Hartmann, Rothman, Geiger, Kopp, Steiner, Ruff, Gingold
Stevan Mačković, arhivski savetnik
PRILOZI ZA PORTRETE JEVREJSKIH PORODICA, ISTAKNUTIH SUBOTIČKIH INDUSTRIJALACA (Hartmann, Rothman /Geiger, Kopp, Steiner, Ruff, Gingold)
Subotička jevrejska populacija davala je elitu koja je činila osnovu privrednika industrijalaca, od začetaka industrijalizacije u drugoj polovini XIX veka, do Drugog sv. rata. Jedna od karakteristika, koja se zapaža u njihovom privredno-finansijskom usponu je generacijska (vertikalna) povezanost, a sa druge strane oslonjenost na rodbinske i bračne (vertikalne) odnose. Od očeva, koji na temeljima zanatstva i manufaktura izgrađuju i utemeljuju fabrička postrojenja, koristeći pri tome i čvrstu strukturu svoje zajednice, stvarajući tesne poslovno – porodične odnose, do dece – naslednika, koji nastavljaju i usavršavaju poslovanje porodičnih firmi, i dalje se povezujući uspostavljanjem novih familijarnih veza. Učešće Jevreja u industriji Subotice, višestruko nadmašuje njihovu procentualnu zastupljenost (4-5%) u stanovništvu grada[1]. Svi vlasnici fabrika 1921. godine su bili Jevreji, a u akcionarskim društvima drže većinski deo akcija. Sličan odnos se zadržava u čitavom međuratnom periodu. Od 14 preduzeća sa više od 50 radnika (1931. godine), Jevreji su vlasnici 8 inokosnih firmi, a u 6 deoničkih društava su zastupljeni u visokom procentu vlasništva akcija. Subotička populacija Jevreja beleži relativnu brojčanu stabilnost u čitavom periodu 1910-1934.[2] Socijalna struktura subotičkih Jevreja je po podacima dr Šandora Štajnfelda bila sledeća: u njihovoj radno aktivnoj populaciji bilo je 3 – 10% veleposednika, industrijalaca, bankara; 30 – 35% intelektualaca, službenika i slobodnih profesija; 50 – 55% zanatlija i trgovaca, i svega 1 – 5% industrijskih radnika. “Jevreji su preko uloženog kapitala i preko rukovodećih položaja u subotičkoj industriji, bankama i veletrogovini bili zastupljeni sa 80 – 90%. Sa 60 – 70% držali su trgovinu na malo, veće i srednje zanatske radionice, a sa oko 40 – 50% su sačinjavali grupu intelektualaca i lica slobodnih profesija,…”[3] Oni iz kategorije industrijalaca su živeći i delujući u konkretnim istorijskim okolnostima, u društvu gde kao principi dominiraju ustanova privatne svojine i ideja slobodne konkurencije, vođeni njima, a raspolažući finansijskim, tehničkim, poslovnim i drugim neophodnim preduslovima za određenu vrstu proizvodnje, davali i svoj lični pečat privrednoj delatnosti, često obeležavajući time čitave periode. U literaturi je o njima već pisano[4], no vredi ipak podsetiti na neke[5] pojedince i porodice koje su dale istaknute preduzetnike – industrijalce.
HARTMAN, Rafael i József
Hartman Jožef
Hartmann Raffael (1846 -1913) Jevrej, rođen u Lincu, je u drugoj polovini XIX veka već ima razvijene poslovne veze širom zapadne Evrope. Tako je bio član firme „E. & I.Mayer“ registrovane u Frankfurtu na Majni, koja je prodavala živinu, jaja i divljač, a i u Subotici je imao firmu „Hartmann Raffael és társai“ , koja se bavila istim poslovima. Rafael dobija dozvolu za stalni boravak i nastanjivanje u Subotici 1885. godine. Ipak, tek će na osnovu poznanstva koje će sklopiti dva preduzimljiva trgovca, Hartman i Konen Vilim stariji, biti sklopljen dogovor, koji će u firmu uneti novi kapital, osnažiti je i činiti temelje daljem poslovanju. Preduzeće u južnoj Ugarskoj, u Subotici, koje na tom i širem području kupuje, a u zapadnoj Evropi prodaje živinu i jaja – imalo je perspektivu. Rafael je raspolagao iskustvom u toj vrsti poslovanja i dobro je poznavao tržište. Rafaelova firma je poslovala i sa porodicom Schräger u Segedinu, u čijem se u magacinu skupljala prikupljena živina sa tog područja. Novi ortaci, Hartman i Konen, posećivali su i Šregerove. Jedno putovanje polovinom 1885. godine bilo je izuzetno značajno za oba preduzetnika. Složili su se da su njihovi planovi za poslovni poduhvat – izvoz jaja i živine, dobri i isplativi, pa time Konen Vilim utvrđuje partnerstvo sa iskusnijim Hartmanom. Ali, tu će se ukrstiti, pored poslovnih, i neke vrlo lične veze – Rafaela Hartmana i devojke Rezike (Tereze) iz porodice Šreger. Njemu je za oko zapala vredna i sposobna Rezika – Tereza. Tako će Rafael, nakon prvog braka, u njoj pronaći novu životnu saputnicu, sa kojom već naredne 1886. godine dobija sina – Jožefa. Mada je imala samo 2 razreda osnovne škole, pokazalo se da je odlikuje izuzetan poslovni osećaj, i ona će u kasnijem periodu činiti jedan od temelja organizacije i uspešnosti firme. Tako se formiralo jezgro sastavljeno od članova tri preduzimljive porodice: Konen, Hartman i Šreger, koje će činiti temelj buduće firme. Subotica sa okolinom je bila idealno mesto za njihov posao, prvenstveno zbog razvijene tradicije gajenja živine, ali i dosta dobrih železničkih veza, kao i manjka adekvatne konkurencije. Vilim Konen je, napuštajući roditeljski dom, dobio određeni kapital – 10.000 rajhsmaraka, koje će invesirati u Rafaelovo preduzeće stvarajući tako zajedničku firmu. Na takvim osnovama u narednom periodu izrašće veliki izvozni koncern. Vilim Konen se u Subotici nastanjuje krajem 1885, da bi iduće godine bio registrovan kao član preduzeća, klanice i izvozne trgovine za živinu i jaja. Tako će od prvobitne firme, koja je bila registrovana kao ortačko društvo „Hartmann Raffael és társai, nastati „Hartmann és Conen“ („Hartman i Konen“) – upisano 1890. godine. O razgranatim i dobro uhodanim poslovno-porodičnim vezama govori i to, što se kao deoničari firme javljaju i Rafaelov rođak Herman Hartman, nemački državljanin, koji je kao opunomoćenik vodio poslove firme u Berlinu, kao i Julije (Julius) Hartman[6], Rafaelov sin , koji je zastupao firmu u Londonu. I Lajčo (Lajos) Šreger, Terezin brat , bio je akcionar i nadzirao je rad filijala. I njegov sin Imre (Mirko) Šreger će biti akcionar, a obavljaće i funkcije u upravnim telima preduzeća. Osnivanje filijalnih preduzeća, akcionarskih društava, u Segedinu (Szeged) i Sentešu (Szentes), te kancelarija za prodaju u Beču, Berlinu, Londonu i Cirihu, u periodu do 1914. godine, dovoljno svedoči o razgranatom i uspešnom radu firme. U skladu sa tim,raste i bogastvo Rafaela Hartmana, kao i njegov ugled i značaj u široj javnosti, a posebno u jevrejskoj zajednici.[7] O tome govori i podatak da je zauzimao visoko mesto na listama virilista. Pored kuće u gradu, na Paliću je izgradio vilu. Rafael Hartman, utemeljitelj firme, umire 1913. godine prilikom boravka u banji Bad Nojhajm (Bad Nauheim).
Ima neke simbolike u tome, što je Josip Hartman[8] rođen iste godine kada njegov otac Rafael sa ortakom Konenenom registruju firmu. Započevši životni put istovremeno sa očevom firmom, mladi naslednik će tako i tim činom biti vezan za sudbinu preduzeća. Kao akcionar u porodičnoj firmi se javlja već u prvim godinama XX veka, a posle očeve smrti 1913. godine zauzima njegovo mesto u Upravnom odboru. Na prosperitetu te velike klanično izvozničke firme, a zatim one koju je sam vodio, Hartman je uspeo da izraste u priznatog i bogatog građanina i da obilato koristi sve pogodnosti koje su mu se time pružale. Po narodnosti je beležen kao Jevrej, a pred rat i kao Mađar, po veri kao reformata. Posedovao je niz nekretnina u zemlji i u inostranstvu: hotele „Jagnje“ i „Nacional“ u Subotici i „Royal“ u Beogradu.
Kao da njemu, odnosno njegovoj porodici bogatstvo nije bilo dovoljno za sticanje socijalnog ugleda. Težili su da se njihov društveni status potvrdi i na drugi način. Tako su uspeli da se domognu i plemićke titule. Jozsef je 1938. godine pokrenuo postupak za priznavanje titule „visokorodni vitez plemeniti Hartman Josip rinenburški“ (Rynnenburg, provincija Utrecht u Holandiji). Molba mu je uvažena Rešenjem Ministarstva unutrašnjih dela Kraljevine SHS br. 26869/1937, te je dobio pravo da, uz prezime, koristi titulu – rinenburški.[9] On je u proleće 1941. godine bio među retkima kojima je pošlo za rukom da napuste Suboticu i odu u inostranstvo, sklanjajući se od užasa rata. Vratio se 1945. godine, ali ga je Titova država osudila i oduzela mu imovinu. Presudom Sreskog narodnog suda Vp 1727/1945 od 14.1.1946. godine konfiskovano mu je celokupno imanje – fabrike i nekretnine ukupne površine 7.862 kvadratna metra, kao i svi zatečeni tehnički uređaji, živi inventar, gotova roba i ostalo. To će biti temelj za nastanak firme novog imena – „29.novembar“, a koja je osnovana je Rešenjem Vlade NR Srbije, br.73 od 3.9.1946. godine.[10] Josip Hartman dospeva 1948. godine u Izrael, pa zatim u Nemačku. Životni put okončava 1975. godine u Australiji.
ROTHMAN Imre, GEIGER Béla ( GÁBOR Béla)
Odobrenje Imre Rotmanu za ugalj
Osnivač firme u 1888 godini, livnice gvožđa i fabrike opruga i metalnog nameštaja bio je Imre Rothmann (Senta, 1855 – Subotica, 1929). Od 1913. godine se kao ortak nalazi upisan i zet porodice Rotman – Geiger Béla, koji uskoro menja prezime u Gábor,[11]. On je bio u braku sa kćerkom osnivača, Ilonom Rotman.[12] Od 1929. godine, nakon što je preminuo osnivač – Rotman, koji nije imao muškog naslednika, firmu će nastaviti da vodi njegov zet. I Bela Gajger (Gabor) je bio po narodnosti Jevrej. Završio je Višu komercijalnu školu u Beču, i govorio je 8 jezika. U Subotici se nalazi od 1913, a jugoslovensko državljanstvo dobija 1924. godine. Iz braka sa Jelenom Rotman imao je sina Đorđa. Preduzeće, koje se bavilo proizvodnjom metalnog nameštaja i livenjem gvožđa, nalazilo se u VII krugu, Cara Lazara br. 7. Ali, od druge polovine dvadesetih godina, vlasnici pokazuju želju da fabriku prenesu na novu lokaciju – pošto nisu uspeli da dobiju dozvolu za rušenje stare i oronule fabričke radionice i podizanje nove.[13] 
Postojeće zgrade su 1928. godine bile komisijski pregledane, pošto su uočeni izvesni tehnički nedostaci. Ustanovljeno je da su sve u dobrom stanju – sem livnice, koja je bila u dvorišnom delu. Uslovi za preseljenje su obezbeđeni tek 1930. godine, kada Beli Gaboru biva uvažena molba upućena gradskim vlastima, u kojoj moli da mu se dodeli plac za gradnju novih pogona. Senat je doneo odluku[14] da se toj firmi dodeli gradsko zemljište na Daničićevom putu (Palićkom) , u blizini škole. Zauzvrat, grad dobija Rotmanov stari plac,[15] a u cilju otvaranja budućeg Radijalnog puta. Nakon Rotmanove smrti, kao vlasnik firme prvo je upisana njegova udovica Nika Rozental Rotman, a od 1930. godine njeno mesto zauzima Gabor Bela, koji u tom vremenu upotrebljava i novo ime – Vojislav.[16] Fabrika je zapošljavala 240 radnika u 1914. godini, 1918. samo 50, 1923 – 150, 1931 – 80, 1938 – 100, a 1940 – 112. Proizvodila je metalni nameštaj od gvožđa i mesinga, koje je obrađivala u sopstvenoj livnici. Topljenje metala vršeno je u kupolnim pećima. Nedeljno se lilo jednom, po potrebi dva puta – oko pola vagona liva bruto. Roba iz ove fabrike je nalazila kupce i u zemlji i u inostranstvu – Bugarskoj, Turskoj, Egiptu. Na privrednim izložbama u Budimpešti, Temišvaru, Segedinu, Novom Sadu, dobijala je nagrade za svoje proizvode.[17] Prvi vlasnik, osnivač Rotman, odlikovan je ordenom Sv.Save III i V reda. On je bio i dugogodišnji predsednik „Gornjobačkog udruženja industrijalaca“.[18] Pored kuća u gradu (Bene Sudarevića 31, Cara Lazara 5 i 7), imao je i vilu na Paliću.[19] Firma je imala kamion „Fiat“, a Rotman je 1927. posedovao i 2 putnička automobila – „Dedium Bauton“ i „Citroen“. Sa proizvodnjom bicikala firma kreće u drugoj polovini tridesetih godina. Sirovine i delovi za tu vrstu proizvodnje uvoženi su iz Nemačke. Po uvođenju mađarske vojne uprave, fabrika je prinudno pretvorena u komanditno društvo i za minimalnu cenu izdata u zakup licima mađarske nacionalnosti. [20]Preduzeće je nastavilo da radi proizvodeći oficirske sablje, noževe, bajonete, mamuze, popravljajući[21] i izrađujući bicikle, kao i sitne poljoprivredne mašine. Nakon rata, u 1945. godini nove vlasti navode sledeće podatke o kapacitetu izrade gotovih proizvoda: 7.000 kreveta, 2.000 malih poljoprivrednih mašina (krunjač, rezač za repu, meljač kukuruza), 1.200 bicikala, ili 240 t železnog liva godišnje.[22] Bela Gabor i supruga su u junu 1944. deportovani u Nemačku, odakle se nisu vratili. Njihov sin Đorđe Gabor[23] poveo je 1945. godine postupak za nasleđivanje oca i majke, koji su proglašeni mrtvim, ali nije uspeo u tome.[24] Konfiskacijom (Vp.801/1946)[25] i nacionalizacijom pretvara se u državnu fabriku, da bi 1949. godine dobila ime „Partizan“. U novoformiranu fabriku ušlo je i preduzeće „Zmajevac“. Pogon livnice je 1947. godine demontiran i prenet u Sarajevo. 
KOPP, Samuel, Marcel, Sigmund 
Fabriku je osnovala porodica Kop ( Kopp ). Samuel Kop (Kopp) (Bistrica, pored Slavonskog Broda, 1858 – Subotica, 1937.) je bio završio hemijsku školu u Gracu. On je već početkom veka imao u Slavonskom Brodu svoju fabriku alkohola i za konzerviranje voća. To znači da je već imao iskustvo, sredstva i tehnologiju u hemijsko prerđivačkoj industriji. Po dolasku u Suboticu nakon rata, vadi obrtnicu i započinje 1919. godine sa izgradnjom pogona namenjenog za proizvodnju štirka, u Majšanskim vinogradima. Fabrika „Kopp“ koja je radila u obliku akcionarskog društva, vrlo brzo se etablirala na tržištu i postala najveći proizvođač te vrste robe u Subotici i okolini. Samuel je sa sinovima bio 1928. godine angažovan u mesnoj cionističkoj organizaciji[26]. Stariji Samuelov sin je bio Marsel Kop (Kopp) (1888-1944). O njegovoj društvenoj angažovanosti u zajednici svedoči i to što je bio predsednik jevrejskog sportskog i kulturnog društva „Hakoah“. U proleće 1941. godine pozvan je u jugoslovensku vojsku, zarobljen je i stradao je 1944. u mestu Oflag Barkenbrige. Njegova supruga Lenka Hajduška (Budimpešta 1893 – Vrnjačka Banja 1944 ) također je stradala za vreme rata. Dece nisu imali. Drugi Samuelov sin Sigmund Kop (Kopp Zsigmund) (Slavonski Brod, 1895 – Aušvic, 1944) je svoje angažovanje u privrednim vodama započeo u očevoj firmi, da bi od tridesteih godina imao i nekoliko sopstvenih preduzetničkih akcija. Bio je rezervni artiljeriski kapetan I klase, i kao takav 1940. pozvan je na vojnu vežbu.[27] Stanovao je na adresi Šenoina 20. Imao je dva sina, Miroslava (Subotica 1924- ?) i Pavla (Subotica 1929 – ? ). Supruga mu je bila kćerka poznatog subotičkog lekara, oftamolaga dr Adolfa Vilhajma (Wilheim) – Klara (rođena u Subotici 1899. stradala u fašističkim logorima Aušvic ili Bergen Belzen.) . U ratnom periodu, decembra 1941. godine, prinudno je izdata pod zakup mađarskom državljaninu inž. Andriji Đalokai (Gyalókay) iz Kečkemeta. Tada je, kao poslovni upravnik firme, svoj potpis na ugovor stavio dr Miloš Pavlović , pošto je porodica Kop već bila odsutna (u zarobljeništvu). Radila je do kraja 1943. godine. Nakon toga, deo mašina je demontiran i odnet u Kečkemet, a deo rasprodat. U zgrade se nakon toga uselila mađarska vojska, a od kraja 1944. godine zaposela ih je ruska vojska, koja je odnela preostali deo instalacija. Za vreme jednog od savezničkih bombardovanja Subotice, u krug preduzeća pala je bomba od koje su stradale i zgrade. Konfiskovana je, a zatim i nacionalizovana 1946. godine. Tada je konstatovano i sledeće: „Fabriku je osnovala porodica Koppa Marcela 1919. godine. Akcije su bile u rukama te porodice, a na pojedinim skupštinama preduzeća učestvovali su, sem Koppove porodice, njegovi prijatelji – na čija imena je porodica Kopp položila akcije.“[28] 
STEINER, Kolomán (Bački Petrovac, 1877. – ? )
Dragutin Štajner (Steiner Kolomán) je rođen u (Bačkom) Petrovcu 1877. godine u jevrejskoj porodici, od oca Leopolda. U Subotici se naseljava 1.11.1918. godine. Dragutinova supruga je bila Vajs (Weiss) Gizela[29], sa kojom je imao sina Jovana (stradao je za vreme II sv. rata) i kćerku Mariju, rođenu 1905. u Petrovcu. On je bio osnivač a zatim vodeći čovek u vlasničkoj i upravljačkoj strukturi, jednog od najvećih preduzeća u Subotici, kako po ekonomskoj snazi, tako u prvom redu po broju zaposlenih radnika, – „Ferrumu d.d.“ (u latinskom jeziku „ferrum“ znači gvožđe), odnosno, metaloprerađivačkoj grupaciji preduzeća koja će nastati od te firme. I drugi akcionari, pored Štajnera, bili su u većini jevrejske narodnosti. A njegovi motivi za dolazak u Suboticu bili su kako porodični, pošto su mu u Subotici već duži period živeli roditelji, brat Marsel i sestra – koja je bila udata za lekara dr Jene (Eugen) Večeia (Vécsey Jenö), tako i poslovni. O dobrom i pravovremenom preduzetničkom potezu, ulaganju kapitala u takvu vrstu proizvodnje, najbolje govori potonji period uspešnog rada firme.Preduzeće je radilo u fabričkim pogonima, koji su se nalazili na Majšanskom putu. Krak železničkog koloseka dopirao je do njihovih radionica. Preduzeće prvobitno popravlja i izrađuje poljoprivredne alate od železa koje su lili u sopstvenoj livnici. Zapošljavli su od 80 do 100 radnika i svu proizvodnju plasira na domaćem tržištu. I pored takvih solidnih rezultata u dotadašnjem poslovanju, fabrika će se u narednom periodu preusmeriti na nove delatnosti, okrećući se železnici i popravkama saobraćajnih sredstava – vagona i lokomotiva. Za tu delatnost uspala je naći odgovarajuću zainteresovanost kod državnih organa – „Direkcije državnih železnica“ u Beogradu (koja je u Subotici već imala svoju radionicu za popravku) i Ministarstva saobraćaja.[30] Plod uspostavljene saradnje bili su ugovori kojim „Ferrum d.d.“ počev od 1921. dobijao poslove opravke vagona. Zahvaljujući njima rad preduzeća se počeo naglo i snažno razvijati. Jedan od najvećih akcionara u čitavom periodu postojanja grupacije „Ferum“ bio je njen osnivač Dragutin Štajner. Njegovo učešće 1922. godine iznosi 8.240 od 20.000 deonica, a 1923. godine 15.788 od 40.000. O njemu „Opšta kreditna banka“ 1924. godine daje i ovakav izveštaj: „Kao glavni ravnatelj istih preduzeća ima lijep godišnji prihod. U ovoj struci je prije bio poznati stručnjak u ovim krajevima. Inače živi urednim obiteljskim životom. Pored toga trguje hmeljom i ima pisarnu za to u Novom Sadu.“[31] Proizvodnu delatnost „Ferrum“ širi 1923. godine osnivanjem “sestrinskih” firmi „Livnice Ferrum”, “Hrast d.d.“, „Adis d.d.“ i „Sever d.d.“ koje će dopunjavati osnovnu delatnost i čiji će proizvodi komplementarno učestvovati u tada najvažnijoj delatnosti – reparaciji vagona i lokomotiva. Stalni problemi oko naplate potraživanja (koji su ih onemogućavali da regulišu svoje obaveze) i velike sume koje su trebali da uplate za državni porez i gradske prireze, naterali su „Ferrum“ da u 1932. godini proda svoj najmoderniji uređaj za proizvodnju šrafova smederevskom „Sartidu d.d.“. To je bio uvod u proglašenje likvidacije 1939,. godine. Pre izbijanja rata „preduzeće je u potpunosti demontirano i delom preneto u Slavonski Brod, a delom u Smederevo“.[32] U 1945. godini sva preduzeća grupe „Ferrum“ stavljena su pod sekvestar, da bi zatim, do 1948. bila i nacionalizavana. 
RUFF, Mor, Jozsef, Adolf
Josip Ruf (Ruff Jozséf)[33] je osnivač jedne od najpoznatijih fabrika bombona i čokolade u predratnoj Jugoslaviji. Rođen u Senti 4.3.1895. godine. Po podacima za izdavanje uverenja o državljanstvu bio je visok 180 cm, plave kose i plavih očiju, bez karakterističnih znakova.Na tadašnjem tržištu su se posebno dobro plasirale njegove karamele, a bomboni pod imenom „Negro“ zadržali su se u proizvodnji sve do danas. Mavro (Mor) Ruf, Josipov otac, Jevrej, bio je putujući trgovac – prodavao je kožu, duvan i vunu. U Senti, gde se doselio sa porodicom i gde je Josip i rođen, kapital stečen trgovačkim poslovima ulaže u proizvodnju sirćeta. Mavro vodi preduzeće u Senti sve do smrti 1902. godine, kada ga je na tom položaju nasledila supruga, subotička Jevrejka Serena, rođ. Šrajber. Ona se sa decom 1909. godine preseljava u Suboticu, gde će se od 1911. godine baviti trgovinom bombona i artikala od šećera, prodajući i robu svoga šuraka Julija Brumera.[34] Dozvolu za izradu bombona dobija 1916. godine i tako svojim preduzetničkim duhom, rođačkim i drugim poslovnim vezama, utire put za svoja dva sina Josipa i Adolfa,[35] koji 1917. godine takođe dobijaju dozvolu za izradu i prodaju artikala od šećera i u tim ratnim vremenima, kada je promet šećerom bio strogo kontrolisan, a njegova nabavka povezana sa nizom teškoća. Oni kreću sa malom 
manufakturnom radionicom za izradu bombona. Josip Ruf se sa proizvodnjom bombona upoznao i kod svoga tetka Brumera, sa kojim je odlazio i u Nemačku, da bi bi pratili razvoj tehnologije u ovoj struci. Nakon bratovljeve smrti, kao jedini vlasnik firme „Braća Ruff“ u 1922. godini se javlja Josip. U narednom periodu firma će biti registrovana kao javno trgovačko društvo do 1928. godine, da bi od 1930. do 1931. godine postojala kao deoničko društvo, a kasnije imala oblik javnog trgovačkog društva i inokosne firme. Oba Josipova zeta, dr Mirko Telč (Teltsch), advokat i Karlo Bajnhauer (Beinhauer), špediterski preduzimač[36], učestvovaće svojim kapitalom u čitavom periodu postojanja firme. Kao deoničari, u kratkom periodu postojanja tog oblika preduzeća, javljaju se i sledeće ličnosti: Dušan Manojlović, dr Bošan Samu, Mavro Augenfeld iz Vinkovaca, otac Mici Augenfeld – prve Josipove žene, Gašpar Telč, trgovac iz Sombora i drugi. Prosperitet „Braće Ruff“ je bio brz i očigledan. Od male manufakture sa 5-6 radnika do fabrike bombona i čokolade prošlo je samo desetak godina. Najveću investiciju realizuje u jeku ekonomske krize 1931. godine. Tada na parceli u dvorištu u Štosovoj br. 6 novcem od miraza (500.000 dinara) supruge Mici Augensfeld[37] završava nov moderno opremljen dvospratni pogon.[38] „Činjenica da je firma tada bila u stanju da podigne tako skupu zgradu dokazuje da nije osećala posledice privredne krize i da njena konjuktura nije bila pogođena…“[39] Time je u narednom periodu firma u Subotici raspolagala ukupno sa 1.712 kvadratnih metara poslovnog prostora. I taj podatak dovoljno govori o poslovnoj snalažljivosti i sposobnosti Josipa Rufa, i uspešnosti poslovanja njegove firme. Uz takve preduslove ne čudi dalji uspešan razvoj poslovanja „Braće Ruff“. Firma zapošljavala do 100 radnika i imala maksimalni godišnji kapacitet 200 – 350 tona robe. Sposobni su bili da konkurišu skoro svim sličnim preduzećima u zemlji. Imali su svoje prodavnice u Beogradu, Novom Sadu, Velikom Bečkereku, Pančevu i Osijeku. O ličnom bogatstvu Josipa Rufa govore i podaci da je 1932. godine kupio 132. k.j. prvoklasne oranice na Verušiću i opremio moderno gazdinstvo, razvivši voćarsku proizvodnju višanja, ali i kvalitetnu mlekarsku farmu, sa koje je sveže mleko koristila i njegova fabrika. Tim postupkom je podignut kvalitet čokolade. Gajio je i šećernu repu, koja se prerađivala u Crvenki, odakle je obezbeđivao deo potreba za šećerom.[40] Pored toga je posedovao najamne palate u Subotici („Rufova palata“ – Manojlovićeva ulica 6) i Beogradu, sredstva na deviznim računima u inostranstvu, za koja je mogao da kupi još dve slične fabrike ili najmanje 260 k.j. oranice. Rufov standard ilustruje i to da je u periodu od 1929. do 1933. godine posedovao automobile marke „Citroen“, „Opel“ i „Ford“. Motorna vozila su u gradu bila retkost. U Subotici je 1939. godine bilo tek 194 automobila – 40 teretnih i 154 putnička.[41] U godinama pred rat, zbog otežanog snabdevanja sirovinama, fabrika smanjuje proizvodnju, a pod mađarskom okupacionom vlašću od 1.10.1942. godine, pošto joj je obustavljeno snabdevanje šećerom, prestaje sa radom. Josip Ruf, kao i veliki broj drugih subotičkih Jevreja biva interniran, mada je pokušao prelaskom u katoličku veru izbeći progone, zlostavljanje i oduzimanje imovine, čemu su Jevreji bili izloženi. Nakon uspostavljanja nove vlasti Rufova fabrika, uz ostale nekretnine, biva decembra 1946. nacionalizovana (Zakonom o nacionalizaciji privatnih privrednih preduzeća od 8.12.1946. godine).[42] Pristupa se obnavljanju objekata, kojima je u bombardovanjima krajem rata naneta velika šteta, i pokretanju proizvodnje. Ime „Tvornica čokolade i bombona Pionir“ preduzeće je dobilo 1.11.1948. godine. Iskustvo i bogato znanje vezano za izradu bombona i čokolade bivšeg vlasnika Josipa Rufa dobro je došlo u vremenu izrazitog nedostatka kvalifikovanih kadrova, pa je on imenovan 1947. godine da vrši funkciju tehničkog rukovodioca fabrike. Ali, kasniji razvoj događaja potvrdiće da u novim društvenim uslovima za bivše „kapitaliste“ nije bilo mesta. Porodica Ruf ostaje u Jugoslaviji do 1950. godine, kada se iseljava u Izrael.[43] Porodica Ruf je, kako je to nalagao postupak iseljavanja, morala da ispuni izjave o odricanju od jugoslovenskog državljanstva i oni to čine oktobra 1950. godine. Nakon toga su im i preostale nekretnine bile nacionalizovane kao stranim državljanima.[44] Sa useljeničkom vizom, poput većine preživelih subotičkih Jevreja, u velikom talasu iseljavanja 1949-1950. godine i oni odlaze u Izrael.[45] Porodica Josipa Rufa iselila se marta 1950. godine. No, već aprila 1952. Josip daje ovlasti subotičkom advokatu Ivanu Malagurskom da ga zastupa u cilju njegovog povratka u Jugoslaviju. U molbi za izdavanje mišljenja o povratku „…u cilju snaženja nacionalne privrede…“ [46] navodi: „Pošto se u mome novom zavičaju ne mogu naviknuti, niti na ovdašnji način života i običaje, a niti mi pogoduje ovdašnja klima, a pored toga osećam u pravom smislu bolest i čežnju za mojom bivšom domovinom…“ i dalje „…obzirom na moju bolećivu naklonost i čežnju za mojim starim zavičajem, tako i obzirom da mi ovdašnja klima, način života i ishrane oštećuju zdravlje, kao i da sam duboko uveren da ću mojim stručnim znanjem i veštinom koristiti i mnogo doprineti razvoju i proizvodnji čokolade, bombona razne vrste…“ Ali, na zahtev mesnih vlasti, iz „Pionira“ stiže za bivšeg vlasnika obeshrabrujući odgovor. U njemu se ističe kako je to preduzeće, kada je Ruf obavljao dužnost tehničkog direktora, proizvodilo samo 6 vrsta proizvoda, a sada već preko 60, što dokazuje osposobljenost niza stučnjaka za vođenje pogona, te ono nema potrebu da angažuje Rufa. Ta epizoda svedoči o arogantnosti novih upravljača fabrikom, ali još više o velikoj vezanosti Rufa za svoju fabriku i problemima prilagođavanja na koje su on, a verovatno i mnogi drugi subotički Jevreji nailazili u Izraelu. Iz Izraela se porodica Ruf iselila u Brazil. Kao naslednici u ostavinskoj raspravi vođenoj 1954. godine, nakon proglašenja 1947. godine Ruže Ruf umrlom, javljaju se Josip Ruf (iz Brazila, Sao Paolo) i Telč Andrija (iz Zagreba), sin Ružine sestre Margite. Predmet nasledstva su bile naknadno pronađene nekretnine u vlasništvu pokojnice u Beogradu – kuće u Jevremovoj 61 i Baruhovoj 37.[47] 
GINGOLD, Salamon, Samuilo (Šulem), Károly 
Salamon Gingold je rođen 28.11.1869. godine umestu Sučavi (Suceava, Rumunija), (otac Herši, mati Sara ) a umro je u logoru Aušvic 1944. godine. Sa suprugom Elenbogen Reginom ( r.1884 ) imao je dva sina. I Karlo (Károly, Dragutin) je rođen 12.7.1905. godine u Galiciji u mestu Sučavi. Umro je na prinudnom radu,1943. godine, u mestu Hrenovo. Školovao se na Trgovačkoj akademiji i na Ekonomsko komercijalnoj visokoj školi.[48] Drugi sin – Samuilo ( Sučavi 1902 – Subotica 1930 ) je bio oženjen sa Almom Rotštajn (Rotstein) ( r. Zagreb 1902), sa kojom se 1928. venčao u Zagrebu.[49] Imali su kćerku Anicu. Salamom Gingold se nastanjuje u Suboticu 1916. godine, radi kao trgovac ribom da bi kasnije osnovao i „tvornicu ribljih konzervi“ koja je nosila njegovo ime.[50] Time je bio osnivač tvornice koja se bavila preradom i konzerviranjem ribe. Bila je jedina te vrste u Subotice a i šire. U poslovanju se koristila svojim porodičnim vezama u drugim delovima zemlje a i inostranstvu. Osnivačev sin Samuilo će voditi firmu od 1935. godine. Salamon je u Apatinu u periodu pre rata držao u zakupu ribnjak nadhercega Fridriha, i bavio se u prvo vreme trgovinom a zatim i preradom (konzerviranjem ) ribe. Obrtnicu za preradu ribe dobija 1915. godine u Apatinu. Zbog trgovačkih poslova sa dunavskom ribom, u Suboticu povremeno navraća počev od 1912/13 godine. U jednom dopisu vlastima 1921. godine povodom opasnosti da bude proteran iz Grada kao ratni doseljenik piše: „Kao ribogojac, po umerenoj ceni razprodajem ribu u Subotici i sa ovim unapređavam snabdevanje ovoga grada. Inače sam nameran ustanovit fabriku za konzerviranje riba čim bi raspolagao sa dovoljnim lokalom.“[51] O potrebi za njegov ostanak u gradu Ministarstvu socijalne politike piše i sledeće: „Slobodan sam navesti, da kada u ovim teškim socialnim vremenima i silni radenici stoje bez zarade, nije opravdana odluka senata onda kada sam ja izabrao Suboticu, istina za vreme rata, da stvorim fabriku, kakve u Jugoslaviji nema i da na ovaj način, dam posla mnogim ljudima, koji sada stoje bez posla zbog nestašice fabrika ovoga faha. Izabrao sam Suboticu, jer saobraćajni položaj je najpodesniji za brzo i svestarno odliferovanje ovog materiala.“ i nastavlja „…ipak se ne smije izgnati čoveka, koji spoznavši duh današnji vremena, hoće sa svojim znanjem i kapitalom da pomogne kod konsolidovanja nove države s jedne strane radništvu a s druge pak tako rekuć hoće da pomogne državi kod podizanja industrije koja je tako rekuć još u koljevci.“ I zaista, Senat, nakom cirkularnog dopisa Ministarstva za socijalnu politiku, br. 13 033/1920, u kojem se ističe da doseljenicima „ne bi trebalo praviti smetnje u pogledu nastanjivanja u mestima gde doduše od pre nisu imali svoje redovno prebivalište, ako u istom kane podići kakovo industrijsko ili obrtno preduzeće.“ , povlači svoju raniju odluku i omogućava Gingoldu da osnuje svoju fabriku; „Pošto je njegov boravak ovde, od koristi iz narodno gospodarskih obzira“ potpisuje 4.1.1920. godine i tadašnji gradonačelnik Andrija Pletkosić, odluku o dozvoli za boravak, Salamonu Gingoldu. Time je omogućeno ovom poslovnom čoveku da nastavi sa svojom deletnošću u Subotici. Od trgovine ribom razviće pogon za njeno konzerviranje i preradu. U početku je, do 1925. godine, uspostavio svoju fabriku ribljih konzervi u ulici Skotus Viatora 12. Dozvolu za gradnju novog pogona, na adresi Nikolićeva 17 (danas Nade Dimić) dobija 1924. godine. Tako će naredne 1925, biti završen objekat u kome će nastaviti da radi na dotadašnjim poslovima. ali pod imenom – „Ocean“. U toj radionice će imati kompletnu instalaciju za izradu limenih kutija, konzervi, koju je 1922. godine kupio u Magdenburgu. Preduzeće uvozi do 10 000 kg ribe iz Holandije, Norveške, Nemačke i Engleske. Pošiljke haringi su stizale i vodenim putem. Tako je 1938. godine stigla u Bezdan pošiljka haringi u salamuri iz Ostendea (Belgija). Preuzimanje je teklo uz probleme, zbog naplate carine. Država je pokušavala da zaštiti domaće, morsko ribarstvo, i visokim carinama za tu vrstu ribe, što naravno pogađa Gingolda. On se žalio da domaće sardele ni u kom slučaju ne odgovaraju u svrhe mariniranja, te da samo uvozne haringe omogućavaju njegovu proizvodnju. Gingold se priključio i grupi preduzetnika koja je početkom dvadesetih godina dobila pravo zakupa ribolova na Paliću i Ludošu. Godišnja zakupnina je iznosila 112 500 dinara. Nju su činili dr Joca Milekić – advokat, Imre Prokeš – veleposednik i Samulo Nađ – direktor banke. Oni su dobili pravo privrednog ribolova na licitaciji 1922. godine. Ta grupa je formirala „Paličko ribarsko društvo“ i uz redovno poribljavanje šaranskom mlađi, godišnje je izlovljavala do 50 000 kg šarana. Zakup koji je važio 10 godina, produžen im je njihovu molbu do 1938. godine, zbog izuzetno loših vremenskih prilika, suše 1927/8, velikih mrazeva 1928/9 i opet sušne 1929. godine. Time je Gingold praktično osnažio svoje pozicije kao glavni snabdevač grada svežom ribom. Sin osnivača, Dragutin (Karlo) vodi 1935. godine preduzeće za preradu ribe, a kao suvlasnik i „Adin, prvu jugoslovensku tvornicu končanih dugmadi“ ( Skotus Viatora 12 ). Za vreme rata Salamon je deportovan u logor i nije se vratio. Sin Karlo i njegova supruga Alisa isto se nisu vratili iz logora. Njihove nekrtenine su prešle u državnu svojinu. 
[1] Dušan Jelić, Kratak pregled istorije subotičkih Jevreja i njihovog doprinosa razvoju grada, Jevrejski istorijski Muzej, Zbornik 5, str. 3-185.
[2] Po zadnjem popisu u okvirima Austro-Ugarske Monarhije iz 1910. godine, grad Subotica ima 83.436 stanovnika, od toga 34.553 Južnih Slovena (41,41%), Mađara 46.757 (56,03%), Nemaca 1.780 (2,13%), a Jevreja je bilo 3.508 (4,20%). Po prvom državnom popisu stanovništva iz 1921, odnosno konačnim rezultatima, grad Subotica brojao je 90.961 stanovnika, od toga Jevreja 3.905 (4,29%), Južnih Slovena 60.930 (66,98%), Mađara 26.749 (29,40%), Nemaca 2.475 (2,72%). Po konfesionalnoj pripadnosti bilo je rimokatolika 89.107, pravoslavaca 6.835, i izraelita 3.883. Iz navedenih podataka zapaža se da jevrejska populacija u Subotici u periodu 1919-1921, nije prelazila 5% celukupnog stanovništva. Po literaturi iz 1928. zabeleženo je za Jevrejsku crkvenu opštinu da ima 5.040 duša, a Ortodoksna jevrejska veroispovest 480 duša. Gradske vlasti za 1934. godinu raspolažu podacima da grad ima 102.133 stanovnika, a od toga 3.739 Jevreja. U unutrašnjem delu grada tada ima 3.640 Jevreja i 99 na vanjskoj teritoriji grada, a da po veroispovesti ima 3.685 „Izraelićana“ na unutrašnjem delu i 102 na spoljašnjem. I za ovaj period, Jevreji, tek po jednom izvoru, dostižu učešće od 5 % ukupne populacije u Subotici.
[3] Dušan Jelić, nav. delo, str. 137
[4] vidi: Stevan Mačković, Industrija i industrijalci Subotice (1918-1941), Subotica 2004.; https://suistorija.wordpress.com/2013/10/14/1551/ ; https://suistorija.wordpress.com/industrija-i-industrijalci-ipar-es-iparosok/
[5] Vrlo je teško pronaći objektivni kriterijum; veličinu i značaj fabrika, finansijsko stanje firmi ili vlasnika, ili na pr.bogatu društvenu angažovanost, za izdvajanje iz velike grupe preduzetnika, indutrijalaca samo nekih. Ovaj odabir je zbog toga samo subjektivni izbor autora.
[6] Julius (Gyula) Hartman, Rafaelov sin iz prvog braka, imao je englesko državljanstvo i bio je nastanjen u Londonu. Učestvovao je i kao akcionar u radu firme. Umro je 1932. godine.
[7] Rafael Hartman je 1895. godine vršio funkciju predsednika JVO. Napadala ga je protivnička struja Gajgera Mora, i zbog slabog poznavanja mađarskog jezika, uspela je da ga i smeni.
[8] Jozsef Hartman (Subotica 21.03.1886 – Australija 1975)
[9] Istorijski arhiv Subotica (dalje IAS), F:57.95.1938. Još 1928. porodica Hartman (Tereza i sin Jozsef) dobila je pravo da promeni prezime, odnosno da doda svom prezimenu – Rinenburški. IAS,F:47.I 108/1927.
[10] IAS, F:68, I 1057/1952.
[11] Promena prezimena Gajger Bele u Gabor, izvršena je na osnovu naređenja mađarskog Ministarstva unutrašnjih dela br.36344/VI. Bela je rođen u Pešti 5.VII 1874. godine. U Subotici je nastanjen od 1913, a zavičajnost je stekao 1917. godine. Jugoslovensko državljanstvo Gabor Bela dobija na osnovu 62. člana Trianonskog ugovora o miru, rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova br. 7556/1924. Stradao je u Aušvicu 1943. godine. https://suistorija.wordpress.com/industrija-i-industrijalci-ipar-es-iparosok/mirko-rotman-i-bela-gajger/
[12]Kćerka osnivača firme je bila Jelena (Ilona) Rotman (1880 – 1944 Aušvic).
[13] Molbu su podneli još 1921. godine i ona je odbijena sa obrazloženjem da se u “I građevnom kotaru ne dozvoljava podizanje fabrika”, a pored toga preko tog zemljišta je predviđeno i otvaranje Radialnog puta prema Dudovoj šumi. IAS, F:47 III 525/1921.
[14]IAS, F:47. IAS, Zapisnik 1930, st 164. 111 G.P.
[15]IAS, F:47. III 3517/1936.
[16]IAS,F:86.Ce VII/520
[17]Szombat, 8.XII 1925,str.71.
[18]isto
[19]Dobio je 1922. godine dozvolu da na Paliću, kod svoje vile, umesto drvene postavi metalnu ogradu.
[20] U dokumentima iz predmeta Okružnog suda K 35/1946 saslušavani svedoci navodili su da je vlasnik Gabor Bela izdao preduzeće zakupcima, licima mađarske nacionalnosti, njegovim prijateljima, koji su bili direktno pod njegovom kontrolom.
[21] Desetak radnika je čak poslato u Novi Sad upravo da bi radili na popravci oko 2.000 bicikala za honvedski biciklistički odred.
[22]IAS, F:70. UND, Državne napuštene fabrike.
[23] Đorđe Gabor (Subotica 1912- ?). Bio je u braku sa Jelenom Galfi i imali su dvoje dece. Prekršten je, i prešao je u rimokatoličku veru tokom 1942. godine.
[24]IAS,F:70. 157.8. Kao naslednica figurirala je i Cecilija Rotman, koja je 1944. stradala u logoru.
[25]IAS, F:68. Nac. 355. U predmetu se nalazi i inventar celokupne fabrike, mašina, uređaja i ostalog na dan 30.7.1945.
[26] Mesna cionistička organizacija je obrazovana 1927. godine, a na čelu su joj bili dr Šamu Bošan i dr Ferenc Hirt. Dušan Jelić, nav. delo, str.94. IAS, F:235.26.99./1928
[27] IAS, F:47, IV 10538/1940
[28] IAS,F:68. Nac. 412
[29] Supruga Gizela i kćeka Marija preživele su rat. Obe su se 1949. godine odrekle jugoslovenskog državljanstva i iselile u Izrael. IAS, F:68. XV 1763/1950.
[30]IAS,F:128.4/II,1930. „Direkcija državnih železnica“ u Subotici je imala radionicu za popravku lokomotiva i vagona, koja je 1931. godine zapošljavala 364 radnika i popravila 21 lokomotivu i 106 vagona. Ta radionica je bila u sklopu mašinskog odeljenja „Generalne direkcije državnih željeznica“. Preseljena je iz Subotice 1938. godine u Kraljevo.
[31] IAS, F:43.123. U fabrici je bio zaposlen i njegov nećak, Zoltan Frojnd (Freund), rodom iz Bratislave, r. 1898. IAS, F:47. XIX 349/1921.
[32]IAS, F:68. 15691/1955.
[33] Ruff Jozséf je rođen u Senti 4.3.1895.
[34] Julije Brumer (Subotica 1870-1944 Aušvic). Roditelji su mu bili Andrija i Katarin Basler. IAS, F:68, XVI 672/1950. On je osnivač „Prve subotičke tvornice bombona i čokolade“ (od 1904). vidi: Gašpar Ulmer, Tvornica čokolade i bombona „Braća Ruff“ Subotica (1917-1946), 65 godina „Pionira“ (1917-1982) st.60.
[35] Adolf Ruf je rođen 1890. u Novom Sadu, gde se tada nalazila porodica Ruf, a umro je 9.10.1921. godine u Subotici. Bolovao je od srčane mane, zbog koje je bio oslobođen vojne obaveza. Zabeleženo je i da je istupio iz jevrejske i prešao u rimokatoličku veru. Braća su imala i dve sestre – Margitu (Senta 1903 – Aušvic 1944) i Rožiku (Ružu, 1898 – ?). Margita je bila supruga advokata dr Telč Mirka (Telsch Imre) IAS, F:57.965/1934. Mirko Telč je rođen 1891. godine u Somboru, otac Gašpar, mati Berta Grinfeld.
[36] Bajnhauer Karlo (Subotica 1886- Aušvic 1944). U ratu je bio mobilisan u 86. puk, odlikovan je u činu poručnika. Da je bio solidno situiran govori i to, što je posedovao nekoliko nekretnina – kuću u Carinarskoj 9 i sa suprugom po jednu polovinu kuće u Štosovoj 6 i na Daničićevom putu 6. Ruža Ruf je bila vlasnica i kuće na Trgu Eduarda Erioa 5/a. I ona (Ruža Ruf 1898-1944) je stradala u logoru Aušvic.
[37] Mici (Marija) Augensfeld je bila kćerka Mavra Augensfelda, veletrgovca hranom iz Vinkovaca. Sa njom je Josip imao dva sina – Ivana i Đorđa. Ona umire 1934. godine.
[38] IAS, F:47.1246.III 2273/1931.
[39] Ulmer, nav. delo, st. 68
[40]Ulmer, nav. delo, 71.
[41] IAS, F:57.4343/1939.
[42] Ulmer, nav. delo, st. 83
[43] Druga Josipova supruga je bila Ana Sabo (1909 – ?), sa kojom je 1937. godine dobio kćerku Katicu. Sa prvom ženom Marijom rođ. Augenfeld imao je dva sina – Ivana i Đorđa. Njih je posle smrti prve supruge čuvala dadilja Ana Sabo, sa kojom će sklopiti brak.
[44] IAS, F:68. V 1185/1950. Sinovi Ivan i Đorđe imali su na svom imenu po 1/2 kuće u Vladimira Nazora 6 – 8, i u Matije Gupca 31. IAS, F:68, XVI 638/1950. Josipu je stavljena u državno vlasništvo i nekretnina na putu Jovana Mikića 6. IAS. F:68, XVI 940/1950.
[45] Ulmer, st. 93. O iseljavanju subotičkih Jevreja vidi: Dušan Jelić, nav. delo, st. 175.
[46] IAS,F:68,I 650/1952.
[47] IAS,F:68, 1411/1955.
[48] IAS, F:57.3210/1938.
[49] IAS, F:57.3210/1938.
[50] https://suistorija.wordpress.com/industrija-i-industrijalci-ipar-es-iparosok/salamon-gingold-tvornica-ribljih-konzervi/
[51] IAS,F:47. XIX 80-78/1921.
Subotica nekada 