ŽIVOT I RAD DR ANTONA KOVAČA – prvog upravnika Građanske bolnice u Subotici
objavljeno u časopisu Ex Pannonia br. 17. pdf: ex pannonia 17 noviji
Dr Emil Libman
ŽIVOT I RAD DR ANTONA KOVAČA – prvog upravnika Građanske bolnice u Subotici
Kada je Subotica Drugom privilegijom austrijske carice od 22. januara 1779. godine postala Slobodan kraljevski grad pod imenom Marija Tereziopolis (Libera Regiaque Civitas Mária Theresiopolis) bila je oslobođena posredovanja Županije kojoj je pripadala posle rasformiranja Vojne krajine 1743. godine i lokalna vlast je neposredno opštila sa Kraljevskim namesničkim većem, najvišom administrativnom vlašću Ugarske (Consilium Regium Locumtenentiale Hungaricum) u građanskim i političko-upravnim poslovima a sa Kraljevskom komorom, najvišom finansijskom vlašću Ugarske (Camera Regia Hungaricum) u finansijsko-ekonomskim stvarima.[1] [2] Kao Slobodan kraljevski grad lokalna vlast je morala sprovoditi i poštovati odredbe koje je propisao 1770. godine tada poznati lekar u Beču dr Gerhard van Sviten u Opštem normativu o organizaciji zdravstvene službe (Normativum Geneale in Re Sanitatis) koji je važio na celoj teritoriji Monarhije.[3]
Subotica se relativno brzo razvijala krajem XVIII veka i postala značajno mesto privrednog, društvenog i kulturnog života u ovom delu Panonske nizije. Doseljavali su se ljudi raznog zaposlenja, razne nacionalnosti i veroispovesti, razvijala se trgovina i zanatstvo, počelo se sa urbanizacijom mesta, isušivanjem bara i močvara u i oko grada, osnivala su se kulturno-prosvetna društva.[4] Umesto ranara–berbera, neškolovanih babica i drugih nemedicinskih lica, zdravstvenu pomoć su prema Normativu morali pružati lekari sa diplomom državnih medicinskih fakulteta i babice sa ispitom viših medicinskih škola. Grad je morao imati Uboški dom i Bolnicu.
korice diplome, 1779,
Gradske vlasti, međutim, nisu u potpunosti ispunjavale odredbe Normativa. U gradu su, istina, radili diplomirani lekari (gradski fizik), hirurg, apotekar i „ispitane“ babice (examinates obstetrices),[5] ali Uboški dom lociran na kraju grada bio je nepodobna i nehigijenska kuća za smeštaj siromaha: bila je to kuća–nabijanica sa trščanim krovom u kojoj su dve sobe i kuhinja imali zemljani pod i dvorište bez bunara i zahoda. Bolničku zgradu grad nije imao.[6]
Pokušaji da se bolnička zgrada izgradi nisu donosili rezultate dugi niz godina.[7] Stoga je dr Anton Štrobl (Strobl Antonius, 1765–1830) sa diplomom doktora medicine, hirurgije, akušerstva, veterine, tržišne i policijske medicine[8] pokušao za vreme dok je bio glavni gradski fizik (1792–1828)[9] da leči obolele siromahe u, na njegovu inicijativu, često popravljanom Uboškom domu nazvanom i Domus Hospitalis, Nosocomium odnosno Hospitalium o čemu govori Specifikacija lekova izdata u apoteci za potrebe bolničkih bolesnika[10] kao i njegov potpis na dokumentima da je „upravnik bolnice“ – Antonius Strobl, Physicus Loci Ordinarius et Nosocomii Civici Dirigens Medicus.[11]
Dolaskom dr Antuna Kovača (Kovács Antonius) i njegovim izborom za gradskog fizika, pitanje bolnice postaje sve aktuelnije.
Rođen u Rév Komaromu 19. januara 1804. godine, diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Budimu 1828. godine odbranom doktorske disertacije A havi verzés kimaradásárol (Dissertario inauguralis „De Amennorrhoeae“ quam… pro summis in medicina honoribus consequendis… publicat (S-r, 20-1 és 1 lev.). Budae, 1828, Typus typographiae reg. Universit. hung. – Kovács Ant.).[12]
Po završetku studija upućen je u Subotica i Magistrat ga 15. septembra 1828. godine postavlja za zamenika glavnog fizika grada (Physicus Civitatis secundarius).[13] Posle odlaska dr Ladislava Hunjadija (Hunyádi Ladiszlausz) koji je od 1828. do 1832. godine bio prvi gradski fizik (Physicus Civitatis primarius)[14] izabran je 1. maja 1832. gosine za prvog a dr Vince Zomborčević (Zomborcsevic Vincentius, 1810–1900) za drugog gradskog fizika.[15]
Učestvovao je 1831. godine u suzbijanju epidemije kolere koja se iz Azije (Indije) preko Rusije, Poljske i severne Mađarske širila u južne delove zemlje jer su kasno bile preduzete mere zaštite koje je preporučila 1830. godine u Pešti, obrazovana kraljevskom naredbom (br. 13216/3. XI 1830), Mešovita komisija za borbu protiv kolere (Commissio politico – cameralis militaris mixta) sastavljena od predstavnika Namesničkog veća, Kraljevske komore i vojne vlasti – glavnog štaba armije.
Pored opštih mera zaštite Magistrat je na sugestiju gradskog fizika podigao poveću drvenu baraku u blizini groblja na Bajnatu jer je broj obolelih i umrlih od kolere svakim danom bio sve veći – čak je i do 80 obolelih umiralo dnevno. Određeni ljudi (zatvorenici) skupljali su po gradu umrle i posebnih zaprežnim kolima odnosili na groblje i sahranjivali u zajedničku grobnicu polivajući ih rastvorom kreča. U periodu od 28. jula kada se kolera pojavila u Subotici pa do 19. septembra 1831. godine pretpostavlja se da je umrlo 2599 od oko 5000 obolelih[16] a kako nema podataka o umrlim na salašima i pustarama a mnoge je rodbina noću sahranjivala – spominje se i broj od 3584 umrlih.[17]
Ova epidemija je uticala da članovi Magistrata ozbiljnije razmišljaju o izgradnji bolničke zgrade. Do realizacije, ipak, nije došlo.
Suočio se dr A. Kovač i sa problemima javne higijene i zdravstva. Kuće su se i dalje gradile kao nabijanice sa trščanim krovom bez nekog urbanističkog plana, ulice su bile pune smeća a mnoge sa otvorenim kanalima u kojima je tekla odnosno više stajala voda, trotoari su bili nepopločani a trgovi sa manjim ili većim barama. Ovakva javna higijena je ugrožavala zdravlje stanovništva pa su mnogi često oboljevali i bili nesposobni za rad kao i bolesni siromasi koji su bili i problem za smeštaj zajedno sa povećim brojem gluvih, slepih i umobolnih koji su zahtevali brigu i negu.
Sve je ovo imperativno zahtevalo da se preduzimaju mere uređenja grada i osnivanje zdavstvene ustanove. Finansijske mogućnosti grada nisu bile dovoljne pa se sve rešavalo sporo. Što se tiče zdravstva, dobrovoljni prilozi i novac od dobrovoljnih priredbi omogućili su samo podizanje jednog skromnog Uboškog doma 1836. godine na kraju Halaškog (danas Karađorđevog) puta koji i sada preopravljen služi svojoj nameni.[18]
Godine 1835. borio se protiv skorbuta, nezarazne bolesti koja se pojavila u obliku epidemije jer je veliki broj stanovnika naselja Čantavir oboleo zbor nedovoljne i neadekvatne ishrane kao posledica sušnih i nerodnih godina.[19] Obraćajući se Magistratu dr A. Kovač kaže: „…Pošto su naročiti kozmički uticaji prouzrokovali već više godina različite nesreće… među njima i slabu žetvu, bilo je potrebno odlučno se suprotstaviti opštim nevoljama… a ovog puta zbog nedostatka hrane, pića, čistoće i nepogodnih stanova pogodio je skorbut dvesto i više osoba različitog uzrasta u selu Čantavir…“
Zajedno sa dr V. Zomborčevićem koji je iste godine radio na suzbijanju epidemije skorbuta u naselju Bajmok,[20] opisao je znake koje je primetio kod obolelih:
– u početku bolesti postoji slabost u mišićima, otežano kretanje, koža lica je bledo–plava, oko očiju su modri kolutovi a na koži donjih ekstremiteta ljubičaste zatim blede pege, dah iz ustiju je smrdljiv a desni lako krvare na dodir (I stadijum),
– kasnije, javljaju se otoci na donjim ekstremitetima i prisutna je opšta nemoć (II stadijum),
– na kraju, bolesnici su potpuno nepokretni, javljaju se čirevi na mestima gde su bile pege na nogama (III stadijum).
U terapiji, oba lekara su preporučivala kiselkasto voće, dobro vino sa đumbirom, pivo, trljanje tela sirćetom ili Spiritus camphoratus-om, uzimanje antiskorbutnih trava u obliku čaja (Cerefolium, Fumas, Salvia follum i sl.).[21] Na tabeli sam pokušao usporediti znake koje su dr A. Kovač i dr V. Zomborčević zapazili sa znacima koji se danas spominju u medicinskim knjigama (v. tabelu).
U izveštajima o zdravstvenoj situaciji u gradu, koje je slao Namesničkom veću, Županiji i Magistratu, dr A. Kovač spominje i druge bolesti (Scarlatina, Varicella, Typhus abd., Phthisis pulm. i dr.). Ovi, ali i drugi bolesni siromašni građani, kako navodi, kreću se po ulicama jer nema zdravstvene ustanove u kojoj bi mogli da budu izdvojeni, smešteni i lečeni.[22] [23]
U želji da pomogne bolesnicima sa reumatičnim tegobama predlagao je zajedno sa dr. V. Zomborčevićem, da se izvrši hemijska analiza vode jezera Palić i da se na obali jezera podigne kupalište. Postojalo je, naime, opravdano mišljenje na osnovu ranijih zapisa da zagrejana voda i blato jezera Palić blagotvorno deluju kod bolesnika sa kostoboljom, reumatičnim tegobama, hemoroidima pa čak i kod nekih oboljenja kože.[24]
U Izveštaju iz 1837. godine ponovo iznosi opis starog Uboškog doma koji je i dalje služio kao „bolnica“ i u zadnje vreme se nazivao Hospitale Civicum jer ni Dom podignut 1836. godine nije bio pogodan za lečenje obolelih siromaha pa navodi da su higijenski uslovi starog Doma i dalje loši: u jednoj sobi su bolesni koje leče fizik i hirurg a u drugoj oni koje kontroliše Magistrat jer su nemoćni za bilo kakav rad. Zato zahteva ponovo, da se razmotri mogućnost izgradnje jedne bolničke zgrade.[25]
Stalne molbe i upozorenja ranijih ali i sadašnjih gradskih fizika konačno su dobili pozitivan odgovor. Magistrat donosi 1839/40. godine Odluku o kupovini kuće naslednika Antuna Trančika (Trancsik Antonius) jer je prema proceni Komisije, formirane u tu svrhu, zgrada uz manje popravke pogodna za potrebe bolnice – danas zgrade Doma vatrogasaca. Osim toga, kupovina je jeftinija investicija od gradnje nove zgrade.[26] [27]
Po odobrenju viših vlasti u Pešti kuća je kupljena, pristupilo se adaptaciji i sačinjen je Pravilnik o radu bolnice tzv. Sistem rukovođenja bolnicom koja se podiže u slobodnom kraljevskom gradu Subotica (Szabad királyi Szabadka városban felállitandó kórháznak igazgatási rendszer): bolničko rukovođenje, obaveze i dužnosti lekara i pomoćnog osoblja, uslovi i način prijema bolesnika, lečenje, održavanje čistoće u bolničkim prostorijama i dr. Pravilnik su sastavili Josip Sarić (Szárics József), gradonačelnik, Alojzije Demeresi (Demereszy Alájos), župan, Nikola Đelmiš (Gyelmis Miklos), zastupnik grada i dr Anton Kovač, glavni gradski fizik.[28]
Dr A. Kovač je postavljen za prvog upravnika i bolnica je 1. oktobra 1841. godine bila spremna da primi prve bolesnike.[29] On je ujedno pregledavao i lečio one sa bolestima unutrašnjih organa dok je dr Ferenc Romančik (Románcsik Ferencz, ?–1855), gradski hirurg honorarno radio i zbrinjavao bolesnike sa hirurškim oboljenjima. Od 1. oktobra do 31. decembra 1841. godine lečeno je bolnički 11 bolesnika; otpušteno je 6 bolesnika kao „ozdravio“, 3 kao „oporavljen“ a 2 bolesnika su umrla.[30]
Od 1842. godine je radio i stalno zaposlen hirurg dr Đerđ Sep (Szep György), doctor medicinae et chirurgiae, magister obstetriciae et veterinae.[31] Iste godine tražio je dr A.Kovač negovateljicu (bolničarku) koja će uz platu dobiti stan i hranu.[32]
Zahvalio se članovima Magistrata što su uz saglasnost Kraljevske komore omogućili da se bolnica konačno otvori: „…Ova investicija je jedna od najglavnijih i najneophodnijih u gradu pa će njenim otvaranjem biti ostvareno adekvatno lečenje siromašnih bolesnika čime će se, ako ne rešiti, bar ublažiti postojeći socijalno-zdravstveni problem grada…“. Naglašava dalje, da je ovaj poduhvat i rezultat svrsishodnog korišćenja milorada i poklona u novcu mnogih građana koji su shvatili humani rad jedne ovakve ustanove.[33]
Uz pomoć dr Đ. Sepa i Lazara Alberta, ekonoma bolnice, sačinio je dr A. Kovač Jelovnik za bolničke bolesnike. U njemu su bili obroci različitih cena, zavisno od količine i vrste hrane. Troškove lečenja i ishrane siromašnih podmirivao je Gradski fond za zbrinjavanje sirotinje dok su imućniji plaćali boravak i lečenje i po odobrenju lekara birali količinu i vrstu jela uz odgovarajuću naplatu.[34]
dr Wilheim Adolf
Pored želje da se siromašni bolesnici leče hospitalno, želeo je dr A. Kovač da i oni siromasi kojima nije potrebna bolnička nega, imaju pristojan smeštaj i ishranu. Govorio je: „…sudbina siromašnih i ostarelih građana iako nije prijatna, može se učiniti podnošljivom… naročito u našem humanom veku u kojem filantropija i tamnički život ublažava…“. Predlagao je stoga, da se u dvorištu bolnice podigne novi Uboški dom (tri sobe, kuhinja, ostava) i dve sobe za umobolne (da se bolnica proširi), jer u gradu ima nekoliko ludih (örültek), idiota (csábák) i epileptičara (nehezkárosok). Pošto bi se poboljšali uslovi življenja u novom Domu verovatno bi mnogi siromasi i prosjaci tražili prijem u Dom – pa je predložio da jedna komisija (gradonačelnik, glavni fizik grada i bolnički hirurg) vrše selekciju prijema.[35] Ideja nije bila prihvaćena.
Sačuvano je jedno Lekarsko uverenje iz 1844. godine koje je dr A. Kovač napisao na zahtev sudske vlasti a nakon pregleda građanina Josipa Stantića mlađeg (ifj. Stantics József). Ukratko, u slobodnom prevodu, Uverenje glasi: Bolesnik star 45 godina, niskog rasta, osrednje uhranjen, kratkog debelog vrata, velikih očiju. Sve ukazuje na sklonost moždanom udaru ali i na osobu koja zloupotrebljava žestoka pića. Istina, postoji kod njega dobro raspoloženje ali i duševni uznemiravajući znaci koje lekari nazivaju Delirium tremens potatorum (az iszákosok reszketéses örjöngésének). Prema porodici je često neuviđavan, preti oružjem, nemiran je, obilazi krčme u gradu, troši novac, sklapa štetne ugovore. U ovako ludom stanju sve ruši, razbija, nepovezano govori tako da nema čoveka koji bi ga držao za zdravog i normalnog duha. Vidljivo je da je gospodin Josip Stantić raspoložen ali ovo dovodi do istinske ludosti (Maniae).[36]
Iste godine izvršili su dr A. Kovač i dr F. Romančik na zahtev policijske vlasti obdukciju 32-godišnjeg Petra Budinčevića (Budimcsevics Petrus). Bolesnik je bio upućen u bolnicu zbog sumnje na trovanje, koje je laboratorijskim ispitivanjem želučanog soka isključeno a obdukcija je nakon smrti pokazala da se radilo o akutnoj upali žučne kesice.[37] Izvršene su i dve obdukcije na zahtev bolničkih lekara. U oba slučaja (kod jednog muškarca starog 19 godina i kod jedne devojčice stare 10 godina) utvrđene su tuberkulozne promene na plućima.[38]
dr Barta Antal
Obdukcije su vršene u prostorijama mrtvačnice dozidane uz Uboški dom koji je bio premešten sa starog mesta u jednu preuređenu kuću u blizini bolnice (ugao današnje Harambašićeve ulice i ulice M. Oreškovića) jer nije bio prihvaćen predlog dr A. Kovača da se u dvorištu bolnice izgradi Uboški dom i posebne prostorije za umobolne.[39] Još 1840. godine prilikom adaptacije kuće naslednika Trančika, uputio je bio dr A. Kovač zahtev Magistratu da se pored odgovarajuće opreme i instrumentarija za hirurške, lekarske i druge osnovne potrebe za bolnicu (kreveti, slamarice, čaršavi, stolovi i dr.) nabavi i poseban sto za obdukciju – sto ovalnog oblika sa otvorom u sredini, olukom za odlivanje tekućine (krv, žuč, voda) i čeličnom cevi za odstranjivanje otpadnog materijala kao i plavih kecelja za obducente. Naznačeno je, da bi se sto prenosio u mrtvačnicu na grobljima ukoliko se ukaže potreba za obdukcijom tamo smeštenih umrlih lica.[40]
Broj bolesnih za lečenje u hospitalnim uslovima se stalno povećavao pa je dr A. Kovač tražio proširenje bolnice. A i Vojna komanda u gradu bila je za to zainteresovana jer je Vojna bolnica često primala civilne bolesnike. Ni sada pitanje proširenja bolnice nije rešeno.[41]
Dr Đ. Sep odlazi 1. marta 1847. godine na dužnost glavnog hirurga Županije i na njegovo mesto primljen je dr Petar Stojković (Stojlovics Petrus, 1817–1892), doktor medicine i hururgije.[42]
Za vreme revolucionarnih dana 1848/49. godine, Vojna komanda u Segedinu tražila je od Magistrata u Subotici da obezbedi prostorije za oko 50 bolesničkih kreveta pored postojeće Vojne bolnice kao i mogućnost da subotički lekari i hirurzi budu u pripravnosti za pružanje medicinske pomoći u slučaju oružanog sukoba. Magistrat i dr A. Kovač su prihvatili zahtev, no do ovoga nije došlo jer je i Privremena vojna bolnica otvorena u mestu Makó nedaleko od Segedina.[43]
Obala oko jezera Palić uređivala se tokom 1850/52. godine za šetalište, izgrađena je gostionica sa nekoliko soba a u nekim su bile postavljene kade koje su se punile zagrejanom jezerskom vodom iz kazana, koji je bio postavljen u posebnoj prostoriji kraj gostionice, a kasnije i jezerskim blatom – stvaralo se toplo i blatno kupatilo (banja). Izvršena je analiza jezerske vode 1856. godine u Hemijskoj laboratoriji u Budimpešti i potvrđeno je da sadrži hemijske elemente kao i vode onih jezera u državi koje se koriste u lečenju, uglavnom, bolesnika sa reumatičnim tegobama.[44] [45] Tako se nakon dve decenije počela ostvarivati želja dr A. Kovača i dr V. Zomborčevića.
Za vreme manje epidemije kolere 1854/55. godine, tražio je ponovo dr A. Kovač proširenje bolnice radi izolacije obolelih. Molba ni ovog puta nije naišla na odobravanje nadležnih a Izveštaj je, kasnije pokazao da je od 17. juna do 15. septembra 1855. godine umrlo 1018 od 1708 obolelih od kolere.[46]
Zalagao se dr A. Kovač i 1859. godine zahtevao da se vodi evidencija, zdravstveni pregled, lečenje i kontrola javnih žena u gradu kako bi se smanjio broj obolelih odnosno sprečilo širenje veneričnih bolesti.[47]
Na dužnosti upravnika bolnice bio je do 1861. godine kada je dr Lipot Milko (Milko Leopoldus), doctor medicinae, chirurgiae et obstetriciae postavljen za bolničkog rukovodioca.[48] Primljena je tada i Jelena Sarić (Szárits Ilona), negovateljica.[49]
Nastavio je da radi kao glavni gradski fizik. Zalagao se i dalje za poboljšanje javne higijene: izgradnju kuća od tvrdog materijala pokrivene crepom naročito u centru grada, na uređenju i popločavanju ulica i trotoara, sanaciji močvara i uličnih kanala. Izvršio je 1865. godine kontrolne preglede apoteka i o tome podneo detaljne izveštaje.
Sve tri apoteke – koliko ih ima u gradu – vode diplomirani apotekari („majstori apotekarstva“), kaže dr A. Kovač i ukratko navodi: sve apoteke su uredne, čiste, stanje oficijalnih lekova kao i njihova količina je zadovoljavajuća, lekovi se izrađuju po propisima apotekarskog priručnika Disperarium Austriacum, lekovi su pravilno razvrstani, složeni i raspoređeni na određenim mestima kako u samoj apoteci tako i u magazinu odnosno mestima za lagerovanje (tavan, podrum), otrovi su odvojeni i nalaze se pod ključem. Laboratorije su uredne i raspolažu odgovarajućom aparaturom i vagama. Jedino u Drugoj apoteci postoji tzv. Majsnerova vaga za specifičnu težinu (Maissner-fél patikamérleg) a u Trećoj hidrostatička Murova vaga (hidrosztatikus Moore-mérleg). U apotekama rade učeni, ozbiljni i trezveni ljudi.[50]
Učestvovao je 1866. godine na Sastanku kada je doneta Odluka da se u Subotici formira Udruženje lekara i apotekara. Zbog političke situacije 1866/67. godine (Austro–Ugarska nagodba) dokumenat koji je u Beču potpisan da je osnivanje Udruženja odobreno, nije stigao u Suboticu, tako da je Udruženje lekara i apotekara osnovano 1880. godine.[51]
Dr A. Kovač ponovo je izabran za gradskog fizika 1867. godine.[52] Povukao se iz javnog života 1872. i bio je penzionisan 1. maja iste godine.[53] Janoš Mukić (Mukity János, 1814–1887), gradonačelnik Subotice oprostio se od dr A. Kovača prigodnim govorom u kojem je, između ostalog, rekao: „…tokom dugog radnog veka u više prilika, kada je izbila neka epidemija sa najvećom revnošću, samopožrtvovanjem i marljivošću pristupio je napaćenim ljudima ublažavajući im nevolju… stekao je poverenje kod stanovništva i zaslužio iskreno priznanje za svoj rad…“
Dr Antal Kovač zaslužan je za razvoj zdravstva i zdrvstvene službe u Subotici u prvim decenijama XIX veka. Osnovao je bolnicu u kojoj su rad i nega odgovarali zahtevima zdravstvenih ustanova toga vremena zahvaljujući svojim zalaganjem i zalaganjem svojih saradnika. Pokušavao je da stvori bolje uslove za smeštaj i život siromašnih građana. Trudio se da zdravstvo u Subotici što više približi aktuelnoj evropskoj medicinskoj nauci. Svojim radom stekao je poštovanje sunarodnika i ugled među medicinskim radnicima. U istoriji subotičkog zdravstva zauzima vidno mesto.
KRATAK SADRŽAJ
Ukratko je izneto stanje zdravstva krajem XVIII i početkom XIX veka. Dati su podaci iz biografije dr Antuna Kovača (1804–1880) i njegovog rada. Kao glavni gradski fizik radio je na poboljšanju javne higijene grada, socijanog statusa siromašnih građana, zdravstvene službe i otvaranju bolničke ustanove. Izabran je za prvog upravnika bolnice i pokušavao je da bolničku službu podigne na nivo tadašnje srednje-evropske bolnice. Zaslužan je za razvoj medicine i zdravstva u Subotici sredinom XIX veka.
[1] Vojnić, Emil. Organizacija mesne vlasti 1743–1918. u Subotici. Koreni – svedočenje vekova (1391–1828). Subotica, 1991: 113-125.
[2] Ulmer, Gašpar. Večiti ugovor Magistrata Subotice sa Ugarskom kraljevskom komorom iz 1743. godine. In: Ibidem: 61-72.
[3] Glesinger, Lavoslav. Gerhard van Switen (Leyden, 1770 – Schönbrunn, 1772). Med. Enciklop., knj. 9. Zagreb, 1964:395. – – IASu, F. 261. pred. br. 23/1771.
[4] Duranci, Bela. Šest vekova Subotice. Med. pregled. God. 44, br. 3-4 (1991):175-179.
[5] IASu, F. 272, pred. br. 11-B-87/pol. 1781. (Goglák Franciscus Emericus, lekar) – – IASu, F. 261, pred. br. 4/1771. (Siebenburger Johanneus, hirurg) – – IASu, F. 272, pred. br. 15-A-26/pol. 1783. (Czorda Ferencz, apotekar) – – IASu, F. 272, pred. br. 7-B-53/pol. 1792. (Pinczerin Theresia, Reisen Cecilia, „ispitane babice“).
[6] Iványi, István. Szabadka szabad királyi város törtenete, rész. Szabadka, 1892:564-566.
[7] Libman, Emil. Pokušaji osnivanja bolničke službe u Subotici. Ex Pannonia, br. 8 (2004): 55-61.
[8] IASu, F. 272, pred. br. 11-A-3/pol. 1797.
[9] IASu, F. 272, pred. br. 11-B-60/pol. 1798.
[10] IASu, F. 272, pred. br. 1.A.1/aec. 1812.
[11] IASu, F. 272, pred. br. 12-A-11/pol. 1813.
[12] Petrik, Geza. Magyarországi Bibliográphiája 1712–1860. Masodik kötet. Budapest, 1890.
[13] IASu, F. 272, Zapisnik Magistrata iz 1828. od 16. IX 1828, tač. 1822.
[14] IASu, F. 272, pred. br. 11-A-18/pol. 1831.
[15] IASu, F. 272, Zapisnik Magistrata iz 1832. odluka br. 844 od 1. maja 1832. godine.
[16] Liht, Antun. Kolera u Subotici 1831. godine. Zbornik radova XIX sastanka Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije. Novi Sad, 1968:27-31. – – Pančić, Ivan. Kolera u Subotici 1873. godine. Subotica, 1991:22-27.
[17] IASu, F. 272, pred. br. 12-E-364/pol. 1832.
[18] Iványi, István. Navedeno delo, str. 566.
[19] IASu, F. 272, pred. br. 12-D-134/pol. 1835.
[20] IASu, F. 272, pred. br. 12-D-149/pol. 1835.
[21] Baš, Andrija, Dimitrijević, Mirjana, Vojnić, Emil. Skorbut u Subotici u prvoj polovini XIX veka. Glasnik Higijenskog Instituta, god. 7, br. 2 (1958): 63-68.
[22] IASu, F. 272, pred. br. 12-A-36/pol. 1834.
[23] IASu, F. 272, pred. br. 12-F-357/pol. 1836.
[24] Seleši, Đula. Voda Palićkog jezera od 1781. do 1999. godine. Subotica, 2000: 23-25. – – IASu, F. 272, pred. br. 12-E-202/pol. 1837.
[25] IASu, F. 272, pred. br. 12-A-37/pol. 1837.
[26] IASu, F. 272, pred.br. 13-A-11/aec. 1840.
[27] IASu, F. 272, Zapisnik Ekonomskog odeljenja iz 1837. godine, odluka br. 196 od 17. marta 1873. godine.
[28] IASu, F. 272, pred. br. 19-A-35/aec. 1841. – – Libman, Emil. Subotička bolnica od Uboškog doma do savremenog stacionara. Subotica, 1997: 45-49. (prevod celog pravilnika).
[29] IASu, F. 272, pred. br. 6-A-2/pol. 1842.
[30] IASu, F. 272, pred. br. 7-A-17/pol. 1842.
[31] IASu, F. 272, pred. br. 1-C-131/pol. 1842.
[32] IASu, F. 272, pred. br. 16-A-23/aec. 1842.
[33] IASu, F. 272, pred. br. 6-A-2/pol. 1842.
[34] IASu, F. 272, pred. br. 20-B-144/aec. 1842.
[35] IASu, F. 272, pred. br. 12-C-276/pol. 1841. – – IASu, F. 272, pred. br. 19-B.116/aec. 1843.
[36] IASu, F. 272, pred. br. 12-D-288/pol. 1844.
[37] IASu, F. 272, pred. br. 11-C-93/pol. 1844.
[38] IASu, F. 272, pred. br. 16-A-93/aec. 1884.
[39] IASu, F. 272, pred. br. 16-A-76/aec. 1884.
[40] IASu, F. 272, pred. br. 16-A-27/aec. 1840.
[41] IASu, F. 272, pred. br. 4-A-75/aec. 1849–I.
[42] Libman, Emil. Istaknuti lekari Subotice 1792–1992. Subotica, 2003: 31-36.
[43] IASu, F. 272, pred. br. 16-A-57/aec. 1848–II.
[44] Seleši, Đula. Navedeno delo: 27-32.
[45] Stadler, Aurél. Palics története 1462–1958. Palics, 1999:116-120.
[46] IASu, F. 273, pred. br. 3650/Bma. 1855.
[47] IASu, F. 273, pred. br. 5933/Bma. 1859.
[48] IASu, F. 002, pred. br. 192/polg. 1861. – – IASu, F. 002, Zapisnik skupštine iz 1869, odluka br. 160. Dr Milko Lipot (Subotica, 1819 – Subotica, 1888) diplomirao je na Med. fakultetu u Pešti sa Dissertatio medica inauguralis de croup laryngeo 1846. godine. Bio je lekar opšte prakse. Kao upravnik bolnice podigao je nivo rada otvaranjem Odeljenja za očne (7 kreveta) i umobolne bolesnike (5 kreveta).
[49] IASu, F. 002, Zapisnik izbora gradskih službenika iz 1861. godine (1861 évi tisztválosztási j.k. 29 sr/1861).
[50] Štadler, Aurel. Pregled subotičkih apoteka 1865. godine. Zbornik radova I sastanka Sekcije za SAP Vojvodinu Naučnog društva za istoriju zdravstvene kulture Jugoslavije. Subotica, 1969: 77-90.
[51] Libman, Emil. Lekarska društva u Subotici 1880–2005. Subotica, 2005.
[52] IASu, F. 002, 1867 évi tisztujitási j.k. 23 sz./1867.V.17.
[53] IASu, F. 002, pred. br. 6332/polg. 1872. (1872 évi közgül. j.k. 163 sz).
Subotica nekada 