Od Kramera do Željezničara a.d.

Pecat firme secen

Krajem XIX veka u talasu industrijalizacije Subotice javlja se i prva manufakturno-industrijska konfekcionarska radnja Krámer Antal és Társa (Kramer Antal i drugovi) , koja se specijalizovala upravo za izradu službenih odela i uniformi. To će biti osnova za razvoj te delatnosti i u međuratnom periodu, da bi na tim temeljima u drugačijim društveno političkim okolnostima, od 1945. godine nastajala manja preduzeća za izradu konfekcije, koja će u procesu ukrupnjavanja i udruživanja izrasti u preduzeće Željezničar. A ono je, trajući do današnjih dana, u periodu 70-tih i 80-tih godina XX veka činilo okosnicu  tekstilne industrije na ovim prostorima. Prateći  razvoj te industrije konfekcije u koju su bila utkana pregnuća hiljada radnika, ocrtava se sudbina preduzeća ali i daju obrisi šire društvene klime koja je u velikoj meri određivala i uslovljavala mogućnosti prosperiteta svih privrednih subjekata. S tog aspekta, jasno se razlikuju po specifičnim karakteristikama periodi Austro-Ugarske monarhije,  Kraljevine Jugoslavije, zatim period socijalističkog doba, te današnja tranziciona vremena.

Zajedničko za prva dva perioda je da se celokupna ekonomsko privredna delatnost odvijala u uslovima vladavine privatne svojine, gde su preduzetnici i njihova preduzeća bili izloženi direktnim uticajima tržišta. Sa procesom izgradnje socijalističkih društvenih odnosa, uspostavljanjem direktivno-komandne ekonomije, dolazi i do razvlašćivanja predratnih industrijalaca, podržavljavanja njihove imovine, a država preko svog aparata, praktično preuzima upravljanje tim tokovima i kreiranje ekonomskog razvoja. Nagrižen malim stepenom ekonomičnosti, u okruženju koje je dominantno ekonomski snažnije, taj političko-ekonomski sitem doživljava slom s kraja XX veka, a period koji ga sledi, nazvan – tranzicionim, odlikuje se pokušajima obnavljanja temelja kapitalističkog privređivanja, oličenim u određivanju titulara dotadašnje društvene ili državne imovine, odnosno privatizacijama.

Dugu i bogatu tradiciju ima krojački zanat u Subotici. Tragovi o toj zanatskoj struci se mogu pratiti još od srednjeg veka. Gradski popis zanatlija iz 1720. godine beleži imena krojača Sztipana Petrova, Branka  i Ignata Terzije, a 1748. godine ima sedam krojača. U 1776. godini bilo je zabeleženo (upisano) 35 krojača. Svoje cehovske privilegije dobili su verovatno 1863. godine, zajedno sa kabaničarima. U 1890. godini beleži se 141 muški krojač i 21 ženski. U prvim godinama 20. veka njihov broj dostiže već gotovo šestotina! 

Kramer memo

Firma Krámer Antal és Társa  osnovana je 1868. godine u Segedinu. To je bila krojačka radionica, koja će se uspešno i brzo razvijati na tržištu i ubrzo prerasti u specijalizovanu radionicu za izradu konfekcije, odnosno uniformi za potrebe gradskih i državnih ustanova. Već 1873. godine otvara se i filijala (radionica) u Subotici u VII krugu, gde će ubuduće biti i sedište preduzeće. Sa izradom konfekcije firma započinje 1886. godine. Adresa glavne prodavnice joj je 1900. godine glasila Fötér 1 (Glavni trg), a 1910. godine uzima pod najam prostorije u Hotelu Pest (zgrada današnjeg Pozorišta – Korzo). Vlasnik Kramer je, poput drugih uspešnih subotičkih porodica, privrednika, izgradio za svoju porodicu na Paliću vilu. ( koja se nalazila u današnjoj Splitskoj aleji na mestu samousluge Trgoprometa). Čime se bavila ova firma? Iz jednog računa sa memorandumom iz 1896. godine saznajemo da je Kramer Antal muški krojač, da izrađuje uniforme i vojnu opremu, te da je snabdevač Mađarske kraljevske državne železnice uniformama. Krojačko – konfekcionarska radionica snabdevala je znači građanstvo, ali i isporučivala veće serije uniformi za gradsku redarsku službu (policiju), vojsku, železnicu, vatrogasce, lugarsku službu i druge gradske službe.  Pojedinačno to su bili sledeći odevni predmeti: kabanice, pantalone, mantili, kape, prsluci,  atilla -gornji kratki kaput (mađarski staleški simbol), bekecs – prsluk bez rukava od ovčije ili kozije kože. Materijali od kojih su se ti artikli  izrađivali su bili:  kalmuk, flanel, parket i drugo. Povodom milenijumske proslave i izložbe u Budimpešti 1896. godine, Kramer je opremio subotički banderium svečanim odelima i drugom prigodnom opremom. Kao javno trgovačko društvo suvlasnika Antala Kramera  i Filipa Šulmana registrovano je 1907. godine (Ct V 41/1907). Subotica je po mađarskom državnom popisu iz 1910. godine  imala 18 industrijskih preduzeća sa 940 radnika i 3380 zanatskih radnji sa 6399 zaposlenih. U zanatstvu je daleko nadmašivala druge vojvođanske gradove. Novi Sad je u 24 preduzeća imao 1175 radnika,  a Budimpešta – pravi industrijski centar čak 1296 preduzeća sa 128 358 radnika. Podaci tog popisa jasno ukazuju na zaostajanje današnje Vojvodine, pa time i Subotice,  po stepenu razvoja industrije u Ugarskoj. Firma Kramer je nastavila da radi i nakon 1918. godine.

Od 1918. godine i u Subotici započinje jedan novi istorijski period, koji će biti omeđen novouspostavljenim državnim okvirima, obeležen novom ideološko-političkim i nacionalnim smernicama, pa time i iziskivati prilagođavanje svih društvenih faktora, kako političkih tako i privrednih,  uslovima koji su zavladali. A oni će se, sa aspekta subotičkih privrednika,  pokazati bitno drugačijim no u prošlim vremenima. Od perifernog položaja u Monarhiji, grad dospeva u sam pogranični region Kraljevine SHS, gubeći zaleđe sa kojim je do tada bio povezan. Iz sredine u kojoj je po stepenu industrijskog razvitka bio relativno slabo rangiran, prelazi u položaj da se nađe među teritorijama (pored delova Hrvatske i Slovenije) tj. mestima koja su prednjačila po dometima industrijalizacije. Prilike da realizuju date prednosti u tom privrednom okruženju, uspešno je koristila  grupa subotičkih industrijalaca.

Po statistici iz 1921. godine od ukupnog broja stanovnika Subotice,  u industriji i zanatstvu je radilo 16233 ( 17,80%), u zemljoradnji  49%, trgovini 6,6%, činovnika i slobodnih profesija je bilo 9,4% i 17,2% u ostalim strukama. To  potvrđuje još uvek pretežno zemljoradnički karakter grada.

U latinskom jeziku pojam „industria“ ima dosta opšte i široko značenje; marljivost, vrednoću, staranje,  radinost. Ipak, u novije doba, industrijom se označava jedna posebna vrsta privredne delatnosti – fabrička proizvodnja. „Industrija  je proizvod zapadnoevropske kulture, rezultat duhovnog razvoja i materijalne civilizacije zapadnoevropskih naroda.“ pisao je polovinom tridesetih  godina dr  Mijo Mirković (1898-1963), profesor  na subotičkom Pravnom fakultetu, jedan od vodećih ekonomskih istoričara Jugoslavije.

U okvirima nove jugoslovenske državne zajednice tekstilna industrija je spadala u red novih  industrijskih grana. Brzo i uspešno se razvijala u čitavoj Vojvodini, pa tako i u Subotici. Obezbeđivala je snabdevanje stanovništva odećom, što je, posle ishrane, najvažnija elementarna potreba. Na nivou države carinska politika je omogućila jeftin uvoz sirovina – pamučnih i lanenih prediva, i time smanjila uvoz gotove robe, stimulišući stvaranje  fabrika u zemlji i zapošljavanje relativno velikog broja domaće radne snage.

Uz nastavak rada manjih pogona, koji su postojali do 1918. godine, prave industrijske fabrike u ovoj grupi osnivaju se tek nakon rata. To govori o pravoj konjukturi za tom vrstom proizvoda u zemlji.

Međuratni period u Subotici, u okviru tekstilne industrije, obeležiće postojanje jedanaest firmi, od kojih su četiri osnovane pre rata. Bila su to preduzeća, mahom još zanatsko manufakturnog karaktera i bavila su se izradom odela (Kramer), zatim preradom kudelje i izradom džakova („Weitzenfeld d.d.“), tkanjem („Mekka, predionica i tkaonica istočnih tepiha“) i proizvodnjom šešira (“Armin Roth, tvornica šešira”). Većina novoosnovanih, bavila se trikotažom (“Đeno Beck trikotaža”, “Fabrika trikotaže, Opšte Kreditne banke d.d.”),  izradom čarapa („Fako, jugoslovenska tvornica čarapa i trikotaže d.d.“, „Merkur, tvornica čarapa i pletene  robe“), ili izradom traka (“Nonnenberg & Schodere, tvornica traka i čipaka d.d.“) i imala je karakteristike prave industrije, bogat, mada ne baš i najmoderniji mašinski park. Osnivači, vlasnici-akcionari većine tih novosnovanih preduzeća, bili su  stranci, koji su pored kapitala, donosili iz svojih zemalja  (Nemačke, Austrije) i mašinski park i tehnologiju. U njima je bio veliki broj zaposlenih, pretežno žena.

Tako će i konfekcionarsko preduzeće  Kramer és társai (Kramer i drugovi),  nastaviti da radi i u novim državnim okvirima.  U firmi Kramer tada se kao suvlasnik javlja i Mate Stipić ( Subotica 1890 – ? ) iz Subotice.

uzoraka IV 1875 937

dopis sa uzorcima materijala 

U drugačijim političkim i nacionalnom okruženju, nije više bilo potrebe za odelima sa specifičnim mađarskim nacionalnim  karakteristikama i obeležjima, ali kvalitet njihove ponude nije se iscrpljivao samo na tome. Uniforme su i dalje bile potrebne, kako za lokalne subotičke gradske službe, redarstvo i vatrogasce, tako i za državne – železnicu i vojsku. A preduzeće, koje je u 1920. godini imalo oko šezdeset zaposlenih, pretežno radnica, uspevaće da dobija poslove i od tih naručilaca. Primer za to je, kada je firma 1928. godine učestvovala na licitaciji za nabavku 181 letnje uniforme za gradske službe. Gradski Senat je tom prilikom tražio ponude za pedeset odela za vatrogasce, pedeset za gradske redare, 25 za uručitelje, 25 za poslužitelje, 18 za drumare, deset za lugare, itd. Odela su se sastojala od “jedne kape, jedne bluze i jednih hlača“. Jedna od klauzula “dražbenih uslova“ je glasila: “Materijal odela treba da je bar takve vrste i boje, kao što je materijal sadašnjeg odela grad. nameštenika.“ To kao da je davalo izvesnu prednost upravo firmi koja je i do tada izvršavala takve poslove. I ovoga puta, ponuda Kramera je bila najpovoljnija te je i dobila je posao njihove izrade.

ispitivanje mat coje

Kapacitet je iznosio do 12.000 komada odela i 100.000 kapa godišnje. Za  intendanturu  žandarmerije u Beogradu, firma je 1929. godine  izradila 500 gumiranih pelerina i 300 „haveloka“, za cenu od 100.000 dinara. I u 1924. godini radi sa 60 krojačkih radnica. Kasnije se (1929. godine) pojavljuje podatak o čak  140 uposlenih radnika. Stručni radnici – specijalisti su često bili iz inostranstva.

Nakon smrti osnivača Kramera, kao  vlasnici se 1926. godine javljaju osnivačev sin Mirko (Imre) Kramer, dr Mirko Šulman te Mate Stipić. Oni su dobili obrtnicu za krojački zanat (A 93/1926) i bili upisani u registar Ct IX 164. Imovina  firme je te godine cenjena na dva miliona dinara. Uniformama su snabdevali i Generalnu direkciju željeznica u Beogradu.

I dalje  su imali prodavnicu u najprometnijoj gradskoj ulici – Aleksandrovoj br 2. (Korzo).

U 1933. godini je uvrštena u industrijske radnje. Tada je imala: „10 nameštenika u samoj radnji i kancelariji, 39 radnika (krojača i izrađivača kapa) u samoj radnji i 28 radnika van radnje, no koji rade samo za firmu i svaki od njih zaposluje  još  1-3  lica.“ Raspolagala je sa 15 šivaćih mašina.

Postojala je i u ratnom periodu, tada pod starim mađarskim imenom. U zadnjem upisu u firmoregistarke knjige, 1944. godine, kao vlasnici se više ne javljaju lica jevrejske  nacionalnosti (Kramer, Šulman), nego samo  Mate Stipić.

Sa oslobađenjem zemlje započinje i period izgradnje novih  društvenih odnosa. U industriji više nije bilo mesta za privatno vlasništvo. Svi industrijski kapaciteti u Subotici su bili preneti u državno vlasništvo. Na takvim osnovama će se razvijati i tekstilna industrija. U Subotici, u oblasti konfekcionarstva zapaža se da u prvo vreme dolazi do formiranja nekoliko manjih preduzeća a zatim, u šezdesetim i sedamdesetim godinama, do njihovog fuzionisanja u okviru Željezničara.

Decembra 1945. godine firma Kramer  je prestala sa radom, a njene kapacitete i radnu snagu preuzima novoosnovana zanatska radionica Rad, koja će ubrzo ući u likvidaciju. Preduzeće za izradu svih vrsta odela i uniformi Željezničar osnovano je 1948. godine rešenjem Glavne direkcije za snabdevanje željezničara Beograd, br 25/48 od 19. jula, a na inicijativu strukovnog sindikata radionice Rad, upućenu Direkciji željeznica. Novoosnovano preduzeće nije raspolagalo ni sa najosnovnijim sredstvima za rad. Delimično rešenje tog problema je bilo što su sami radnici svoje sopstvene šivaće mašine uključili u rad, dok je Direkcija železnice ustupila prostorije pored željezničke pruge. Broj zaposlenih je u početku je iznosio trideset sa dva službenika. Već tokom 1948. godine, te prve godine rada, kupljene su i neke polovne mašine mašine a broj zaposlenih se do kraja godine udvostručio. Od 1952. godine dolazi do izdvajanja iz okvira Direkcije i započinjanja osamostaljivanja u okvirima Gradskog narodnog odbora.

Zbog nesrazmera u broju opreme i mašina preduzeće zadržava neke karakteristike zanatske proizvodnje. Proizvodilo je dve grupe proizvoda: službenu odeću i tešku konfekciju. Ali od  toga doba, zanatska proizvodnja odeće sve više ustupa mesto proizvodnji konfekcije te najmlađa grana tekstilne industrije uspeva pored količinskog efekta postigne i odgovarajući kvalitet proizvoda zahvaljujući raznovrsnosti asortimana i prilagođavanju ukusu i zahtevima potrošača. Kao što je u razvijenim industrijskim zemljama industrija konfekcije skoro isključivi snabdevač potrošača odećom ( oko 75%), taj trend se zapažao i u našim uslovima (ali u znatno manjem obimu, oko 25%). Očekivanja su bila da se sa porastom standarda stanovništva i njegove kupovne moći, taj procenat ubrzo udvostruči. To je pružalo perspektivu i industriji konfekcije u Subotici. I dalje je usmerenost na službenu odeću bila dominantna, pošto je u zemlji, ukupan broj kategorija stanovništva zaposlenog u službama, za koje je i Željezničar izrađivao odeću bio velik – čak 316 000. Ali, uz tu pozitivnu okolnost, postojala je i ona negativna, izuzetno velik uvoz sirovina, 94% pamuka, 50% vune, 100% sintetičkih vlakana. U Jugoslaviji je tada bilo još samo tri ozbiljna preduzeća koja su proizvodila službenu odeću. To je objašnjavalo planove i dalja ulaganja društvene zajednice u cilju povećavanja izrade službene odeće i teške konfekcije.

Drugi sastavni deo Željezničara bila je Titovka. Njen istorijat počinje avgusta 1945. godine kada je osnovana krojačka zadruga koja prerasta u krojačko preduzeće čija je osnovna delatnost bila usluga građanstvu. Radila je u prostorijama na Korzou (bivši stari parni mlin, danas je na tom mestu zgrada RK Beograd). Titovka je preživljavala velike teškoće u godinama od 1950-1952, no uz pravilno postavljene nove programe, koji napuštaju svaštarsku zanatsku delatnost i počinju sa proizvodnjom industrijske konfekcije, otvaraju se putevi za opstanak i razvoj preduzeća. Godine 1958. iz Titovke u cilju specijalizacije izrade dečije konfekcije izdvojena je Modna dečija i ženska konfekcija Snežana.

Titovka krojaci

Titovka, krojači

Titovka radnici 195 neka

Titovka, radnici

I Željezničar beleži uspon, naročito od 1952. godine kada je izdvojeno u samostalno preduzeće sa širokom perspektivom razvitka. Od te godine pa nadalje, preduzeće pokazuje snažan uspon, rast ukupne proizodnje i izvoza, broja zaposlenih.

30 g zel poseta

Poseta

30 g zsele

Neke od etapa koje to najbolje ilustruju su: otpočinjanje  izgradnje nove fabrike, u 1961. godini ( tada Put JNA 58), čime je omogućeno da se stvore uslovi za veću konkurenciju na domaćem i stranom tržištu, te zapošljavanje nove radne snage;  fuzija Titovke i Željezničara u 1962. godine i stvaranje preduzeća pod nazivom Novi željezničar. Ono se s prelaskom na proizvodnju konfekcije, naglo proširilo i otvorilo nekoliko novih prodavnica, te ih je tada u čitavoj državi imalo 31. 

1961 stara Titovka

1961

Cilj je bio da se preduzeće bavi 80% sa konfekcijom i 20% sa izradom uniformi, a ne kao do tada, kada je taj odnos bio obrnut. Važan je bio i početak rada na adaptaciji Nove budućnosti (Kosovska 2-4, Gubođar), 1973. godine, gde se preduzeće i danas nalazi.

Gubogyar

Gubođar

Radnici 1948

Radnici, 1948.

RS 1957

1957

Modeli Mosdeli Pogon RS 1959

Tada Željezničar već važi za najveću konfekcionarsku firmu u regionu, zapošljava do 1300 radnika i ima značajan  izvoz. Proizvodne i organizacione celine (OOUR) su bili: Moda , Uniko i Snežana.

grupa radnika 1 stranica

U periodu pd 1979-1981. godine izvršeno je preseljenje pogona na adresu Put Jovana Mikića 56. Opredeljenje je bilo jasno, preduzeće koje se nekada nalazilo na šest lokacija trebalo je da se locira na dva mesta. No, svi ti, a i neki drugi pokušaji da se preduzeće osnaži i konsoliduje nisu urodili trajnijim plodom.

par 1973

1973

Naredni period, koji seže sve do današnjih dana,  godine biće obeležene borbom ovoga nekadašnjeg giganta za opstanak.

           Subotica, 2006.                                                                                           Stevan Mačković

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: