Subotički lekari između dva rata (1918-1941) angažovani u drugim javnim delatnostima

Subotički  lekari  između dva rata (1918-1941) angažovani u drugim javnim delatnostima (objavljeno u publikaciji: Sto godina od prvog naučnog sastanka lekara i prirodoslovaca  1899-1999, Vek naučnih pregnuća, Subotica 2000, str.125.-139.)

 SAŽETAK

U  međuratnom periodu neki  subotički  lekari  su  uspeli  da  se afirmišu i van svojih struka. U  političkom  životu  značajnu ulogu  su imali dr Vranje Sudarević, kao gradonačelnik, dr Šanta Đerđ i dr Santo Gabor, kao političke vođe vojvođanskih Mađara. Van legalnih političkih struja, kao saradnici  ilegalne  KPJ,  svoj  doprinos  daju  dr  Adolf Singer, dr Imre Ber. U književnom svetu, dela dr Artura Munka i dr Karla Hermana, vrednuju se vrlo visoko. Među privrednicima, akcionarima, bili su istaknuti dr  Borivoj Miladinović, dr Nej Ladislav, dr Eugen Večei, dr Zoltan Hajzler.Na čelu jevrejske crkvene opštine nalazio se dr Adolf Klajn, a njegov sin Endre, nastavio je očevim stopama na  profesionalnom planu, ali je prešao u  pravoslavlje i radom u sokolskoj organizaciji pokušao da se što bolje prilagodi vladajućoj ideološkoj klimi.11

UVOD

Po ulasku u novu južnoslovensku  državu,  Subotica  je  po  broju stanovnika stajala odmah iza Beograda i Zagreba. Zauzimala je i veliku površinu, 80 700 hektara ( 809,166 kvad.km). Podeljena  je bila  na unutrašnji  deo  ( od I do  XIII  kvarta) koji  je  imao neke karakteristike  pravog  gradskog  centra,  doduše  uz  velelepne građevine i odsustvo vodovoda i kanalizacije, nedovoljno  asfaltirani ili popločanih ulica i trotoara  i spoljni deo, koji su  činila okolna naselja i salaši, također povezani slabim putevima sa centrom.Car

Po   socijalnoj   strukturi   stanovništva  Subotica   je imala dominantno zemljoradnički karakter. U 1919. godini  „zemljodilaca“  je bilo 79 593 (78,58%) a diplomiranih samo 458 (0,45%).[1]    Po nacionalnom sastavu bila je  vrlo heterogena. Po zadnjem  popisu stanovništva u okviru Austrougarske carevine, 1910. godine,  došlo  se do podatka ( doduše indirektnim putem ) da je Bunjevaca bilo  33  208, a Mađara 54 626, Srba  3  371, Hrvata  20, itd. od ukupno  92  232 stanovnika.[2]  U prvom posleratnom popisu obavljenom 1919. godine, za potrebe naše delegacije na pariskoj mirovnoj konferenciji, subotičke gradske vlasti su poslale sledeće podatke o stanovništvu (koji se razumljivo, uveliko  razlikuju od onih pre 9 godina). Tako je bilo ukupno popisanih- 101 286, a od toga: Bunjevaca- 65 135, Srba  – 8 737, Mađara – 19 870, Jevreja – 3  293.[3]  I  u narednim, državnim  popisima,  1921.  i  1931. godine,  beležene  su   promene sastava stanovništva.[4]

Nastanak južnoslovenske države, doneće državno  pravne  promene, koje su generisale i određenu političku klimu. Time će se i u Subotici stvarati  takvi  uslovi   koji   će   tražiti   prilagođavanje   novim okolnostima, svih, kako nacionalnih zajednica tako i socijalnih slojeva. Proklamovana državna ideologija, u čijem su kreiranju odlučujuću ulogu imali Dvor i kamarila uz centralističke  srpske partije, ostvarivaće se putem organa vlasti, upravnih, školskih, zdravstvenih i  drugih, te političkih stranaka koje su u njenom sprovođenju bila najorganizovaniji faktor, ali i pojedinaca, „nacionalnih radnika“, kulturnih društava i drugih. Ta ideologija oličena u političkoj praksi državnog unitarizma i centralizma, određivala je okvire za delovanje u svim oblastima života,  počevši od  privrede  pa  do kulture.STAMBILJ 1221 II 52 1926

U Subotici „severnoj straži nove otadžbine“ kako se tada govorilo, težište je u prvom periodu stavljeno na pokušaj  „nacionalizacije“, ne toliko  kroz direktnu izmenu etničke slike, mada se i na tom planu mnogo uradilo zahvaljujući procesima agrarne  reforme i kolonizacije,  koliko putem  zamene činovništva, otpuštanja starog, mahom  mađarskog i dovođenjem novog, merama sekvestriranja (stavljanja pod državnu upravu) privrednih potencijala. Snažan je bio i  uticaj  koji  se  stvarao nametanjem novih kulturnih obrazaca. Tu je odlučujuće bilo pitanje sistema školovanja, koje je često nailazilo na osudu od strane  nacionalnih manjina. I obavezna upotreba državnog jezika nailazila je u praksi na otpore i teškoće u sprovođenju kod starosedelaca. Od  1929. godine  i uvođenja  diktature, okosnicu državne politike čini – jugoslovenstvo.IAS-F-180-I-D-2

LEKARI

Lekarski stalež u Subotici bio je deo malobrojne intelektulne elite.  Njegov socijalno ekonomski status  bio  je dosta  visok.  Samim tim,  dostupni  su  im  bili  i  putevi  za  društvenu  afirmaciju   i promociju na polju političkog delovanja, umetnosti ili aktivnosti na privrednom polju, koje su drugim nižim socijalnim staležima  gotovo  u potpunosti bili uskraćeni.

U Subotici je 1905/6. bilo 34 lekara, 1907. – 38, koliko ih je i 1915. godine. Po ulasku u novu državu,u skladu sa potpisanim međunarodnim ugovorima,  stanovništvu  je  ostavljeno   pravo   opcije   (mogućnost prijema državljanstva u novonastalim državama na temeljima Monarhije), koju  koriste  i  neki  lekari,  napuštajući  Suboticu   i   odlazeći, većinom  u Mađarsku.[5]  Sa druge strane, teče proces doseljavanja u grad, u  kome pristiže i niz lekara, iz drugih delova zemlje.[6] Broj lekara u 1927.  godini po  Adresaru  za  Suboticu  popeo se na 63.[7]  Slične podatke daje i spisak članova Lekarske komore naveden u delu Koste Petrovića, Subotica i  kupalište Palić, gde je nabrojano 64 lekara i 10  stomatologa. I lokalna štampa je registrovala povećanje lekarskog osoblja, tokom 1925. godine.  List „Subotički glasnik“ (br.10.  od  11.2.1926.)  u  članku  „Zdravstvene prilike u našem  gradu u kretanju  populacije, prema  izveštaju  gr. fizukusa“, pored podataka da je 1925. bilo 549 obolelih od trahome,  71 od tifusa ( 11 umrlo), 60 od šarlaha ( 9 umrlo), 36  od  difterije  (8 umrlo), da je rođeno 2914, a umrlo 2148, od toga dece; do 1  godine  – 732, od 1 do 7 – 179,i preko 7 – 1041, donosi i komentar:  „…  da  u našem gradu još uvek prosperira lekarski stalež.  Jer kako bi se  inače objasnio fakat, da su se u toku 1925, u Suboticu  nastanili  još  10 novih lekara!…“

Po „Jevrejskom almanahu“ za 1926/7, u Subotici je lekarsku praksu vršilo 27 Jevreja.[8]  U  odnosu  na ukupan broj, to čini 43% zastupljenosti Jevreja među lekarima.[9] Time  su  Jevreji  bili najzastupljeniji u  ovoj  profesiji.  To pokazuje, da iz te nacionalne grupe, koja u sličnom velikom  procentu, od kraja 19. veka učestvuje prvenstveno u privrednom životu grada, kao trgovci, bankari, industrijalci, pa time ima obezbeđene  materijalne preduslove za školovanje svojih potomaka, zanimanje lekara, pored advokata,  ima vrlo velik ugled. Činjenica jeste da su jevrejski lekari u međuratnom periodu držali dva moderno opremljena i uređena privatna sanatorijuma,

Vilhajm Imre dr

dr Imre Vilhajm

Imre Vilhajm – „Park“ a Zoltan Hajzler – sanatoriji i kupatilo. Pored toga postojao je još ginekološki sanatorij vlasnika  Šanta Đerđa. Sve to  govori  kako  o njihovoj stručnosti tako  i preduzetničkom  duhu,  ali i raspolaganju neophodnim finansijskim preduslovima.

2667

Sanatorijum PARK

Jedan broj subotičkih lekara ostavio  je  značajan  trag  u  ovom periodu, pored svoje struke i u nekim   drugim   oblastima,   politici, privredi, književnosti…      U međuratnom  periodu  lokalni  predstavnički organ vlasti – Prošireni Senat, popunjavan je imenovanjima  od  strane  centralnih  beogradskih  vlasti.  I  prvi čovek gradske administracije – gradonačelnik  postavljan  je  na  isti način. Opštinski izbori su održani samo jednom  prilikom – 1927.  godine. Među gradonačelnicima se našao i jedan lekar i jedan nesvršeni student medicine.  Dr VRANJE SUDAREVIĆ

Sudarevic dr Vranje

dr VRANJE SUDAREVIĆĆ

 (Subotica, 19. 9. 1868. – Subotica 14. 05. 1924. ) funkciju gradonačelnika i velikog župana  vršiće  od  20.5.  do  21.11. 1920. godine. Imenovala ga je Protićeva  vlada.  Ali  sa promenama na čelu vlade  doćiće i do manje benevolentnog političkog gledanja na Bunjevce, pa  će  kao  reakcija  na  to, kod njih  jačati struje opozicionog delovanja. I Sudarević će se naći  u  tom  frontu. Povodom toga, po njegovoj smrti, na komemorativnoj sednici Proširenog Senata, čuće  će  se od tadašnjeg gradonačelnika, radikala,  Dragoslava Đorđevića i reči: „…da se on razišao sa nama na političkom polju“ te da će „istorija pokazati ko je bio u pravu, mi  ili  on“. Ipak,  zbog  njegovih  zasluga  koje  su  mu priznavane, odato mu je priznaje  a  naručena  je  i  izrada  portreta tog, kako je istaknuto „jednog od najvećih sinova bunjevačke nane“.  Bio je lekar po struci. Studirao je medicinu  U Budimpešti. Zbog očeve smrti prekinuo je studije ali ipak  1899. postaje lekar. U narednom periodu vršio je  privatnu  lekarsku  praksu.  Nakon  rata, 1919. postavljen je za upravitelja Dečijeg prihvatilišta u Subotici. Potiče iz bogate zemljoposedničke porodice, bio je i virilista – ulazio u gradsku skupštinu na osnovu visine poreza, u mađarsko vreme.  Aktivan  je  bio  za vreme  školovanja  u „Kolu mladeži“, među osnivačima je „Zemljodilske štedionice“ ( 1904 ), i Bunjevačke stranke ( 1906 ). Bio je narodni zastupnik u Konsituanti (  1920), i  Narodnoj  skupštini (1923). Izabran  je kao član Bunjevačko-šokačke stranke (BŠS ). Među Bunjevcima u tom vremenu su bili  retki  oni  sa visokim obrazovanjem, pa je i  lekara  bilo  izuzetno  malo.  U  1927. godini bilo ih je samo šestoro članova Lekarske komore.[10]

Sa njegovim smenjivanjem, završiće se i period kada  predstavnici BŠS drža vlast u gradu. Pristalice te stranke, funkcioneri i činovnici su smenjivani a na  njihova  mesta  dovođeni  su radikali. Ubuduće  će  za Bunjevce  biti  mesta  u  vrhu  gradske  uprave  samo  ako  su  članovi najmoćnijih partija sa centralama u Beogradu. Takav je na. pr. bio i nesvršeni student medicine ALBE ČURČIĆ MALAGURSKI  (Subotica, 1881 – Subotica, 10.06.1927  ). Završio je Gimnaziju i 9 semestara medicine, ali ga je rat sprečio da postane lekar. Angažovan  u  pripremama i organizovanju preuzimanja vlasti od Mađara u gradu, 1918. godine. Od 1919. nalazio se u gradskoj službi. Bio je član Radikalne  stranke  i kao  takav zastupao  njene stavove i na mestu prvog čoveka grada, pošto je postavljen na mesto gradonačelnika 1924. Na toj funkciji ostao je do 1926, kada je penzionisan zbog bolesti. Umro je naredne 1927. godine. Javljao  se  i kao urednik „Danice“.[11]

Nacionalno pitanje opterećivaće celokupan život u  Kraljevini,  a u tom okviru problem položaja manjinskih nacionalnih  zajednica,  biće snažno isticano upravo  na  prostorima  Vojvodine  pa  i  Subotice. Dva istaknuta političara, kojima  je  politička platforma bila zasnovana na pitanju zaštite i poboljšanja ukupnog stanja mađarske  zajednice  u Vojvodini, bila su lekari.

Dr ŠANTA  ĐERĐ  ( Győrgy Sánta ) rodom je  iz  Budimpešte.  Posle studija medicine specijalizirao je hirurgiju.  Od  1895/6  zaposlen  u gradskoj  bolnici.  Bio  je  poznat   kao stručan i savestan lekar. O tome svedoči i to što je redovno učestvovao na međunarodnim kongresima u inostranstvu (Berlin, Pariz,…). Na političku  scenu stupa već 1900, kada  učestvuje na izborima za predstavnike u gradskoj vlasti, ali ne dobija  dovoljan broj glasova.[12]  Od 1901. do 1914. je šef  hirurškog  i odeljenja za ženske bolesti  i  porođaje u Bolnici. Po  završetku  rata,  nakon dolaska iz vojske, 19.2.1919. svojevoljno je napustio Bolnicu (nasledio ga je dr Malušev), a tek 1925. pokreće umirovljenje. Posvetio se privatnom radu u svom sanatorijumu  za ženske bolesti, koji se nalazio u  jednospratnoj  zgradi (Lenkey utca, danas Ivana Gorana  Kovačića.) Sanatorijum  je  svečano  osvećen još 1906. godine.  Sa  formiranjm „Zemaljske  Mađarske  stranke“  (ZMS)  (Országos Magyar Párt)  1922. godine, postaje njen  predsednik i na tom položaju ostaje do 1929.  kada su  sve partije  sa nacionalnim obeležjima bile  zabranjene. Ovoj stranci nije omogućeno učestvovanje na parlamentarnim izborima 1923, a na sledećim, održanim 1925. godine nije osvojila ni jedan mandat.[13] Pred te izbore dr Šanta, sa većom grupom drugih  aktivista te stranke biva uhapšen, optužen  za revizionizam.[14] No, već na izborima 1927, nastupaju u izbornom paktu sa radikalima, nadajući se da  će  od njih zauzvrat izvući izvesne političke koncesije.  Zaista u toj kombinaciju bivaju uspešniji – osvojili  su dva mandata, od toga jedan  u subotičkom okrugu  gde je  izabran  advokat Deneš Štrelicki.

Sa ukidanjem političkog organizovanja, januara 1929, zabrane političkih stranaka, dolazi i do pasivizacije ZMS. U kasnijem periodu dr Šanta  i ZMS, delovaće opoziciono ali će se sve više kretati ka orijentaciji i saradnji  sa Mađarskom, a time i sticati reputaciji revizionista i iredentista.   Šanta je bio i urednik lista „Hirlap“ koji je bio glasilo stranke. U 1940. godini on je izabran za počasnog predsednika Kulturnog  saveza Mađara  u Vojvodini[15] Po  okupaciji  zemlje,  srdačno  je  u Subotici dočekao  visoku  mađarsku delegaciju koja  posećuje  Subotici avgusta  1941, a održao je i  pozdravni govor regentu Hortiju.[16]  U 1942. imenovan je za  člana mađarskog Gornjeg doma parlamenta.[17]

Njegov kolega, lekar Dr GABOR SANTO,dr Szanto Gabor

preuzeće  početkom  tridesetih godina položaj jednog od glavnih vođa Mađara na političkoj sceni. Vladajući krugovi su se opredelili da  mu u narednom  periodu pružaju potporu i tretiraju ga predstavnika volje mađarske  nacionalne manjine u Jugoslaviji. Dr Gabor (u spisima se potpisivao sa Gavro ili Gavrilo) Santo (Szántó Gábor)  je rođen  u Budimpešti 1882. u jevrejskoj porodici, od oca Adolfa i mati Dore r. Mandel.  Istupio  je iz jevrejske crkvene opštine i prešao u katolike. U Suboticu dolazi  1916. godine. Supruga mu je do rastave 1930, bila Ela Kunec. Lekarsku diplomu Senat mu objavljuje 1917. U ratu je bio vojni lekar (ézredórvos). Nakon rata bavi se privatnom praksom u svojoj ordinaciji – Sokolska 2 (danas Petra Drapšina) ali radi polovinom dvadesetih godina i kao „kupališni lekar“ na Paliću. U to doba obavljao je još neke funkcije na Paliću: predsednika  „Lawn“ tenis kluba  i predsednika Mesne organizacije Radikalne stranke. U gradski Senat postavljen je prvi put 1921.  godine.  Političku  karijeru,  ali  ovoga  puta  na  mnogo  višem   nivou nastavlja 1930. godine. „On je  kao medicinski stručnjak već stekao priznaje u gradu i njegovo ime se pročulo  i  u drugim mestima. Nikad se nije sukobio sa vlastima,jer je važio kao izrazito režimski čovek. On je bio spreman da bez prigovora prihvati monarhodiktaturu, ideju o jugoslovenstvu.“[18] Kontaktima sa banom Dunavske banovine, Radoslavom Dujićem, uobličava   svoju   političku    platformu,    zasnovanu  na jugoslovenstvu, odnosno lojalnosti Mađara toj državnoj ideji. Uz profesora subotičkog Pravnog fakulteta, dr Fedora Nikića,već polovinom 1930.  preduzima  nekoliko agitacionih putovanja po Vojvodini, gde u mestima sa mađarskom večinom nastupa, potkrepljujući višenacionalni karakter novog pokreta.“On je lično bio pošten, popularan kao vrstan medicinski stručnjak. Nije bio lišen, međutim, političkih ambicija i želje za javnim  istupanjima i publicitetom. Ove svoje ambicije, želeo je da  ostvari,  izgleda,  u ubeđenju  da  to  čini u korist mađarske nacioanalne manjine kao celine. Mogućnost poboljšanja političkog i ekonomskog položaja  Mađara, video je u najtesnijoj saradnji sa vladajućim krugovima u Beogradu, popularisanju dinastije Karađorđevića, unitarističkog političkog kursa i integralnog jugoslovenstva.“[19] Početkom 1931. opet je naimenovan  za  člana Gradskog predstavništva ( Proširenog Senata). Tada postaje i  predsednik  Lige Društva  naroda  Mađara u Vojvodini. Aktivno je učestvovao i u režimskim u političkim organizacijama, do diktature u Radikalnoj, a zatim Jugoslovenskoj nacionalnoj stranci (1931-1935), vodio njen ogranak  u Senti i Jugoslovenskoj radikalnoj zajednici (od 1935). Od vlasti je protežiran kao glavni lider Mađara. Organizuje  i  učestvuje na mnogim skupovima, kojima je cilj – borba protiv  opozicije, pogotovo  protiv „rušitelja državnog i narodnog jedinstva“. Izabran za narodnog poslanika u senćanskom  srezu  na parlamentarnim izborima 1931. godine, kao kandidat na vladinoj ( prim. autora: jedinoj!) listi, kao i 1935. godine, tada u bačkotopolskom srezu. Za izbore 1938, nije se  ni kandidovao, a od vlasti obećano senatorsko mesto – nije dobio.  To  je praktično bio kraj njegove političke karijere. Vreme  kada  se  cenila njegova politička taktika pasivnog držanja, prolazilo  je,  ustupajući mesto ofanzivnim metodama rešavanja  manjinskih pitanja.[20]  Zalagao se za poboljšanje položaja poljoprivrednih radnika  –  Mađara, kao i za kulturna pitanja, ali bez dovoljno realnih rezultata.    

Posebnu grupu politički angažovanih lekara činili su oni koji  su sarađivali sa ilegalnom KPJ, kao Aleksandar Štajnfeld[21]   Imre Ber, Adolf Singer.

 Dr ADOLF SINGER   ( 1897.-1941. ) je rođeni subotičanin, od oca Nikole i majke Bek (Beck) Malvine. Po završetku gimnazije studira u Budimpešti. Zbog prevremene mobilizacije,  izbijanjem  Prvog svetskog rata,  kao sanitetski potporučnik upućen je na austrijsko-italijanski front. Po njegovom završetku, studije nastavlja u Zagrebu,  zatim u Pragu, te Beču,  gde specijalizira internu medicinu.  Lekarsku praksu započinje  1925.  u Subotici. Imao je ordinaciju u  ulici Kralja  Aleksandra  15.  (danas Borisa Kidriča)  “ Dr. Singer  izrasta  u  svojevrsnu  subotičku  instituciju:  za široke narodne mase predstavlja simbol i otelotvorenje  humanosti  i ljudskosti, a za imućni deo javnosti  je  nenadmašan  šarmer,  erudit, svestrano stručna ličnost bez koje se ne može.“ [22] Podržavao je i pomagao radnička udruženja, pa i komuniste iz njihovih redova. Saradnik „Hid“-a. Jedan je od inicijatora osnivanja „Radničke samopomoći“ u Subotici, 1928. godine. Zbog takvih  aktivnosti,  bio  je pod budnom prismotrom policije, pa je 1932. proveo nekoliko meseci u istražnom zatvoru.  Sa  izbijanjem  rata,  mobilisan  kao  sanitetski oficir, pada u zarobljeništvo, odakle beži i vraća se u  Suboticu,  gde ga mađarske okupacione vlasti hapse u talasu progona. Osuđen je na smrtnu kaznu i obešen sa  grupom od 14 drugih uhapšenika.

Dr IMRE  BER (Senta, 1905, – SSSR, 1941,) se u  Suboticu doselio sa roditeljima 1910. godine.Ovde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Studirao  je  medicinu  u  Beču  i Berlinu, kao stipendist Međunarodne radničke organizacije „Crvena pomoć“. Ber je po završetku  studija služio  vojni  rok kao trupni lekar na jugoslovensko albanskoj granici.  Sa idejama marksizma se upoznao tokom studija. Odatle je doneo predlog  za  osnivanje  „Radničke  samopomoći“,  koja  je  i  zaživela 1927/8, da bi 1930, nakon uvođenja diktature, kada jača pritisak vlasti, prestala sa radom. U tom periodu, niz  subotičkih  aktivista radničkog pokreta, pa i Imre Ber, napuštaju Suboticu i  odlaze  u inostranstvo.[23] Tokom španskog građanskog rata Ber je bio lekar u XV internacionalnoj diviziji, zatim se nalazi u Sovjetskom Savezu gde mu se tokom 1941. godine u Staljinovim čistkama gubi trag.

Na polju književnosti istakli su kao stvaraoci dr Artur Munk i dr Karlo Herman. Obojica su pisala na mađarskom jeziku.

Dr ARTUR MUNK je rođen u Subotici 1886. godine,  gde završava  i srednju  školu. „Pohađao subotičku gimnaziju zajedno sa Dežeom Kostolanjijem ( Kósztolányi Dezső, 1886- 1936) i Gezom Čatom  (Csáth Géza,1887-1919) pa je razumljivo što im se poklapa i vreme prvih literernih pokušaja.“[24]  Tokom studija medicine  u  Budimpešti, radiće kao stalni saradnik nekoliko listova, budimpeštanskih ali i subotičkih. Bogata, nesvakidašnja iskustva iz narednog perioda svoga života,  kada nakon  sticanja diplome, kao brodski  lekar, plovi na nekoliko brodova, između ostalih i na „Karpatiji“  koja  je  pristigla u pomoć tonućem  „Titaniku“, te iz Rusije, gde mu se,  kao  vojnom lekaru  rezervisti, zatim (1917) ratnom zarobljeniku, pružila prilika da bude  svedok pada carske i uspostavljanja sovjetske države, daće mu mu i bogatu  građu za  njegova književna dela. Prvi roman,“Veliki kadar, zabeleške  jednog ratnog zarobljenika iz revolucionarne Rusije“, objavljen  je  1930,  i doživeo je veliki uspeh kod publike kao i dobre ocene kritičara. Drugi –  „Pozadina“, smatra  se   za njegovo   najvrednije   spisateljsko ostvarenje. Autobiografski roman  „Zahvaljujem do  daljnjega…“,  izlazi posle  Drugog svetskog  rata (1953), a „Bačka  svadba“ i „Leteći Vučidol“, delo koje su zajedno, naizmenično pisali i Geza Čat  i  Emil Havaš, tek posthumno (1961).   U Suboticu se Munk iz Rusije vratio  1921,  zajedno  sa  suprugom ruskinjom i  sinom  rođenim  u  zarobljeništvu. Na  književnom  planu nastavlja saradnju sa  listom  „Náplo“,  a  na  profesionalnom  otvara ordinaciju u ulici Save Tekelije 29 ( danas Karađorđev  put).  Gradske vlasti su mu lekarsku diplomu objavile tek 1923. godine.[25]

 Dr KARLO  HERMAN (Hermann Károly) (Subotica, 1887. – ?) studije završava u Budimpešti i u rodni  grad  se  vraća  1914. godine  kao specijalista  interne medicine. Radio je u svojoj privatnoj ordinaciji, Krupežićeva 2 ( danas 10.Oktobra), kao i u Jevrejskoj bolnici, bavio se i rentgenologijom.[26] U književnom radu, koristi pseudonim -Ambrus  Balázs  (Ambruš Balaž).  „Poznat je bio kao tihi  i  osetljiv  pesnik  – impresionista (zbirka pesama „Koszorü“, 1918)“[27]  Objavljivao  je  u  lokalnoj štampi na mađarskom jeziku. I u privrednim krugovima, akcionarskim  društvima  ili  inokosnim firmama bilo je angžaovano nekoliko lekara i apotekara.

 Dr BORIVOJ  MILADINOVIĆ je rođen je u Sremskim Karlovcima 1893. od oca Milivoja (Divoš, 1859. –Subotica, 1933.), advokata i majke Darinke r. Krnajski. Imao je brata Radivoja, rođenog u Beču 1887, koji  će postati advokat. Porodica Miladinović će se  u Subotici naseliti 1914. godine. Do tada su živeli u Beču i Staroj  Pazovi.[28]  Borivoj studije medicine započinje 1912. u Beču, a završava  1922.  u Pragu, dok specijalizaciju  iz otorinolaringologije obavlja u Berlinu 1922/3 godine. Nakon toga dolazi u Suboticu  gde  će imati lekarsku praksu, radeći u svojoj privatnoj ordinaciji  (Paje Kujundžića 12, gde je i stanovao  sa  bratom),  ambulanti  ureda  za socijalno osiguranje, saobraćajnoj ambulanti, Hajzlerovom sanatorijumu.[29] Oba brata će  imati  uspešne  profesionalne  karijere.  Od  kraja dvadesetih godina se javljaju i kao akcionari u dva akcionarska društva tekstilne struke, „Fako“ i „Nonenbegr i Šodere“, osnovana  uz učešće stranog,  nemačkog  i  austrijskog  kapitala.

Arpad Hiter

Arpad Hiter

Verovatno je i sam pređašnji boravak porodice Miladinović u  Beču,  omogućio  njihove veze sa tim poslovnim krugovima.  Firma „Fako“ započela je rad kao komanditno društvo 1927. godine. Kapital  su  uložila  3 industrijalca iz Beča i domaći veletrgovac Arpad  Hiter  (Hütter).  Od 1928. pretvorena je u deoničko društvo – „Fako d.d.  jugoslovensku  tvornicu  čarapa“.  Tada  se  kao  akcionar javlja i Borivoj Miladinović. Imaće od 110 akcija u  1931,  do  349  u 1934. godini, od ukupno 3000,  i  time  će  se  nalaziti  u  krugu  od nekoliko najvećih doničara. Ova fabrika izraćše  u jednog  od vodećih domaćih proizvođača čarapa. Zapošljavala  je mahom nekvalifikovanu žensku radnu snagu.   Krajem 1929. godine osnovana je i „Tvornica traka  traka i čipaka Nonnenberg  &  Schodere, d.d.“. Među  19 akcionara  osnivača, koji   su držali 2000 akcija, ukupne nominalne vrednosti 2 miliona dinara,  naći će se i Borivoj Miladinović.[30] Tom prilikom izabran Upravni odbor sačinajvaće  i Borivoj i  Radivoj Miladinović.

 Dr LADISLAV NEJ  (NEY)  (Siofok, 18.2.1882.?) dr Ladislav Ney

U  Suboticu  je  došao  1911. godine a državljanstvo KSHS primio tek 1924. Stanovao je na adresi Trg Kralja Petra 2 (Lenjinov park). Nakon završenih studija, posvetio  se ginekološko akušerskoj praksi. Kao specijalista  za ženske  bolesti i porođaje  radio  je  u Jevrejskoj bolnici od 1932. Umire u dubokoj starosti.  Učestvovao je u osnivanju firme  „Korzo Mozi r.t.“ (Korzo bioskop d.d.) kao osnivač – akcionar. Akcije  ostaju  u  njegovom  vlasništvu do 1921. godine.   Ona je registrovana marta 1917. godine. Kao  vlasnici  195  od 200  emitovanih akcija (nominalne vrednosti 300 kruna) ubeleženi su dr Ferenc Fenyves (Fenjveš), novinar,kasniji vlasnik „Minerve“ i Henrik Braun  te pored njih  dr Emil Havas, dr Elemer Kalmar, advokati i Ladislav (Lászlo) Nej. Već novembra iste godine pristupilo se povišenju osnovne glavnice sa dotadašnjih 60 000 na 180 000 kruna. Ta firma je već na početku svog rada, te 1917. godine, iznajmila prostorije u Gradskoj  kući.  Ugovor  su  potpisali  dr  Biró  Károly (Biro Karolj) načelnik Sl. Kr. grada Subotice, u  ime zakupcodavca i dr Fenyves Ferenc i Braun Henrik, kao zakupci. Bioskopske predstave održavaće i uGradskom pozorištu.  Firma je u novoj državi stavljena pod sekvestar, koji  je  trajao sve  do 1924. godine.  Početkm 1920. godine u gradu vlada  epidemija tzv.  španske  grozince.[31] Bioskop  ipak moli dozvolu za održavanje predstava jer će  time „naša slovenska  svest, jezik i kultura među narodom da se većma rasprostire“.[32] Bioskop je 13.5.1920. godine bio meta napada, kako su vlasnici  tvrdili sa političko nacionalnom pozadinom. „Tekuće godine 13. maja izvela su nepoznata lica u jednoj rulji navalu protiv pozorišta „Bioskop Korzo“, gde su počinili rušenja i uništavane raznog nameštaja ovog  poduzeća.“ novodi firma u svom dopisu  Senatu. Pošto su prostorije  su  bile uzete  pod zakup, pa se od gradskih vlasti zahtevalo  da  one  isplate popravke. Pisali su i Ministarstvu unutrašnjih  dela,  tražeći  da se krivci pronađu i kazne, te da se šteta nadoknadi. U tom dopisu pišu da su oni prvi koji su počeli “  u interesu  jugoslovenske kulture  uz velike žrtve  i tehničke poteškoće nabavljati filmove  sa natpisima jugoslovenskim.“ Direktor društva tada je bio Franjo Malagurski. Ipak, Korzo nije uspeo da naplati štetu.[33] Sigurno je da je  i investicija – kupovina bioskopa „Lifka“, koja je obavljena marta 1921. godine, za cenu od 750 000 kruna, doprinela slabijem  materijalnom  stanju  firme. Ime „Korzo bioskop d.d.“, zvanično se javlja tek od 1924. godine. Ali promene u vlasničkoj strukturi  od  1921,  kada  u  Upravni odbor ulaze Antun Bešlić, dr Mirko  Ivković  Ivandekić i Ivan  Ivković Ivandekić, svedoče o pokušajima da se firma prilagodi novim odnosima u društvu.  Sa izmenama  osnovnih  pravila  1931.  godine,  društvo  je preuzelo od Henrik Brauna i Ferenca Fenjveš   dozvolu  za  održavanje bioskopskih predstava kao i pravo zakupa lokala u Gradskoj kući.  Tada se u Upravnom odboru javljaju: Mirko Jakobčić, kao najveći akcionar  sa 661 akcijom, Aleksandar Lifka, dr Miloš Pavlović (advokat), Gustika Fister.[34] Glavna skupština  decembra  1934. godine, izriče likvidaciju.   Dr Nej je imao svoj kapital i u firmi „Automobilia d.d.“. Ona  se bavila zastupanjem „Fiata“ na ovom tržištu.

Dr EUGEN  VEČEI (VECSEI) je obavljao privatnu praksu, imao je ordinaciju  na  adresi  Trg ]irila i Metoda br. 5. ( danas Trg žrtava fašizma). Bio je akcionar „Feruma“ i njegove grupacije preduzeća. U  1922. godini imao je 400 od ukupno 20 000 deonica „Feruma“. Prisutan je i na osnivačkoj skupštini „Adis d.d.“, imao je 60 od 8000 komada deonica, isto kao kod  firme  „Hrast  d.d.“.  To  su  bili  ogranci,  filijalna preduzeća „Feruma“.  „Ferum d.d.“ se bavio popravkama železničkih vagona. Važio je  za najveće preduzeće te vrste u Vojvodini. Kapital firme je bio  pretežno u rukama Jevreja. U godinama velike uposlenosti, 1924/5 firma zapošljava preko   1000   radnika.[35]

dr Hajzler

Još  jedan  lekar,  uz  jednog  apotekara, afirmisao se i kao privrednik. Dr ZOLTAN HAJZLER[36] koji je  Subotici držao santorijum  sa 12 kreveta i kupatilo, lekar i Bela Verteši[37] dobili su od nadležne vlasti, Sreskog Načelstva, 1936. godine, „ovlašćenje“  da pod imenom „Orient“  vode zanatsku radnju za proizvodnju škroba, koji će služiti  kao  sirovina za farmaceutske artikle.  Postupak za izdavanje dozvole za  uspostavu radionice u ulici  Save Tekelije 79, (na tom mestu je do  tada radila  firma „Hercog  i  Glas“,  fabrika metalne robe. ) bio je praćen  nizom poteškoća. Gradsko  poglavarstvo je imalo zamerke na lokaciju, koja nije predviđena za podizanje ovakvih radionica. „Radionica  se predviđa  u užem gradskom regionu, gde se projektom novog regulacionog  plana  za grad  Suboticu  ne  predviđa podizanje odnosno  uspostava   ovakovih radionica. Sama proizvodnja škroba i derivata, nadalje njihovi odpadci i tekućine izložene su rastvaranju i truleži, tako da bi širili  smrad ne samo na mestu radionice i okoline, već  i  u  ulicama  kuda  bi  se tekućina sprovodila.“. Kanalizacija od te ulice do Palića, gde su se otpadne vode  ulivale,  bila je samo delimično zatvorena a delom površinska, otvorena. U spor su  bile uključene  i  više  instance vlasti, u Novom Sadu, koje su  imala isti stav kao gradske vlasti, i Ministarstvo trgovine i industrije, koje  je  odlučilo  da  se  ipak dozvoli podizanje radionice. Već postojeće subotičke fabrike  štirka  oštro  su  se protivile početku rada  još  jednog  pogona  za  izradu štirke  i  navodile  da „Orient“ nema dozvolu za fabričku, nego samo za zanatsku proizvodnju. „U  stvarnosti  radionica  radi  sa  100%  fabričkim  radom.   Razvila je   prodajnu   agitaciju   sa   podržavanjem   bezbroj   putnika    i zastupnika.   Proizvodi   hemijsko – tehničkim    putem,   dakle fabrički  iz  skroba,  ne  pharmaceutske  proizvode,   nego   vagonske količine  dekstrina,   koje   nemaju   nikakovu   vezu   sa   potrebom pharmaceutičke  radionice.“  Konkurenti  su  znali  da   je   „Orient“ isporučio  6,5   vagona   dekstrina   za   Državne   železnice.   „Ovu količinu,   koja   je   velika   i   za   najveću   domaću    fabriku, isporučila je ova radionica u vrlo kratkom vremenu“. Rad  je započela sa 12 radnika i 3 nameštenika i 3 elektromotora.Kao poslovođa  je  bio zaposlen  Dezider  Tifenteler,  apotekar.[38]

Kao  privrednik,  u  specifičnoj  oblasti     preradi   lekovitog bilja,bio  je  poznat  čak  i  na međunarodnom planu apotekar mr.ph. ALFRED  BLUM [39] koji je držao apoteku „Kod zlatnog krsta“ (Štrosmajerova  11) ali i hemijsko farmaceutski laboratorij, firmu pod nazivom „Jugodrog“  u kome se bavio preradom lekovitog bilja. U registru (Ce VII)  je  kao delatnost navedeno: proizvodnja i prodaja hemijskih, tehničkih i kozmetičkih proizvoda i izvoz lekovitog bilja.  Tu  vrstu  proizvoda,  lekovito  bilje,  lipov   cvet, borovice (smrekinje) i drugo te prerađavine od njega je i izvozio.[40] Firma „Jugodrog“ je na Međunarodnoj  izložbi  u  Barseloni  1929. godine dobila nagradu – Gran pri.

U gradu je od 1934. godine radila i jedna radionica pod imenom „Ampula,industrija  staklenih roba“ koja  se bavila proizvodnjom medicinsko laboratorijskog materijala. Vlasnica joj je bila Adela Herman r. Kunec (Kunetz)[41] Nalazila se u Manojlovićevoj  ulici 3. (Nazorova). Proizvodila  je  toplomere,  termometre,  staklene špriceve i sitnu staklenu robu  za laboratorije. S obzirom da je u  zemlji  bilo  malo  ovakvih  pogona,  radionica  je  radila   dosta uspešno. Nakon  rata, vlasnica dobija vizu i  iseljava  u Palestinu.[42]

Dr KLAJN  (KLEIN)  ADOLF  koji je  penzionisam  1920,  kao primarius Gradske bolnice, nalazio se od 1904. do 1931. se na čelu Jevrejske  veroispovedne opštine (JVO), kao njen predsednik.[43] JVO je okupljala i zastupala subotičke Jevreje. U  njihovom  društvenom životu, JVO je imala izuzetnu ulogu. Ubirala  je  poseban porez i raspolagala je relativno velikim sredstvima.[44] Broj duša  u ovoj crkvenoj opštini je 1927.godine iznosio 5040.[45]  U gradsku skupštinu (Prošireni Senat), od  1921,  postavljan  je u više navrata. Zalagao se za  rešavanje  teških  socijalnih  problema,  koje je vrlo jasno opisao: „Znatni  deo  stanovništva   našeg grada   je nesposoban da si nabavi zimske potrebštine. Činovnički – srednji  i radnički stalež stoje  pred  užasnom  nemaštinom  i  bedom.“  stoji  u njegovom predlogu iz 1922. godine,da Senat uvede poseban porez od koga bi se pomagalo tim slojevima. Dr Adolf Klajn je na mestu predsednika  JVO  pokazivao   snažnu projugoslovensku opredeljenost.[46]  To je bio put kojem  se priklonila i većina  subotičkih  Jevreja.  Između  opasnosti  koje  je donosilo jačanje antisemitizma, žestokih optužbi na račun judeo-mađara, sa jedne strane i izrastanja cionističkog pokreta u krilu JVO, sa druge, rukovodstvo jevrejske zajednice na čelu sa dr Klajnom, pokušavalo  je da dokaže lojalnost vlastima i time obezbedi  što stabilniji  položaj svojoj zajednici. O tome možda najbolje svedoči što je subotička JVO, pod njegovom upravom bila organizator velike jevrejske manifestacije, zbora, održanog maja  1931,  na  kome su  se okupili predstavnici jevrejskih opština, rabini i delegati iz Bačke, Baranje i Banata. Na  tom istorijskom  skupu  vojvođanskih Jevreja, oni su izrazli vernost i lojalnost jugoslovenskoj državi.  Početkom dvadesetih godina javlja se i kao  većinski  deoničar  u firmi „Favorit  d.d., fabrika soda vode“. To je bila zapravo zanatska radionica  koja je  snabdevala subotičke gostioničare. U 1922. godini, Klajn je imao 174 deonice,  od ukupno 250, a pored njega akcionar je bio i njegov sin Endre kao i advokati Elemer Kalmar  i Jako Fišer, zatim Lajčo Polak i drugi sitniji akcionari. Zbog nelikvidnosti likvidacija je započeta 1923. godine.[47]   Sin dr Adolfa Klajna bio je ENDRE (Andrija) KLAJN (1893.-1944.). Bio je aktivan u radu subotičkog društva Sokola. Organizacija Sokola Kraljevine Jugoslavije  imala je zadatak da vaspitava  omladinu  u zdravom  duhu,  podiče  njihovu nacionalnu svest, jača domoljublje i razvija panslavizam,sve to putem podizanja njihove fizičke sposobnosti – vežbanjem. U 1935. godini bilo je 2326 Sokola u  Subotici.  Većinom su  to  bili đaci, studenti, nastavnici, činovnici, ali je tada bilo i 11 članova – lekara. Bili su najaktivniji u posebnom „zdravstvenom otseku“, koji se starao o utvrđivanju sposobnosti članova za vežbanje, saniranju eventualnih povreda  vežbača,  te   predavanjima   o higijensko – zdravstvenim temama.[48] Dr Klajn se  i nije  posebno isticao u radu te organizacije, ali je simptomatično kako je sokolstvo, uz druge okolnosti u tom okruženju, uticalo na njega, kao jednog od retkih Jevreja po rođenju – Sokola. On je  rođen  u Subotici  1893.  godine  u  porodici  dr  Adolfa Klajna. Nastaviće na profesionalnom planu očevim stopama, školovao se i postao lekar. Diplomu mu je  Senat  objavio  1923.  godine.  Ali  nije sačuvao veru  svojih predaka, prešao  je  u pravoslavlje. Tragove procesa asimilacije subotičkih Jevreja možemo pratiti i u 19. veku, a ona  je nastavljena i u međuratnom dobu. Tako je i dr Klajn odlučio da promeni svoje porodično prezime i da istupi iz Jevrejske opštine. Postupak za promenu sa Klajn na Klenić poveo je 1933.godine. Zanimljivo je obrazloženje, u pozitivnoj odluci,koju je donela nadležna banska vlast.“Kao razlog navodi,što je vaspitan u jugoslovenskom nacionalnom duhu, te kao član Sokola Kraljevine Jugoslavije i kao lekaru nacionalisti sadašnje porodično  ime  Klajn mnogo mu smeta u privatnom životu.“[49] Porodica  Klenić, Andrija, njegova supruga Jelena (r.Lederer) i sin Toma je stradala u Aušvicu.

U  međuratnom  periodu,   tom   relativno   kratkom   istorijskom razdoblju, od nepune 23 godine, neki od subotičkih lekara su obeležili svojim delovanjem  i  druge  oblasti  društvenog  života,  pored  užih stručno profesionalnih.Vođeni svojim ličnim sklonostima,sposobnostima, ambicijama ali i društvenim položajem, pronalazili su u datim okolnostima načine i mogućnosti  da se iskažu i van ordinacija. Velika raznolikost u takvom njihovom angažovanju; od političara često suprotnih  orijentacija, Šanta-Santo, preko dobro situiranog pomagača ilegalne partije -Singera, književnika svetskog putnika – Munka, ili  industrijalaca  –  akcionara, do konvertite – „jugoslovenskog nacionaliste“ – Klenića, samo odražava presek stanja tadašnjeg društva, zemlje i Subotice,u koje je bilo bremenito mnogim suprotnostima  i tenzijama. Sve ove ličnosti su ipak relativno malo  bile  uslovljene samom svojom lekarskom profesijom  u  tom svom  delovanju, a  mnogo više  samom  pripadnošću određenoj  naciji, odnosno socijalnom  sloju, i unutrašnjim, ličnim motivima  i pobudama, koji su ih usmeravali  da na  određeni  način reaguju  na  celokupnu društvenu  klimu.

Stevan Mačković

 

[1] To su  podaci o  izvorima, sredstvima za  život domaćinastva i odnose se  na ukupan broj stanovništva. Prema tome aktivnih  „zemljodilaca“ i „diplomiranih“ je zapravo bilo znatno manje. Istorijski Arhiv Subotica (dalje IAS), F:47. I 22/1919

[2] Milan Dubajić,  Radnički pokret u Subotici od kraja 1918-1921   godine,Subotica  1966, 8.

[3] IAS, F:47.I  27/1919

[4] Popis iz 1921. Imao je  samo  rubriku  o  jeziku  i  konfesionalnoj    pripadnosti.  Tako  je  bilo  60  699   stanovnika   koji   govore    srpskohrvatskim a 26 749 sa mađarskim jezikom. U  popisu  iz  1931,    koji ima rubriku za nacionalnost, ali traži samo „Srbe  i  Hrvate“,    kojih je popisano 53 484, Mađare – 41 401, itd.

[5] Jedan od onih koji su optirali za Mađarsku  je bio  i  dr Dezider Vali (rođen u Subotici 1870.) koji iseljava sa  suprugom i dva sina. IAS, F:47. I 48/1922. Sličan je primer i dr Samuel Junga, lekara u Subotici od 1901. do  1921,    koji se nastanjuje u  Beču, da  bi pomogao usavršavanje svoje kćerke   „umetnice na klaviru“. IAS, F:47. IV 264/1921

[6]  Vidi napomenu br. 25.

[7] IAS,F:253.24.57/1927

[8] Advokata  je  bilo  28.  Dušan  Jelić, Kratak   pregled   istorije    subotičkih Jevreja i njihovog  doprinosa  razvoju  grada,  Rukovet  4-5, Subotica 1994, 43.

[9] Procenat jevrejske populacije u subotičkom stanovništvu se kretao   od 4 do 5%.

 [10] Po  spisku  članova  Komore navedenog u delu: Kosta  Petrović, Subotica  i  kupalište   Palić, 65-68.

[11] Njegova  žena  Amalija Aradski, uživala je porodičnu penziju.

12  Bio je 1898. i 1909. na kongresu hirurga u Berlinu, u Parizu    1900, itd. Po podacima iz lokalne štampe dobijenim od Geze Vaša.

[13] Dobili su ukupno preko 11 000 glasova,ali ostatak od 65 000    glasova, mađarski birači su dali srpskim  građanskim strankama.

[14] Dr Šandor Mesaroš, Položaj Mađara u Vojvodini 1918-1929,  171.

[15] Mesaroš, nav delo,  213

[16] Dr Aleksandar Kasaš, Mađari u Vojvodini 1941-19946, Novi sad 1996, 53.  Tada je bila je upriličena proslava „oslobođenja  i mađarskog hleba“.

[17] isto, 46.

[18] Mesaroš, nav. delo, 46.

[19] Isto,60.

[20] Kasaš, nav. delo, 19.

[21] Dr Aleksandar Štajnfeld  bio je saradnik časopisa „Hid“. Povezan  i sa KPJ. Sud za zaštitu države u Beogradu 1935. godine,osudio ga je  na 2,5  godine robije. Jelić, nav. delo, 53.22. U 1920. gradski  Senat, Singeru „koji uči u Pragu“, izdaje  „uverenje  o nadležnosti“ radi nastavljanja studija, u kojoj je    navedena i adresa – Gajeva 34.

[22] Jelić, nav. delo,  52

[23] Jelić, nav. delo, 53.

[24] Milovan Miković, Dug i mučan povratak Artura Munka, Rukovet 4-5-6,   Subotica1996, 12.

[25] IAS,F:47.I 82/1923. Tada su priznate (objavljene) i diplome još 18  drugih lekara,  koji su u Suboticu došli ili diplome stekli nakon 1914. To su bili: Dezider Princ, Andra Andrijević, Blaško Čajkaš,  Joso Čović, Dezider Heš (H0s), Zoltan Hajzler, Paja Ivkaović Ivandekić, Julije Kundrat, Danilo Marković, Josip Martinis, Stevan Majoroš, Stevan Mezei, Božidar Perazić, Ivo Šercer, Mirko Vilhajm,  Franja Sege, Stojan Najdanović. Do tada su lekarske diplome  priznate već: Beli Ostrogoncu, Eleku Rajsu, Karolju Hermanu, EndreuFrenkelu, Kosti Plavšiću, Gaboru Santo, Andoru Banjaiu (Bányai).

[26] U  1922.  dobio  je dozvolu da izveze delove svog rentgen aparata  u Beč, radi popravke.  IAS,  F:47. XXI 28/1922

[27] Dr Emil Libman, Znameniti subotički lekari – Jevereji u istoriji  zdravstvene kulture Subotice od 1832.  do 1944. godine, Rukovet,  4-5,  Subotica 1994, 80 -84.

[28] IAS, F:68. XII 142/1948

[29]Dr Marko Sente, Istorijat otorinolaringologije u Subotici, Subotica 1997, 60. Gradski Senat  objavljuje  njegovu  lekarsku  diplomu  1923. IAS,F:47.1210. I 2/1923.

[30] Najviše akcija imaće poznata nemačka firma  za proizvodnju traka    „Nonnenberg & Schodere“-  565 a Borivoj Miladinović – 75, isto kao  i njegov brat.

[31] Španska groznica (gripa) se javila početkom februara  1920.  godine. Škole, kao i bioskop bili su zatvoreni od 11. do  26.   februara. Prijavljeni broj  obolelih je iznosio 733, mada  ih  je    bilo  znatno više koji se nisu obraćali lekarima, a od posledica    tog  obolenja  je umrlo 47 osoba. Izveštaj gradskog fizikata. IAS,    F:47.1201. I 13/1920

[32] IAS, F:47.1426. 68/1920

[33] IAS, F:47. XX 574/1920

[34] U 1931. godini po izveštaju banke, 95% akcija je u rukama  porodice   Jakobčić.

[35] vidi: Stevan   Mačković, Jevreji  i metaloprerađivačka industrija u  Subotici  1918-1941,  Rukovet  4-5, Subotica 1994, 85-93.

[36] Zoltan Hajzler (Heisler) (1890-1950) otac Jakov, mati Regina Braun. Supruga mu je bila Santo Marija,  sa  kojom  je  imao  sina  Andriju. Umro je u Zagrebu na klinici Rebro.

[37] Mr.ph.Bela Verteši, farmaceut, apotekar. Držao  je apoteku kod  „Sv. Antuna“ Obilićev venac 3, gde je i stanovao. Rođen je 1894.    godine od oca dr Jene Verteši i majke  Margite  Pilišer.  Nakon    rata radiće kao zanatlija, držaće  „hemijsku radionicu“ na    Karađorđevom putu 80. IAS, F:68, I 683/1952

[38] Od 1938. godine biće zaposlen u „Jugoslovenskom serum  zavodu“. Za vreme rata je bio u honvedskim jedinicama kao apotekar.  Sin,  istog  imena, poginuo je 1943. godine u Rusiji. U 1945.  godini   imovina  mu  je  kao Nemcu potpala pod udar konfiskacije.

[39] Alfred Blum je rođen  1893.  godine  u Brodu na Savi, od oca Vilmoša i majke Lang Terezije.Studirao je farmaciju u Budimpešti, Zagrebu i  Beču. U Suboticu se njegova porodica doselila 1911.  godine. IAS,F:176.15.  Sa  ženom  Irenom Pik  imao  je  sinove    Aleksandra i Ivana. Bio je  angažovan  i u javnom  životu kao potpredsednik subotičkog Udruženja jugoslovena Mojsijeve vere.

[40] U Čehoslovačku je 1928.  godine izvezao  830 kg  „jetrenice“   (herba marubi) IAS. 235.32.297.  Izvozio  je  1932.  godine  i  u  Nemačku.

[41] Adela  Herman, rođena u Subotici  1895. Supruga Matije Hermana.

[42] Kao stranom državljaninu imovina joj  podleže nacionalizaciji. Pored pogona,nacionalizovana joj je i kuća na Paliću, Oreškovićeva    3.  IAS,  F:68, XVI 476/1950

[43] Adolf Klajn (Klein) je  rođen  u Subotici 1863. godine.  Supruga  mu  je   bila Adela Miler (Müller). Do penzionisanjaje radio je u  Gradskoj  bolnici – 25 godina, 3 meseca i 13 dana.(IAS,F:47.XI 7/1921.  Molba za    revizuje penzije.) Umirovljeni primarius je stanovao je na adresi   Zrinjski trg 11. O njegovom delovanju u okviru JVO vidi: Jelić, nav.  delo, 38-45.

[44] JVO je u 1923.  imala  1300  poreskih  obveznika. Te godine  je otvorena i bolnica „Udruženje i Dom jevrejskog milosrđa dr Bernard Singer“ izgrađena od sredstava JVO i priloga sa strane

[45] Kosta  Petrović, Subotica i kupalište Palić, 41. U Ortodoksnoj  opštini, koja je stekla autonomiju 1921. bilo je 480. duša.   Zvanične statistike, popisi, čak i u rubrici o konfesiji iskazivale  su znatno manji broj Jevreja od navedenog.

[46] Jelić, nav. delo, 43. Odlikovan je 1925. ordenom Sv.  Save.  IAS, F:47. Gradonačelnik,  516/1925

[47] Arhiv Jugoslavije, F:65.2409.1425

[48] Pročelnik tog otseka je bio dr  Đurišić, članovi dr Klenić  (Klajn),  dr Crnković, dr Knežević,  dr  Poljaković.

[49] IAS,F:47.I   5010/1933

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: