikom išli po napuštenim kućama i kupili  zaostale stvari. Komadant bataljona je čak došao fijakerom i kupio razne stvari.Komandir milicije, Nikola Crnogorac ih je opominjao zbog toga tvrdeći  da  sve napuštene stvari pripadaju narodu, odnosno OK NOO u Subotici i da se ne ponašaju kao banditi.[83] Gal Stevan, komadant logora, je napao miliciju zbog toga i „…psovao majku celoj miliciji i pretio zatvaranjem“[84]. Milicija je uzvratila 26. novembra  i  pretresla Gal Stevana, komadanta  i  Kajić  Nikolu, intendanta  logora,  da  bi proverila da li i oni učestvuju u  trgovini oduzetim stvarima.[85] Komandir milicije izveštavao je OK  NOO Subotice o tim događajima ovim rečima: „To je samo još jedan  dokaz  o drskosti  jednog  komadanta logora koji  treba  da  odgovara  za upropašćenje državne imovine koja je  opljačkana prilikom iseljavanja logoraša – Švaba iz Sekića, a koja je njemu kao komadant bila poverena na čuvanje a koju je on trebao da zaštiti, a koju je  pljačkala njegova vojska, što su sami njegovi vojnici  izjavili, te da je i sam komadant nosio stvari“.[86]

U novembru i decembru 1945. godine  broj  logoraša  se kretao od 1530 do 1560. Brojno  stanje  21.11.1945.  je  bilo sledeće: od ukupno 1532 logoraša, dece je  bilo  99,  staraca  107,  u bolnici i na poštedi 149, a 1177 radno sposobnih na radu.[87]

Nakon iseljenja većeg  dela  logoraša  i  reorganizacije logora, koji se od tada nalazio koncentrisan na malom ograđenom prostoru u severnom delu sela, javlja se  i naziv  „Civilni logor Sekić“.

Sanitetske prilike se  lagano  poboljšavaju,  mada  se  još  uvek registruju  novi  slučajevi  difterije  i  tifusa. Vašljivost nije mogla da se iskoreni, sapun je bio redak artikal. Pored toga zbog nedoostatka odeće javljaju se prehlade.[88]  Dnevno sledovanje logoraša koji ne rade je bilo: 300 gr hleba, 10 gr masnoće i 10 gr zaprške, a za radnike duplo više.[89]

Početkom 1946. godine javlja  se  novi  talas  pegavog  tifusa. Predsedništvo AP Vojvodine, strahujući od daljeg širenja epidemije  na građanstvo, raspređuje 62 lekara u logore da se  suzbijaju  bolest.  U Sekiću je ostao dotadašnji lekar – Nikola  Hartman.[90]  On  je radio u logorskoj bolnici koja je ostala na starom mestu, van ograđenog logora.

Pljačke u selu nisu  prestajale, s tim što sada narodnu imovinu uzimaju kolonisti. Tokom decembra  je izvršen upad u pčelarnik gde je nanešena velika šteta, a zadnjeg  dana  1945. godine izvršena je provala u jedan od magacina u selu, u kuću br. 364. Postojale  su još 43 kuće koje su služile kao magacini.U njima su  bile  odložene skupljene stvari, pokućstvo, pokretna  imovina; šerpe,  nameštaj,  dunje,…

Zainteresovanih za snabdevanje sa tog izvora  bilo  je  i  iz drugih mesta. Kolonisti iz Njeguševa  i  Miloševa  dolazili  su  noću, izbegavali miliciju ali i straže koje je organizovala UND iz Sekića  i odnosili stvari.[91]

Aprila 1946. godine izgrađeno je kupatilo sa tuševima za logoraše. U tom periodu jenjava pojava zaraznih  bolesti. „Zahvaljujući toplom vremenu logoraši su se mogli bolje čistiti od vašiju.“[92] I ishrana logoraša se poboljšala u proleće 1946.  godine.  Deca su  dobijala dodatak na svakodnevnu  ishranu  –  marmeladu  ili  šećer. Izveštaji uprave svedoče o boljim uslova života logoraša: „Sobe nisu prepunjene a kuće su  u najvećem redu i čistoći. Kuhinje su čiste, hrana  je  povoljna,  svaki dan  je  dobijaju  u  propisanoj količini.“[93] „Hrana se sastoji od  „čorba  geršla  i pulicha, hljeb  od  kukuruzana  brašna.“  stoji  u  izveštaju  Uprave  civilnog logora Sekić od 15.7.1946. godine. Za bolesnike  je  obezbeđivano  čak i mleko i sezonsko povrće.[94]

Civilni logor iz Sekića je  septembra  1946.  godine  prebačen  u predgrađe Subotice  u Čantavirsku ulicu. „Pošto se civilni logor iz Sekića premestio  na  teritoriju  grada  /Čantavirska  ulica/ potrebno je vršiti nadzor nad njim “ pisao je Okružni NO Gradskom NO. Time je omogućeno dovršavanje procesa kolonizacije  i  naseljavanja u Sekiću.

Joć 25.8.1945. godine, rešenjem OK NO Subotica  bilo je zabranjeno svako useljavanje  na teritoriju Sekića “ …a ukoliko već ima naseljenih, bilo kolonista bilo drugih lica treba da se smesta odstrane.“[95] U Sekiću je tada živelo 200 – 300 porodica iz Like, Korduna i Bosne „divljih kolonista“. Oni su se žalili da je logor zauzeo  čitavo   selo  i  da „narod  gunđa  da je lakše vlastima svoj narod goniti i razmestisti nego logor.“ Bilo im je zabranjeno ma  šta poneti sa sobom, sem onoga što im mesna UND dodeli.[96] Ipak se, kao se vidi iz izveštaja Mesnog NO  pojavila „velika pljačka i demoliranje napuštenih logorskih zgrada. Lupaju se prozori, razbijaju se vrata i tavani,  pronalaze  se baze skrivenih stvari i inventara, i na taj način demoliraju se  kuće, zatim se kidaju električne sijalice, vrata sa šporeta i slično.“ Planom  kolonizacije,u  prvoj  etapi  je bio predviđen dolazak 100 porodica iz Crne Gore sa  oko 600  duša.[97]   U proleće 1946. godine došlo  je 1000 porodica, a pristizale su i nove a neke su odlazile.[98] Jedan od problema tokom tog perioda agrarne reforme i kolonizacije,  zadovoljavanje  potreba starosedelaca  za  zemljom   i kućama, koji je pogađao i meštane susednog  sela, vidi se iz žalbe koju Narodni front u Feketiću podnosi 5.10.1945. godine. On se žalio na rad UND Subotica i Delegacije za kolonizaciju. Zamera što je žak 221 porodica starosedelaca iz Feketića ostala  bez kuća.  „O šovinizmu koji vlada u Upravi da i ne govorimo.“

Na teritorij sreza Bačka Topola, gde je pre  rata  živelo  gotovo 8000 Nemaca, ostalo ih je decembra 1945. godine samo 59 na  slobodi.[99] Preostali Nemci, mahom žene, deca i starci, koji nisu izbegli završili su po logorima. Mnogi, koji  se  nisu  slagali  sa   dominantnom   politikom i dešavanjima  u ratnom periodu u selu,  koji  su  odbijali  da pristupe Kulturbundu, trpeli su i sa dolaskom novih vlasti. Našli su se  u logoru  „na opštu radost kulturbundista“.[100] Nećak logorisanog Gise Danila u molbi za njegovo oslobađanje koju  je uputio Komadantu logora piše: „Ja  sam  nastavnik gimnazije u Bačkoj Topoli i imam za zadatak da kod dece uklonim utucaj trogodišnjeg fašističkog vaspitanja i da ih vaspitam u duhu demokratije i socijalizma.  Paradoksalno  je da čovek kome najvećim  delom zahvaljujem svoju antifašističku svest i socijalno mišljenje ispašta u logoru samo zato što je nemačkog porekla. Utoliko pre, što  je  opšte poznato da  je moj stric toliko mrzeo Nemce „kulturbundiste“ da  im je  zabranio pristup u  kuću, ulazio na njihov zbor i govorio protiv fašizma, pomagao žrtve fašističkog   progona  i sam  se  za celo vreme priznavao  za Mađara zbog čega je od Nemaca bio teroriziran i bojkotovan.“ I nastavlja   stavljajući tešku zamerku  vlastima. „Rešavanje tog problema na rasističkoj osnovi nije u duhu naše borbe.“[101]

Logori su raspušteni 1948. godine. Nemci, njih ukupno  24  491 dobija  jugoslovensko  državljanstvo,  dok  ostali  podnose  molbe  za iseljavanje u Nemačku.[102] Po popisu  iz 1951. godine u Vojvodini je živelo 26 294 državljana nemačke narodnosti.[103]  Iseljavanje Nemaca še se nastaviti i u narednom periodu. Usled razvijenog osećanja neravnopravnosti sa ostalim  narodnostima  i „besperspektivnosti“ nemačke manjina u daljem društvenom razvoju,  80% svih Nemaca izrazili su želju za napuštanjem Jugoslavije.[104]

Nemci  iz  Sekića  primer  su  tesne  povezanosti sa maticom, čak nemogućnosti  odvajanja  od  istorijskih  tokova koji upravljali nemačkim narodom, a koji  su zacrtani daleko od njih i bačke ravnice u kojoj su živeli 5 generacija. Njihovo prihvatanje politike  i prakse nacionalsocijalizma koji  je  bujao u  Nemačkoj,  odredilo  im  je  i posleratnu sudbinu. Kolektivno su stavljeni van zakona  i natrani  da okuse iskustva logora slično  poput  miliona  Jevreja, Slovena  i  Roma u doba Rajha. U ovom slučaju logori nisu bili  sredstvo  za  „konačno rešenje“, fizičko uništenje čitavih naroda, nego samo usputna  stanica za iseljavanje većine vojvođanskih Nemaca. Kolonizirani i sami krajem 18.veka, Nemci sekićani, koji su preživeli logor,biće prinuđeni da napuste plodnu bačku  ravnicu i prepuste svoje kuće i imanja  novim kolonistima. Time će Nemci iz Sekića, postati jedan od najizrazitijih primera u procesu nestajanja nemačke narodnosne grupe, odnosno izmena etničke strukture Vojvodine u periodu nakon rata.

ÖSSZEFOGLALÁS

Stevan Mačković:

A németek számára létesített gyűjtőtábor Szeghegyen az 1944-1946 közötti időszakban

A munka a szeghegyi németek sorsát követi nyomon a II. világháború utolsó szakaszában és annak befejezése után, illetve a német lakosság számára létesített gyűjtőtáborról szól. A fasiszta erők katonai veresége után a bácskai németek kitelepítésének terve újra előtérbe került. A kitelepülés nagy hulláma után a faluban csak az öregek, nők és gyerekek maradtak. A szeghegyiek túl későn szánták rá magukat a kitelepülésre, mikor már teljesen körül voltak zárva. A Szeghegyen maradt nők, idősek és gyerekek teljesen ki voltak szolgáltatva a győztesként és felszabadítóként fellépő háborús ellenség kényének-kedvének. A fennmaradt iratok arról tanúskodnak, hogy 2199 szeghegyi maradt a gyűjtőtábornak átalakított faluban. Vajdaság területén  az elkövetkező időszakra a Katonai igazgatás létrehozása és ennek tevékenysége nyomja rá bélyegét. Ennek a szervnek, többek között, az volt a feladata, hogy az új hatalom a németekkel és magyarokkal leszámoljon. Azokért a bűntettekért, melyeket a háború alatt egyének vittek véghez – most az egész nemzetnek bűnhődnie kellett. A polgári lakosság számára létrehozott gyűjtőtáborok működtetése csak egy állomása volt a kitűzött terv megvalósításának. Az egész falu gyűjtőtáborrá vált. Legtöbben, mintegy 6500-an akkor voltak bezárva, mikor nem csak a szeghegyieket, hanem a környékbeli, a bácstopolyai és szabadkai németeket is ide szállították. A szeghegyi németek sorsát, attól függetlenül, hogy már több mint öt nemzedékük a termékeny bácskai síkságon élt és távol esett a politikai események menetét meghatározó német anyaországtól, megpecsételte a nemzetükhöz való tartozás. Mivel az itteni németek nem határolták el magukat a  Németországban tomboló nemzetszocialista politikától és ennek következményeitől, ez meghatározta sorsukat a háború befejeztével. Mindegyiküket  törvényen kívül helyezték, rákényszerítve őket arra, hogy a zsidók, szlávok és cigányok milliói által elszenvedett gyűjtőtáborbeli keserveket ők is megismerjék. Ebben az esetben a gyűjtőtáborok azonban nem a teljes fizikai megsemmisítés színhelyei voltak, hanem sok vajdasági német kitoloncolásának állomásai. A tábort túlélő, és annak idején, a 18. század végén maguk is telepesként érkezett szeghegyi németek  leszármazottai arra kényszerültek, hogy a termékeny bácskai földeket, házaikat, birtokaikat az újonnan érkező telepeseknek hátrahagyják. Így a szeghegyi németek a legszembetűnőbb példái a német nemzeti kisebbség eltűnésének, valamint Vajdaság nemzetiségi összetételének megváltozását is befolyásolták a háború utáni időszakban.

ZUSAMENFASSUNG

Sekić, Konzentrationslager für Deutsche (1944-1946)

In der Arbeit wird das Schicksal der deutschen Bewohner in Sekić am Ende und nach dem Kriege behandelt, es wird über das Konzentrationslager für Deutsche in diesem Orte geschrieben. Der Zusammenbruch faschistischer Mächte hatte die Aktivierung der Evakuationspläne der Deutschen aus Batschka zur Folge gehabt. Bei dieser Fluchtwelle sind Alte, Frauen und Kinder im Dorfe zurückgeblieben. Sekić war zu dieser Zeit von feindlichem Militär umringt, welches als Sieger und Befreier triumphierte. Nach teilweise aufbewahrten Namensverzeichnissen sind in Lager umgewandelten Sekić 2199 Deutsche zurückgeblieben. In der nachfolgenden Periode gab es in Vojvodina Militärverwaltung, die eingeführt wurde, um sich mit den Deutschen und Ungarn abzurechnen. Wegen Einzelverbrechen wurden die der deutschen Nation Gehörige zum Opfer der Vergeltungsmassregeln. Das ganze Dorf ist ein Konzentrationslager geworden. Hier waren 6500 Personen untergebracht worden. Neben Deutschen aus dem Dorfe sind auch andere aus der Gegend, aus B. Topola, Subotica … angekommen. Die Deutschen aus Sekić waren ein Beispiel für enge Verbindung mit dem Mutterland, mit seinem geschichtlichen Lauf weit von der fruchtbaren Batschka, wo sie seit 5 Generationen geblieben sind. Ihr Schicksal nach dem Kriege wurde durch die Annahme der nationalsozialistischen Politik und Praxis geprägt. Sie sind kollektiv ausser Gesetz gestellt und wurden gezwungen die Erfahrungen  Millionen von Juden, Slawen und Zigeuner während des Reiches zu machen. In diesem Falle war das Lager nur ein vorübergehender Aufenthalt vor der Auswanderung der meisten Deutschen aus Vojvodina. Die am Ende des 18.Jh.-s kolonisierten und das Lager überlebenden Deutschen in Sekić waren gezwungen Batschka zu verlassen um ihre Häuser und Güter den neuen Kolonisten zu überlassen.

Stevan Mačković

---

[1]Básc Bodrog vármegye, (urednik dr Boroszky Samu), Budapest  1909, st. 150-151.

[2] isto

[3] Milica Marković, Geografsko – istorijski imenik naselja Vojvodine, Novi Sad 1966, st. 211.

[4] Švabe, (Schwaben) kao izraz za teritorijalnu  pripadnost, poprimio je u ovim krajevima kod nenemaca, osobine sinonima  za Nemce ali i  pogrdne oznake  za njih, slično kao i izraz – folksdojčeri.

[5]Josip Mirnić, Nemci u Bačkoj u Drugom svetskom ratu, Novi Sad 1974, st. 25.

[6] isto

[7] Podaci iz popisa stanovništva 1921. godine. U Kuli ih je bilo  28 264, u Somboru 31 490, u Apatinu  21 111,… Broj Nemaca u Subotici se u novoj  državi, od  prvog  gradskog popisa iz 1919. godine stalno smanjivao. Tako ih je 1919. bilo popisano 4 251 (IstoRijski arhiv Subotica, dalje IAS, F:47.I 22/1919 ), 1921. – 2 475 (IAS, F:47. IV 5099/1939),1931 – 2 865,   1934. – 1 961 (IAS, F:275.50 ), da bi 1941. godine, po mađarskom popisu bilo zabeleženo samo 1 787 Nemaca. Ipak, izvor  iz 1945. godine, popis stanovništva, daje broj od 1965 Nemaca.(Srba – 8759, Hrvata – 44 712, Mađara 38 355, Jevreja 3739,…IAS,F:70.69.9090.)

[8] Aleksandar Kasaš, Mađari u Vojvodini 1941-1946, Novi  Sad  1996,st. 198.

[9] IAS,F:70.86.17180. U Malom Iđošu je  bilo 7512 stanovnika i 2250  domaćinstava, u Feketiću 5050 stanovnika i 1620 domaćinstava,…

[10] IAS, F:70.101.27 279.

[11] Zakon  o administrativno – teritorijalnoj  podeli A.P.Vojvodine, Službeni list APV br 40, 9.10.1946, st. 1.

[12] Ljubodrag Dimić,Kulturna politika Kraljevine Jugoslavije 1918 –  1941, III, Beograd 1997, st.50.

[13] isto, st. 55

[14] Mirnić, navedeno delo,st.335.

[15] isto,st. 338.

[16] isto, st.338. Na drugom mestu, st. 331. autor  iznosi  podatak od  „oko  40  000  pod oružjem“.

[17] IAS, F:70.23613.Predmet je njegova žalba na Odluku Sreske komisije  za konfiskaciju br.1066/1945 kojom mu je oduzeta sva nepokretna   imovina, koja nije uvažena. Mada je  naveo da  nisu  istiniti podaci iz nje, da je u begstvu, što je i dokazao – dokazati  da  nije nemačke narodnosti nije mogao, a to je bila dovoljna  osnova  da  dođe pod udar mera konfiskacije.

[18] isto. Jedan od glavnih  aduta  propagande  je  bio predstaviti da se vodi odlučna bitka za priključenje podunavskih Nemaca matičnoj zemlji – Nemačkoj, odnosno Trećem Rajhu.

[19] Mirnić,nav. delo, st. 340.

[20] Iz svedočenja Reb Suzane, učenice iz  Velike  Kikinde, saznajemo kako su njeni roditelji, koji su krenuli u evakuaciju ipak  dospeli  u sekićki logor. „2.10.1944.godine pošli smo iz Velike Kikinde, roditelji i ja  ispred Crvene Armije u izbeglištvo u Nemačku. Stigli smo u Austriju u mesto Leoben pored Graca gde su nas Nemci  smestili  u logor  u  kojem  smo doživeli oslobođenje od strane Crvene Armije.Tamo smo živeli 7  meseci a  posle  su  nas  Rusi  vratili  u Jugoslaviju.“ U povratku se ona razdvojila od roditelja ali je saznala je da  su oni  u Sekiću i želela je  da im se pridruži. IAS, F:70.45.1826

[21] Mirnić, nav. delo, st.329.

[22]Josip Broz Tito, Sabrana djela, tom 24, Beograd 1984, st. 96-97.

[23] Kasaš, nav. delo,st.160.

[24] „Radio vijesti“, Subotica 4.1.1945, br. 3.Delegaciju subotičkih omladinaca na kongresu činila su 3 člana.

[25] Okružnica nosi  datum  13.11.1944. godine. Navodi  je Mesaroš u  nav. delu st. 32.

[26] Mészáros  Sándor,  Holltá  nyilvánitva,  Délvidéki  magyar  fátum  1944-45, I Bácská, Budapest 1995, st.27.

[27] Za razliku od Mesaroša koji u nav. delu barata sa brojem od preko 20 000 žrtava, Kasaš u nav. delu, smatra  cifru od  5000 žrtava  među mađarskim stanovništvom u tom  periodu, istorijski  realnom. Za Nemce nije izneta procena. Slučajeve likvidacije pratile su i mnoge greške.Kada je sama pripadnost jednom narodu vodila pred streljački stroj, bez utvrđivanja krivice, dešavalo se i da strada saradnik NOP-a a ne  „narodni neprijatelj“. To je bio slučaj Karla Halasa, bajmočkog stanovnika. „On je u jesen 1944.g. navodno odveden od  pripadnika  NOV kao narodni neprijatelj  i  kao  takav likvidiran. Međutim  prema prikupljenim podacima nije bio narodni neprijatelj, niti je  sarađivao sa okupatorom, nego je čak šta više puta govorio da će doći „Baćuška“ t.j.Crvena Armija. Prema tome imenovani je likvidiran usled neke zablude  ili zlonamerne klevete“ pisao je Đura Kosanović, šef Otseka za unutrašnje poslove, pri Izvršnom odboru GNO Subotica. IAS, F:68.XII 2570/1948

[28] Kasaš, nav. delo, st.159. i Popov Jelena, Narodni front u Vojvodini 1944- 1953, Novi Sad 1986, st. 267.

[29] Kasaš, nav. delo,st 182.

[30] IAS, F:166.26. Naredba Komadanta Vojne uprave za Banat, Bačku i  Baranju, 25.10.1944.

[31] Kasaš, nav.delo, st. 158.

[32] IAS,F:176.4.41.

[33] IAS, F:81. St.pov.4/1945

[34] Ruža Cvejić, Uloga KPJ u organizovanju  i  radu  Vojne  uprave za Banat, Bačku  i Baranju, Istraživanja I, Novi Sad 1971, st.252

[35] U Vojvodini je zvanično osnovana 17.9.1944.ali na terenu se javljala samovolja organe OZN-e ali i primeri lične osvete.

[36] Komisija  za utvrđivanje zločina okupatora u Vojvodini tražila je mesnih povereništava da  rade na ustrojavanju  posebnih kartoteka  sa svim  ličnim  podacima, a  po mogućnosti i sa mestom boravka u     vreme registracije  za sva lica osumnjičena za ratne zločince

[37] To saznajemo iz delovodnika Komande područja koji  je sačuvan.  Predmeti signatura; 74, 86, 89/1944, koji se odnose na tu temu, nisu  sačuvani. IAS,F:168.1.

[38] Mirnić, nav. delo,st. 331.

[39] IAS, F:166.26.

[40] Nalazio se na bivšem Piukovićevom imanju. Milicija je u subotičkom okrugu i hvatala i ovde upućivala „devojke slabog morala“. Zbog  preterane revnosti u jednoj akciji hvatanja prostitutki  u  Bačkoj Topoli „na  jedan užasan način koji je prevazišao čak i fašističke  metode“ Vladimir Petkov, načelnik Odeljenja  unutrašnjih poslova OK ONOO Subotica, završio je juna 1946. godine, po nalogu javnog tužioca u istražnom zatvoru. ( IAS, F:70.45.2. )Brojno stanje je  iznosilo 30 – 50 prostitutki. One su upućivane na rad, time se želelo  izvršiti njihovo  prevaspitavanje, no rezultati nisu  bili sjajni. Imanje pod upravom Narodnih dobara  imalo je samo štete od njih, logorašice su brale i uništavale voće, a stražari i vojnici  koristili su njihove usluge,“vršili blud“, kako se vidi iz izveštaja tokom septembra 1945. godine. IAS, F:70.86.17058 i 17166, 87.17556, 90.19971, vidi: Stevan Mačkvić, Odnos vlasti prema prostituciji pre i nakon Drugog sv. rata, Rukovet 5-6-7, Subotica 1999, st. 79-81

[41]  IAS. F:168. 1. Delovodnik Komande područja iz  koga  se  vidi  da je  ona tražila spiskove Nemaca po mestima, Bajmoku, Subotici, Bačkoj Topoli, Sekiću…

[42] IAS,F:168.3.

[43] isto. Knjiga se verovatno  vodila i dalje, redni brojevi su se  nizali i dostigli,  kako saznajemo  iz drugih izvora  broj od 8 588.

[44] IAS,F:168.4.

[45] IAS,F:70.158.362

[46] IAS,F:168 Komanda područja Subotica. Predmet nije sačuvan.U knjizi evidencije logoraša, za većinu je navedena upravo ta Naredba kao osnov za privođenje u logor.

[47] IAS, F:70.101.27 376. Fecer Lajoš  i supruga, oboje iz Sekića, uhapšeni su  decembra 1945. godine i sprovodeni u logor u Sekiću a  imovina im je konfiskovana.

[48] IAS, F:70.97.24 631

[49] IAS,F:70.88.18334

[50] Molba je upućena 14.9.1945. godine.IAS,F:70.96.23566.

[51] IAS,F:70.79.686

[52] IAS,F:70.80.14025. Za logor  na  Kelebiji,  gde su bile smeštene  prostitutke, trebovnao je 40 doza vakcine.

[53] IAS,F:70.86.17128.  Tako  su kancelarijske poslove radili: Josip   i Marija Biber, Herbert Staut, Tans  Marija  i Bansaler Vilim.

[54] IAS,F:70.84.16186

[55] Kajić  Nikola, rođen 1902, krojač po zanimanju.

[56] IAS, F:70.110.2000.

[57] Stevan Latoš, star 29 godina, milicioner, Mađar, sprovedem je u Bačku Topolu Sreskom narodnom sudu, pošto je kod njega pronađen kofer punstvari: kaput, gaće, marame,  stvari  koje  su bile ostavljene u nemačkim kućama. IAS,F:70.91.20402

[58] Hartman  Nikola je rođen u Sekiću 18.12.1902. godine iz mešovitog braka. Nije  bio  u statusu logoraša. Radio je od 1.8.1945. i kao lekar pri MNO  Sekić, lečio je koloniste. IAS, F:70. 18720. 135.  Imovina mu je ipak dospela pod udar konfiskacije i prvo oduzeta, ali mu je usvojena žalba na tu odluku i imovina vraćena. IAS,F:70. 96.23612.

[59] IAS,F:70.46.537

[60] IAS,F:70.85.16517

[61] IAS,F:70.75.11724. U predmetu  se nalazi poimenični spisak 49 umrlih.

[62] IAS,F:70.79.13748

[63] isto

[64] Logoraši su bili upućivani i na  rad  u Vojnu zaraznu bolnicu u Subotici. Njih 8 do 10 je tokom septembra, izlažući se velikim opasnostima po sopstvene živote obavljalo pomoćne poslove u  njoj. Od 1 do 10. septembra 1945. među njima je bilo 3 smrtna slučaja, i  5  novo obolelih. IAS.F:70.85.16511

[65] IAS,F:70.85.16668

[66] Predviđeno je bilo  da  oni koji ne rade  dobijaju  od 2000  do 2400 cal, radnici 5000 cal, a radnici za  teške  radove  6000 cal. IAS, F:70. 79.13 748

[67] IAS,F:70.84.16429

[68] Nemačka deca bez roditelja smeštana su u Dečiji dom u Staroj Kanjiži. IAS,F:70.26403.142. U predmetu se nalazi  spisak dece u Dečijem domu. U njemu  je početkom 1946. bilo 256 dece; iz Sekića, Vrbasa, Apatina, Kikinde i drugih nesta. U septembru iste godine bilo je samo 51  dete.

[69] Po tumačenje Odluka AVNOJ-a, tačka 2, član 1 : Ne uzimaju  se građanska prava i imovina državljana Nemačke narodnosti: a) koji su pod okupacijom radili aktivno u Narodno oslobodilačkom pokretu b) koji su pod okupacijom odbili da se na zahtev okupatorskih vlasti deklariraju kao pripadnici Nemačke narodnosne grupe. Pored toga Odluka nije važila za lica iz mešovitih brakova ( Ako jedan od roditelja nije bio Nemac ili brak lica nemačke sa licem jugoslovenske narodnosti.Pored toga nisu priznavani brakovi  radnika koji su bili odvedeni na prinudni rad u Nemačku i sklopili brak sa Nemcima, brakovi sa ratnim zarobljenicima.IAS. F:70.88. 18732. To se vidi i iz Naređenja Komande Vojne Oblasti Vojvodine br.705. od 20.5.1945. po kojem treba otpustiti sve  Nemce iz mešovitih brakova, sa članovima njihovih porodica. Isto  tako, u to vreme već nisu logorisani Mađari kao ni lica slovenske narodnosti. Šer (Scheer ) Ludvig (1904) sa  suprugom Heninger Veronikom ( 1907) i decom Veronikom ( 1929) i Herminom ( 1934) podneo je  molbu 10.12.1945.  godine.  U  njoj  je naveo da su  pomagali porodicu Utješinović od 1941. godine, kada se našla u logoru u Bačkoj Topolii u kasnijem periodu,do1944, kada su ih primili u svoju kuću. Molba upućena OZN-i subotičkog okruga je odbijena 8.2.1946. godine. No, bilo je i takvih sekićkih  Nemaca  koji su  učestvovali  u  NOP-u  i zahvaljući  tome  dobili  državljanstvo, sačuvali  imovinu i  izbegli logore. Takav je na.pr. bio Beron Pavle, krojač iz Sekića, koji je  od septembra 1944. „radio kao krojač za partizane u Čakovcu“ a bio je i u miliciji. Karbiner Andrija sa porodicom ženom Helenom  i  sinom  Andrijom u svoj molbi se poziva na to da nije nemačkog porekla i prilaže i fotografiju nadgrobnog spomenika sa koje se vidi  da  mu je majka Francuskinja. Predsedništvo Narodne skupštine APV nije uvažilo njegovu molbu.

[70] IAS,F:70.91.20922. To su bili: Bertran Lorenc, Keler Oskar, Šimunić Ana, Kalac Marija, Huber Kata, Firstner Gergelj, Grajfling Mihajlo, Fičur  Marija,  Pilc Josip,  Sebastijan Albreht, sup.  Tomašić Josipa, Usleber Adam i sup. Baka Istvana.

[71] IAS,F:70.90.19699

[72] IAS,F:70.83.15473

[73] IAS,F:70.85.16233

[74] Na samom obrascu „Rešenja o konfiskaciji“  nalazile su se opcije: lice nemačke narodnosti i član Kulturbunda. „Zakon o  konfiskaciji i o izvršenju konfiskacije“ objavljen je u  Službenom  listu DFJ br. 40. od 12.6.1945. godine.

[75] IAS,F:70.85.16718

[76] IAS,F:70.84.16179

[77] U selima somborskog okruga bilo je smešteno 16 240 za  rad  nesposobnih logoraša.  Jelena Popov, nav. delo, st. 267.

[78] U selima somborskog okruga bilo je smešteno 16 240 za  rad nesposobnih logoraša.  Jelena Popov,nav. delo, st. 267.

[79] IAS,F:70.95.23071. U predmetu se nalazi poimenični spisak.

[80] IAS.F:70.89.19453

[81] IAS,F:70.93.21813

[82] IAS,F:70.97.24524

[83] IAS,F:70.98.25577. Komandir milicije Nikola Crnogorac je došao u  Sekić sa zadatkom da formira  milicijsku stanicu  koja  bi pokrivala  teritoriju  Sekića, Feketića i Malog Iđoša.

[84] IAS,F:70.101.27664

[85] isto. Neprijatnosti  od  strane  milicije  su  doživljavale i njihove  supruge.  One  su  prilikom  jednog  povratka  vozom  iz  Subotice  isto bile pretresane pod optužbom da su crnobrzijanke.

[86] isto.

[87] IAS, F:70.98.25553

[88] Izveštaj od 29.11.1945. godine navodi  1  slučaj  difterije  i  3  nova  slučaja tifusa. IAS, F:70. 100.26670. U ishrani  se  koristio hleb sa 10% pšeničnog brašna i prekrupom. Bio je loše pečen, samo gornji sloj je bio za jelo. IAS,F:70.112.3432

[89] IAS,F:70.103.28506

[90] IAS,F:70.120.8990

[91] IAS,F:70.99.26153

[92] IAS,F:70.125.11626

[93] IAS,F:70.133.17286. Izveštaj od 16.5.1946. godine.

[94] IAS,F:70.96.23924

[95] IAS,F:70.81.14812

[96] IAS, F:70.136.20563

[97] IAS,F:70.135.19201

[98] Iz Sekića je oko 400 porodica upućeno u Bajmok i isto toliko u  Feketić. IAS, F:70.122. 9634.

[99] IAS,F:70.100.27011

[100] IAS,F:70.84.16365

[101] isto. U pozdravu stoji, nestandardni oblik parole: „Fašizam je slomljen -sloboda  je tu“.

[102] Popov, nav. delo st.267

[103] Popov, nav. delo st.267

[104] isto, st. 268